Natrag

Pogledi

Od Kragujevca do Jasenovca

I svi streljani u jednom danu

U jesen 1941. godine jedna nemačka patrola obilazeći okolinu Kragujevca upadne u neku zasedu. U kratkom okršaju bude u prethodnici patrole ubijen dvadeset i jedan nemački vojnik. Drugi vojnici bez uspeha pokušaju da priđu mrtvima. Kako im to nije pošlo za rukom vrate se u Kragujevac i podnesu izveštaj pretpostavljenima. Šta se posle desilo? O počinjenom grehu i jednih i drugih, O tome piše Mihailo Šaškijević iz Čikaga

Mihailo Šaškijević

Čim su se Nemci povukli, oni koji su napali tu nemačku patrolu priđu mrtvim Nemcima, skinu im svo odelo i cipele, zatim im tela iskasape i stave im polne organe u usta, te pobegnu bez traga u plananu.

Ko su bili ti ljudi, nejasno je. Priča se da su bile dve grupe: jedna “partizanska”, a druga “četnička”. Kasnije su pristalice jednih ili drugih tvrdili da su to kasapljenje mrtvih izvršili “oni drugi”. Međutim izvesno je da su nakon raspada Kraljevine Jugoslavije mnogi robijaši pobegli iz kazniona, nekako se sakupili i počeli da deluju kao obična hajdučija koja je sebe nazivala borcima ove ili one ozbiljne vojske (neki su tvrdili da su za kralja, a neki za Staljina) ali u stvari su bili svako samo za sebe bez ikakave odgovornosti bilo kome.

Meštani tog kraja koji su imali dodir sa tim ljudima, jer su bili od njih primorani da ih hrane i udome, tvrde da ni jedan od njih nije njima bio poznat. Međutim neosporno je da su ti ljudi po govornom jeziku bili Srbi. Običan srpski otpad i razbojništvo, ali bilo kako proizvod srpskog društva.

Sutradan dođe iz Kragujevca pojačana nemačka patrola. Nemci se zgroze. Slikaju žrtve i način u kojem su žrtve bile kasapljene. Te slike dobiju viši oficiri nemačke komande u Kragujevcu. Slike sa izveštajem se pošalju generalu u Beograd, da bi ovaj to poslao generalštabu u Berlin, te na kraju sve završi na stolu samog vođe trećeg nemačkog carstva. Vođa je bio već od rođenja mahnit, a kada je video te fotografije izgubio je prisebnost duha, pokaže na zemljpisnoj karti najbliži gradić, koji je bio nesretni Kragujevac, i uzvikne “strafexpedition”! Izgovori neki broj koji izgleda niko nije jasno čuo. Misli se da je rekao “sto za jednog” što će reči, pošto je ubijen 21 vojnik, znači sada ima da se ubije 2100 Srba.

Iz potonjih događaja videće se da vođa nije izgovorio taj broj nego je možda zaokružio na 2500.

To naređenje stigne nemačkoj komandi u Kragujevac. Komandant, verovatno neki general, je izbegavao da to izvrši, ali sa jedne strane “befell ist befell”, a sa druge tu su žbiri privrženi vođi, koji i te kako posmatraju svakog oficira, te je taj komandant nelagodno prionuo na izvršenje naredbe velikog vođe.

Prvo su ubijeni učenici i nastavnici gimnazije. Samo učenika je bilo oko 700. Komandant zatraži od predsednika kragujevačke opštine da mu on sam izruči ostale.

Da spase šta se može spasti predsednik opštine izruči komandantu neke sitne prestupnike koji su se slućajem našli u opštinskom zatvoru. To još izdaleka nije bilo dovoljno da se ispuni vođino naređenje.

Komandant je tada rekao da ako se ne može drugačije on će poslati vojsku da ide od kuće do kuće i dovede koliko je još potrebno da se namiri to što srpski narod duguje vođi trećeg nemačkog carstva. Možda taj komandant nije rekao baš to, ili nešto slično, bilo kako bilo predsednik opštine je bio u beznadežnom položaju.

U tom od nekuda naiđe Marisav Petrović i kaže predsedniku opštine da se pored Kragujevca nalaze ciganski tabori. Pa šta ćemo sada, ili Srbe ili Cigane? Marisav sa žandarima ode do tih Cigana, pokupi ih i preda ih Nemcima. Broj je bio ispunjen.

Posle rata stručnjacima je pošlo za rukom da imenuju preko 2.200 žrtava, ali ne navode ukupan broj žrtava. Jedan grobar tvrdi da je prebrojao daleko preko 3.000 leševa.

Izvesno je da niko nije mogao da zaključi koja bi mogla da budu imena Cigana jer Cigani nisu imali legitimacije niti su bili igde ikako označeni.

Može se slobodno nagađati (ali opet samo nagađati) da je bilo barem 800 Cigana.

Šta bi ti čitaoce uradio da si ti bio na mestu nemačkih oficira? Šta bi uradio da si bio na mestu predsednika opštine? Šta bi uradio da si bio na mestu Marisava Petrovića?

Ko je bez greha neka se prvi baci kamenom.

Marisav je uspeo da se 1944 godine povuče u Nemačku i tamo je proveo ostatak života. Međutim, tokom vremena je počeo da se povlači u mistična verovanja, te da kako bi se nestručno reklo “skretao je.”

Marisav je preživljavao kragujevački pokolj, on je doživljavao te Cigane koji su se našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. On je ispaštao tuđi greh, za koji nije mogao da se kaje.

Kasapljenje nemačkih vojnika je greh na Srbima. Za Nemce to je zločin počinjem od Srba.

Sam pokolj u Kragujevcu Srbi vide kao zločin, ali Nemci to osećaju kao svoj težak greh.

Ako se iskreno kaješ svaki greh će ti se oprostiti, ali kako da čovek traži oprost za tuđi greh koji je nabačen na njega? On ne može da se kaje i da hoće, može samo da se u nesanim noćima potseća na to.

*********

U Sisku je bila tvornica alkohola koju je osnovao, još pre onog pravog prvog rata, Petar Teslić. Posle njegove smrti tvornica je postala svojina njegovih sinova. Stariji sin, Miloš, ugledan i bogat čovek postaje član Nadzornog odbora Srpske banke u Zagrebu. Oženi se jednom pohrvaćenom Nemicom koja mu rodi dva sina. Po raspadu Kraljevine Jugoslavije vlast u Sisku padne u ruke nečastivom u obliku poglavice nezavise države Kroacije. U to vreme Sisak nije imao biskupa te je bio u sastavu Zagrebačke nadbiskupije kojoj je na čelu u to vreme bio velečasni nadbiskup dr Alojzije Stepinac.

U Sisku uz podršku te nove vlasti, nekoliko propalica hrvatske narodnosti i katoličke vjeroispovijedi uhvate Miloša Tesliča, polože ga na sto, raspore mu stomak, isčupaju mu srce i pokažu kako se “Srbinu još bacaka srce.” Ponosno se slikaju sa iskasapljenom žrtvom. Sliku umnože. Celom svetu se pokažu da bi svi znali čemu ih je hrvatsko i katoličko društvo naučilo. Na slici su bili ushićeni.

Gospođu Teslić, iako katolkinju i Hrvaticu sa dvoje malodobnih dečaka zatvore u neki logor. Izgleda da se nekom nemačkom oficiru to zgadilo (kao i Nemcima u Kragujevcu) te on uđe u logor izviče se na stražare koji u beskičmenom slugeranjstvu stanu mirno pred Nemcem. Nemački oficir izvede gospođu Teslić i njene sinove iz logora, sa njom nađe telo Miloša Teslića te ih sve prebaci u Srbiju.

Gospođa Teslić se kasnije preudala i nastanila u Nemačkoj. Živela je preko devedeset godina. Jednom sam razgovarao sa njom. Imenovala je nekoliko (ali ne i sve) krvoloke koji su bili na toj slici. Svi prisutni, osim jednog, su navodno bili ubijeni tokom rata. Jedan se izvukao jer “kao nije bio sa njima nego se tu slučajno našao”. Živeo je u Zagrebu gde je kasnije dobijao mirovinu. Nepoznato je kako je tu mirovinu stekao.

Posle rata je sva imovina Teslićevih bila konfiskovana jer je, kako su to drugovi oslobodioci objasnili, tokom rata tvornica radila za neprijatelja. Milošev brat zamoli narodnu vlast da im barem vrate pokućstvo koje je preostalo u njihovoj kući. Uhapse ga i on se u ljubavi prema novoj državi i izgradnji novog savršenog društva odrekne obiteljskog pokućstva.

U osnovi klanje Nemaca pored Kragujevca i klanje Miloša Teslića u Sisku je jedno te isto. Očito je da su Srbi i Hrvati jedan narod, narod istih razumevanja i istih zabluda, istog obrazovanja i iste zatucanosti, iste pristojnosti i istog prostakluka, iste hrišćanske ljubavi i iste paklene mržnje. Isti u dobru ili zlu. Uvek isti.

Jedno te isto mrcvarenje mrtvih uz ogromnu razliku.

Odbeglim robijašima u Srbiji nije pošlo za rukom da taj greh prebace na ceo srpski narod, ali koljačima u Sisku je pošlo za rukom da svoj greh prebace na ceo hrvatski narod. I više nego to, greh je sada baćen i na katoličku crkvu. I crkveni prelati i građanska vlast u Hrvatskoj nije nikada ništa činila da se taj greh iznese na površinu, da bi se omogučilo grešnicima da se pokaju i da posle toga mogu mirno da spavaju. Naprotiv svi koji su bili dužni da hrvatski narod oslobode tog greha učinili su sve šta su mogli da se tim grehom hrvatska mladež još i više optereti. Greh se sakrivao pred drugima, ali ne pred savešću samih Hrvata, da bi se greh preneo na potomke. “Ako sam ja grešan i ako ja nemam snage da se pokajem, neka svi budu grešni, jer će tada i meni biti lakše.” Neka ceo hrvatski narod, na čelu sa prelatima katoličke crkve bude grešan.

Greh Srbije učinjen mrcvarenjem leševa nemačkih vojnika je nekako pokriven, poklopljen, zločinom učinjenim nad decom u Kragujevcu.

Greh Hrvatske učinjem klanjem Miloša Teslića je istaknut ponašanjem hrvatskog katoličkog klera.

Kada se spomene drugi svetski rat nesvesno se pomisli na Hitlera i na masovna ubijanja u koncentracionim logorima. Ali o tome se misli sa žaljenjem.

Kada se spomene Hrvatksa u tom ratu i još da ne kažemo besmisleno osvećenje Alojzija Stepinca pomisli se na Jasenovac i pokolje nevinog stanovništva. Samo za razliku od Nemačkih zločina ovo ne navodi na žaljenje nego se ljudi tih zločina gade. To gađenje onda prelazi na celu nevinu hrvatsku decu.

Klanje Miloša Teslića je greh na Hrvatima. Za Srbe to je zločin počinjem od Hrvata.

Klanje Miloša Teslića Srbi vide kao zločin, ali da li su Hrvati sposobni da to osete kao svoj greh?

Godine su prolazile. Nikad se ni jedan katolički dušebrižnik u zemlji, ili šta više u Nemačkoj, nije potrudio da izrazi sučut obitelji Teslić. Svi su bežali od svoje sopstvene savesti.

********

Kaže se da su uvek na kraju žrtve žene i deca. Ovoga puta žrtve su bili Cigani. Oko osam stotina Cigana u Kragujevcu, ali koliko tisuća Cigana u Jasenovcu?

Ako su ti verski i nacionalni zanesenjaci ubijali Srbe jer su Srbi za njih inoverci, ako su ubijali Jevreje da bi se ulizičarski i beskičmeno dodvorili velikom vođi trećeg nemačkog carsta, zašto, o zašto su za Boga miloga ubijali Cigane?

I kada mora da se osuđenik na smrt ubije to svaki duhovno zrav čovek koliko može izbegava da uradi. Niko zdrave pameti i zdravog duha neće da se zagadi sa smrću bilo čoveka bilo živinčeta, bilo mrava. Jedino objašnjenje je da među nama ima ljudi naše krvi, našeg sela, našeg grada, naše škole, našeg naroda koji uživaju u ubijanju. Da li smo mi svesni da oni svojim neprirodnim delovanjem ne samo da bacaju greh na sve nas nego gade ceo narod pa i ceo ljudski rod.

Cigani su nomadska prvobitna zajednica u visoko razijenom tehnološkom kapitalizmu. Nikom ne polazi za rukom da tu protivurečnost dovede u sklad. Cigani su i u svetskim metropolama i u zabačenim selima. Izgleda da je sudbina čovečanstva da živi u toj disharmoniji. Možda je bolje da se i ne pokuša bilo šta da se učini u vezi te protivurečnosti. Ostavi ih takve kakvi su, neka im je život sa srećom.

*********

Došlo je vrema sadašnje te je Sisak dobio biskupiju. Novi biskup velečasni Vlado Koščić se našao pred postojanjem nepokajanog satanskog greha. On nije mogao da čini ništa drugo osim onog što su činili njegovi prethodnici. Osim onoga što su ga učili u seminarijima, hrišćanski učitelji ili nečastivi u odori svećenika?

Umesto da se suprostavi nečastivom on se je pridružio nečastivom. Odbio je da prizna postojanje greha. Kao i njegovi prethodnici, koji su greh prenosili od naraštaja do naraštaja, tako je i velečasni Vlado Koščić, da bi poništio postojanje greha nastavio da menja prošlost.

U Atini je živeo prijatelj Sokrata, pesnik Agaton. Napisao je pesmu u kojoj stoji da ni bogovi na Olimpu ne mogu da izmene prošlost. Heleni su razorili Troju i niko to ne može da promeni. Troja je razorena za uvek.

Sam Gospod Bog Svevišnji je odredio da je prošlost nepromenjiva. Ne samo velečasni biskup nego ni sam rimski papa ne može da menja prošlost. Nekome to pokadkad uspeva, ali samo u glavama njegovih zalutalih ovaca i to samo za kratko vreme. Ako pak te zalutale ovce nisu njegove onda neka ne postoje. To se nekada rešavalo se tri trećine moćnog doglavice nezavisne države Kraocije, uglednog spisatelja Mila Budaka. Ali na kraju, kako već mora da bude, jednoga dana se doznalo neminovno. “Ustaša Mile Budak sa nama je!”

Nije sa nama bio na vešalima, na vešalima je bio sam.

Ono što pijan govori to trezan misli. Ono što je seoski (ne pijani ali ne pameću nadaren) pop Mili Plenković rekao (da se raduje smrti starog Jevrejina) to hrvatski biskupi misle. Ne samo biskupi nego i veliki broj lažne hrvatske elite, njihovih televiziskih slavljenika, pa nažalost i akademske vrhuške.

Raduju se smrti koja im polako i neminovno prilazi. To je za gađenje. Nesreća je što to gađenje prelazi na nedužnu hrvatsku decu koja od svojih roditelja ne nasleđuju duhovne vrednosti nego sodomski greh. Greh uživanja u klanju i iživljavanju nad telima mrtvih.

Okružena sa jedne strane kulturnim narodima Italije, Slovenije i Mađarske, a sa druge strane miroljubivim muslimanima i Srbima, Hrvatska je još uvek odraz srednjeg veka. Osori stav hrvatske pseudo elite onemogućuje normalnim Hrvatima sa jedne strane i dobronamernim strancima sa druge strane, da pomognu hrvatskoj deci da se oslobode greha njihovih roditelja. Deca postaju ono što su roditelji i ne mogu da se oslobode lanaca roditeljskih grehova.

Neka niko ne krivi velečasnog biskupa što radi samo ono što ga je nečastivi u seminariji učio da radi. Teško da se je bilo čemu učio u ozbiljnim školama, jer on svojim radom pokazuje da su mu ozbiljne škole bile nepristupačne. Ako ne možeš da živiš od poštenog rada, pokušaj da živiš od nepoštene laži.To će ti svakako uspeti za kratko, a možda i za dovoljno dugo vreme da bi preživeo ovaj život, ovaj svet koji od tebe traži da živiš od napornog i poštenog rada.

Nije na svom mestu napadati čoveka kojeg je samo njegovo (ne)vaspitanje dovelo u ovaj bezizlazan položaj. Umesto da ga se mladi hrvatski dečki gade i groze oni bi bolje uradili za sebe i za svoju budućnost da velečasnom pomognu da se izvede na ispravan put hrišćansta.

Zar Hrvatima nije jasno da je velečasnom potrebna pomoć? Nije on jedini, nije on usamljena manjina. Svi katolički popovi u Hrvatskoj su ili takvi ili svojom šutnjom stoje uz takve. Razlika između popa Milia Plenkovi-

ća sa Hvara i biskupa Vlade Košči-

ća u Sisku kao i svih ostalih hrvatskih popova sa druge strane je u tome što Mili i Vlado jasno iskazuju svoje misli, dok ostali svoje misli zadržavaju za sebe. Njihove reči (iskazane ili preću-

tane) nisu izraz mržnje nego izraz vapaja za pomoć jer im je duša u rukama nečastivoga.

Ko da ih uči ljubavi kada su im učitelji prožeti mržnjom? Ko da im pomogne kada su okruženi ljudima još gorim nego što su oni? Ako ne i mnogo gori. Umesto da hrvatsku omladinu izvedu na svetlost dana oni ih guraju dublje u mračno podzemlje prenatrpano gresima. Kakva crna budućnost čeka tu mladež kojoj se u nasleđe ne daje ono što će ih voditi u sretnu budućnost nego gresi koje su naraštaji umnožavali i povećavali i onda ih umnožene i povećane ostavljali potomcima.

Nikako, nikako ne napadajte Milia i Vladu nego im pomozite da izađu na pravi hrišćanski put pokajanja i ljubavi.

Zločin zastareva, ali greh stoji za uvek.

Isus im odgovori: “Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini grijeh rob je grijehu.” (Jevanđelje po Jovanu 8:34)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane