Natrag

Tabloid je pozvan

Svedočenje protiv imovinsko - pravne mafije u Centru za socijalni rad Vračara

Kao u kukavičjem gnjezdu

Moja sestra Snežana i ja, Milena Topalović, smo u toku niza godina izložene maltretmanu od strane Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Vračar, direktor Željka Poluga i Doma za odrasle i starije SVETI VASILIJE OSTROŠKI u Novom Bečeju, direktor Ljiljana Bognić.

Milena Topalović

U daljem izlaganju ću o ovim ustanovama govoriti u terminima CENTAR VRAČAR i DOM. Službenici pomenutih ustanova su umreženi i sa malicioznim namerama da se sestra i ja obespravimo i - pošto nemamo potomke - da nam se oduzme imovina, zaostavština nakon smrti roditelja, tj. polovina očevog stana u Sremu, a pre svega stana na Vračaru u kome živim (49m 2) u ulici Maksima Gorkog 95, što je ostavština nakon smrti majke.

Snežana i ja smo rođene u porodici intelektualaca; otac Dragoljub je bio inženjer šumarstva, majka Jovanka je bila lekar veterinarske medicine; rođena sam 1967 u Kosovskoj Mitrovici, a Snežana 1964 u Beogradu. Nakon što nas je tokom godina otac napustio i otišao da živi u Sremu, o nama je brinula majka. U mladosti je Snežana preživela silovanje, što je ostavilo posledice na njeno psihičko stanje.

U trenutku nemoći, 2012. godine, pre nego što će se upokojiti, je majka dozvolila da Snežanu odvedu u DOM. Teško je razumeti zbog čega su je iz Beograda odveli u Novi Bečej. Iako je majka bila staratelj Snežani do svog upokojenja jula 2013, Sonja Matović koja vodi Snežanin predmet u CENTRU VRAČAR nije ispunila poslednju želju majke da pre upokojenja vidi kćerku!

Teško se rečima može opisati maltretman od strane socijalnih službenika Snežane, a i mene lično - što posredno - što neposredno. Njoj je zabranjeno da vidi Beograd. Snežani su ugroženi fizičko i psihičko zdravlje, pravo na lečenje, ljudsko dostojanstvo i sloboda.

Direktor Doma dr Ljiljana Bognić je pogazila Hipokratovu zakletvu i medicinsku etiku. Tretman prema Snežani Topalović od strane CENTRA VRAČAR i DOMA se može okarakterisati kao sumnja na ubistvo u pokušaju. Kod sestre se razvio tumor doušne žlezde. Tumor je 2017 bila kvržica veličine graška, iako joj do sada tumor ne leče, teraju je da popije 11 tableta dnevno.

Iako sam pismenim putem zahtevala blagovremeno lečenje (od početka 2019), kada se videlo da tumor raste, CENTAR VRAČAR je osporavao lečenje, tj. Snežanina "starateljka" Zlatica Fuštić je izbegavala svaki kontakt sa mnom i drugom rodbinom, a takođe i Sonja Matović iz iste ustanove. Na taj način se Centar Vračar oglušio o svoje starateljske obaveze (REŠENjE Br. 57022-542/2016 od 17.03.2016). Tumor je bio jasno vidljiv marta 2019; nikakva ispitivanja nisu sprovedena do druge polovine avgusta, kada je urađen pregled ultra zvukom. Tek krajem 2019 se na moj telefonski poziv oglasila Z. Fuštić. Zatim je u decembru i januaru Snežana nekoliko puta dovođena u KBC Zvezdara i svaki put ponovo vraćana u Dom bez ikakvih predloga za lečenje.

Tada je to već bio gnojni bolni tumor veličine jajeta čija je dijagnoza: tumor parotidne žlezde, uspostavljena tek početkom 2020 (PRILOG: fotografija, februar 2020 i patohistološki nalaz). Od tada tumor nije lečen, rečeno je da je kasno za operaciju i da odluku o bilo kakvom lečenju donosi Centar.

Predstavnicima ovih ustanova ne znači mišljenje lekara, psihijatara i psihologa, već koga oni odrede i o tretmanu oni odlučuju. Šta više, "starateljka" Zlatica Fuštić je je rekla da će, ako Snežana umre od tumora, to biti sudbina.

Krajem februara je Snežana bila dovedena na konzilijumski pregled u Institut za onkologiju i radiologiju Srbije. Shvativši da za nju ovde nije bilo predviđeno lečenje, Snežana je u vapaju za pomoć samoinicijativno otišla iz Instituta i obratila se za lečenje lekaru u DZ Vračar. Iskoristila je zatim priliku da ispuni sebi želju i da dođe u naš stan, gde je provela to posle podne i noć. Sutradan su po usmenoj prijavi iz Centra Vračar došla dva policijska službenika i odveli Snežanu u Centar. Sonja Matović i Željka Poluga, direktorka Centra su kolima istog dana vratile Snežanu u dom. Iza toga je Snežana u domu bila pretučna od druge štićenice DOMA koja ju je udarala u stomak i tek zaraslu slomljenu ruku.

Ovo nije bilo bez znanja službenika DOMA s obzirom da su širom DOMA postavljene kamere. Fizički napadi na Snežanu su se više puta događali, a poslednji put u junu 2020., kada je jedan od štićenika nasrnuo na Snežanu i srušio je sa stolice u trpezariji dok je jela jedan od konzerviranih obroka koje sam joj poslala.

Nakon što sam se konsultovala sa maksilo-facijalnim hirurgom, prof. dr Alekom Račićem, 17. 07. 2020. sam uputila nadležnom Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja hitan apel za operaciju i spas života sestre Snežane. Pošto u tom cilju ništa nije urađeno, ponovljen je zahtev Ministarstvu za hitnom operacijom dve nedelje kasnije, 31. 07.2020.

Umesto lečenja, bolesnoj Snežani je lekar opšte prakse u domu, dr Đorđe Marinković, rekao da ja ne znam šta radim zato što sam u pismu Ministarstvu poslala apel za spas sestrinog života.

Proteklo je i više od tri nedelje od kada je prof. Račić dao mišljenje da je operacija neodložna (i to na osnovu fotografije iz februara 2020). Sada je stanje samo gore. Maltretman nad bolesnom Snežanom traje. Tako su je primenom sile osoblja DOMA dana 10. 08. 2020. odvezli u Zrenjanin; pa iako u poslednje vreme nema visok pritisak, tamo su joj dali injekciju od koje je pritisak pao na 90/60 i izazvana tahikardija. Rekli su joj da je to naložilo Ministarstvo. Tako je izvrgnut ruglu hitan apel Ministarstvu za spas Snežaninog života, što je zahtevalo da bude hospitalizovana i da tumor bude operisan.

Iz svega navedenog je jasno, da socijalne službe nisu nameravale da se Snežana zaista leči. To je jasno i iz izjave dr Stefanovića, KBC Zvezdara, koji je na moju molbu da je zadrži u bolnici radi lečenja, odgovorio da to ne zavisi od njega.

Posebno je bolno to što službenici Snežani ne dozvoljavaju kontakt samnom, njenom sestrom. Više puta sam izrazila svoje nezadovoljstvo zbog stanja u kome sam nalazila Snežanu, kao što je bilo stanje u kome joj nisu lečili visok krvni pritisak (2017-2018), kada je pritisak išao i do 200/100mm Hg, a puls preko 100/min.

Kada sam to saznala, pismenim putem sam se žalila Zaštitniku građana, ali to nije ništa pomoglo. Takođe nije pomoglo ni kada sam se žalila Zaštitniku prava pacijenata.

Kada bih opravdano reagovala zbog zanemarivanja Snežaninog zdravstvenog stanja, od socijalne službe joj je bio zabranjen svaki kontakt samnom. Dva ipo meseca nisam ništa znala o tome kako joj je. Kada se Snežana zbog toga što se loše osećala obratila osoblju doma, uveli su je u ambulantu i oduzeli joj mobilni telefon; od tog vremena njen telefon je u posedu osoblja, iako im je je Snežana jednom prilikom rekla da ona živi za to da čuje sestru.

Snežani je rečeno da ja ne smem da znam kako se ona oseća i pretili su joj da će jedan od osoblja nad njom primeniti silu.

U toku 2019. sam četiri puta dolazila u posetu sestri:

- u martu je sestra bila u redu, osim što je tumor bio jasno vidljiv;

- krajem maja sam zatekla Snežanu u stanju koje je ličilo na intoksikaciju, bila je bleda, i jedva da me je prepoznala. Njene sobne cimerke su potvrdile da se Snežana dva dana nije budila iz stanja koje je ličilo na komu. Kada sam upitala osoblje zašto je to i molila da mi dozvole da tu noć bdim pored sestre; to mi nije bilo dozvoljeno i umesto toga mi je med. sestra rekla da će pozvati policiju ako odmah ne izađem iz Doma;

- kada sam krajem juna došla u posetu Snežani, vraćena sam sa kapije Doma; videla sam da je kod službenika obezbeđenja istaknuto obaveštenje da je meni trajno zabranjena poseta sestri, tom prilikom sam napadnuta od strane agresivnog štićenika DOMA, koji me je fizički napao u prisustvu službenika obezbeđenja, gurao me i zavrtao mi ruku, dok su se službenici DOMA smejali.

- početkom decembra, takođe mi nije bilo dozvoljeno da je vidim, a paket koji sam donela, uzela bi med. sestra preko ograde i rekla Snežani kako je stigao poštom - dok je sam ja stajala ispred kapije.

- Snežani je od 21.10.2019. bez ikakvog obrazloženja trajno zabranjen svaki izlazak iz zatvorenog prostora DOMA!? Jasno je da u takvim uslovima pada imunitet. Osim toga, pošto nema mogućnost da ide u Crkvu, ugrožena su joj i verska prava.

Nakon upokojenja majke, oktobra 2018. je doneto rešenje o ostavinskoj raspravi (UPP: 427-2018, veza O.br. 2960/18, Javni beležnik Natalija Adžić, Kneginje Zorke 11B) kojim se za naslednike stana od 49m2, Maksima Gorkog 95 oglašavaju Milena Topalović kćerka 1/2 , a druge polovine Snežana Topalović, se u Snežanino ime i za njen račun prihvatila "njena starateljka" Zlatica Fuštić, dipl. soc. radnik CENTRA VRAČAR.

Iz ovoga je jasno da se Centar Vračar potrudio da se obezbedi imovinom, a iz napred navedenog se vidi u kojoj meri je Snežana njihova "štićenica" zanemarena i zlostavljana. Osim toga, socijalne službe uzimaju deo penzije pok. oca i dodatak za tuđu negu i pomoć (TNP). Ima tu i još nekih zanimljivih detalja, npr. više puta joj je službenik DOMA Zoran Mandić davao da potpiše papir na kome je bila naznačena izvesna suma novca za nabavku namirnica u njeno ime. Ne treba ni pominjati da je ta količina namirnica bila zanemarljiva. Na isti način je Snežala potpisala za "Vučićevih 100 Evra", koje nikada nije videla.

Isti taj službenik Zoran Mandić je izjavio da bi on mene prebio da je bio na licu mesta februara 2020. kada je Snežana, pobegla kada je shvatila da je ponovo vrećaju u DOM

Sa druge strane, ja imam osnovanu sumnju da je, zbog niza manipulacija, socijalna služba namerila da i meni nametne "starateljstvo".

2014 sam zbog nesvestice, vezano sa problemima diskus hernije vratne kičme (morbi discorum intervertebralium cervicalium M50), kolima Hitne pomoći odvezena u Urgentni Centar; pošto tamo nisu znali poreklo nesvestica, prevezli su me na Kliniku za psihijatrijske bolesti "dr Laza Lazarević". Tamo su me "kljukali" neurolepticima i otpustili me sa dijagnozom F29.

Naknadno sam saznala da ova dijagnoza omogućava da mogu da budem proglašena radno nesposobnom, što je i samo prepisivanjem dijagnoze sa otpusne liste "utvrđeno" u Direkciji PIO fonda 2017. Pravnica iz Centra Vračar Dosta Mladenović mi je rekla da mogu da radim privremeno - povremeno, ali ne da budem u stalnom radnom odnosu - jer njima tako ne odgovara, takođe mi je rekla da nemam pravo žalbe na dijagnozu F29!? Ovim je moguće da mi se automatski nametne starateljstvo oduzimanjem poslovne sposobnosti zbog date šifre.

Drugo veštačenje, na Medicini rada u DZ Vračar 2019. godine glasi da sam sposobna za starateljstvo nad sestrom.

Obzirom na iskustvo sa sestrom, kod mene sada postoji bojazan da bi se socijalna služba mogla proglasiti i mojim "starateljem". To su mi i stavili do znanja službenici DOMA time što su rekli da će me prvo odvesti u "Lazu", a zatim u DOM, a takođe da ću informacije o sestri znati ako i sama dođem da budem sa njom u DOMu.

Na naš stan u ul. M. Gorkog je stavljena zabrana tako da ga ne mogu prodati, a meni se time osporava pravo na moj deo imovine kao ostavštine od pokojnih roditelja.

Iz svega preživljenog, može se očekivati da će socijalna služba postupiti sa mnom kao i sa sestrom i da će nam na taj način oduzeti stan i tako i mene lišiti ljudskih prava.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane