Natrag

Dežurna

Nastavlja se pranje para porodica Vučić, Brnabić, a poreska služba zatvara 350 konkurentnih objekata

Otimaće do sudnjeg dana

Srbija je najsiromašnija država Evrope, a vode je najbogatiji političari, zvanične su procene bezbednosne zajednice u svetu. Postoji nekoliko načina kako ljudi iz vrha srpske vlasti peru novac i iznose ga u inostranstvo na svoje račune skrivene po poreskim rajevima. Za ovo koriste stotine preduzeća u zemlji i inostranstvu angažovanih na velikom broju poslova u kojima se, ili koriste budžetska sredstva, ili im se preko naduvanih cena, na ovaj način legalno isplaćuje mito, a u pojedinim slučajevima ovako zarađena sredstva se ponovo vraćaju u Srbiju kao „strana investicija" čije uvećavanje omogućuje država isključivanjem konkurencije. Opisujemo nekoliko drastičnih primera u koje su uključeni članovi porodice Vučić, Brnabić, Soroš ...

Milan Malenović

U Srbiji je sve više investitora za koje ne može sa sigurnošću da se utvrdi čiji novac ulažu, tako da se pojavljuju sumnje kako se radi o „prljavim" parama stečenim kroz razne kriminalne aktivnosti, kao i zloupotrebom budžetskih sredstava.

Svuda u svetu postoje anonimni investitori, odnosno oni koji ne žele da im ime bude poznato javnosti. Kod nas su, međutim, te investicije odrađene na takav način da jednostavno mora da se posumnja kako su vlasnici para ili najviši pripadnici režima, ili članovi njihove najuže porodice.

Poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra za svakog je bilo vidno povećano angažovanje poreskih inspektora po malim, privatnim pekarama. Po podacima same Poreske uprave u pomenutom periodu bilo je kontrolisano više od 600 pekara i to najviše u Beogradu, ali i po drugim većim mestima u Srbiji, što je skoro petina ukupnog broja pekarskih maloprodajnih objekata. Ovakva revnost odavno nije viđena.

Možda bi sve ovo bila samo obična novinska vest da ne postoji jedna čudna „podudarnost", a to je da je upravo pred sam početak akcije, najveći domaći pekarski lanac „Hleb i kifle" promenio svog većinskog vlasnika, a po priznanju same Poreske uprave nijedan njihov objekat tokom pomenute akcije nije bio kontrolisan. Možda je slučajnost, mada ne deluje baš tako.

Preduzeće „Hleb i kifle" d.o.o. osnovano je u leto 2007. godine. Dugo godina je njegov vlasnik bio političar i narodni poslanik Mladen Grujić, ali se on povukao iz vlasničke strukture, prvo formalno, a zatim i de facto.

Međutim, stvarna vlasnička struktura „Hleba i kifli" nikada nije bila jasna. Od početka se tu manipulisalo vlasničkim udelima, pa je tako, izgleda, i sada.

Neposredno pre poslednje vlasničke promene Srđan Mladenović, koji je sa Grujićem od početka bio u ovom poslu (kao i u mnogim drugim), povećao je svoj udeo u preduzeću dokapitalizaciom na ukupi ulog od 215 miliona dinara i tako sačuvao svojih 50 odsto vlasništva nad firmom.

Ovo je veoma čudno iz najmanje dva razloga: prvi je kako Mladenović deset dana kasnije, tačnije 3. avgusta 2020. prodaje svoj udeo preduzeću „SEE Bakery International d.o.o. za usluge" iz Zagreba. Ovo je posebno neobično, ako se zna da je drugi najveći suvlasnik sa 46 odsto kapitala samo preduzeće „Hleb i kifle", ali da poznavaoci prilika tvrde kako iza tog kapitala u stvari stoji „Staford Konsalting limited" sa britanskih Devičanskih ostrva, koji se vezuje za Mladenovićevog ujaka. Samim tim je Mladenović i pre dokapitalizacije od 24. jula bio većinski vlasnik ovog preduzeća.

Iako po Odluci o povećanju osnovnog kapitala društva od 23. jula stoji kako je Srđan Mladenović uplatio prikazana novčana sredstva, insajderi iz samog preduzeća „Hleb i kifle" tvrde kako je novac već tada dala zagrebačka firma.

„SEE Bakery International d.o.o." zna se veoma malo. Sedište joj je u Radničkoj cesti 80 u Zagrebu, direktorka je Lena Habuš, dok je vlasnik "See Bakery International SARL" iz Luksemburga. Ovde bi daljoj potrazi bio kraj, jer se vlasnici preduzeća koja u skraćenici imaju slova SA u Luksemburgu javno ne objavljuju, da nije bilo medijskog skandala oko preuzimanja velike hrvatske mlinarske industrije "Mlinar" DD od strane pomenutog „SEE Bakery International d.o.o." iz Zagreba, kada se otkrilo kako iza njega stoji kapital investicionog fonda "Mid Europa Partners" koji je u Srbiji više nego dobro poznat.

"Mid" je osnovan 1999. godine sa ciljem da investira u srednju i jugoistočnu Evropu. Njegov kapital se procenjuje na oko 2,5 milijardi evra, dok poslovodstvo tvrdi kako upravlja sa ukupno oko 5 milijardi evra. Investicioni fondovi, pa i ovaj, ulažu tuđi kapital i to ili kako oni procene da treba, ili kako im ulagač naloži.

Dakle, u pojedinim slučajevima deponent može sa fondom da postigne dogovor u koje poslove, pa čak i u koje konkretne firme će njegov novac biti uložen.

Fond „Mid" je u Srbiji postao poznat kada je 2015. preuzeo "Danube Food Group" u koju su tada ulazili "Knjaz Miloš", "Bambi" i "Imlek". Još tada se špekulisalo da novac za ovu akviziciju potiče od domaćih političara i njima bliskih tajkuna. Međitim, pošto se zna da iza fonda stoji Džordž Soroš, koga je režimska štampa brutalno napadala, mislilo se da su to obične izmišljotine.

A onda, iznenada, Vučić je tokom boravka u Njujorku na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u septembru 2017. prihvatio poziv da se sretne sa američkim milijarderom. Po tvrdnjama iz same Sorošove fondacije, do susreta je došlo na inicijativu Soroša koji je želeo da se iz prve ruke informiše o stanju u Srbiji.

Istina, njegova portparolka je tvrdila da se radi o pitanjima vezaanim za filantropski rad američkog milijardera mađarskog porekla, ali on to nikada nije striktno odvajao od svojih investicionih poslova.

U svakom slučaju, ubrzo posle ovog susreta u Beograd dolazi mlađi član porodice, sin i naslednik Aleksandar, prvenstveno poznat po svom raskalašnom životu u kome nešto važniju ulogu igraju muškarci nego žene.

Posle jednog zvaničnog i nekoliko nezvaničnih susreta sa Vučićem, mladi Soroš je vidno zadovoljan napustio srpsku prestonicu. Kontakti su se nastavili i u budućnosti pokazujući kako su bili u pravu oni koji su tvrdili da iza kapitala datog za „Danube Food" stoje ovdašnji milijarderi.

U međuvremenu je „Mid" prodao akcije u svim ovim preduzećima, osim u „Imleku".

Pošto je više nego jasno da je do kontrole i zatvaranja preko 350 pekara (što je oko 10 odsto svih pekara u Srbiji), prvenstveno u Beogradu, došlo da bi se zaštitili interesi novog vlasnika lanca „Hleb i kifle", onda moramo da zaključimo kako su se na posebnom računu sa koga je „SEE Bakery International" isplatio novac svojoj zagrebačkoj ćerki-firmi za kupovinu srpskog lanca pekara nalazila sredstva usko vezana za nekog od najviših činilaca vlasti u Srbiji, koji je bio u stanju da naredi jednu ovako opsežnu akciju.

Upućeni i insajderi veruju kako je u pitanju Andrej Vučić, ili bar neko iz njegovog najbližeg kriminalnog okruženja.

Isto se tako veruje i da iza preduzeća „ECO CONSTRUCTION" d.o.o. iz Zemuna u stvari stoji Igor Brnabić, brat predsednice srpske vlade. U APR-u su kao vlasnici navedeni Marijana Erić, Milica Milojević i Miloš Veličković, međutim rukovodioci preduzeća „Millennium", koje je glavni izvođač radova na „Beogradu na vodi", tvrde da je stvarni vlasnik gospodin Brnabić, Oni navode da to preduzeće ima najviše kamiona angažovanih na ovom gradilištu, ali da veliki broj njih stoji, iako se i za njih isplaćuje naknada.

Poznata šema pranja para još iz vremena kada je Dragan Marković Palma iznajmljivao bager kopu uglja u Kolubari, koji je više stajao nego radio. Osim toga, navode nam pomenuti zaposleni sa kojima smo razgovarali, neki od kamiona u toku dana napuste gradilište, odu na neke druge poslove, ali se i dalje uredno knjiže kao da rade za „Beograd na vodi".

Postoji još jedno značajno preduzeće za pranje para ličnosti na vlasti u Srbiji, a to je „Posh Properties" d.o.o. iz Beograda, prijavljeno na adresi Kneza Miloša 68.

Ovo preduzeće ni u jednoj godini svoga postojanja (registrovano je od maja 2008.) nije imalo nijednog zaposlenog, ali je uprkos tome 2018. bilo među prvih 10 preduzeća u Srbiji po ostvarenom poslovnom prometu.

Tada je ovo preduzeće, čiji je direktor Vladimir Krkobabić, ostvarilo prihod od 47 miliona evra i to na samo jednom poslu - prodaji 10 hektara i 76 ari zemljišta pored aerodroima u Beogradu, preduzeću čiji je jedini vlasnik „Vinci", koncesionar pomenutog aerodroma.

Jedini vlasnik „Posha" je „Emerging Markets Investments S.A." registrvano na adresi boulevard Prince Henri u Luksembrgu. O ovoj firmi apsoiutno ništa ne može da se nađe na internetu, osim da je prijavljena kod „Global Legal Entity Identifier Foundation (GLEIF)", međunarodne organizacije kod koje moraju da budu registrovana sva društva iz Evropske Unije koje se na bilo koji način bave hartijama od vrednosti: bilo da njima trguju, ili ih sami izdaju.

Na osnovu ovoga možemo da zaključimo da skraćenica S.A. u ovom slučaju znači "akcionarsko društvo" (druga mogućnost je "društvo anonimnih vlasnika", odnosno vlasnika koji ne žele da budu poznati široj javnosti).

Na pomenutoj adresi u Luksemburgu nalazi se poslovna zgrada, ali na istom spratu na kome je prijavljeno „Emerging Markets Investments S.A." prijavljeno je još desetak preduzeća, o čijim poslovnim aktivnostima takođe nema nikakvih podataka na internetu.

Radi se, dakle, o onome što naše vlasti nazivaju "adresa za posete", mada se, u stvari, radi o klasičnom "pošrtanskom sandučetu za firme". To znači da na istoj adresi jeste registrovan veliki broj preduzeća, ali ona imaju samo jednog zaposlenog, a to je "direktor" (koji je ista osoba za sve), a čiji je jedini posao da poštu preusmerava pravom donosiocu odluka koji želi da ostane anoniman čak i za lokalne vlasti.

Kada se uzme u obzir da je na pomenutom poslu ostvarena neverovatna cena od preko četiri miliona evra za hektar zemljišta, a da su samo insajderi na vlasti mogli da znaju ne samo u kom pravcu će se aerodrom širiti (zbog čega će zemljište doseći vrtoglavo visoku vrednost), već i da utiču na koncesionara da odmah po preuzimanju "Nikole Tesle", a daleko pre otpočinjanja bilo kakvih radova na proširenju, kupi navedene parcele, onda je jasno da je isplaćena suma u stvari dogovoreni mito da bi upravo francuska firma "Vinci" dobila koncesiju.

Osim toga, vlast je imala mogućnost da proširenje aerodroma označi kao posao od nacionalnog interesa, pa da tako za daleko manje pare omogući koncesionaru da otkupi zemljište. Tako je urađeno u slučaju "Beograda na vodi" koji nije nikakav posao od nacionalnog značaja. Prvo u Surčinu nije urađeno, upravo iz razloga što iza kompanije u Luksemburgu stoje ljudi koji su u Srbiji na vlasti. A 47 miliona evra, svakako, nije mala suma.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane