Natrag

Postdemokratija

VUČIĆ JE VIDEO TRAMPA, A MILO SVOGA BOGA

Dva su događaja obeležila period iza nas, jedan je kako je Vučić video Trampa, a drugi kako je Milo video svoga boga. Za oba se govori da su istorijski i ja sam saglasan sa tom ocenom, ali iz sasvim drugačijih razloga od onih koji pokušavaju da ih glorifikuju. Onaj u Vašingtonu ostaće upamćen po blamaži Srbije kojoj ju je izložio Vučić, a posebno po tome što će on biti ovekovečen kao jedini predsednik neke države, bilo koje, koji sedi u magarećoj klupi ispred katedre u ovalnom kabinetu. Ovaj drugi u Podgorici, koji mnogi slave kao kraj Milove vladavine, istorija će po mom sudu beležiti prevashodno kao početak hoda po mukama Crne Gore, slično onom kojim već 22 godine baulja Srbija posle petog oktobra, tvrdi kolumnista Mile Isakov, ugledni srpski novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Na našu sreću ništa od toga što je potpisano u rijalitiju snimanom u Beloj kući, neće se dogoditi iz dva osnovna razloga: najpre zato što je nerealno, pa i nemoguće, a onda i zato što ti potpisi na zasebnim papirima nemaju nikavu težinu ni validnost. Sve što je potpisano u navodnom sporazumu biće zaboravljeno, ali ostaće slike sa tog događaja bez presedana u svetskoj diplomatiji.

U čitavoj toj paradi, izvedenoj samo zbog predsedničkih izbora u Americi, Vučić i Hoti bili su obični statisti, koji svojim poniznim ponašanjem i ponižavajućim položajem, služe isključivo veličanju uloge Donalda Trampa.

On sedi na prestolu, a oni na hoklicama i potpisuju ono što im je on servirao sedeći za pomoćnim stočićima, koji inače služe za to da se na njih servira posluženje za goste, a ne sami gosti. Na kraju prvog čina tog igrokaza, posle potpisivanja, on im saopštava i objašnjava šta su potpisali.

U drugom činu, on sedi za katedrom kao profesor, a oni ispred njega kao đaci ili u najboljem slučaju kao studenti koji polažu ispit. To su slike koje su obišle Ameriku i ceo svet i koje će ostati sačuvane u arhivama Srbije i mnogih malih zemalja, kao primer na šta njihovi predsednici nipošto ne smeju da pristanu, nigde i nikad, ni pod kojim uslovima.

Posebna je priča je to što je Tramp očigledno skroz pogrešio, pa pred izbore primio Vučića, kao da ne zna kako je prošli put prošla Hilari, kad se Bil Klinton u kampanji sastao sa Vučićem.

Hteo je da kod svojih birača, koji nemaju pojma ni šta je, ni gde je Kosovo, stvori privid kako on suvereno rešava svetske probleme, a time je samo navukao gubitnički virus našeg predsednika, koji deluje čak i preko muža.

Potpisujući nekakav bezvezni papir, verovatno prazan, u društvu Vučića i Hotija, potpisao je sebi smrtnu presudu.

Inače, ovo nikad nigde nije viđeno, da dva državnika, pred kamerama, potpisuju sporazume sa samim sobom. Svaki ima svoj sporazum koji potpisuje samo on u prisustvu onog drugog. To se zove sporazum zato što sporazumno u isto vreme i na istom mestu potpisuju dva odvojena sporazuma.

Od kakvog je značaja za nas papir koji je potpisao Hoti, kad na njemu nema ni našeg potpisa, ni Američkog. I obrnuto, šta Kosovarima znači papir sa Vučićevim potpisom, kad nije overen ni sa njihove strane ni od američkog predsednika, koji je potpisao neki treći papir, ja mislim prazan, jer potpuno je nebitno šta tu eventualno piše.

Ni malo mi se ne čini ubedljivim Grenelovo objašnjenje da je Tramp potpisao pismo o namerama da će Srbija i Kosovo da sarađuju?! Kakvog to značaja ima ako i oni to nisu potpisali. Da ne pričamo o tome kakvog će tek značaja to imati ako Tramp izgubi izbore.

Vučić se posle vadio izjavom da on nije potpisao nikakav sporazum sa Kosovom, nego sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali ga je Grenel odmah demantovao tvrdeći da ni Srbija ni Kosovo nisu potpisali ništa sa SAD, nego sporazum da će međusobno da srađuju. Svako svoj sporazum!? Iskreno, ni Grenelu nije bilo lako jer zaista je teško objasniti šta je onda to Tramp potpisao, pošto je to bio neki treći papir.

Ja sam uveren da je to bio samo gest za slikanje, koji treba Američkim biračima da pokaže kako on stavlja tačku na važne međunarodne probleme. A, pošto je i Trampu jasno da Ameri nemaju pojma o čemu je reč u sukobu između Srbije i Kosova, onda im je objasnio da je najveća vrednost ovog sporazuma u tome što će oboje otvoriti svoje ambasade u Jerusalemu, po ugledu na Ameriku, odnosno na njega.

Naravno, da bi se dodvorio moćnom Jevrejskom lobiju u SAD. Još je dodao kako je Kosovo muslimanska država, pa će to sad biti primer svim islamskim državama kako treba da se odnose prema Izraelu. Malo sutra. Muslimanski svet sasvim sigurno neće pohrliti da priznaju Jerusalem za glavni grad Izraela, ali bi ako Srbija tamo preseli ambasadu, mogli da nam kontriraju priznanjem Kosova.

Prava je to papzjanija u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća. I Vučić je bio zbunjen pa je, kad je čuo da će da preseli ambasadu Srbije iz Tel Aviva u Jerusalem, poče da prevrće po dokumentu koji je upravo potpisao, da vidi gde to piše.

Nije našao, ali pošto mu je to Tramp saopštio pred kamerama celog sveta, morao je to da prihvati kao svoj stav. U izjavi za medije je posle rekao kako smo mi obećali Izraelu da ćemo preseliti ambasadu u Jerusalem, ako budu poštovali Srbiju. A koliko namerava da poštuje Srbiju odmah mu je odgovorio Netanjahu, izjavom da će Izrael priznati Kosovo, koje će onda otvoriti ambasadu u Jerusalemu.

Na sreću i Natanjahu visi ko luster u kabinetu premijera Izraela, već više od godinu dana, pa ni od toga neće biti ništa.

Nemam sad vremena, a ni volje, da se bavim tim nesretnikom koji se predstavlja kao premijer Izraela, a zapravo više od godinu dana je u tehničkom mandatu, pošto ni posle nekoliko ponovljenih izbora nije mogao da formira vladu. A za sve to vreme nad glavom mu visi i robija zbog korupcije.

Naravno, da se onda uhvatio za Trampa, kao davljenik za slamku, i naravno da je spreman da izvršava sve njegove snove iz neprespavanih noći zbog briga za svoje izbore. U tom društvu se više ne zna ko koga laže, jer pravo bi čudo bilo da Izrael prizna samoproglašeno Kosovo, budući da ima isti problem sa Palestinom.

Pre će biti da će ta izjava samo doprineti ubrzanom padu Netanjahua, jer priznavanjem Kosova, Izrael bi izgubio glavnu argumentaciju za nepriznavanje Palestine.

Isto tako bi i Srbija, ako preseli svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalem, prekršila jednu Rezoluciju UN i tako izgubili pravo da se pozivamo na onu drugu, 1244, na kojoj zasniva sve svoje argumente da je Kosovo deo njene teritorijalne i državne celovitosti.

Da ne pominjemo i našu obavezu da na putu evropskih integracija svoju spoljnu politiku usklađujemo sa politikom Evropske unije, koja je izričito protiv preselenja ambasada u Jerusalem. Prema tome, čak ni Vučić, čak ni sa ovakvom Skupštinom, neće smeti da donese takvu odluku.

Vrhunac cirkusa, sa našim klovnom u glavnoj ulozi, ipak je bio u ovalnoj sobi, gde stoluje Američki predsednik. Neko je na internet, u Vučićevom hvalisavom maniru, duhovito primetio da je Vučić jedini svetski državnik posle Tita, koji je u tom kabinetu popušio, prilažući kao dokaz fotografiju na kojoj Tito nonšalantno pali tompus, dok Nikson čeka da on to obavi pa da počnu razgovor. Monika se, kaže taj tvit, ne računa jer nije državnik.

Za razliku od Tita, koji je sedeo zavaljen u fotelju pored Niksona, Vučić je bio nasađen na stolicu ispred Trampovog radnog stola, ukočen kao đak pred katedrom u prvoj klupi, koja se oduvek zvala magarećom, jer su u njoj po pravilu sedeli najgori đaci da budu na oku nastavnicima.

Ipak, ne može se reći da Vučić nije baš ništa dobio i da se sa te predstave vraća praznih šaka. Dobio je, saopštio je ponosito, od Trampa hemijsku olovku i plastični ključ od Bele kuće, naručen u najbližoj prodavnici suvenira. Za skromnog čoveka, sa još skromnijom pameću, i to je nešto.

Crnogorski 6 oktobar

Mnogo toga bi danas srpska opozicija mogla da nauči od crnogorske, ali bi i crnogorska posle velike pobede, morala da izvuče neke pouke iz srpskog iskustva posle 5. Oktobra. Ukoliko to ne učini, Milo i njegovi će se oporavti i vratiti na vlast, kao što su se u Srbiji vratili prerušeni Radikali i Socijalisti.

ajpre, nipošto ne sme da napravi političku vladu od svih opozicionih stranaka koje će onda početi da dele kolač vlasti i otimaju se oko toga. To je prosto logičan i sasvim prirodan process posle višedecenijske neravnopravne borbe sa mnogo jačim i bezobzirnijim protivnikom.

I opozicione stranke su, kao i njihovi lideri, iscrpljeni fizički I finansijski, pa i moralno, tako da neće svi birati sredstva za oporavak. Gladni i željni svega, i slobode i hapšenja onih koji su im je oduzeli, i pravde i osvete, i demokratije i privilegije da je baš oni donesu i tumače, i časti i vlasti, i priznanja i slave i moći i uživanja.

Takvi iscrpljeni i dobrano potrošeni, a uspaljeni i ambiciozni, ne treba da vode zemlju u promene, bar ne jedno vreme dok malo ne olade. Nisu to oni isti ljudi i partije, sa početka tridesetogodišnje bitke, i oni su morali da prave razne kompromise, bili prinuđeni da se snalaze u vunenim vremenima, u zemlji kojom caruju kriminal i korupcija.

Neka sad drugi preuzmu štafetu, neka razmontiraju monstruozni režim, neka se izvrši dosledna podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, pa da sve institucije sistema počnu da rade svoj posao po Ustavu i zakonima.

Za to vreme neka se sve stranke preispitaju, prestroje i reorganizuju, pa da, za godinu ili dve, izađu na prve prave demokratske izbore svaka sa svojim jasnim programima i konkretnim rešenjima za ekonomski razvoj i bolji životni standard građana. A, mogu i da se grupišu po ideološkim srodnostima u samom političkom centru, ili malo levo i desno od centra.

Nikako kao ovo sad đuture svi koji su protiv Mila, jer objektivno, razlike među njima su takve da se ne može doći do konzistetnog programa i jedinstva u njegovom sprovođenju.

Zbog svega toga nova Vlada mora biti eksperstka, sa strogo ograničenim rokom trajanja, kako bi se nepristrasno posvetila rešavanju najvećih problema društva, da se Crna Gora iščupa iz kandži korupcije i kriminala i obezbedi samostalno i transparentno funkcionisanje svih institucija sistema.

Nije to ni malo posla, ni lako izvodljivo. Posebno u specifičnoj situaciji dok je Milo Đukanović još predsednik države, odakle može da sabotira vladu i Skupštinu, a ne treba sumnjati da će te mogućnosti maksimalno koristiti, kao što nije teško predvideti da će koristiti sva sredstva da unese razdor i zavadi nove nosioce zakonodavne i izvršne vlasti.

Dobar im stojim da bez Zakona o poreklu imovine i o lustraciji, koje Srbija nije sprovela, neće biti ništa od promena.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane