Natrag

Esej

Simići iz Sremčice (1)

“Vojska duša hristijanskih proplaka”

Sremčica je danas južno predgrađe Beograda bez ikakvog kulturnog života. Međutim, do 2012. godine, pre sadašnje vlasti, Sremčica je bila upisana na mapi kulturnih zbivanja grada. Pri Osnovnoj školi Vuk Karadžić direktorka te škole, vajar Milanka Vasić, sa svojim suprugom Draganom, takođe vajarom, osnovala je u podrumu škole pozorište monodrame, tako da smo mi stanovnici Sremčice bili u prilici da za dve godine života tog pozorišta odgledamo gotovo sve monodrame koje su se igrale u Beogradu. Pravnik Milena Isajlovski osnovala je u svojoj kući Kulturni centar, sa galerijom i debatnom tribinom, u okviru koje su gostovali mnogi značajni stvaraoci (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Predrag Koraksić Koraks). Posebnu ulogu imao je list Naša Sremčica, koji je izdavao i uređivao agilni predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Siniša Kadić. Ja sam u tom listu pisao tekstove iz ustaničkih vremena Devetnaestog veka, kad je Sremčica sa Ostružnicom imala značajnu ulogu u životu tadašnje Srbije. (U Ostružnici je bila čuvena skela na Savi)

Ivan Ivanović

Tekst koji prilažem čitaocima napisao sam 2001. godine za Našu Sremčicu, a dopunio ga 2019. godine, kad sam održao predavanje na tribini KUD Milomir Petrović iz Sremčice, prilikom proslave 50-godišnjice postojanja društva. Na tribinu me je pozvao direktor KC Čukarica, glumac Miško Rakočević, doseljenik u Sremčicu sa Kosova, koji je ranije u Mileninom Kulturnom centru bio stalni akter.

1.

Simići su najčuvenija porodica iz Sremčice u drugoj polovini Osamnaestog i prvoj polovini Devetnaestog veka. Učestvovali su u pravljenju nove srpske istorije u vreme ustanaka.

Ja sam se sa njima „sreo" još kad sam pisao „Vojvodu od Leskovca", 1992/93. godine. Tragajući za likom Ilije Petrovića Strelje, Vlasotinčaninom koga je Karađorđe proglasio Leskovačkim vojvodom, najčuvenijim ustanikom sa juga Srbije toga vremena, pošao sam od „Pomenika znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba", koji je napisao učitelj iz Topole rođen u Ripnju, Milan Đ. Milićević, koji se u svom spisateljskom radu digao do Srpskog učenog društva, buduće Akademije. Milićević je napisao oko 100 knjiga, koje umetničkih koje istorijskih i predstavljao je jednog od najučenijih Srba svoga vremena.

Kao beletrista se nije osobito istakao (nije ušao u plejadu srpskih pisaca toga vremena kakvi su bili Milovan Glišić, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Bora Stanković...), ali je kao istorik trajno obeležio srpsku istorijsku nauku, knjigama o srpskoj državi („Kneževina Srbija", „Kraljevina Srbija"), a pogotovo „Pemenikom...", jedinstvenim spomenarom istorijskih događaja i ljudi koji su u njima učestvovali.

Milićević je bio u istorijskoj nauci Vukov nastavljač, prethodnik Slobodana Jovanovića, inspitator Dragoljuba Jovanovića za njegove „Medaljone". „Pomenik..." je napisan bogatim srpskim narodnim jezikom vukovske škole, primerenom ljudima i događajima o kojima je pričao, pa predstavlja pravi „biser" srpske književnosti. Milićević ga je pečatao 1888. godine, iste godine kad je kralj Milan Obrenović „podario" srpskom narodu jedan od najliberalnijih ustava koje je imao, i odmah potom abdicirao sa 35 godina života.

Koncipirajući „Vojvodu od Leskovca", ja sam u „Pomeniku..." našao jedinicu o Iliji Petroviću Strelji, koja sadrži jedva tri stranice, i od nje načinio roman od 250 stranica. U postmodernom stilu roman sam ispričao kroz Milana Đ. Milićevića, koga sam „skinuo" iz „Pomenika....", kako jezički tako i misaono, i načinio ga naratorom romana.

Drugi kazivač priče o Iliji Strelji je njegov saborac iz ustanaka Ceka Vlasotinčanin, s kojim je Milićević razgovarao kad se latio prikupljanja građe za „Pomenik..." Ceka je tad imao preko 100 godina (neki kažu 110 ?) i Milićević je iz njega „iscedio" ustaničku istoriju juga Srbije u poslednji čas.

Da kažem kako je došlo do pisanja „Pomenika". Negde oko 1850. godine Milićević je službovao kao učitelj u Karađorđevoj Topoli, u kojoj je bivstvovao još poneki Đorđev saborac iz kolevke prve srpske bune, od kojih je najviše znao Petar Jokić, starešina (buljukbaša) Đorđevih „momaka" (u stvari garde), koji se sve vreme ustanka nije od Karađorđa odvajao i bio njegov glavni, modernim jezikom, telohranitelj.

U to vreme je novoosnovano Učeno društvo pokrenulo inicijativu da se sakupi građa o ustancima, kako pisanog tako i usmenog karaktera, da bi se taj najvažniji period nove srpske istorije sačuvao od zaborava. Milićević je najpre razgovarao sa gospodar Jokićem, a onda sa još mnogim preživelim ustanicima, od kojih je poslednji u nizu bio Ceka Vlasotinčanin (beleži mu se prezime Vodeničarević) 1880. godine, malo po oslobođenju južnih krajeva.

„Vojvodu od Leskovca" sam objavio 1994. godine, a članak o Simićima u decembru 2001. godine, u listu Naša Sremčica, broj 14, koji je stvorio i štampao Siniša Kadić.

2.

Istorijski Simići - to su Đorđe i njegova dva sina Stojan i Aleksa.

Za Đorđa Milićević kaže da se rodio u selu Sremčici, nahiji beogradskoj, u drugoj polovini Osamnaestog veka, od oca Sime, i matere Danice. Ne kaže odakle su se Đorđevi preci doselili. Sremčica je u to vreme imala jedva dvadesetak kuća i bila je zabačeno selo na kapiji Šumadije.

Severna Srbija je i ranije bila slabo naseljena, još 1729. godine beležio je Oto Pirh da je od Kragujevca do Beograda jahao tri dana "kroz hrastove šume" i da Šumadija još živi "starim pastirskim životom". Zemlja je bila slabo obrađena, ali su ljudi zato imali mnogo stoke, a naročito svinja, i izvozili su u Austriju i Dalmaciju.

Kad su Turci ponovo dobili ove oblasti, nastojali su da ih nasele, jer im se nije isplatilo da ostanu bez prihoda na ovoj bogatoj zemlji. Nastala je još jedna seoba Srba, doselba, ovoga puta iz zapadnih krajeva u Šumadiju. Gotovo sve glavne porodice potiču od tih doseljenika. Verovatno su se tad doselili i Simići u Sremčicu

Đorđa Simića prvi put vidimo oko godine 1787. Tad se je on nalazio u Beogradu, kao čobanin u mehandžije Džike koji je, mehanišući, držao i mnogu sitnu marvu. Taj Žika, koji će se kasnije proslaviti kao graditelj šanca na Deligradu, verovatno je u Beograd došao sa juga, moguće je iz Makedonije.

Austrijski car Josif Drugi, sin Marije Terezije, u jesen 1787. godine uputio je proklamaciju Srbima da se dignu na ustanak protiv Turaka. Austrijanci su obrazovali od emigranata iz Srbije posebne dobrovoljačke čete, frajkore, koje su oficiri obučavali u Sremu. Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austrijski major Mihailo Mihaljević, inače srpskog roda. U frajkoru su bili ne samo hajduci i avanturisti, nego i ugledni srpski domaćini, kakav je bio valjevski knez Aleksa Nenadović, mada su i oni bili hajduci. Godine 1788, upišu se u dobrovoljce i pređu u Austriju i Džika i njegov momak Đorđe Simić.

Među srpskim dobrovoljcima ponajviše se istakao Koča Anđelković, rodom iz Panjevca kod Jagodine, bivši trgovac, koji je u leto 1787. godine prebegao u Austriju. Drugi ugledni srpski vođa u frajkoru bio je Radič Petrović, koji je stvorio posebnu srpsku četu, u koju su ušli Koča i mladi Đorđe Petrović. Kad je Austrija, ipak, objavila rat Turskoj, Koča je preuzeo srpski frajkor i upao u Srbiju. Sa jednom austrijskom četom je napao najpre Smederevo, a potom Požarevac. Iz oba grada su isterane turske posade. Ponesen ovim uspehom, Koča je samostalno osvojio Hasan-pašinu Palanku, Batočinu i Bagrdan. U Bagrdanu je zatvorio klanac, pa je onemogućio tursko snabdevanje Beograda. Njegova četa je stalno jačala novim dobrovoljcima i dostigla je broj od 500 boraca. To se zove Kočina krajina.

Vojujući pod pukovnikom Mihaljevićem, Žika i Đorđe Simić se toliko odlikuju da oba dobiju kapetanske činove. Simić je u tom ratu bio u onim četama koje su se bile s Turcima oko Karanovca i Studenice. Tada je, kažu, Đorđe Petrović bio pod Simićevom vlašću. Pričalo se da ga je kapetan Simić, jednom u ljutini, kao svog mlađeg, udario lubenicom po glavi. Još se pričalo da se kasnije Simić, kad je njegov potčinjeni u frajkoru postao Vožd Srbije i dobio novo ime Karađorđe, plašio da ovaj ne vrati dug svom „starom kapetanu", ali do toga nije došlo, Karađorđe je poštovao svog pretpostavljenog iz frajkora.

U ratu je stradao Koča Anđelković, propala je Kočina krajina. Njega su Turci na prevaru zarobili, pošto je bio izdan od nekih svojih saboraca. Za kaznu, Turci su Koču Kapetana i neke njegove drugove nabili na kočeve u varošici Tekiji.

U ratu su Austrijanci imali uspeha, Mihaljević je sa srpskim dobrovoljcima prodro do Kruševca i do Studenice. Ali, jedan novi svetski događaj, sa dugoročnim posledicama, bitno je uticao na tok svetske istorije. Naime, jula 1789. godine u Francuskoj se dogodila građanska (buržoaska) revolucija, koja je ozbiljno uzdrmala apsolutističke režime u Austriji i Rusiji. Carevi su gledali da spasu svoje prestole, požurili su da se nagode sa Turskom, i tako je produžen turski feudalni sistem.

Već 1789. godine Josif Drugi je obnovio sa Turskom pregovore za mir, koje je dovršio njegov naslednik Leopold Drugi (Josif je u toku pregovora umro) 4. avgusta 1791. godine Svištovskim mirom. A kakav je to bio mir za Srbe najbolje je opisao arhimandrit manastira Bogovađe, Hadži Ruvim: "Vojska duša hristijanskih proplaka". Ovim mirom ponovo je uspostavljena granica između Turske i Austrije na Dunavu i Savi, a Turci su se vratili u Beograd.

Leopold Ranke kaže da je Kočina Krajina, bez obzira na njen tragični ishod, ipak imala jednu dobru stranu. Naime, u tom ratu su Srbi u frajkoru upoznali moderno oružje. "Tu su se Srbi još jednom borili za hrišćansko ime i počeli da dolaze do nacionalne svesti. Đorđe Petrović, docnije toliko čuven, Aleksa Nenadović, iz uglednog roda, služili su pod ovom zastavom."

Kad se rat svršio, sultan je objavio amnestiju za srpske dobrovoljce i oni se uglavnom vrate u Srbiju. Karađorđe se nastani u Topoli, ali Đorđe Simić se ne usudi vratiti se u Sremčicu nego se nastani u selu Boljevcima u Sremu, pa onamo odvede i dva svoja brata Đurđa i Ivana; samo najmlađi im brat, Pavle, ostane u Sremčici.

U Boljevcima se Simić oženio po treći put, jer se je, dotle, već dva puta ženio, i obe su mu žene, posle kratka veka, umrle. S ovom trećom ženom, rodio je tri sina: Kostu, 25 marta 1794; Stojana, u isti dan, 1797. i Aleksu 17. marta 1800. godine. Živeći u Boljevcima, Simić je primao od Austrije penziju prema svom kapetanskom činu.

Svištovski mir je, uprkos upozorenja Hadži Ruvima, ipak doneo neko olakšanje Srbima. Porta je shvatila da Srbima mora da pruži izvesne povlastice kako bi ih držala u pokornosti i odvojila od Austrije. Osim toga, u samom Turskom carstvu je došlo do unutrašnjih sukoba, u severnim krajevima su se osilili janičari, muslimani slovenskog porekla, koji su nastojali da se odvoje od matice. "Najveća nesreća za neku zemlju", kaže Ranke, "je kad vlast više ne može da obuzda svoje rođene sluge." U Srbiji se janičari nisu zadovoljili tlačenjem raje, nego su stupili gotovo u otvorenu borbu sa lokalnim spahijama, kojima je Porta podarila srpsku zemlju. Kad je kod Ćuprije janičarski vođa Deli Ahmet potukao Austrijance, vlast janičara je još više ojačala. Poturčenjaci su bili gori od Turaka, janičari su zadavali raji više jada nego pravi Turci.

Po zaključenju Svištovskog mira, centralna vlast u Turskoj odlučila je da se obračuna sa periferijskim odmetnicima. Sultan Selim Treći, inače poznati reformator političkog sistema Turske imperije, podario je Srbima, koji su učestvovali u Kočinoj krajini, oproštaj za učešće u ratu na strani Austrijanaca. Čak su pomilovani i oficiri iz frajkora, kao Aleksa Nenadović i Đorđe Petrović. Aleksa je dobio položaj oborkneza, što znači kneza nad nekoliko nahija.

Porta je odredila za Beograd novog pašu, Abu Bećira. Ovaj je dobio ferman da zavede red u Beogradskom pašaluku, a to je značilo da razvlasti janičare i stane na stranu spahija. Još na putu u Srbiju, u Nišu, spahije su sačekale Bećira i stavile mu se u službu. Ovaj se ulogorio u Nišu i pozvao Deli Ahmeta na pregovore. Kad se janičarski vođa pojavio u Nišu, bio je okružen tolikim pratiocima da mu paša ništa nije mogao. No Bećir se poslužio lukavstvom, tako svojstvenom vladajućem sloju u Turskom carstvu. Pozvao je Deli Ahmeta na razgovor, a svojoj pratnji je naredio da ga ubiju s leđa kad se ovaj penje uz stepenice na pašinom čardaku. Jedan sluga je to učinio mučki iz puške. Tek tad je paša mogao u Beograd.

Čim je stigao u Beograd, Abu Bećir je pročitao ferman da se janičari uklone iz Beograda i pašaluka. Oni su se sklonili u susedne pokrajine, a njihova dobra je prisvojila država. U Srbiju su se vratile spahije.

Leopold Ranke piše u "Srpskoj revoluciji" da je nastao period mirnog života za Srbe, koji su plaćali Turcima harač, ali su dobili samoupravu da mogu da unapređuju svoj nacionalni život. Bećirov naslednik Hadži Mustafa bio je još liberalniji i prema Srbima se pokazivao kao dobronamerni staratelj, da su ga ovi prozvali Srpskom majkom. Zemlja je cvetala i obogatila se trgovinom sa Austrijom, pre svega izvozom svinja u Dunavsku carevinu.

U isto vreme, Porta je odlučila da promeni paše u Niškom i Leskovačkom pašaluku. Tako je u Niškom pašaluku za pašu došao Hafis, koji se istakao kao vojnik a ne kesedžija, a u Lekovačkom pašaluku Arnautin iz Skadra Šašit-paša, koji je u početku bio dobar s narodom, neka vrsta Srpske majke, kao Mustafa-paša u Beogradu.

Razume se da su obezvlašćeni janičari bili krajnje nezadovoljni i nastojali su iz susednih pašaluka da napakoste Hadži Mustafi. Iznenada su dobili uporište u odmetniku od Istambula, Pazvan Oglu u Vidinu. Ovaj Pazvan Oglu je bio mlad čovek kad su mu vlasti ubile oca, pošto su posumnjale da nije do kraja odan sultanu. Da li što je hteo da se osveti za oca ili što je izgubio jedan deo svojih dobara, tek Pazvan Oglu se odmetnuo u Vidinu i proglasio sebe pašom. To je mogao jer su u Vidin došli odmetnici od sultana, krdžalije, pljačkaši koji su pristigli iz Bugarske i Makedonije i nudili se kao najamnici onome ko ih plati. Ujedno su u Vidin dospeli i janičari proterani iz Beograda. Računa se da je Pazvan Oglu okupio u Vidinu vojsku od preko 10.000 odmetnika od sultanove vlasti. Ova vojska je osvojila Poreč, važno uporište na Dunavu.

Beogradski paša Hadži Mustafa se našao u komplikovanom položaju kako da se odupre Pazvan Oglu, koji je imao jaču vojsku od njegove. Na pomoć Porte nije mogao da računa, jer je ova bila zapetljana u Krimskom ratu. U toj situaciji, došao je na ideju da naoruža raju protiv opakog suseda iz Vidina koji je pretio Beogradu. "Bolje je za nju", govorio je, "da proda jedan deo svojih stada i da za taj novac kupi oružje nego da sve ostavi neprijatelju." Sami srpski knezovi opremili su vojsku i za njenog čelnika (bimbašu) postavili Stanka Harambašića, koji je bio sin hajduka. Udruženi - jer cilj im je bio zajednički - paša i Srbi su odbili Pazvan Oglua i vratili ga u Vidin. U ovom boju Srbi su shvatili jednu važnu stvar: da mogu da pobeđuju Turke.

No Porta se uplašila ovog neprirodnog saveza između muslimana i hrišćana, pa je odlučila da sukob reši mirnim putem. Bolje je pridobiti Pazvan Oglua nego imati ga za neprijatelja: poslala mu je konjske repove, što je u Turskoj bio znak dostojanstva. Ujedno je objavila novi ferman da je nezakonito da se pravoverni muslimani (što će reći janičari) proteruju u korist raje. Hadži Mustafi je naređeno da opet primi janičare, čemu ovaj nije mogao da se odupre. Ta odluka Porte imaće krupnih posledica po tursku vlast i dovesti do Prvog i Drugog srpskog ustanka.

U početku janičari nisu bili preterano agresivni, više su nastojali da se domognu službe na Pašinom dvoru ili bar na đumrucima. Ali neki su išli dalje od toga. Tako je u Šapcu janičar Bego Novljanin ubio kneza Ranka Lazarevića iz Svileuve, koji je odbio da poveća porezu u njegovu korist. To je učinio mučki u kafani. Videći opasnost u tom činu po svoju vlast, paša je bio rešen da kazni zločinca. Za to je morao da digne veliku vojsku od nekoliko stotina ljudi, ali je ubica pobegao u Bosnu, gde nije dopirala vlast beogradskog paše.

Tako su janičari nesmetano mogli da vršljaju u Beogradskom pašaluku. Među njima su se naročito istakli dahije, koji su postali jači od paše. (Ćorović kaže da su se oni nazvali dahijama, po ugledu na daije kod Berbera.) U Bosni, u Zvorniku, na sličan način kao Pazvan Oglu, odmetnuo se Ali-beg Vidajić, koji je došao u Beograd da ga dahije prime. Ukratko, u Beogradskom gradu skupio se najveći ološ Turskog carstva.

Inače, svih sedam dahija bili su došljaci u Beograd, koji se smatrao glavnim gradom Beogradskog pašaluka. Najstariji među njima, Foča-oglu, u Višnjićevoj pesmi starac Fočo, poreklom Hercegovac, bio je ranije kadija u Loznici. Njegov stariji sin, Mus-aga, zapovedao je Šabačkom i Valjevskom nahijom. Mlađi sin, Mehmed-aga, našao se kao vojnik u beogradskom garnizonu. I Mula Jusuf je bio profesionalni vojnik, poreklom iz Novog Pazara. Aganlija, takođe vojnik, barjaktar, bio je poreklom Bosanac, a u Beograd je došao kao lađar na Savi. Izgleda da je on bio najbolji sa narodom, čim su ga dahije poslale na neuspele pregovore sa ustanicima. Kučuk Alija, najsuroviji među njima, pre nego je došao u Beograd, bio je muselim u Kragujevcu, a poreklom je sa Rudnika; gospodario je Šumadijom, a narod ga je prozvao "rudničkim bikom", jer je bio razvratan. Dahije su bili, dakle, tim iz provincije koji je zagospodario Beogradskim gradom.

U istoriji je poznato da su dahije, odmetnici od sultana, uspeli početkom 1802. godine da prigrabe vlast u Beogradskom pašaluku. Oni su, koristeći slabost centralne vlasti u Istambulu, izvršili puč uz pomoć beogradskog vojnog garnizona i postali novi gospodari beogradske periferne oblasti Turskog carstva. Tom prilikom su svrgli i ubili dotadanjeg sultanovog zapovednika Pašalukom, Mustafa-pašu, koji je bio vojnički iscrpljen borbama protiv vidinskog odmetnika Pazvan Oglua. Dahije, iako slovenskog porekla, ili baš zbog toga, bili su prema Srbima u svemu gori od Turaka i oslonili su se na nasilje, što je dovelo do velikog komešanja među Srbima i do narodnog ustanka početkom 1804. godine.

Na vest o puču dahija, došlo je u Beograd mnogo Turaka janičara, naročito iz Bosne, na čelu sa Ali-begom Vidajićem iz Zvornika, golaća, koji su ranije vukli lađe, a sad su pojahali arapske ždrepce, odeveni u čohu, zlato i srebro, obesni prema svakome, poslušni poptuno samo svojim gospodarima, dahijama. Ovaj ološ se obogatio pljačkom i nasiljem, proterao spahije i zauzeo njihove kuće. Nastalo je nasilje kakvo čak ni turska istorija nije dotad zabeležila.

Dahije su uzele u Beogradskom pašaluku centralnu vlast, a po selima postavili svoje ljude, subaše. Subaše su bile nosioci nasilja. "Često su uzimali seljacima njihove svečane haljine i njima pokrivali konje, ometali bogosluženje, nagonili žene da igraju kolo pred njihovim kućama i odvodili najlepše", piše Vladimir Ćorović.

Srpski knezovi su smogli snage da se sastanu u jednom manastiru i napišu pismo sultanu u Stambol. Žalili su se "da su ih dahije već potpuno opljačkale, da su prinuđeni već da se opasuju golom likom. Ali, nasilnici još nisu zadovoljni, nego im nasrću na dušu, veru i čast. Nijedan čovek nije gospodar svoje žene, nijedan otac svoje kćeri, nijedan brat svoje sestre; manastir, crkva, kaluđer, pop, sve se vređa." "Ako si naš car", uzviknuli su srpski knezovi, "dođi i oslobodi nas od zločinaca; ako nećeš da nas spasavaš, onda nam to bar objavi, da se odlučimo da bežimo u planine i šume ili da skačemo u vodu."

Sultan i Porta su shvatili da se sa odmetnicima mora obračunati, ali kako?

Sultan Selim Treći je napisao dahijama preteće pismo u kojem ih upozorava da će na njih poslati vojsku, ali ne tursku, jer je "pravovernome teško da se bori protiv pravovernoga, nego ljude drugog naroda i druge vere; ta vojska će sa dahijama postupati kako se nikad nije postupalo s Turcima".

Kad su dahije dobile ovo pismo, seli su da većaju šta da čine. Javile su se dve struje, jednu je predvodio starac Fočo a drugu njegov mlađi sin Fočić Memed-aga. Prvi su bili da se prihvati sultanovo upozorenje i promeni politika prema raji, a drugi da se odnos prema Srbima još više radikalizuje. Ovo dahijsko većanje genijalno je opevao Filip Višnjić u pesmi „Početak bune na dahije".

Kako obično biva u istoriji, u kriznim situacijama pobeđuje radikalna struja. Mladi Fočić je uzviknuo Moj babajko ne slušam te stari i tako je nastala seča knezova, jedinstven događaj u sveukupnoj istoriji. Plan Fočić Memed-age je bio da poseče sve srpske knezove, i popove, i učitelje, i sve viđene ljude, da ostavi samo ludu decu od sedam godina i od nje načini pravu raju.

U početku je Turčin imao uspeha. Filip Višnjić daje tačan spisak koga su sve Turci posekli. Fočić je odmah odjurio u Valjevo i na prevaru posekao knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina na mostu na Kolubari. Za oborkneza Aleksu je znao da se dogovara sa Austrijancima o srpskoj buni, Turci su uhvatili jedno njegovo pismo Miteseru u Zemun gde traži džebanu.

Za nas je ovde interesantno da su Turci planirali da poseku kneza Đorđija Guzonju iz Železnika, ali je ovaj uspeo da se izmakne. Za Đorđa Milovanovića, koji je 1811. godine postavljen za komandanta Beograda, obično se kaže da je bio prvi „beogradski gradonačelnik". Seču dahija je uspeo da izbegne i Đorđe Petrović u Topoli. Srbima je postalo jasno da moraju da se dignu na oružje.

Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara, Đorđe Petrović, od Turaka nazvan Karađorđe, Janko Katić i Vasa Čarapić. Prvi, Karađorđe, iz sela Topole u centralnoj Šumadiji, pobegao je Turcima u trenutku kad su hteli da ga uhvate i poseku u seči knezova. Već ranije je bio hajduk i smatran je jednim od najpreduzimljivijih i najsposobnijih ljudi u Srbiji.

Drugi, Katić, iz sela Rogače pod Kosmajem, bio je buljukbaša protiv Pazvan-Oglua i mogao je da sakupi ljude iz svoje okoline. Treći, Vasa Čarapić, iz Belog Potoka pod Avalom, želeo je da se osveti dahijama za smrt svog brata Marka, koji je bio među prvima posečen. Oni su se složili da ne čekaju da ih dahijski dželati i konjušari vežu i pobiju, nego da radije potraže smrt sami kao slobodni ljudi.

Uskoro su se oko njih okupili mnogi ljudi, ponajpre hajduci, od kojih su najčuveniji bili Stanoje Glavaš i Veljko Petrović. Hajduci su napali selo Sibnicu, zapalili subašinu kuću i pobili Turke u hanu.

Na vest šta se desilo u Šumadiji digla se Kolubara. Kao organizator najviše se istakao Jakov Nenadović, koga je pred seču zakleo brat Aleksa na mostu na Kolubari da ga osveti. U sličnoj situaciji je bio i sveštenik iz Šapca pop Luka Lazarević, čijeg brata Ranka su ubili Turci u Šapcu. Njima se pridružio hajduk Đorđije Ćurčija, s kojim će se Jakov vrlo brzo sukobiti i na kraju ga likvidirati.

U Pomoravlju, oko Mlave i Peka, takođe je došlo do bune. Milenko Stojković iz Kličevca, čovek mirne naravi, tipičan domaćin, shvatio je kolika mu opasnost preti od dahija zbog ugleda u narodu i bogatstva. Odlučio je da pobije ustanički barjak, a pridružio mu se Petar Teodorović Dobrnjac (iz Dobrnje), koji će kasnije braniti južni front na Deligradu.

Dignuta je buna protiv dahija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane