Natrag

Sećanja

JEDAN DAN IZGRADNJE SOCIJALIZMA

To je bilo prvog prosinca tisuću devetsto četrdeset i devete. Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca trideset i jednu godinu kasnije. Ali ovoga puta nije bilo u Zagrebu, nego u Beogradu. Na te dane se priseća gospodin Mihajlo Šaškijević iz Čikaga, kao akter ove priče

Mihailo Šaškijević

Uđe milicionar u zatvoreničku sobu i naredi četvorici zatvorenika da odu na rad. Zatovorenici poslušno izađu, to im je sudbina, te se u pratnji milicionara popnu u jedan kamion. Pored šofera sedne jedan ozbiljan civil, a u kamion pored te četvorice određenih za rad još i jedan milicionar koji zatvorenike pospano čuva.

Odu u Frankopanovu ulicu gde zatvorenike odvedu u podrum gde im narede da cepaju drva u sitno, za potpalu i da srede drva i ugalj. Neko tiho prošapne: "Ovo je zgrada Centralog komiteta Srbije." Kada to zatvorenici završe odvedu ih nekim podzemnim hodnikom u podrum druge zgrade gde opet urade isto što su uradili u prehodnoj zgradi. Neko sada prišapne mnogo tiše i mnogo uzbuđenije: "Ovo je zgrada Centralnog komiteta Jugoslavije."

Oko deset časova odvedu ih na ulicu i stave u jedan drugi kamion. Opet ozbiljan civil pored šofera i pospani milicionar u kamionu pored zatvorenika.

Odvedu ih u jednu vilu koja je bila u ulici Aleksandra Stamboliskog 1, na Dedinju.

Kamion zastane u dvorištu vile. Milicionar i zatvorenci izađu iz kamiona, a kamion sa civilom ode. Milicionar se pažljivo povuče u kraj dvorišta. Iz vile izađu dve sluškinje i sluga iznoseći nekoliko tepiha. Objasne vrlo blago zatvorenicima kako da tepihe stave na neku "štanglu", pruže im "prakere" i pokažu kako da praše tepihe. Zatvorenici snažno i muški izudaraju tepihe te iz njih izađu oblaci prašine.

Posao odlično završe te sluga sa sluškinjama unese tepihe u vilu, a zatvorenike odvedu u podrum. Isto kao i pre. Cepanje drva u sitno, slagane drva, premeštanje uglja.

Oko dva časa po podne sluškinje pozovu zavorenike jednog po jednog. Odvedu ih na stražnja vrata vile u kuhinju. Tu ih posluže sa zdelom gusto kuvanog pasulja i sa grumenom sira. Hleba belog koliko ti duša ište. Jedan zatvorenik pohvali sluškinji posluženja, a ona mu iz zahvalnosti objasni: "I drug Moša je bio u zatvoru i on zna šta je robijašima potrebno."

Posle kraljevskog obeda vrate zatvorenike u podrum da završe što je moglo još da se završi. Tu jedan zatvorenik zapazi negde u nekom uglu zabačenu i verovatno zaboravljenu konzervu mleka u prašku, koja je bila poklon UNNRE jugoslavesnkoj sirotinji. Taj zatvorenik koristeći svoje znanje i veštinu stečenim u svakodnevnom održavanju života brzo stavi tu konzervu pod kaput.

Već je polako počeo da pada mrak kada su zatvorenike izveli u dvorište. Pojavio se jedan ozbiljan civil, ali bez kamiona. Nervozno se kretao levo - desno i promumljao je: "Drug Moša može da dođe svaki trenutak, a kamiona nema da odvede ove zatvorenike."

Kamion je ipak došao pre druga Moše. Svi u kamion kao i pre, ali u kamionu je bila još i jedna tona crnog uglja. Pravi pravcati crni ugalj uvezen iz Bosne ili Slovenije. Nije bio kao vlažni lignit koji je dobijala na karte sirotinja raja i koji nije mogao da gori nego bi se samo dimio. Ovo je bio pravi ugalj.

Kamion zastane u Zorinoj ulici ispred jedne pristojne kuće.

Ozbiljnom civilu se žurilo, jer je kamion već kasnio, a on je, mora biti, imao neki važan sastanak sa nekim važnim drugom ili još važnijom drugaricom, te naredi zatvorenicima da brzo izbace ugalj na pločnik. U tom iz kuće izađe jedna narogušena drugarica koja oštrim glasom saopšti ozbiljnom civilu da ugalj ima da se unese u podrum. Način na koji je narogušena drugarica govorila sa ozbiljnim civilom je jasno ukazivao na to da je narogušena drugarica bila bračna drugarica nekog važnog druga, koji je njoj za uzvrat očigledno bio njen bračni drug.

Kako se ozbiljnom civilu žurilo to on odgovori narogušenoj drugarici da je njemu naređeno da samo istovari ugalj, ali ne i da ga ubaci u podrum. Narogušena drugarica se nije dala, nego je tvrdila da je to posao zatvorenika, a ne njen. Objašnjavanje o dužnostima zatvorenika je išlo preko glava zatvorenika koji su nemočno očekivali svoju sudbinu.

Dok su se narogušena drugarica i ozbiljni civil objašnjavali oko dužnosti zatvorenika, vrata od kuće su bila otvorena i jasno se video osvetljen hodnik i na kraju hodnika osvetljena dnevna soba u kojoj je bio glasovir ( klavir). Ispred glasovira klupica na kojoj je sedela jedna devojčica kojoj je moglo biti deset do dvanaest godina i koja je na glasoviru vežbala etide Lemoina.

Narogušena drugarica je pobedila ozbiljnog civila. Ozbiljni civil se obrati zatvorenicima: "Odnesite taj ugalj u podrum, pa neka". Sa rečju "neka" se završila nezavršena rečenica. Zatvorenci, sudbina im je, unesu ugalj u podrum i odu natrag u zatvor.

Dva dana nakon toga cela soba, a to je bila soba broj 9 zatvora u Zmaj Jovinoj ulici, pila je mleko.

Još se uvek pitam ko je bila ta mala slatka devojčica koja je živela u Zorinoj ulici i vežbala etide Lemoina? Verovatno da je odrasla kao školovana i ugledna dama vladajućeg društva i da je po ugledu na njenu narogušenu drugaricu mamu postala bračna drugarica nekog uvaženog druga, koji je njoj za uzvrat postao njen bračni drug.

Prošlo je sedamdeset godina od tog prijatnog susreta sa vrhuškom vrhuške. Posetio sam Beograd i prošetao sam se ulicom Aleksandra Stamboliskog. Vila je bila gde je uvek i bila, ali u vili je sada živeo običan pristojan svet. Susedi su mi objasnili da od kada znaju u ovoj kući su uvek živeli radni ljudi. Nikada nisu čuli za ime Moše Pijade i pitali su me ko bi to mogao da bude. Skrenuli su mi pažnju na jednu blisku kuću koja je bila zaključana jednim teškim katancem. Objasnili su mi da je tu kuću dao Arkan svojoj bivšoj ženi, koja mu je uskoro postala i bivša udovica. Sada ona to iznajmljuje nekom Jeremiću. "Znate onom što je bio nešto kod vas u Americi."

Moša je ostao na Kalemegdanu. Ta bista nema svrhe, samo smeta. Učinio bih uslugu beograđanima kada bi platio nekim beskućnicima da tu bistu pošalju meni u Ameriku. Stavio bi je ispred kuće, te kada neki pijani vozač u pola noći to vidi pomisliće da je u paklu i pobeći će.

Jedna tona crnog uglja, dve služavke, tri ujedinjena naroda, četiri podruma. Kraljevski ručak i pre spavanja etide Lemoina.

Sve je prošlo, sve se gubi iz sećanja, ali i sada kada čujem zvuke glasovira vidim hodnik, osvetljenu dnevnu sobu u kojoj mala devojčica na klupici vežba etide Lemoina.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane