Pogled iz Moskve

Buffalo Chronicle tvrdi da su po nalogu Demokratske stranke mafijaši falsifikovali glasačke listiće

Kako je mafija pomogla Bajdenu

Smatra se da u SAD vladaju dve partije: demokrate i republikanci. Ali, postoji još jedna snaga koja je takođe, ali iza kulisa, prisutna u upravljanju ovom navodno „demokratskom" zemljom - mafija.

Piše: Vladimir Mališev

Prema navodima američkih novina Buffalo Chronicle, mafijaši, pripadnici Koza nostre, kriminalističke organizacije koju su osnovali došljaci iz Italije, aktivno su na izborima podržali Bajdena. Oni su uspeli da falsifikuju rezultate u Filadelfiji, podmetnuvši 300.000 glasačkih listića u njegovu korist. Zahvaljujući toj prevari, kako je postalo jasno, Džo Bajden je pobedio u ključnoj državi Pensilvaniji.

Pozivajući se na okruženje mafijaškog bosa u Filadelfiji Džoija Merlinoa, poznatog kao „Mršavi Džoi", novine su objavile da su falsifikovani listići štampani po nalogu štaba Trampovog protivnika.

Posao falsifikovanja listića potrajao je tri dana, a za svaki lažni listić Merlinovi ljudi dobili su po 10 dolara, ukupno oko tri miliona.

„Merlino i mali tim saradnika", piše Buffalo Chronicle, „odštampali su te listiće po ceni od 10 dolara za listić, što je ogromnih tri miliona dolara za tri dana rada. Zatim su listići upakovani u obične kartonske kutije i poslati do Kongresnog centra Filadelfije. Izvori, koji su želeli da ostanu anonimni, kažu za Chronicle da je Merlino uzeo ove listiće iz dve privatne kuće gde su ih partneri od poverenja primetno obeležili markerima brenda Sharpie. Njima su platili više od 1.000 dolara na sat, oni su obeležavali hiljade listića na sat tokom više od 60 sati. Ovi listići su kupljeni za gotovinu.

Smatra se da su aktivisti Demokratske stranke, koji rade u kancelariji za izbore Filadelfije, stavili Merlinou na raspolaganje, nekoliko sati pre zatvaranja biračkih mesta u izbornoj noći, kutije sa neobrađenim listićima koje je on prevezao do dve privatne kuće u južnoj Filadelfiji.

Do 22 časa te noći, Merlinova operacija već je generisala više od 3000 listića na sat, što se brzo povećalo na više od 6000 listića na sat do ponoći."

Specijalna operacija u korist Bajdena

Očigledno, operacija falsifikovanja izbora u Filadelfiji spremala se od ranije. Buffalo Chronicle svedoči da su „ranije ove godine Mršavog Džoija Merlinoa pre odsluženja dvogodišnje kazne zatvora pustili na slobodu. Ako bi predsednik Tramp bio spreman da mu ponudi potpuno pomilovanje za sadašnje postupke i iskupljenje za krivicu od prethodnih postupaka, Merlino bi, najverovatnije, pred Kongresom izneo neverovatno svedočenje o tome kako su bili ukradeni izbori".

Gradonačelnik Filadelfije, član Demokratske stranke SAD, Džim Keni, poriče prevaru na izborima. Ipak, spremnost Mršavog Džoija da govori o ovoj aferi pred sudom i u Kongresu, može da se pretvori u senzaciju i da dovede u pitanje prevagu Bajdena prilikom brojanja glasova. Ipak, drugi američki mediji nisu se „primili" na ovu senzaciju i o tome ne pišu. Što i nije teško razumeti, jer se većina vodećih medija u SAD nalazi pod kontrolom demokrata.

Uz to, saopštenje o uključenosti mafije u izborne mahinacije u Americi nije ništa neobično. Drobo je poznato da je mafija stalno igrala (i, kako što se vidi, nastavlja da igra) aktivnu ulogu u američkoj politici, i to upravo u sprezi sa demokratama.

Čuveni Al Kapone, šef klana italijanskih iseljenika, bio je jedan od prvih mafijaških bosova kome je prioritet bio osvajanje političkih pozicija. Čim se iz Njujorka preselio u Čikago, Al Kapone je počeo metodično da pod kontrolu stavlja jedan za drugim delove grada.

Krvava istorija

Početak istorije o političkom delovanju mafije bili su gradski izbori 1924. u Čikagu. Demokratska partija izašla je na te izbore pod sloganom borbe sa tzv. „suvim zakonom", koji su u SAD uveli borci protiv alkohola. Demokratski kandidati za mesto gradonačelnika su tvrdili da je „suvi zakon" koji su uveli republikanci doveo do orgomnog rasta krivičnih dela. Al Kapone je izveo na ulice Čikaga više stotina svojih okorelih nasilnika. Oni su se vozili kolima po gradu i iz automata pucali na biračka mesta. To se nikada pre nije dogodilo ni na jednim izborima u istoriji države. Ali, policija nije reagovala. Korumpirani pravosudni organi lukavo su delovali tako da niko od onih koji su narušili red nije zatvoren, a birači su se bojali da svedoče. Al Kaponeovi saradnici ne samo da su pobedili na izborima, već su i jasno stavili do znanja svima u Čikagu ko je pravi gazda u ovom gradu.

Godine 1931. mafija je potpuno preuzela Tamani hol u Njujorku, gde su se okupljale demokrate. Rezultat je bio da je sedište Demokratske partije prešlo pod kontrolu mafije, što je bila ozbiljna činjenica koja je Koza nostri omogućilo dalje osvajanje najvažnijih političkih pozicija. Mafija se sve više širila na političku sferu zemlje, smatrajući da samo političko prikrivanje može da joj obezbedi nekažnjavanje za kriminalne radnje.

Najozloglašeniji grad u zemlji - Detroit, koji se redovno nalazi među prvih 10 najopasnijih megalopolisa na svetu, mnogo godina vodi gradonačelnik iz redova demokrata. Čikago, gde se mafija uvek osećala lagodno, Demokratska stranka kontroliše od 1931. do danas.

Centar lidera Demokratske partije - Tamani hol, u potpunosti je bio pod kontrolom šefa Koza nostre Frenka Kostela, koji je nadgledao imenovanja na najviša mesta u državi. Pričalo se da je upravo on omogućio čak i pobedu Ruzvelta na predsedničkim izborima 1932. godine.

Hari Truman je takođe mnogo dugovao mafiji za to što je izabran za predsednika SAD. Ispostavilo se da je bio zahvalna osoba. „Kada su demokrate iz Kanzas Sitija priredile svečanu večeru u čast predsednika partije Vilijama Bojla, mafijaš Čarls Binađo (šef Koza nostre u Kanzas Sitiju) sedeo je pored počasnog gosta, predsednika SAD - Harija Trumana", pisali su savremenici ovog događaja.

Banditi za spoljnu politiku

Tokom Drugog svetskog rata, mafija je imala ključnu ulogu u olakšavanju američkog iskrcavanja u Italiji, na Siciliji. Iz zatvora je bio oslobođen čuveni šef Koza nostre, Laki Lučano, kojeg su američke obaveštajne službe poslale na Siciliju, gde je uz podršku lokalnih mafijaša koji su mrzeli Musolinija, organizovao podršku za iskrcavanje američke vojske na ostrvo. Nakon rata, okupaciona administracija SAD, u znak „zahvalnosti", doprinela je tome da gotovo svi gradonačelnici gradova na Siciliji budu iz redova mafije.

Posle toga mafija, tesno povezana sa obaveštajnim službama SAD, ušla je i u italijansku vladu u Rimu. Na Siciliji, mafija je pokušala čak da organizuje prevrat, da bi od svog ostrva napravila 49. američku državu. Ali, nisu uspeli u svom naumu.

Mada, mafija je i u Italiji imala veze na visokom nivou. Višegodišnji italijanski premijer Đulio Andreoti, pred kraj života dopao je zatvora, zbog veza sa mafijom.

U avgustu 1960. godine pukovnik Šefild Edvards, direktor Uprave za bezbednost CIA, predložio je članovima američke mafije da izvrše atentat na kubanskog lidera Fidela Kastra. U periodu od avgusta 1960. do aprila 1961, CIA je uz pomoć mafije, izvršila seriju pokušaja da otruje ili puca na Kastra. U ovome su učestvovali šefovi mafije Sem Đankana, Karlos Marčelo, Santo Trafikante mlađi i Džon Rozeli.

Upravo u savezništvu sa mafijom delovali su u Italiji teroristi iz Crvenih brigada i subverzivne lože P-2, i to sve pod kontrolom CIA. Ima i onih koji smatraju da je upravo mafija učestvovala u ubistvu za nju i američki establišment nezgodnog američkog predsednika Džona Kenedija. A naručioci ubistva predsednika bili su potpresednik SAD Lindon Džonson i direktor FBI Džon Edgar Huver. Ovakvo svedočenje izneo je u zatvoru, na doživotnu robiju za drugo delo osuđeni Džejms Fajls (Džimi Saton). A uloga Lija Harvija Osvalda, na koga je zvanično bila svaljena krivica za atentat, svodila se na to da se prikriju dokazi i zbuni istraga.

Ali, još ranije, u italijanskom nedeljniku Panorama bio je objavljen članak reportera italijanske televizije, Đankarla Biziaka „Ubistvo na sicilijanski način", koji je nakon istrage zaključio da je ubistvo Kenedija delo mafije.

Mafija je mrzela Kenedija zbog gubitka Kube, koja im je služila kao baza za pretovar narkotika za slanje u SAD, kao i izvor ogromnih prihoda od kockarskog biznisa na ostrvu. Praktični organizatori atentata bili su mafijaški bos iz Nju Orleansa Karlos Marčelo, šef sindikata kamiondžija Džimi Hofa, kao i već pomenuti uticajni mafijaši Sem Đankana i Santo Trafikante, tesno povezani sa CIA.

Prilikom istrage u Italiji 1978, otmice i ubistva lidera Hriššćansko-demokratske partije Alda Mora od strane terorista-levičara iz Crvenih brigada, takođe se ispostavilo da su oni bili povezani sa mafijom i CIA. Moro se zalagao za stvaranje vladine većine u Italiji u kojoj bi bila i tada uticajna komunistička partija, što je za američke mentore u Italiji bilo nedopustivo.

Mafija je besmrtna

U naše vreme, situacija se faktički nije promenila. Bez obzira na sve napore, zločinački sindikat nikada nije bio poražen, što potvrđuju hvalisave izjave njenih šefova o tome da je „mafija besmrtna". Kako piše nemački Bild, „bez obzira na sve poraze, Koza nostra i danas pripada najvećim, najrazgranatijim i najopasnijim zločinačkim sindikatima Amerike. Njeni članovi, uglavnom Amerikanci italijanskog porekla, smatraju sebe članovima Koza nostre, baš kao i njihove kolege iz njenog zavičaja, Sicilije.

Tokom poslednjih nekoliko decenija, u ovu grupu su ušli i drugi gangsterski klanovi, kao što je američka Kamora koja je svoje pipke ispružila do Kanade. Poslovi kojima se bave podsećaju na enciklopediju kriminala: iznuđivanje, ucene, prevare, šverc svih vrsta, narkobiznis, korupcija, pranje novca, nelegalne kockarnice, kreditne prevare, ubistva, prostitucija, pornografija, krađe, paljevine. Procenjuje se da Koza nostra u SAD ima tri hiljade članova i hiljade poslušnika".

„Mafija", nastavlja Bild, „osnnovana je u Americi krajem 19. veka, u vreme talasa migracija sa Sicilije i drugih regiona južne Italije u delove Njujorka kao što su istočni Harlem (u to vreme italijanski Harlem), Donji Ist Sajd i Bruklin, a takođe i u druge gradove SAD, poput Nju Orleansa ili Čikaga. Do danas, ove grupe održavaju bliske odnose sa sicilijanskom mafijom, Kamorom u Napulju i Ndrangetom u Kalabriji. Posebne grupe nazivaju sebe „porodicama", čak i ako njihovi članovi nisu u srodstvu. Danas je mafija najaktivnija na severoistoku SAD, posebno u Njujorku, Filadelfiji i u državi Nju Džersi. Ukupno ima 26 „porodica" u velikim američkim gradovima."

A mafija je „besmrtna" zato što je odavno u tesnoj vezi sa svetskim moćnicima. Tako da u njihovom sadašnjem učestvovanju u izborima i podršci demokratama, koje je ona uvek podržavala, nema ničeg neobičnog. Mafija je stalni, iako zakulisni, član sadašnjeg liberalnog establišmenta u SAD.

U tom smislu, svi razgovori o tzv. američkoj demokratiji, nisu ništa više od mehura od sapunice. Dimna zavesa, koja treba da sakrije pravo stanje stvari - diktaturu tajkunskog (oligarhijskog) kapitala, koji se oslanja na tesnu vezu sa kriminalom.

Da li će ovo otkriće o mafiji i falsifikovanim listićima nauditi Bajdenu? Teško. Nijedan veliki medij u SAD još uvek se ne bavi rasvetljavanjem ovog, kako izgleda, senzacionalnog skandala, koji bi mogao da postane „Bajdengejt". Zašto? Iz jednog te istog razloga. U SAD, nisu mafijaši već u politici, nego se sama politika ni po čemu ne razlikuje od mafijaških metoda.

Da li su velikodržavne ambicije turskog predsednika Erdogana stavile tursku ekonomiju u težak položaj

Da li je Erdogan otišao predaleko, pa možda i pukao?

Turski ministar finansija i trezora Berat Albajrak, zet predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, podneo je ostavku. Do toga je došlo nakon što je kurs turske lire pao na rekordno nizak nivo u odnosu na strane valute. Smatra se da je reč o pokušaju da se spasi situacija u vezi sa predstojećom ekonomskom krizom.

Piše: Vladimir Mališev

Tursku ekonomiju čekaju teški dani, piše Al Arabija, izražavajući sumnju u to da pomenute mere mogu da je spasu od sloma. U Turskoj, širenje korona virusa prati rast nezaposlenosti i oštar pad kursa turske lire u odnosu na dolar. U početku je kurs turske lire postavio antirekord u odnosu na dolar: 8,52 lire za američku valutu, a posle ostavke Albajraka pao je na 8,24. Generalno, ove godine kurs turske lire prema dolaru pao je za 30%.

Prema podacima Nacionalnog zavoda za statistiku, od decembra prošle do februara ove godine, nezaposlenost je bila rekordna za deset godina - 14,7%, a među omladinom ovaj procenat je dostigao čitavih 27%.

U drugom kvartalu BDP zemlje pao je za 11% u odnosu na prvi kvartal i skoro 10% na godišnjem nivou, a turski izvoz u drugom kvartalu srušio se za 35,3%. U septembru je Centralna banka Turske podigla diskontnu (kamatnu) stopu na 10,25%, što najverovatnije neće spasti stanje stvari. Inflacija se razbuktala, stigla je na 12% i ne prestaje.

Prema rečima jedne od najvećih investicionih banaka Goldman Saks (Goldman Sachs), Ankara je ove godine potrošila više od 101 milijarde dolara na devizne monetarne intervencije. Iako Centralna banka Turske ne objavljuje ove podatke, Goldman Saks smatra da je samo u avgustu ona za ove svrhe potrošila ne manje od 11,8 milijardi. Svetske agencije za rejting već su dale Turskoj rejting „smeće".

„Ekonomska politika nije bila čvrsta i orijentisana na budućnost", smatra Erdal Jalčin, profesor i specijalista za međunarodne ekonomske odnose koji živi u Nemačkoj. Prema njegovim rečima, suviše mnogo novca bilo je potrošeno za razvoj infrastrukture, istovremeno dugo godina nije bilo moguće postići povećanje produktivnosti rada.

Neuspeh ove strategije, smatra Jalčin, posebno je primetan u agrarnom sektoru. „Turska ima idealne klimatske uslove za produktivnu poljoprivredu. Ipak, voće i povrće mora da se uvozi, jer se u poljoprivredu suviše malo ulagalo."

Rezultat toga je jedan od glavnih problema današnje Turske - nagli rast cena hrane. Devalvacija lire (evro i dolar su danas dva puta skuplji nego pre tri godine) - stvara mnogim turskim preduzećima velike probleme.

Da bi ispunili kreditne obaveze, a reč je o kreditima koje su kompanije uzimale kod stranih investitora, sve više i više mora da se plaća u lirama. Ipak, isplate kredita su povećane, između ostalog i zato što su međunarodni investitori postali pažljiviji prema rizicima. To je povezano s tim što u samoj Turskoj ima sve manje zakonskih garancija, a na međunarodnoj areni zemlja je postala problematičniji partner, smatra Jalčin.

Ekonomski posmatrači ubeđeni su da rast ekonomskih teškoća nije samo u vezi sa pandemijom korona virusa - za borbu protiv pandemije i za podršku turskoj ekonomiji potrošeno je oko 15 milijardi dolara - već su posledica velikodržavnih ambicija predsednika Erdogana.

On pokušava da vodi ratove i poveća svoje vojne prisustvo na nekoliko forntova istovremeno.

U Istočnom Sredozemlju, gde se povela borba za energetske resurse, izazvao je Grčku i Kipar, kao i Francusku i druge zemlje EU, koje osuđuju njegovu politiku u regionu; u Libiji je izgradio vojne baze i podržava vladu u Tripoliju, u Siriji je zauzeo teritorije na severu zemlje, podržava pobunjenike, ratuje sa Kurdima, umešao se u konflit između Jermenije i Azerbejdžana zbog Nagorno-Karabaha, a u govorima otvoreno poziva na obnovu „Turkijskog sveta", odnosno nekadašnje Osmanske imperije. Ipak, kako primećuju, Turska očgiledno ne može da se izbori sa tolikim ambicijama svog lidera. Zemlja jednostavno nema dovoljno resursa za vođenje ratova na nekoliko frontova odjednom.

„Ostavka predsednikovog zeta govori o tome da dolaze teški dani za tursku ekonomiju. Albajrak je pobegao od odgovornosti posle zaoštravanja ekonomske krize u zemlji", izjavio je turski ekonomista Faruk Bilderdži. A prema izveštaju Fajnenšel tajmsa, turski predsednik planira da prebaci odgovornost na 42-godišnjeg Albajraka za katastrofalan kurs turske ekonomije.

„Turska lira pada, cene i nezaposlenost rastu", piše Dojče vele. „Vlasti pokušavaju da se izbore sa krizom, ali za sada bez uspeha. Predsednik Erdogan gubi podršku, što su pokazali lokalni izbori. Mnogi građani Turske i dalje veruju predsedniku Erdoganu i njegovoj vladi. Ipak, izgleda da raspoloženje birača prema njemu polako opada. Na lokalnim izborima, vladajuća Partija pravde i razvoja (PPR) izgubila je od opozicije dva najveća grada u zemlji, Istanbul i Ankaru. Stručnjaci smatraju da su ekonomski problemi glavni razlog lošeg rezultata PPR na izborima", primećuje Dojče vele.

Neki eksperti pitaju kako se moglo dogoditi da Erdogan, koji je u čestom kontaktu sa biznismenima, nije imao istinite informacije o razmerama krize, pišu grčke novine Katimerini. Drugi, međutim, insistiraju na tome da je Erdogana „navika da bude okružen siledžijama odsekla od realnosti".

„Predsednika je informisao njegov zet, a njegov zbijen raspored nije mu dozvolio da traži informacije iz drugih izvora", rekao je jedan visoki činovnik. Erdogan je guvernera centralne banke zamenio Nacijem Akbalom, poznatiim kritičarem politike predsednikovog zeta, koji je prvi Erdoganu predstavio realnu situaciju", piše Katimerini.

Analitičari ocenjuju da iako sadašnja kriza predstavlja proizvod njegove sopstvene politike, predsednik Turske je pokazao da i dalje ima oštre političke reflekse.

„Erdogan je ponovo pokazao svoj politički talenat. On je podneo političke troškove u vezi sa zadržavanjem Albajraka u ministarstvu finansija tokom dve godine. „Ali, kada je shvatio da stanje ekonomije može da mu naudi, on je promenio kurs", izjavio je Kan Selcuki, šef firme za konsalting Istanbul Economics Research.

Sa rastom ekonomskih poteškoća, nastavljaju da rastu i problemi na spoljnopolitičkom frontu. Posebno su se zaoštrili odnosi Erdogana i Francuske. Posle terorističkog akta u kome je odrubljena glava profesoru jedne škole zato što je pokazivao đacima provokativne karikature iz časopisa Šarli Ebdo, i najave francuskog predsednika Emanuela Makrona da će se odlučno boriti protiv terorizma islamskih radikalista, turski lider je oštro reagovao. „U čemu je problem čoveka po imenu Makron sa islamom i sa muslimanima? Njemu je potrebno lečenje zbog psihičkog rastrojstva", izjavio je Erdogan.

U odgovor, Makron je kritikovao turskog kolegu zbog nepristojnosti i pozvao ga da „promeni politički kurs, u svakom pogledu opasan", a Francuska je povukla svog ambasadroa iz Turske.

Takvo drsko ponašanje Erdogana, pokazivanje mišića i pokušaj da vodi rat istovremeno na nekoliko frontova, rezultat je kursa koji je izabrao, da pretvori Tursku u regionalnu supersilu.

Govoreći prošlog proleća na susretu sa rukovodećim kadrovima svoje političke stranke - Partije pravde i razvoja, izjavio je da će Turska, nakon korona virusa, postati jedan od centara novog svetskog poretka. Erdogan je takođe dodao da je svet u krizi kojoj nema ravne još od vremena Drugog svetskog rata. Prema njegovim rečima, Turska mora da počne da razmišlja o tome kako da iskoristi tu mogućnost.

„Prvi put posle Drugog svetskog rata Turska je dobila mogućnost da se nađe u centru procesa preraspodele svetskog poretka. Moramo proceniti situaciju i biti intelektualno i fizički spremni za realizaciju. Takođe, potrebna nam je stroga priprema u skladu sa našom političkom agendom i sa očekivanjima naše nacije", izjavio je turski predsednik.

Međutim, kao što je poznato, da bi se nešto dobilo, potrebno je da se „naše želje poklope sa našim mogućnostima". A ono što se trenutno dešava sa turskom ekonomijom, rečito pokazuje suprotno.

A upravo o tome da se sa svojim velikodržavnim ambicijama i pretenzijama „nađe u centru preraspodele svetskog poretka", Erdogan je očigledno otišao predaleko, a možda čak i pukao.

Tako da će pokušaj da preusmeri odgovornost na svog zeta možda pomoći Erdoganu samo na kratak rok. A ako on kao i pre bude zadovoljavao svoje velikodržavne ambicije na međunarodnoj areni, onda će ekonomski problemi samo rasti.