Dežurna

Bolje je biti osuđenik u Švajcarskoj, nego zaposlen u srpskom zdravstvu

Pandemijom pokrivaju pljačku i sunovrat privrede

Prihodi građana, osim onih zaposlenih u državnoj administraciji, ne prate troškove života, zbog čega Republički zavod za statistiku ne sme još da objavi podatke o prihodima i potrošnji domaćinstava u prošloj godini. Ono što sigurno znamo, prateći trend iz poslednjih godina, jeste da građani troše više nego što zarade. Posebno je zabrinjavajuće stanje kod penzionera kojima je država za vreme ove vlasti realno ukrala trećinu penzije, pa one danas iznose samo nešto malo iznad polovine medijalne plate sa tendencijom daljeg pada.

Milan Malenović

Prošle jeseni je švajcarski javni TV servis SRF u udarnom terminu emitovao prilog snimljen krajem proleća povodom otvaranja novog super-modernog zatvora "Cazis Tignez".

Jedan stariji osuđenik, kome nije pomenuto ime, niti pokazano lice priča o uslovima u tom kazneno-popravnom zavodu i navodi kako radi pola radnog vremena (sedi i boji neke ukrase) i za to mesečno dobija 460 franaka (48.949,06 dinara). Posle toga dodaje kako njegova ćerka radi u Srbiji kao medicinska sestra i da zbog korone radi svaki dan po 13 sati dnevno, da bi za to dobila oko 400 franaka (42.564,4 dinara).

Zatim napominje kako za razliku od svoje ćerke on ima tri obroka besplatno svakog dana i besplatan smeštaj (sve ćelije su jednokrevetne, imaju oko 12 kvadrata, nameštene su i imaju svoj toalet). Bolje je biti osuđenik u Švajcarskoj, nego zaposlen u srpskom zdravstvu.

Bez obzira na odgovoran i težak posao koji je obavljala ćerka ovog osuđenika, kao ni na prekovremeni rad, ona je zarađivala drastično manje od tadašnjeg proseka plata u javnom sektoru u Srbiji koji je prošle godine iznosio 67.899 dinara neto (94.510 dinara bruto).

Ne treba da nas zato čudi što nam iz zdravstva beže svi koji mogu i odlaze u inostranstvo gde su daleko bolje plaćeni i više poštovani upravo u vreme ovog korona-ludila. Ali, ne odlaze samo zdravstveni radnici.

Kako nam javljaju čitaoci sve se češće dešava da migranti iz Srbije koji ne mogu da nađu posao u Evropskoj Uniji jednostavno polupaju izlog neke prodavnice, sačekaju policiju, odu u zatvor u kome rade i zarađuju, na kraju o trošku te države odlaze nazad u Srbiju, a od pojedinih zemalja pri odlasku dobijaju i dodatnu finansijsku pomoć.

Da nam niko ne prebaci kako Srbiju merimo sa najbogatijim zemljama Zapada, pogledaćemo naše najbliže okruženje.

Početkom marta javni servis RTS je objavio kako je prosečna plata u Srbiji 562 evra i preneo je podatke Eurostata o platama u regionu. Po tom pregledu od država bivše SFRJ ispred nas su samo još Slovenija (1.328 evra) i Hrvatska (942 evra), dok nam je za vratom Crna Gora sa 527 evra u proseku. U region su ispred nas i sve ostale zemlje (koje nisu bile u sastavu SFRJ), osim Albanije (356 evra) i Bugarske (554 evra).

Problem u ovoj računici je, međutim, između ostalog i to što se radi o prosečnoj plati koja se dobija sabiranjem svih plata, pa zatim deljenjem sa brojem zaposlenih, tako da najčešće daje potpuno pogrešnu sliku o stanju u nekoj državi.

Da bismo to ilustrovali dovoljno je da ukažemo na diskrepancu između zarada u javnom sektoru i onih kod privatnika.

Prošle godine je prosek plata u javnom sektoru iznosio 67.899 dinara, a van njega 56.645 dinara neto, pa je tako jasno da je za visok prosek plata u Srbiji (prošle godine po Republičkom zavodu za statistiku iznosio je 60.073 dinara neto) zaslužna najviše državna neproduktivna birokratija.

Kako to izgleda u novcu vidi se iz činjenice kako su zaposleni u državnoj administraciji tog mesece dobijali neto platu u iznosu od 98.767 dinara.

Stvari postaju još jasnije kada pogledano prosečne zarade po sektorima. Tako su, primera radi, preduzetnici i kod njih zaposleni prošle godine prosečno mesečno dobijali samo 31.978 dinara, što je jedva nešto iznad polovine republičkog proseka. Još bi strašnija razlika bila kada bi RZS objavljivao prosek zarada u poljoprivredi. Nešto o ovome možemo da saznamo iz podataka koje je objavljivao Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja koji je sa ažuriranjem svog sajta prestao u avgustu prošle godine.

Iz tih podataka vidimo kako je prosečna penzija u julu 2020. za zaposlene iznosila 29.666 dinara, a za poljoprivrednike svega 11.887 dinara. Sličan odnos od jedan na prema tri trebalo bi očekivati i kada su prihodi u pitanju, pa je to najverovatniji razlog zbog koga RZS ne izdvaja posebno zarade zaposlenih u poljoprivredi. Očigledno je, međutim, da je isplativije ministrima kuvati kafu, nego proizvoditi hranu za ovaj gladni narod.

Tako je u suštini razlika između prosečnih plata u javnom sektoru i izvan njega ostala ista i uvek se vrti oko 100 evra mesečno u korist javnog sektora.

Privredu je prošle godine najviše pogodilo zatvaranje i policijski čas. Tako je prosečna zarada u februaru iznosila 58.132 RSD, dok je po završetku tog ludila ona porasla na samo 59.740 dinara. Međutim, kakvo je zaista bilo stanje u pivredi ne vidi se iz prosečnih, već iz medijalnih plata. Medijalna plata pre nepotrebnih restriktivnih mera iznosila je u februaru 45.106 dinara (to znači da je 50 odsto zarada bilo do tog iznosa), a u junu je porasla na 45.500 dinara, što je razlika od nešto manje od 400 dinara. U decembru medijalna plata je iznosila 48.676 dinara, što znači da je polovina zaposlenih zaradila samo polovinu prosečne plate zaposlenih u državnoj administraciji!?! Da li je to normalno?

Posebno zapanjuje činjenica kako je polovina zaposlenih u Srbiji dobijala koliko i prosečni zaposleni u najsiromašnijoj opštini Vojvodine, Baču. Socijalne razlike postaju sve veće, a to je uvek bio uvod u revoluciju.

Ovo pokazuje kako su rastu prosečnih plata najviše doprinele one najviše plate, odnosno da su bogatiji postali još bogatiji. To se odlično vidi kod penzionera.

Prosečna penzija za zaposlene u februaru 2020. iznosila je 29.668 dinara, dok su penzioneri došli iz samostalniih delatnosti dobijali tog meseca 27.010 dinara, a poljoprivrednici u proseku 11.878 dinara. U junu su ti iznosi bili skoro isti, odnosno bivši zaposleni su dobijali 29.680 RSD. samostalne delatnosti 26.929 RSD (pad u odnosu na stanje pre antikorona-mera) i poljoprivrednici 11.885 dinara. Opet su najstariji i najsiromašniji podneli najveći teret.

To se vidi i iz upoređivanja prosečnih penzija i prosečnih plata. Na kraju prošle godine prosečna penzija je iznosila 27.767,63 dinara i činila je oko 42 odsto prosečne plate. Kada su naprednjaci dolazili na vlast prosečna penzija je iznosila skoro 70 odsto prosečne plate. Ovo znači da su penzije u Srbiji u poslednjih osam godina realno izgubile trećinu svoje vrednosti (vlast tvrdi kako je taj pad 22 odsto, ali ne objašnjava kako se došlo do tog broja).

Ono što posebno treba da zabrine najstarije sugrađane jeste najava vlade o daljem smanjivanju izdvajanja iz budžeta za penzije. Ove godine je planirano da se za penzije izdvoji 10,4 odsto budžeta, dok će se 2023. po planu Fiskalne strategije ta davanja smanjiti na 10,1 odsto. Poređenja radi, 2009. je iz budžeta za penzije idvojeno 13,4 odsto, što je na nivou trenutnog proseka u Evropskoj Uniji (13,3 odsto).

Pravdajući planirana smanjenja vlada tvrdi kako budžet ne može da izdrži toliki pritisak, jer su doprinosi od plata sve manji usled pada broja zaposlenih. Sa druge strane, ista ta vlada tvrdi kako opada broj nezaposlenih u Srbiji dokazujući tako našu tvrdnju da se statistički podaci nameštaju kako to vlastima u datom trenutku najviše odgovara.

Da nam je sve gore i gore, vidi se i iz toga da Republički zavod za statistiku još uvek okleva da objavi podatke o prihodima i potrošnji domaćinstava u 2020. godini.

Poslednje što znamo jesu informacije za 2019. godinu. To je bila godina koju je Aleksandar Vučić proglasio početkom "Zlatnog doba" i u njoj su domaćinstva imala prosečne mesečne prihode od 66.880 dinara, a prosečne rashode od 67.099 dinara. Ako je to "Zlatno doba" u kome manje zarađujemo nego što trošimo, bolje da ni ne zamišljamo kako izgleda "Katastrofalno doba" po istom tom Vučiću.

Ovi podaci pokazuju da živimo od kredita i ušteđenih para iz nekog drugog vremena, koje još nije bilo "zlatno".

Te godine smo najviše para trošili na hranu i bezalkoholna pića, odnosno 34,2 odsto, a zatim na troškove stanovanja i komunalije, 16,7 odsto. Na zdravlje smo te godine trošili najmanje, svega 4,5 odsto, što je manje i od potrošnje za uništavanje zdravlja, odnosno za duvan i alkoholna pića (4,8 odsto).

Sve ovo ukazuje na to da ni privreda, a još manje stanovništvo neće preživeti nove restrikcije u okviru navodne borbe protiv nepostojeće pandemije. U suštini, vlast pokušava da preko antikovid-mera i ukazivanjem na lošu konjukturu u svetu prikrije svoju očiglednu nesposobnost da vodi privredu ove zemlje.