HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (10)

Banke pokrivaju trgovinu drogom

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moci Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvecujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džoan Kolman

Logistički problemi koje smo morali da resimo kada smo ulazili u Drugi svetski rat su nam i danas nepojmljivi. A ipak smo uspeli da sve probleme prebrodimo uspešno. Kako to onda da je nemoguće da porazimo tako dobro određenog neprijatelja, daleko manjeg i slabijeg od ondašnje Nemačke, i to sa daleko naprednijim oružjem i opremom za prisluškivanje, kakvu danas posedujemo? Pravi razlog zbog koga se problem droge ne iskorenjuje je taj što je trgovina u rukama najviših porodica celog sveta, kao deo koordinisanog divovskog aparata za zaradu novca.

1930. godine britanska kapitalna ulaganja u Južnoj Americi bila su znatno veća od onih u britanskim „dominionima”. Grem, čovek koji je autoritet kada su u pitanju britanska ulaganja u inostranstvu, izjavio je da su britanska ulaganja u Južnoj Americi „premašila milion milijardi funti”. Zapamtite, bilo je to 1930. godine, a u to vreme milion milijardi je bio ogroman novac. Koji je bio razlog tako velikim ulaganjima u Južnoj Americi? Jednom rečju - droga.

Plutokratija koja kontroliše britanske banke imala je novac u svojim rukama, pa je i tada, kao i sada, izmislila vrlo cenjenu fasadu kao pokriće onoga što je zaista radila. Niko nikoga od njih nije nikada zatekao isprljanih ruku. Uvek su imali svoje plaćenike, kao i danas, spremne da preuzmu odgovornost ako stvari krenu kako ne treba. I tada su, kao i danas, njihove veze sa trgovinom drogom bile u najbolju ruku tanke. Niko nikada nije uspeo da upre prstom u cenjene i „plemenite” bankarske porodice Velike Britanije, čiji su pripadnici članovi Komiteta 300.

Od velike važnosti je činjenica da su samo četrnaestorica predstavnika u Britanskom parlamentu bili kontrolori tog ogromnog carstva. Najistaknutiji medu njima su bili ser Čarls Beri i porodica Čemberlen. Ti gospodari novca imali su puno posla u zemljama kao što je Argentina, Jamajka i Trinidad, koje su postale velike praonice novca za njihovu trgovinu drogom. Ti britanski plutokrati su držali „domaće ljude” (locals, kako su ih s prezrenjem zvali), na nivou golog preživaljavanja, jedva iznad nivoa ropstva. Bogatstva izuvučena iz trgovine drogom na Karibima bila su ogromna.

Te plutokrate skrivale su se iza kompanija kao što su Trinidad Leaseholds Limited, ali je prava lova, tada i sada, dolazila od droge. Tako se to i danas radi, jer saznajemo kako se bruto nacionalni proizvod (BNP) Jamajke skoro u celini sastoji od prodaje ganje - vrlo snažne vrste marihuane. Mehanizam za obavljanje trgovine ganjom su osigurali Dejvid Rokfeler i Henri Kisindžer, pod nazivom „Caribbean Basin Initiative” (Inicijativa za Karipski bazen).

Istina je sledeća: snabdevanje Kine opijumom je bio britanski monopol, službeni monopol britanske Vlade i službena britanska politika. Britanska prodaja indijskog opijuma u Kini bila je jedna od najbolje čuvanih tajni oko koje su stvorene mnoge zavaravajuće legende, kao što je ona o Klivu od Indije (“Clive of India”) i priča o očajničkoj hrabrosti britanskih vojnika u Indiji za slavu „Carstva”, koje je tako dobro napisao Radjard Kipling, i priča o „jedrenjacima za prevoz čaja”, koji prevaljuju okeane sa svojim tovarima kineskog čaja za salone visokog društva viktorijanske Engleske. Istina o britanskoj okupaciji Indije i o britanskim Opijumskim ratovima jedna je od najpodlijih laži zapadne civilizacije.

Skoro 13 % indijskih prihoda u vreme britanske vlasti dolazilo je od prodaje bengalskog opijuma visokog kvaliteta distributerima droge u Kini, koji su bili pod britanskom upravom. Kineska kopnena misija - tadašnji Bitlsi - napravila je izvrstan posao širenja upotrebe opijuma medu siromašnim kineskim radnicima (coolies, kako su ih zvali). Nisu se ti zavisnici odjednom pojavili iz vedra neba, kao ni tinejdžerski zavisnici u SAD-u. Moramo da zapamtimo da su u oba slučaja oni namerno stvoreni. U Kini je prvo stvoreno tržište opijuma, a onda je to tržište popunjeno opijumom iz Bengala. Na isti način je u SAD-u prvo stvoreno tržište marihuane i LSD-a, metodama koje sam već opisao, a potom su ga britanske plutokrate i njihovi amerčki rođaci, uz pomoć gospodara britanskog bankarskog aparata, popunili.

Unosna trgovina drogom je jedan od najgorih primera zarade novca na ljudskoj bedi. Drugi je legalna trgovina drogom, koju vode farmaceutske kuće u vlasništvu Rokfelera. Najviše ih ima u SAD-u, ali ih ima i u Švajcarskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, a imaju punu podršku Američkog Medicinskog udruženja (American Medical Association, AMA). Prljave transakcije droge i tako stečen novac teku preko londonskog Sitija, Hong Konga, Dubaija i u poslednje vreme Libana, zahvaljujući izraelskoj invaziji na tu zemlju.

Postoje ljudi koji ne veruju u ove tvrdnje. „Pogledajte poslovne kolumne u Fajnanšl Tajmsu”, reći će takvi. „Nemojte mi govoriti kako je sve to povezano s novcem od droge?” Naravno da jeste, ali nemojte ni na trenutak da pomislite da će plemeniti engleski lordovi i dame o toj činjenici otvoreno da razgovaraju. Seća-

te li se Britanske istočno-indijske kompanije? Zvanično, njen posao je bio trgovina čajem.

List The London Times nikada se nije usudio da svojim čitaocima kaže kako je nemoguće imati tako ogromne zarade na čaju, niti je taj prestižni časopis ikada mogao i da nasluti kako trgovinu opijumom vode oni koji svoje slobodno vreme provode po mondenskim londonskim klubovima ili igraju polo u Kraljevskom klubu Vindzor (Royal Windsor Club), niti da su džentlmeni - službenici koji su u Indiju odlazili u službi Britanskog Carstva, svoje ogromne plate dobijali od novca stečenog isključivo na bedama miliona kineskih coolija zavisnih od opijuma.

Trgovinom drogom je upravljala uzvišena Britanska istočno-indijska kompanija, čije uplitanje u politička, verska i ekonomska pitanja u Sjedinjenim Američkim Državama ova zemlja veoma skupo plaća već više od 200 godina. Upravni odbor Britanske istočno-indijske kompanije, njih 300, bili su stalež iznad običnog stada. Bili su toliko moćni da, kako je jednom rekao lord Bertrand Rasel, ,,i Bogu mogu dati savet kada bude imao problema na nebu”. Ne smemo ni da pomislimo da se u međuvremenu nešto promenilo. Među članovima Komiteta 300 i danas preovladava potpuno identičan stav i upravo zato sebe nazivaju „Olimpijcima”.

Kasnije se Britanska Kruna, tj. kraljevska porodica, priključila trgovini Britanske istočno-indijske kompanije i njome se koristila kao sredstvom za proizvodnju opijuma u Bengalu i drugde u Indiji, te takozvanim „tranzitnim carinama” kontrolisala izvoz opijuma u Kinu. Drugim recima, Kruna je naplaćivala porez svim proizvođačima opijuma koji su kao takvi bili uredno registrovani kod državnih vlasti i svoj opijum slali u Kinu.

Do 1896, kada je trgovina drogom još uvek bila „ilegalna” (ta reč se koristila zbog izvlačenja što većih poreza od proizvođača opijuma; nikada nije bilo ni najmanjeg pokušaja da se zaustavi trgovina opijumom), ogromne količine opijuma su se izvozile iz Indije „kineskim brodovima za prevoz čaja” („China Tea Clippers”), istim onim jedrenjacima oko kojih su sazdane priče i legende, koji su tobože, prevozili bale čaja iz Indije i Kine na londonske pijace.

Ti lordovi i dame iz Britanske istočno-indijske kompanije bili su tako drski da su tu smrtonosnu stvar pokušali da prodavaju vojnicima na obe strane u Američkom građanskom ratu, i to u obliku „tableta protiv bolova”. Da li je moguće zamisliti šta bi se dogodilo da im je plan uspeo? Svi vojnici, njih stotine hiljada, napustili bi ratište potpuno zavisni od opijuma. Bitlsi su, nešto kasnije, bili daleko uspešniji u stvaranju miliona tinejdžerskih zavisnika.

Bengalski trgovci i njihovi britanski kontrolori i bankari postali su debeli i gramzivi od velikih količina novca koji se iz džepova bednih kineskih coolija slivao u kovčege Britanske istočno-indijske kompanije. Zarada te kompanije, čak i u ono vreme, daleko je nadmašivala jednogodišnju zaradu Dženeral Motorsa, Forda i Krajslera zajedno, i to u njihovim najboljim godinama. Običaj da se zarađuju ogromne količine novca na drogi do 1960-tih godina su održavali „legalni” trgovci smrću, poput proizvođača LSD-a, Sandoze, i proizvođača valijuma Hofmana la Ročea. Troškovi Hofmana La Ročea za kupovinu sirovina i proizvodnju jednog kilograma valijuma iznose 3 dolara (2,2 funte). Distributerima se prodaje po ceni od 20.000 dolara po ki-logramu.

Dok stigne do potrošača, cena valijuma je porasla na 50.000 dolara po kilogramu. Valijum je ,,lek” koji se konzumira u ogromnim količinama u Evropi i Americi. To je, verovatno, najčešće konzumirani lek te vrste na celom svetu.

Hofman la Roče takođe radi i sa vitaminom C. Proizvodnja košta 1 cent po kilogramu. Taj proizvod im donosi zaradu od 10.000%. Kada je jedan moj prijatelj upozorio na tu zločinačku kompaniju, koja je sa ostalim proizvođačima istih proizvoda sklopila monopolske ugovore i time prekršila zakone Evropske ekonomske zajednice, uhapsili su ga na švajcarsko-italijanskoj granici i odveli u zatvor. Švajcarska policija je pretila njegovoj supruzi sve dok ova njije počinila samoubistvo. Kao britanskog državljanina, spasio ga je britanski konzul u Bernu čim je saznao za njegovu nevolju. Izbavio ga je iz zatvora i avionom poslao iz Švajcarske. Ostao je bez žene, bez posla i bez plate, jer se usudio da obelodani tajne kompanije Hofman la Roče. Švajcarci vrlo ozbiljno shvataju svoj Zakon o industrijskoj špijunaži.

Setite se ovoga kada sledeći put vidite one prelepe reklame sa švajcarskim skijaškim visoravnima, lepim satovima, ogromnim planinama i satovima - kukavicama. To nije Švajcarska. Švajcarska je zemlja pranja multimilionskih iznosa prljavog novca, koje obavljaju najveće švajcarske bankarske kuće. Ona je „legalni” proizvođač droge za Komitet 300. Švajcarska je postala „sigurno utočište” za novac Komiteta 300 i za njihova tela u vreme globalne katastrofe.

Ali, upozoravam vas, čovek može da upadne u grdne probleme sa švajcarskim vlastima zbog odavanja bilo kakvih podataka o tim sramnim radnjama. Švajcarci to smatraju „industrijskom špijunažom”, za koju se obično dobija 5 godina zatvora. Lagodnije je praviti se kako je Švajcarska lepa i čista zemlja, umesto da podižemo tepihe i prekopavamo po njenim kantama za otpatke.

1931. godine generalni direktori takozvanih „pet velikih” britanskih kompanija za svoje delatnosti pranja novca od droge su dobili nagradu - plemićku titulu Peer. Ko odlučuje o takvim stvarima i dodeljuje takve počasti? Engleska kraljica, koja dodeljuje počasne titule ljudima na najvišim položajima u trgovini drogom. Britanskih banaka koje deluju u toj strašnoj trgovini ima toliko da ih je nemoguće nabrojati, ali evo nekoliko najvećih:

The British Bank of the Middle East • Midland Bank

National and Westminster Bank • Bardays Bank

Royal Bank of Canada • Hong Kong and Shangai Bank • Baring Brothers Bank.

Mnoge komercijalne banke su do grla u splačinama profita od trgovine drogom, poput recimo Hambros banke, na čijem je čelu Sir Jocelyn Hambro. Za veoma zanimljivu veliku studiju o trgovini opijumom u Kini, čoveku bi trebalo da bude dostupan India Office (Kancelarija za Indiju) u Londonu. Ja sam uspeo da odem tamo zahvaljujući tome što sam radio u obaveštajnoj službi i dobio sam veliku pomoć od osobe kojoj su povereni dokumenti i radovi pokojnog profesora Frederika Velsa Viliamsona, u kojima sam našao veliki broj podataka o trgovini opijumom koju je u 18. i 19. veku u Indiji i Kini sprovodila Britanska istočno-indijska kompanija. Kada bi se samo ti dokumenti mogli izneti u javnost, kakva oluja bi se nadigla nad glavama okrunjenih evropskih zmija otrovnica!

Danas se trgovina drogom donekle premestila. Jeftiniji kokain je preuzeo dobar deo severnoameričkog tržišta. Tokom 1960-tih godina zapretila je opasnost da će poplava heorina iz Hong Konga, Libana i Dubaija progutati Sjedinjene Američke Države i Zapadnu Evropu. Kada je potražnja premašila ponudu, prešlo se na kokain. Ali danas, na kraju 1991, taj trend se preokrenuo. Danas je heroin opet u prednosti, iako je tačno i to da je kokain još uvek zastupljeniji medu siromašnim slojevima.

Heorin, kako kažu, više zadovoljava zavisnike. Delovanje je daleko snažnije i duže traje nego kod kokaina, a i međunarodna pažnja je manje usmerena na proizvođače heorina nego na kolumbijske dobavljače kokaina. Osim toga, vrlo mali su izgledi da će SAD preuzeti bilo kakve ozbiljne mere za zaustavljanje proizvodnje opijuma u Zlatnom trouglu, koji je pod vlašću Kineske vojske. Izbio bi ozbiljan rat kada bi bilo koja zemlja pokušala da preseče tu trgovinu. Ozbiljan napad na trgovinu opijumom doveo bi do kineske vojne intervencije.

Britanci to znaju. Oni nemaju nikakvih nesuglasica s Kinom, s izuzetkom povremenih prepirki o tome ko dobija veći deo kolača. Velika Britanija je upletena u trgovinu opijumom u Kini već više od dvesta godina. Niko neće biti toliko glup da počne da ljulja taj brod, kada milioni miliona dolara pristižu na bankovne račune britanske oligarhije i kada trgovina zlatom na hongkongškom tržištu zlata premašuje trgovinu zlatom u Londonu i Njujorku zajedno.

Pojedinci koji sebi lepo zamišljaju kako mogu da sklope neki posao sa nekim malim kineskim ili burmanskim gospodarom droge u brdima Zlatnog trougla nemaju pojma u šta se upuštaju. Da znaju, ne bi nikada ni zucnuli o obustavi trgovine opijumom. Čim o tome govore jasno je da im nisu poznate razmere ni složenosti kineske trgovine opijumom.

Britanske plutokrate, ruski KGB, CIA, američki bankari - svi su u kolu s Kinom. Da li bi iko kao pojedinac mogao da zaustavi ili čak napravi i najmanje pomeranje u toj trgovini? Bilo bi apsurdno tako nešto i zamisliti. Šta je heroin i zašto je on danas cenjeniji od kokaina? Po rečima priznatog stručnjaka za to područje, profesora Galena, heroin je derivat opijuma - droge koja otupljuje osećanja i dovodi do dugog spavanja. Upravo to većina zavisnika i želi, a to stanje se zove „biti u rukama Morfeja”. Opijum je droga koja, medu svim čovečanstvu poznatim drogama stvara najveću zavisnost. Mnogi farmaceutski lekovi sadrže opijum u različitim količinama, a veruje se da se i papir koji se koristi za proizvodnju cigareta prvo impregnira opijumom i da zato pušači postaju zavisni o pušenju.

Seme maka iz koga se dobija opijum bilo je dugo poznato indijskim vračevima, koji su to seme mešali s čajem i napitak davali opasnim protivnicima. Koristi se i kao lek protiv bolova i u tom smislu je velikim delom zamenio hloroform i druge anestetike iz prošlosti. Opijum je bio popularan u svim mondenskim klubovima viktorijanske Engleske i nije bilo nikakva tajna da ga ljudi poput braće Haksli obilno koriste. Svi pripadnici kulta Orfeja-Dionizija u helenističkoj Grčkoj i Ozirisa-Horusa u ptolomejskom Egiptu, koje je viktorijansko društvo oberučke prihvatilo, pušili su opijum. Bilo je to ,,in”.

Pušili su ga i neki koji su se 1903. godine sastali u hotelu St. Ermins kako bi odlučili u kakvom ćemo svetu živeti. Potomci učesnika na sastanku u hotelu St. Ermins danas se mogu naći u Komitetu 300. Upravo su ti takozvani svetski lideri doveli do svih promena u našoj okolini koje su omogućile širenje upotrebe droge do te mere da ju je nemoguće zaustaviti postojećim zakonskim procedurama i politikom. Ovo posebno vredi za velike gradove, jer veliki broj ljudi može da sakrije veliki deo onoga što se tamo događa.

Mnogi pripadnici krugova kraljevskih porodica bili su redovni konzumenti opijuma. Jedan od njihovih omiljenih pisaca bio je Kodenhove-Kalergi, koji je 1932. godine napisao knjigu pod naslovom Revolution Through Technology (Revolucija tehnologijom), koja je bila program za povratak sveta u srednjevekovno društvo. Ta knjiga je postala radni dokument na temelju kojeg je Komitet 300 napravio planove za deindustrijalizaciju sveta, počevši od Sjedinjenih Američkih Država. Tvrdeći kako su pritisci od prenapučenosti sveta ozbiljan problem, Kalergi je savetovao povratak na, kako je to nazvao, „otvoreni prostor”. Da li vam ovo zvuči kao Crveni Kmeri i Pol Pot? Evo nekih odlomaka iz te knjige:

Po svojoj infrastrukturi, grad budućnosti će biti sličan gradu Srednjeg veka... a oni koji, zbog profesije i posla, ne budu osuđeni na život u gradu, će ići na selo. Naša civilizacija je kultura velikih gradova pa je ona stoga fabrika močvare, koju su stvorili degenerisani, bolesni i dekadentni ljudi, koji su, svojom ili tuđom voljom, završili u toj slepoj ulici života. Zar nije ovo blizu onoga što je „Ankar Vot” dao kao „svoje” razloge za depopulaciju Pnom Pena.

Prve pošiljke opijuma stigle su iz Bengala u Englesku 1683. godine, u „jedrenjacima za prevoz čaja” Britanske istočno-indijske kompanije. U Englesku su ga dovezli kao test, ogled, da vide da li se običan engleski puk, sitni posednici i niži slojevi, može navući na uzimanje droge. Bilo je to ono što bismo danas mogli da nazovemo „eksperimentalnim marketingom” za novi proizvod. Ali, čvrsti seljaci i uveliko izrugani „niži slojevi” bili su sazdani od čvrstog materijala pa je eksperimentalni marketing doživeo potpuni krah. „Niži slojevi” britanskog društva su odlučno odbili da puše opijum.

Plutokrate i oligarsi iz londonskog visokog društva počeli su da tragaju za tržištem koje neće biti tako otporno, nesavitljivo. Takvo tržište su pronašli u Kini. U dokumentima koje sam proučio u Kancelariji za Indiju, pod oznakom Miscallaneous Old Records Razni stari dokumenti), pronašao sam potpunu potvrdu kakvu sam samo mogao da poželim kao dokaz da je trgovina opijumom u Kini zaista procvetala posle osnivanja „Kineske kopnene misije”, koju je finansirala Britanska istočno-indijska kompanija, kao navodno hrišćansko misionarsko društvo, dok su njeni pripadnici u stvarnosti bili muškarci i žene za „proturanje” novog proizvoda koji se uvodio na kinesko tržište, a taj novi proizvod je bio opijum.

Ovo sam potvrdio i kasnije, kada sam dobio pristup dokumentima Sir Džordža Birdvuda u pisarnici Kancelarije za Indiju. Ubrzo nakon što su misionari Kineske kopnene misije počeli da besplatno daju uzorke opijuma coolijima i pokazuju im kako se puši, u Kinu su počele da pristižu ogromne količine opijuma. Ni Bitlsi taj posao ne bi bolje obavili.

U onome u čemu je Britanska istočno-indijska kompanija doživela neuspeh u Engleskoj, dozi vela je uspeh mimo svih očekivanja u Kini, čiji su milioni siromaha pušenjem opijuma pokušavali da pobegnu iz svakidašnje bede.

Širom Kine su počele da niču opijumske jazbine, a u velikim gradovima poput Šangaja i Kantona na stotine hiljada bledih Kineza je otkrilo kako lula opijuma naizgled čini život podnošljivim. Britanska istočno-indijska kompanija je nesmetano delovala više od 100 godina, dok se kineska Vlada nije probudila. Prvi zakoni protiv pušenja opijuma doneti su tek 1729. godine. To se članovima odbora Britansko istočno-indijske kompanije, a bilo ih je 300, nije ni najmanje svidelo. Nije bilo nijednog koji bi popustio pa se Kompanija ubrzo našla u pravom ratu protiv kineske vlasti.

Kompanija je već uspela da uzgoji seme maka koje je davalo najkvalitetniji opijum iz makova sa područja Benaresa i Bihara u dolini reke Gangeš u Indiji, koja su bila u celini u njihovim rukama. Taj opijum je dostizao najveću cenu, dok se opijum nižeg kvaliteta, iz drugih delova Indije, prodavao po nižoj ceni. Ne želeći da izgubi svoje unosno tržište Britanska Kruna se upustila u bitku s kineskom vojskom i porazila je. Na isti način američka Vlada navodno danas bije bitku protiv trgovaca drogom i kao i Kina trpi ogromne poraze. Ipak, postoji jedna velika razlika: kineska vlast se borila kako bi pobedila, dok američka Vlada nema nikakve želje da tu bitku dobije, što objašnjava tako veliku fluktuaciju osoblja u Agenciji za suzbijanje narkotika (DEA-i).

U poslednje vreme opijum visokog kvaliteta putuje iz Pakistana do Makre na pustoj pakistanskoj obali, odakle se brodovima prevozi u Dubai, gde se razmenjuje za zlato. Kažu da je to delimično razlog zbog koga je danas heroin privlačniji od kokaina. Trgovina heroinom je diskretnija. Nema ubistava visokih državnika, što je u Kolumbiji postalo gotovo svakodnevno. Pakistanski opijum ne postiže cenu onoga iz Zlatnog trougla polumeseca (iranski opijum). To je uveliko podstaklo proizvodnju i prodaju heroina, koji bi ubrzo mogao da potuče kokain i postane droga broj jedan.

Već godinama se u visokim krugovima engleskog društva zločinačka trgovina opijumom pominje kao „plen Britanskog Carstva”. Uzvišenim pričama o hrabrosti na prevoju Harbar zamaskirana je ogromna trgovina opiju-mom. Britanska vojska bila je stacionirana na tom prevoju da bi štitila karavan sirovog opijuma od pljački pripadnika brdskih plemena. Da li je britanska kraljevska porodica znala za to? Morala je da zna. Šta bi inače navelo britansku Krunu da drži vojsku na tom području, na kojem nije bilo ničega vrednog osim unosne trgovine drogom? Bilo je veoma skupo izdržavati ljude pod oružjem u toj dalekoj zemlji. Mora da je Njeno Veličanstvo pitalo zašto su te vojne jedinice tamo prisutne. Sigurno ne zato da bi igrali polo u vojničkoj menzi.

Britanska istočno-indijska kompanija bila je ljubomorna na svoj monopol na opijum. Budućih konkurenata rešavala se po kratkom postupku. U jednom zapaženom procesu iz 1791. godine neki Voren Hastings bio je optužen da je pomagao prijatelju da uđe u trgovinu opijumom na štetu Britanske istočno-indijske kompanije. Formulacija koju sam našao u dosijeu tog slučaja, koji se nalazio u Kancelariji za Indiju, donekle daje uvid u razmere trgovine opijumom: „Hastings je optužen da je sklopio ugovor o četvorogodišnjoj nabavci opijuma za Stivena Salivena, bez oglašavanja iste, pod uslovima koji su veoma očigledni i bezrazložno preterani, a u svrhu sticanja trenutnog bogatstva za navedenog gospodina Viliama Salivena” (naglasio autor).

Kako je Britanska istočno-indijska kompanija, tj. britanska Vlada, imala monopol na trgovinu opijumom, jedini kojima je bilo dozvoljeno da steknu trenutna bogatstva bilo „plemstvo”, „aristokratija”, engleske plutokratske i oligarhijske porodice, čiji mnogi potomci danas sede u Komitet 300, baš kao i njihovi preci u Veću 300 koje je upravljalo Britanskom istočno-indijskom kompanijom. Autsajderi kao što je gospodin Saliven brzo su upadali u nevolje sa Krunom, ako bi pokušali sebi da pomognu oko ulaska u taj opijumski biznis čije se zarade mere u milijardama.

Ugledni ljudi iz Britanske istočno-indijske kompanije, s njenim popisom od 300 članova veća, bili su članovi svih naučnih džentlmenskih klubova u Londonu, a većina njih su bili i zastupnici u Parlamentu, dok su ostali, i u Indiji i u Engleskoj, bili sudije. Da bi brod pristao u neku od Kineskih luka bilo je potrebno imati pasoš kompanije. Kada je nekoliko njuškala stiglo u Kinu da bi istražilo ulogu Krune u toj unosnoj trgovini, sudije Britanske istočno-indijske kompanije su im oduzeli pasoše i tako im efikasno onemogućili ulazak u Kinu.

Nesuglasice s kineskom vladom bile su uobičajene. Kina je donela zakon, Jung Čengov edikt iz 1729. godine, kojim je zabranila uvoz opijuma, ali je Britanska istočno-indijska kompanija sve do 1753. godine uspevala da održava opijum na popisu uvoznih artikala kineskih carina. Carinska tarifa je iznosila tri taela po bali opijuma. Specijalna engleska tajna služba (tadašnji 007) brinula se o potkupljivanju problematičnih kineskih službenika, a kada to nije bilo moguće, jednostavno su bili ubijeni.

Od 1729. godine svaki britanski monarh je stekao ogroman novac od trgovine drogom, a to važi i za osobu koja danas sedi na engleskom prestolu. Njihovi ministri su se brinuli da se bogatstva slivaju u kovčege kraljevske porodice. Jedan od takvih ministara bio je i ministar kraljice Viktorije, lord Palmerston. Tvrdoglavo je verovao da se ne srne dozvoliti ništa što bi zaustavilo britansku trgovinu opijumom u Kini. Njegov plan je bio da se obezbede velike količine opijuma za članove kineske Vlade, kako bi neki od njih postali pohlepni. A onda bi im Britanci prekinuli dostavu i kada kineska vlada bude na kolenima, ponovo bi započeli s nabavkama, ali sada po znatno većoj ceni, i na taj način bi zadržali monopol uz pomoć same kineske Vlade. Ali plan nije uspeo.

Kineska vlada je reagovala tako što je uništila velike pošiljke opijuma u skladištima, a od britanskih trgovaca zatražila da svaki potpiše poseban sporazum kako više neće uvoziti opijum u Kinu. Britanska istočno-indijska kompanije je odgovorila slanjem desetine brodova natovarenih opijumom da se usidre na putevima za Makao. Potom taj opijum nisu prodavali pojedinci, već kompanije povezane s Britanskom istočno-indijskom kompanijom. Poverenik kineske vlade Lin je rekao: „Na engleskim brodovima koji sada leže na putevima ove zemlje (Makao) ima toliko opijuma koji se nikada neće vratiti u zemlju iz koje je potekao i ne bih se iznenadio kada bih čuo da je prokrijumčaren u zemlju pod američkom zastavom.” Linovo proročanstvo se pokazalo neverovatno tačno.

Opijumski ratovi protiv Kine su imali svrhu, kako je rekao lord Palmerston, „da se Kinezi stave tamo gde im je mesto”. To je uradila britanska vojska. Jednostavno, nije bilo govora o zaustavljanju te ogromne, unosne trgovine koja je britanskim oligarhijskim feudalnim lordovima donosila neizrecive iznose novca, ostavljajući za sobom milione kineskih zavisnika. Kasnijih godina kineske vlasti su od Velike Britanije zatražile da im pomogne da reše taj ogromni problem. Pomoć su i dobili. Od tada je svaka kineska vlada shvatala vrednost saradnje s Velikom Britanijom, umesto da se protiv nje bore (a to je vredelo i za vreme krvave vladavine Mao Ce Tunga). Ako danas i dođe do nesuglasica između te dve zemlje, reč je, kao što sam i rekao, samo o tome ko ima pravo na koliki deo u toj trgovini.

Da pređemo na noviju istoriju: kinesko-britansko partnerstvo je učvršćeno Hongkongškim sporazumom, kojim je utvrđeno podjednako partnerstvo u trgovini opijumom. Taj sporazum se odvija glatko, uz tek povremene nesporazume. Dok je razvitak trgovine kolumbijskim kokainom okaljan nasiljem i smrću, pljačkama i ubistvima, takvim niskim ponudama nije se dozvolio da ometaju trgovinu opijumom, koja je, kako već rekoh, dok se približavamo kraju 1991. godine, opet u usponu.

Najveći problem koji je u kinesko-britanskim odnosima izbio tokom poslednjih 60 godina ticao se kineskog zahteva za većim komadom tog opijumsko-heroinskog kolača. To je rešeno kada je Velika Britanija pristala da preda Hong Kong potpuno u ruke kineskoj vladi, što će stupiti na snagu 1997. godine. Ako izuzmemo to, ovi partneri i dalje imaju jednake udele u unosnoj trgovini opijumom, sa sedištem u Hong Kongu.

Britanske oligarhijske porodice iz Komiteta 300, koje su na vrhuncu trgovine opijumom bile do grla u Kini, predale su položaje svojim naslednicima. Pogledajte popis istaknutih britanskih državljana u Kini pa ćete medu njima da nađete članove Komiteta 300. To važi i za Hong Kong. Te plutokrate feudalnog doba, u koje žele da vrate današnji svet, drže u rukama trgovinu zlatom i opijumom, čije je sedište u Hong Kongu. Uzgajivačima opijuma iz Burme i Kine plaća se u zlatu. Nemaju oni poverenja u američke papirne novčanice. To objašnjava ogromni promet na berzi zlata u Hong Kongu.

Zlatni trougao više nije najveći proizvođač opijuma. Tu dvostruku titulu, od 1987. godine deli sa Zlatnim polumesecom (u Iranu), Pakistanom i Libanom. To su glavni proizvođači opijuma, iako opet stižu manje količine iz Avganistana i iz Turske. Trgovina drogom, a posebno trgovina opijumom, ne bi mogla da funkcioniše bez pomoći banaka, što ćemo pokazati u nastavku ove knjige.