Razaranja

Šta je rezultat višegodišnje primene poslovice „zaludan pop i jariće krsti"

DRNDANJE IZDRNDANE VUNE

Gde je pokrenuta priča o čuvanju nematerijalne baštine. Šta su smislili mudroseri Uneska. Kakve su sve nebuloze obuhvaćene deklaracijom o svetskoj nematerijalnoj baštini. Gde je trebao da bude osnovan nacionalni centar za nematerijalnu baštinu. Gde su kupovani sanduci za čuvanje nematerijalne baštine. Kako su fejslifting i liposukcija postali deo nematerijalne baštine. Zbog čega je Centar osnovan u Etnografskom muzeju. Kakva je međusobna veza nematerijalne baštine i doktorata muzejskih baba. Ko su najidealniji primerci nematerijalne baštine. Kako je zahvaljujući svom uništenju materijalna baština prerasla u nematerijalnu baštinu.

Stanislav Živkov

U našem jeziku i našoj jezičkoj tradiciji postoje sjajne definicije praktično za sve budalaštine sa kojima smo svakodnevno okruženi, kao i za sve nepotrebne novotarije koje nam po difoltu stižu sa raznih strana a koje se, pošto kod nas bez obzira na to ko je trenutno na vlasti, praktično niko u parlamentu ne misli svojom glavom već tuđom, na brzaka proguraju preko usvajanja nekakve deklaracije ili ratifikacije međunarodne konvencije, o čemu naravno naveliko talambase svi mogući i nemogući mediji, da bi se tek nakon nekog vremena ispostavilo da smo svi zajedno pojeli ono što nije za jelo, već produkt istog tog jela.

Elem, u tom smislu treba posmatrati i kompletan idiotizam koji nam je uvaljen pod izgovorom očuvanja nematerijalne baštine, što je kroz parlament protureno pre desetak godina, dakle u vreme kada je vladala pandemija političke žutice, od čega nikako da se oporavimo. Uglavnom za tzv nematerijalnu baštinu postoji idealan naziv koji glasi: drndanje vune što u prevodu znači: džabalebariti, lenčariti, mlatiti praznu slamu, smarati, penjati se na glavu, mračiti itd a sve to su zapravo izrazi koji su veoma popularni među klincima.

Postoji tumačenje po kome je drndanje vune zapravo odgovor kojim ukazujete dotičnoj osobi da smara svojim iritirajućim i dosadnim pitanjima.

Takođe je i sinonim za samozadovoljavanje devojke koja ne brije onu stvar a to je pojava rasprostranjena u ruralnim područjima i Japanu, kao i za nečiju upornost da sjebe nešto jer ga drnda ga dok mu federi ne poiskaču!!! Doduše, u Banatu je drndanje vune nekada imalo i pravo značenje pošto se odnosilo na rad vunovlačara koje su se u Banatu zvale drndare ali i to je sasvim propalo pa se danas dešava da se tu i tamo, uz poljske puteve po Banatu, naiđe na prljavobele gomile, koje liče na zaostali sneg. Reč je o vuni koju ovčari iz ovog kraja bacaju, jer za nju nema tražnje na tržištu. Tek sasvim male količine vune odu na preradu kod vunovlačara, odnosno na drndare, kako u Banatu nazivaju starinske mašine za razvlačenje runa.

Doduše u prenosnom smislu drndanje vune se odnosi i na nešto sasvim drugo. Elem u jednom banatskom muzeju je kao sekretarica radila izvesna Verka. Jednog jutra stiže Verka sva nacinkroćena našminkana i sva nešto blista. Pitali je: Verka nešto blistate danas. A Verka odgovara: I Vi bi ste blistali da ste na mom mestu!!! Drndali smo se celu noć smo se drndali!!!! Naravno ovako kapitalna priča svakako zaslužuje da se uvrsti u zbirku nacionalne nematerijalne baštine, baš kao i sledeći primer, odnosno poklopac na čaši jogurta koji je centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.

Uglavnom, po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.

Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči! Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:

Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše. Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu. Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.

Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše. Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste.

U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše. Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...

E sad, postavlja se pitanje kako je predviđeno čuvanje nematerijalne baštine pošto su svi ovi i slični događaji zapravo spontana dešavanja tako da niko ne nosi sa sobom nekakvu kameru, fotoaparat ili diktafon da makar snimi fotografiju ili audio zapis. Naravno to pojma nisu imali ni tvorci upravo usvojenog Zakona o muzejskoj delatnosti gde su sastavljači tog uratka, inače prepunog raznih bisera, odredili da se muzeji moraju baktati sa zaštitom nematerijalne baštine mada pri tome nisu odredili ni način inventarisanja nepostojećih muzejskih predmeta, niti način njihovog čuvanja, niti način njihove konzervacije.

Naravno nije jasno ni kakvi su depoi potrebni za čuvanje nepostojećih muzejskih predmeta. NE zna se koja je idealna temperatura za čuvanje nepostojećih predmeta, ne zna se da li su možda predviđeni specijalni sanduci za to. Doduše što se sanduka tiče, pošto je Hrvatska ratifikovala konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine još 2005. godine, odmah potom kćerka tadašnjeg njihovog ministra kulture, izvesna Iris Biškupić Bašić je pod hitno kupila veći broj specijalnih aluminijumskih sanduka za čuvanje nematerijalne kulturne baštine na šta je spiždeno 40.000 kuna odnosno oko 600.000 dinara. Doduše nikada se nije saznalo šta se u njima zapravo čuva!!!!

Podsećanja radi Konvencija za zaštitu nematerijalne kulturne baštine prihvaćena je na 32. Opštoj skupštini UNESCO-a u oktobru 2003. godine a Republika Srbija je ratifikovala tek 2010. godine. Ovde se postavlja pitanje o čemu se zapravo radi? Elem, Nematerijalno kulturno nasleđe, kako je definisano u Konvenciji o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa, naročito se iskazuje u sledećim područjima: a) usmene tradicije i izraza, uključujući i jezik kao nositelja nematerijalne kulturne baštine; b) izvođačke umetnosti; c) društvenih običaja, rituala i svečanih događaja; d) znanjima i običajima koji se tiču prirode i svemira; e) veštinama vezanim za tradicionalne zanate.

Osim toga UNESCO nematerijalnu kulturnu baštinu definiše kao prakse, predstave, izraze, znanje, veštine, kao i instrumente, predmete, rukotvorine i kulturne prostore koji su povezani s tim, koje zajednice, grupe i, u nekim slučajevima pojedinci, prihvataju kao deo svoje kulturne baštine.

Nematerijalnu kulturnu baštinu, koja se prenosi iz generacije u generaciju, zajednice i grupe stalno iznova stvaraju kao reakciju na svoje okruženje, svoje uzajamno delovanje s prirodom i svoju istoriju. Ona im pruža osećaj identiteta i kontinuiteta te tako promoviše poštovanje za kulturnu raznolikost i ljudsku kreativnost. Nematerijalno kulturno dobro mogu biti razni oblici i pojave duhovnog stvaralaštva što se prenose predajom ili na drugi način, a posebno jezik, dijalekti, govori i toponimika, te usmena književnost svih vrsta, folklorno stvaralaštvo u području muzike, igre, tradicije, igara, obreda, običaja, kao i druge tradicionalne vrednosti te zanati.

Naravno ima tu još dosta jakih stvari ali zajednički imenitelj za sve to otprilike glasi: vidla žaba da konje potkivaju pa hoće i ona. Naravno čitava svinjarija je potekla od nekakvog „Međudržavnog odbora za očuvanje nematerijalne svetske baštine”.

Sve ovo bi bilo jako lepo i inovativno kada ne bi postojala starija naučna podela etnologije na materijalnu, duhovnu i socijalnu kulturu, pri čemu su se socijalna i duhovna kultura odnosila na isto ono što je sada naprasno proglašeno nematerijalnom baštinom.

Naravno tek kada se pogledaju budalaštine koje su potrebne radi upisa na listu svetske nematerijalne baštine, odmah postaje jasno da bi svakom iole normalnom čoveku zapravo trebali pri ruci da budu psihijatar, psiholog, prevodilac za nemušti jezik!

Naravno nematerijalna baština mora biti inkluzivna, tako da povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, te doprinosi društvenom jedinstvu, ohrabruje osećaj identiteta i pripadnosti različitim društvima i društvu uopšte. E pošto je sve ovo toliko glupo da je više nego tupo, nematerijalna baština treba da bude reprezentativna tako da predstavlja znanja, tradiciju, običaje i veštine koje se prenose u jednoj zajednici s kolena na koleno, ili drugim zajednicama; te napokon utemeljena na zajednici koja se s njom identifikuje koja je stvara, održava i prenosi.

Nakon svega ovoga sa pravom se postavlja osnovno pitanje šta je autor ove paškvile zapravo hteo da kaže, osim što je pokazao zavidnu količinu volje za psihičkom onanijom i egzibicionizmom! Što se egzibicionizma tiče najčešće se kod raznoraznih likova radi o rešavanju nečijih osnovnih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, sadomazohizam, zatim pretvaranje muzeja u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu, integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije... a sve to na kraju krajeva prestavlja svojevrsnu nematerijalnu baštinu koja ponekada rezultira i nekakvi pseudomaterijalnim dobrom baš kao u slučaju ozloglašenog pseudoumetnika i obožavatelja kanibalizma Zoranu Todoroviću.

Koji je iz kase ministarstva kulture uzeo 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose a kompletna ta svinjarija je naravno kod pseudokulturne rulje dobila status nematerijalnom kulturnog dobra, pošto je eto ovakvim strahotama siroma umjetnik učinio performans u znak protiv nečega i sam taj njegov čin napr skidanja sala sa trbušine bi po njima trebao da predstalja kapitlanu nematerijalnu baštinu plaćenu 100 000 eura.

Doduše ima još sličnih primera vezanih za navodna pokretna materijalna dobra a cela stvar postaje još zanimljivija u slučaju čuvenog fejsliftinga i liposukcije svojevremene saborske zastupnice Vesne Škare Ožbolt koja je naprosto zaboravila da u imovinsku karticu prijavi nematerijalo dobro sa ograničenim rokom trajanja tako da su njen fejslifting i liposukcija dobili status nematerijalne baštine oko koje se čak vodila i rasprava u hrvatskom Saboru.

Inače malo je poznato da je u vreme početka baktanja sa nematerijalnom baštinom republički centar za to zamlaćivanje trebao da bude u Etnografskom Institutu ANUS-a, odnosno u još jednom u celoj seriji besmislenih instituta u državi čije su nabeđene i nedojebane doktorke nauka svojevremeno onako oblajhane, na terenu brkali sa kafanskim pevaljkama, a onda su u Etnografskom Muzeju poželeli da i oni uz dovoljno štancovanje doktorata dostignu potreban broj doktora (10) i postanu paralelni Etnografski institut a samo štancovanje doktorata jedan od zaposlenih u muzeju prokomentarisao je rečima: dosta mi je nedojebanih doktorki nauka”!

Tako je u Etnografskom Muzeju osnovan i Nacionalni centar za nematerijalnu baštinu za koji doduše ne znamo da li je do sada nabavio dovoljan broj sanduka za čuvanje nematerijalne baštine koja se u tom muzeju sistematski proizvodi već decenijama. Bilo bi jako zanimljivo videti kako se čuva i kako se tamo uopšte prikuplja nematerijalna baština.

Tako bilo bi jako zanimljivo videti kako se čuva nematerijalna baština recimo skaredna izložba Plastične devedesete koja je dobila prave hvalospeve od tadašnje pomoćnice ministra kulture, Dušice Živković, koja je otvorivši izložbu, rekla da su autori primenili savremeni muzeološki i antropološki koncept, koji se ne fokusira samo na izlaganje predmeta, već i na tumačenje uslova i okolnosti njihovog nastanka i upotrebe, te da postavka 'Plastične devedesete', najavljuje razvoj Etnografskog muzeja u smislu novog, savremenog koncepta čuvanja i predstavljanja baštine što se posebno ogledalo u činjenici da su autori izložbe izložili vibrator, dildo i plastičnu lutku na naduvavanje koji su zahvaljujući prisebnosti sadašnje direktorke Tijane Čolak Antić Popović ekspresno sklonjeni sa postavke nakon čega je usledilo njištanje Damjanovih zelenaca tj autora izložbe dr Miloša Matića i Marka Stojanovića koje je odjekivalo do neba jer je navodno okrnjena kapitalna izložba svedena na “jeftino buđenje skupih uspomena”, na vreme međunarodne izolacije i krize humanih vrednosti, morala, privrede i društva u celini, kada se raspao socijalizam, a tranzicionu ekonomiju započinju “plastičari” iz Nove Pazove.

Naravno, autori izložbe nikada javnosti nisu saopštili kojim ciljnim grupama je zapravo bilo namenjeno izlaganje vibratora i lutke na naduvavanje, pa nam ostaje da samo pretpostavimo da je izlaganje vibratora bilo namenjeno nimfomankama, a izlaganje plastične lutke na naduvavanje impotentnima, pri čemu nije ni razjašnjeno da li je bila predviđena i mogućnost fizičke interakcije posetiocima iz ovih ciljnih grupa sa nestalim kapitalnim eksponatima!

Doduše, tu je već odavno sve dobro poznato, pošto je srpski jezik definitivno najbogatiji po količini specifičnih imenica i glagola, među kojima na slovo J počinje najznačajniji glagol, koji se koristi u svim mogućim situacijama što napokon objašnjava ideju o izlaganju volšebno nestalog vibratora i lutke za naduvavanje, a to je potreba praktične primene spomenutog glagola, za koji je u seriji Šogun korišćen eufemizam jastučenje. Sve u svemu, očito je da u okviru etno-atropologije i muzeologije pod izgovorom čuvanja nematerijalne baštine, neko sve ostale već godinama dobro jastuči u glavu, samo ostaje u nauci do sada nerešeno pitanje, šta se dešava ako se jastuk od preterane upotrebe raspadne, i ostane samo jastučnica?

Možda raspad srpske muzeologije koji uveliko traje što najbolje pokazuje činjenica da se po muzejima i muzejčićima, umesto prikupljanja predmeta za etnološke zbirke, počelo sakupljati sve i svašta i pretrpavati muzejske zbirke kojekakvim kršem koji vlasnici najčešće nisu znali kome da uvale.

Počelo se sa dovlačenjem plastičnih lavora, balona i kofa, šerpi Emo Celje, progorenih šporeta Smederevac, radio aparata i televizora, natrulih kuhinjskih kredenaca, kompletnih regala i sofa, čak je u jednu etnološku zbirku svojedobno dovučen i rashodovani ginekološki sto da bi najnovija moda bilo proučavanje nematerijalne baštine, što je zapravo posao etnografskih instituta i istraživača sa fakulteta, a u svakom slučaju ne muzeja.

Što se samog Etnografskog muzeja tiče, tamo već godinama traje prikupljanje specifične nematerijalne baštine a svakako ponos te zbirke je penzionisani pandur Milan Žilović koji navodno ima penzijicu plus platicu a bog te pita koliki mu je dodatni bonus za zastrašivanje radnika, novinara i špijuniranje, a tu je sigurno i keširana lova za druge prljave poslove.

Naravno posebno mesto u zbirci nematerijalne baštine ima i svojevremeni muzejski sultan Miroslav Tasić čije su bivše ljubavnice i doskorašnje najodanije pratilje bile upravo najmanje dve Vesne i jedna Mirjana! Naravno, jedna od tih (tajnih) ljubavi bila je “obrazovana” i doživotna pretendentkinja i samoproglašena kandidatkinja za mesto direktora Muzeja.

Reč je o ex načelnici odeljenja, Vesni Marjanović, koja kad već nije mogla da bude direktor onda je makar šaputala redom direktorima šta da rade a uz to je naprasno postala i univerzitetski profesor u Kikindi. Druga pratilja, odnosno Vesna Dušković, sada doduše penzionerka, kao Tasićeva zamenica, bila je lišena potpisa, ali sa zadatkom izvršnog organa, te u slučaju odsustva ili smrti direktora niko nije imao tapiju na novac, koji je isključivo trošio Miroslav Tasić.

Okružen sa dve Vesne Sultanije, Tasić je mislio da je neoboriv što mu se obilo o glavu kada su ove dve javno izigravale nedonoščad a tajno pravile dilove sa Menkovićkom! Vesna Dušković je inače najpoznatija po višedecenijskoj fascinaciji Dr Ivanom Kovačevićem koji je bio i ostao njena neostvarena ljubav, baš kao i status doktorke nauka, odnosno supruge doktora nauka, a ne zna se ni šta je uopšte tokom decenija uradila za Etnografski muzej osim što je menjala ljubavnike i udala se u noći muzeja, dajući primer direktorkinom sinu i snajki, ne bi li tako postala muzejski eksponat Vesna Dušković Barišić-Jeremić, dodajući poslednje prezime na svoje pravo i svoje izmišljeno Barišić, nakon svojevremenog boks meča u Muzeju, odnosno još jednog kapitalnog nematerijalnog spomenika tradicionalne urbane kulture, kada je najpre gađala i rasekla muzejskog savetnika Ranka Barišića a on joj se revanširao mlateći je, nakon čega je pozvana policija kojoj se Vesna Hurem Duškovic predstavila kao Vesna Hurem Barišić Dušković, verovatno tako pokazujući svoju podsvesnu želju za vlašću!

Naravno prikupljanje nematerijalne baštine nastavilo se još intenzivnije u vreme strahovlade Mirjanice Menković koja je na kraju dala i najveći doprinos muzejskoj zbirci nematerijalne baštine i to tako što je direktno odgovorna za pretvaranje materijalne baštine odnosno hiljada predmeta sa zlatovezom iz zbirke koju duži a koji su upropašteni sistematskim tamanjenjem insekata miševa i pacova nekom gasom koji je izazvao koroziju i raspadanje što se zna već 15 godina i nikome ništa iako su trodimenzionalni predmeti zahvaljujući tamanjenju miševa i pacova postali nematerijalna baština, da bi na kraju zbog lopovluka bila uhapšena i sa lisicama na rukama direktno odvedena na saslušanje što do sada nije pošlo za rukom nijednom od brojnih direktora Etnografskog Muzeja!

Ipak apsolutni hit u kulturnom svetu, u brojnim medijima i društvenim mrežama, svakako je bila inovativna metoda prikupljanja nematerijalne baštine odnosno slučaj skandalozne svadbe, odnosno prijema koji je usred muzeja bivša direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković priredila povodom venčanja svoga sina Stefana i snajke Slađanice koji su samim svojim ponašanjem pokazali da im je do kulture i muzeologije stalo kao do lanjskog snega.

Prosto je neobjašnjivo da prigodom ove i ovako eminentne svečanosti nije još zapaljen i roštilj, a ako ne roštilj, ono makar vatra u mangalu, kako bi se postigla interaktivnost izložbe kojom je Menkovićka, primorana da prizna da su to njen sin i snajka, pokušala da opravda njihovo ponašanje. Kako je krenulo u najskorije vreme, u Patrijaršiji će uz adekvatnu naknadu biti moguće proslave porodičnih slava po mogućnosti sa živom svirkom!

Kako je krenulo, uskoro će se venčavati i pijančiti u Domu Narodne Skupštine! Ili još bolje neki nekrofili će zapodenuti kolce na nekom groblju upravo kao u “narodnoj” pesmi “sva je moja rodbina u grobu” (za neupućene postoji spot na Ju Tjubu). Pa da, zamislite crnu eleganciju na svadbi! Kada je već o nekrofiliji reč, u holu SANU je takođe odlična hladovina, a imaju i restoran u mezaninu a tek sledi novi komfor jer je u toku radikalna pregradnja zgrade i pravljenje prve pravcijate staklene kupole usred zgrade, kada već nije nije nikla na Narodnom Muzeju!

Kako bi to bilo atraktivno staviti na zgradu SANU svetleću reklamu „Posetite akademsku birtiju kod Balkanske Tikve...Garantujemo dobru zabavu, a posle 22 časa muzeološki kulturno-zabavni program sa striptizom i poseban provod u separeima”. U svakom slučaju, ovo sa balkanskom tikvom bio bi idealan novi slogan za ovogodišnju Covid free i naredne turističke sezone, a još kada bi se sredilo da se usluge mogu platiti državnim vaučerom od 5.000 din po osobi, svi bi bili sretni i zadovoljni!

Naravno kako bi se organizovana pljačka pod izgovorom zaštite nematerijalne baštine neometano sprovodila, formirana je nacionalna komisija u „eminentnom” sastavu: prof. dr Danijel Sinani, antropolog, dr Danka Lajić Mihajlović, etnomuzikolog, prof. dr Aleksandar Milanović, prof. dr Ljiljana Gavrilović, etnolog - antropolog, dr Biljana Đorđević, muzejski savetnik, arheolog inače stručnjakinja za crepulje iz Zlakuse, Vladan Radovanović, istoričar umetnosti, teolog, mr Mila Karas, biolog, Danijela Filipović, etnolog. Naravno, ako su im ovo prve nematerijalne vijoline, postavlja se pitanje kakve su im tek nematerijalne trube???