Feljton

Moj spor sa ist?riografima Južne Srbije (1)

U srednjem veku Srbija je bila na jugu

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom” starosrbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca” 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

Ovaj tekst je nastao kao rezultat niza predavanja koja sam tokom 2004. godine održao na ovu temu u Južnoj Srbiji u okviru proslave 200. godišnjice ustanaka u Srbiji. Naime, ja sam deset godina ranije, 1994.godine, objavio u Novom Sadu roman „Vojvoda od Leskovca”, koji se bavi problemom buna na jugu Srbije. Proslava godišnjice tih buna bila je povod da me Udružene biblioteke Južne Srbije pozovu da na njihovim tribinama govorim na temu koju sam obradio u romanu. Tako sam održao predavanja u Nišu, Pirotu, Leskovcu, Vranju, Prokuplju i Vlasotincu.

Već u samom naslovu mojih predavanja stoji nejasna odrednica - Južna Srbija. Stoga, prvo moram da vam objasnim šta pod tom odrednicom podrazumevam.

Istorijski gledano, što će reći u prošlosti, Južna Srbija je prostor na kojem se prostirala srednjovekovna Srbija u vreme Nemanjića, centralna srpska oblast u državi koja je za vreme cara Dušana izlazila na tri mora.

Politički gledano, što znači danas, Južna Srbija predstavlja Niški region, sa gradovima Nišom, Pirotom, Leskovcem, Vranjem i Prokupljem, ali bez Makedonije i Kosova, istorijskim srpskim zemljama, koje su događaji istorije odvojili od Srbije.

2

Dakle, u Srednjem veku Srbija je bila na jugu; u Novom veku Srbija se preselila na sever, gde je obnovljena Srpska država u dva srpska ustanka, posle 345 godina azijatskog mraka. Dozvolite mi da ovu novu državu, koja nije bila međunarodno priznata sve do Berlinskog kongresa 1878. godine, ali koja je faktički postojala, imenujem Severnom Srbijom. Ona se prostirala od prevoja Mečka kod Aleksinca na jugu, do Save i Dunava na severu.

Južna Srbija, koja nije imala te ustanke, ostala je još 74 godine u tami Turske carevine. Bila je turska provincija, ako usvojimo rimsku terminologiju, odnosno vilajet, sandžak, ako se služimo turskim jezikom.

Prostirala se južno od Mečke, pa bismo mi ovde, sve do 1878. godine, stajali na teritoriji Turske države.

Ovim sam rekao da je ta 1878. godina bila prelomna godina u istoriji nove Srbije, kad su se dve Srbije, Južna i Severna, spojile u novu državu, istina daleko manjeg obima nego što je bila stara.

Moguća je i druga terminologija. Neki istoričari srpsku državu nastalu u Prvom i Drugom srpskom ustanku nazivaju Novom Srbijom, a srpsku državu ostalu pod Turskom Starom Srbijom.

Ja sam uzeo slobodu da termin Južna Srbija uzimam u njegovom istorijskom značenju. Dakle, Južna Srbija predstavlja onaj prostor Srpske države koji se nije oslobodio kad i Severna Srbija, nego je još dugo ostao u sastavu Turske države. Razume se da ću vam ovu istoriju predstaviti na osnovu istorijskih knjiga, od kojih posebno ističem dve: „Srpsku revoluciju” od Leopolda Rankea i „Ilustrovanu istoriju Srba” od Vladimira Ćorovića. Ove dve knjige sam u svom izučavanju najviše upotrebljavao i najčešće citirao. Isto tako, koristio sam istorijske spise Vuka Stefanovića Karadžića i Milana Đ. Milićevića.

Ako je geografski prostor pozornica, onda je vremenski prostor istorija. Svet se desio i traje u ova dva prostora. Mene, u ovom ciklusu predavanja, svet interesuje pre svega kao istorija, stoga ću se njome baviti.

Istorija nam je jedini argument za koji znamo. Pojedinačni ljudski život je rezultat biologije, ali i celokupne ljudske istorije.

Svaki kraj ima svoju istoriju, koja je deo opšte istorije. Za temu kojom se ja bavim bitna je istorija Južne Srbije, kao deo istorije Srbije.

3

položaju Srpskog naroda u srednjovekovnoj Turskoj državi malo se zna. Turski sistem vladavine bio je aristokratski i centralizovan. EtničkiTurci su preko islama gospodarili pokorenim hrišćanima i degradirali ih na raju. Turčin je bio gospodar a Srbin sluga.

Na čelu Turske države bio je sultan, dakle božji izaslanik, koji je vladao državom uz pomoć vlade, koju su Turci nazivali Porta. U Porti su glavnu reč vodili veziri, koji su bili i vojni zapovednici. Država je bila podeljena na vilajete, a ovi na pašaluke. Upravnu vlast u pašalucima je vršio paša, a sudsku kadija. Izvršnu vlast je zastupao muselim, modernim rečnikom policajac. Vlasnici zemlje su bili spahije. U svakom gradu i većem mestu bio je smešten garnizon, redovna vojska koju su nazivali nizam.

Turci su bili aristokrate, nisu radili. Uglavnom su obnašali vlast. Celokupan njihov državni aparat izdržavalo je nemuslimansko stanovništvo, koje su Turci nazivali raja. Pokorenom srpskom plemenu, kao i drugim narodima, pripala je ova uloga. Turci su živeli od rada raje, koji su materijalizovali kroz razne poreze. Ovakva uprava u potpunosti je zaustavila razvoj pokorenih naroda.

Ono što je za Srbe bilo relativno dobro to je da se Turci nisu preterano mešali u njihov unutrašnji život. Turci su živeli u gradovima, u tvrđavama i palankama, a Srbi u selima.

Istoričar Leopold Ranke kaže da su jedni od drugih živeli gotovo odvojeno. Srpska sela su bila smeštena u planinama, u šumama, skrajnuta od glavnih puteva. Ona su bila razbacana, nepristupačna, zauzimala su veliki prostor. „Kad imaju četrdeset, pedeset kuća, pružaju se na prostoru velikom koliko Beč sa svojim predgrađima”.

Turčin je zalazio u njih samo kad ubira porezu, harač. To je sačuvalo srpsko nacionalno biće, koje je gubitkom države bilo ozbiljno upropašćeno.

Gospodari, kako najistaknutiji tako i sve tursko stanovništvo koje se okupljalo oko njih, u celini su vladali rajom. „Oni su polagali pravo na sve dobro i lepo, na ukrašeno oružje, bogato odelo, velike kuće.” Za simbol svoje moći odredili su zelenu boju. A kako je to izgledalo u životu, vidimo iz ovog opisa: „Nikad Srbin nije smeo ući na konju u grad, bilo mu je dopušteno da se pojavi samo peške, a usluge je morao činiti svakom Turčinu koji bi ga pozvao. Ako bi se sreo s Turčinom van grada, morao je zastati, skloniti se s puta, pokriti svoje oružje. Dužnost mu je bila da prima uvrede; da ih uzvraća bio je kažnjiv zločin.”. Srbi su živeli što su dalje mogli od Turaka; na tom odstojanju održavali su se narodni oblici života.

Istorijska nauka kaže da je Srbija potpala pod tursku vlast godine 459. za vreme sultana Mehmeda II, koga su Turci prozvali Osvajač, jer je ovladao gotovo čitavim Balkanskim poluostrvom. Zabeleženo je da ga je na turskom dvoru vaspitavala Mara Branković, ćerka despota Đurđa, poznatija kao sultanija Mara. (Pogledajte roman Stojana Novakovića „Kaluđer i hajduk”. U naše vreme Zorica Simović napisala je takođe roman o Mari Branković, pod naslovom „Kap meda”) Ipak, ovaj sultan je bezuspešno opsedao Beograd, kojeg su branili Ugri.

Za nas je interesantniji deseti po redu sultan Osmanskog carstva, četvrti koji je vladao iz Carigrada, Sulejman Veličanstveni, koji je vladao od 1520. do 1566. godine. Turci su ovog sultana prozvali Zakonodavac, jer je doneo niz novih zakona koji su učvrstili njihovo carstvo. Sulejman Veličanstveni je imao opsesiju da zavlada Evropskim kontinentom, a to je značilo da osvoji najvažniji srednjoevropski grad Beč. Sulejman je u osvajački pohod, jedan od najvećih u istoriji, kakav je pre toga bio onaj Atilin ili Džingiz-kanov, krenuo iz Niša.

Na putu mu se najpre isprečio Beograd, kojeg Mehmed Osvajač nije uspeo da pokori. Sulejman je osvojio Beograd 1521. godine i zavladao Balkanskim poluostrvoma južno od Save i Dunava. Cilj mu je bila srednja Evropa, koju je nakanio da osvoji preko Ugarske. Njegova silna armija od 120.000 ljudi potukla je ugarskog kralja Lajoša Drugog u bitki na Mohaču 1526. godine, u kojoj je poginuo i sam ugarski kralj. Potom je Sulejman ušao u Budim, gde se proglasio kraljem Ugarske i za svog vazalnog zastupnika postavio vojvodu od Transilvanije Jovana Zapolju, koji se ranije bio odmetnuo od zakonitog kralja Ugarske.

Ali kako su u Anadoliji izbili nemiri - a složeno carstvo kakvo je bilo Tursko stalno je bilo podložno bunama - Sulejman je morao da napusti osvajački pohod i uguši pobunu u Anadoliji. Dok se on bavio u Maloj Aziji, nadvojvoda od Austrije, brat cara Karla Petog, zbacio je Zapolju i proglasio se kraljem Ugarske. Kad je smirio Anadoliju, Sulejman se vratio u pohod na Evropu 1529. godine, ponovo osvojio Budim i vratio svog vazala Zapolju na ugarski presto.

Iako se približavala zima, oštra u srednjoj Evropi, Sulejman je odlučio da nastavi pohod na Beč, pa je podno bečkih zidina stigao 25. septembra 1529. godine. Ferdinand se povukao u zidine moćnog grada Beča, sa ne više od 20.000 vojnika. Politički i verski zavađena Zapadna Evropa sa rastojanja je gledala borbu za Beč, iako je morala biti svesna da od otpora ovog grada zavisi sudbina hrišćanskog sveta.

No, zidine Beča su odolele Sulejmanu, a dolazak oštre zime primorao ga je da odstupi, jer nije mogao da reši snabdevanje tolike vojske životnim namirnicama. Novu opsadu Beča je Sulejman pokušao 1532. godine, takođe bezuspešno.

Otad će Habzburzi postati glavni branioci Evrope od turske invazije. Istina, Sulejman je uspeo da učvrsti svoju vlast u Ugarskoj, ali nije u potpunosti zaštitio balkansko zaleđe. Mnogi gradovi su odbili da priznaju njegovu vlast, jedan od njih je bio Siget. Sulejman je pokrenuo ofanzivu na ovaj utvrđeni grad, koji je uspešno branio bivši hrvatski ban Nikola Šubić Zrinjski.

Taj pohod Sulejmanov bio je poslednji. Još dok je opsedao Siget, njega je, već starog i iznemoglog, snašla smrt.

U to vreme se, već od 1562. godine, isticao na turskom dvoru bivši janičar Mehmed-paša Sokolović, koji će postati jedan od najznačajnijih carskih vezira i biti na čelu Porte pod tri sultana. On je već od 1551. godine vodio tursku vojsku u mnogim bitkama. Zanimljiva je biografija ovog poturčenjaka. Mehmed Sokolović bio je poreklom iz Bosne, iz okoline Rudog. Kao dečak, proveo je izvesno vreme u manastiru Mileševi, gde je učeći knjigu stekao nacionalnu svest. Njega su Turci, uzevši ga kao danak u krvi, odveli najpre u Jedrene a potom u Stambol, gde je primio islamsku veru. Veoma bistar i darovit, dospeo je na turski dvor. Kao mladić učestvovao je u Sulejmanovom pohodu i istakao se u bitki na Mohaču. Brzo je napredovao i postao vezir u Sulejmanovoj vojsci.

U njegovoj vojsci bio je priličan broj Srba, kako onih iz Bosne i Srbije, tako i iz Banata. Nastojao je da Srbima čini usluge i tako ih veže za tursku stvar. Srbi su to znali da cene.

Uzgred da napomenem, Sokolović je dao da se u Višegradu sagradi kameni most da spaja Bosnu i Srbiju. Istoriju ovog mosta opisao je Ivo Andrić u jednom od najboljih srpskih romana, „Na Drini ćuprija”.

Tako je, sredinom XVI veka, celo područje u kojem su Srbi živeli potpalo pod tursku vlast.

Velika stvar koju je Sulejman Veličanstveni učinio za Srbe bila je obnavljanje rada Pećke patrijaršije. Istoričar Vladimir Ćorović kaže da nije sasvim jasno zašto je Patrijaršija u Peći bila gotovo zamrla posle pada Srbije 1459. godine.

Nije logično da su rad Patrijaršije ukinuli Turci, kad to nisu učinili u Carigradu. Ali, posle smrti Arsenija Drugog, Srbi nisu birali novog patrijarha. Takođe nije jasno zašto je Sulejman obnovio rad Patrijaršije, da li da bi parirao katoličkoj crkvi. Novi turski sultan, Sulejmanov sin i Sokolovićev tast Selim Drugi bio je „krvnik, bludnik i vinopija”, pa je sve poslove u državi preuzeo Mehmed-Paša. Kad je Selim umro, Sokolović je kao veliki vezir nastavio da vlada i pod novim sultanom Muratom Trećim. Tako je ovaj poturčeni Srbin iz Bosne vladao na turskom dvoru gotovo četvrt veka. Iz potaje je ubijen 1579. godine.

Na kraju Šesnaestog veka Turci su započeli novu ofanzivu na Evropu. Za zapovednika turske vojske bio je postavljen veliki vezir Sinan-paša, ratnik koji je najviše zagovarao novi pohod na Beč.

U našoj istoriji je ovaj muhamedanac zabeležen kao čovek koji je 1594. godine, 27. aprila, spalio mošti Svetog Save na Vračaru. Nije jasno šta je neposredno podstaklo Sinan-pašu da uzme Savine mošti iz Mileševe i spali ih u Beogradu. Da li je time hteo da zaplaši Srbe da se ne suprotstavljaju turskoj sili, da ih ubije u pojam. Ćorović smatra da je ovaj čin bio upravljen protiv srpske crkve, koja je bila nosilac otpora protiv Turaka, a Sveti Sava njen rodonačelnik. „Turčin je hteo da spali srpsku slobodarsku misao, koja se počela sve jače osećati”.

Međutim, efekat je bio sasvim suprotan. „Spaljivanje tela Svetog Save stvorilo je nepremostiv jaz između Turaka i Srba”. Slobodarske težnje u srpskom narodu dobile su maha i Turci su imali sve više problema da gospodare rajom. Iako su na slobodu morali da čekaju još puna dva veka, Srbi su postali glavni nosioci otpora turskoj sili i unutrašnji faktor urušavanja Turske imperije. Što se srpska revolucija nije desila ranije, zaslužna je zavađena i razjedinjena Evropa, koja nikako nije uspevala da stvori jedinstveni front protiv azijskog osvajača i suprotstavi hrišćanstvo - islamu.

Iako znatno oslabljena posle Sulejmana, Turska nije prestajala da sanja san o gospodarenju na Evropskom kontinentu. Verski i državni ratovi u Evropi su išli na ruku muslimanskoj ekspanziji. Tako je u maju 1683. godine veliki vezir Kara-Mustafa poveo ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala 250.000 ljudi. Ova vojska je stigla pod Beč skoro bez ikakvog otpora i još jednom ga opsednula. Procena je da bi austrijska prestonica ovoga puta sigurno pala da Austrijancima, na molbu papske kurije, nisu pritekli u pomoć Poljaci, pod vođstvom odličnog ratnika Jana Sobjeckog.

Ujedinjena austrijska i poljska vojska zadala je odlučujući udarac turskoj vojsci pod Bečom septembra 1683. godine i potukla je praktično do nogu. Turska armada je u divljem bekstvu napustila opsadu Beča, ostavljajući ratnu spremu i veliki broj žrtava. Turska se od ovog poraza nije nikad oporavila, ako je pod Sulejmanom bila u ofanzivi odsada će biti u defanzivi. Od ovoga poraza pod Bečom prestaje svaka dalja turska ofanziva na zapadu i nastaje povlačenje prema jugu. Što se ovaj „bolesnik sa Bosfora” održao još više od dva veka na Balkanu, rezultat je antagonizma između evropskih hrišćanskih država koje nisu bile u stanju da reše svoje odnose i zajednički se okrenu protiv islama.

Od ovog turskog poraza Austrija dobija naročitu ulogu u balkanskoj istoriji. U narednom periodu austrijska vojska očistila je Banat i Erdelj od Turaka i prešla Dunav i Savu u svojoj ekspanziji na Balkan. Već 1688. godine Austrijanci su napredovali u našim oblastima, osvojili Petrovaradin i Slankamen, a u avgustu mesecu osvojili Beograd. Iako nedovoljno jaki, Austrijanci su pod carem Leopoldom Habzburškim nastavili napredovanje na jug u srce Turske države. Plan je bio da se pobune hrišćanski Sloveni i da Austrijanci preko njih sruše Tursku imperiju.

Nažalost, taj plan je u potpunosti propao.

Ja ću da iskoristim priliku da vas ovde upoznam sa dvojicom aktera ove istorije, grofom Đorđem Brankovićem i patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem. Obojica su na izvestan način doprineli srpskoj drami ovog vremena.

Grof Đorđe Branković se pojavio među Srbima kao austrijski poverenik i predvodnik ugarskih Srba. Zna se da ovaj Branković potiče iz stare kuće Brankovića iz Trebinja, ali nije utvrđeno da je potomak poslednjih srpskih vladara Brankovića, za šta se izdavao. Ova porodica dala je neke sveštenike, jedan je bio Đorđev stariji brat Sava. Drugi je postao vladika u Erdelju. Đorđe je vrlo mlad stupio u diplomatiju i putovao je u Rusiju i Vlašku.

Već godine 1663. počeo se izdavati za potomka srpskih despota i počeo se nuditi Beču da u južnoj Ugarskoj uspostavi neku vrstu države, nalik na Hrvatsku, za odbranu od Turaka. Iako ga nije uzimao suviše ozbiljno, austrijski car mu je izdao diplomu kojom ga priznaje za barona. Otad Đorđe Branković igra dvostruku ulogu: među Srbima se izdaje za uticajnog i priznatog činioca na Bečkom dvoru, a u Beču igra potomka starih Brankovića i predvodnika ugarskih Srba. Kao brat pravoslavnog vladike, Đorđe stupa u vezu sa pećkim patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem i od njega, što kupuje što dobija, potvrdu da njegova porodica vodi poreklo od srpskih despota.

S tom titulom pojavljuje se u Beču i nudi caru ustanak na srpskim teritorijama i uspostavljanje ilirske države na čijem čelu bi on bio, koja bi obuhvatala Slavoniju, Srem, Banat sa Temišvarom, Šumadiju sa Beogradom, staru Rašku sa Nišom. Ne može se tačno reći da li je Đorđe Branković bio prevarant ili iluzionista. Ćorović ga ovako opisuje: "Čovek velike mašte, pun ambicija, nerealan i nesiguran u svakom pogledu, Branković je pričao da će carska vojska zateći na granici 30.000 ustanika". Pod tim dojmom, izdata je carska povelja Brankoviću. Ali Austrijanci su se ubrzo uverili da od Brankovićeve ponude nema ništa, a nabedili su ga da radi da Ruse dovede na Balkan.

Generalni zapovednik austrijske vojske, Ludvik Badenski, koji je potukaoTurke na Batočini i dopro do Niša, otkrivši u jednom njegovom proglasu da Đorđe radi za Ruse, dao je nalog da ovaj bude uhapšen i zatvoren u Kladovu, odakle je prebačen u Beč. Bilo je to 29. oktobra 1689. godine, i otad će grof Đorđe Branković biti u nekoj vrsti pritvora sve do svoje smrti 1711. godine. Ako je na slobodi bio beznačajan u Srpskom narodu i bez ikakvog uticaja, u zatvoru je dobio oreol srpskog mučenika, koji strada na pravdi Boga.

U pritvoru se on dao na pisanje Hronika, koje su postale važne za našu istoriografiju, i koje Ćorović uzima kao važan izvor za izučavanje života Srba u južnoj Ugarskoj. (O ovim Brankovićima govori Milorad Pavić u „Hazarskom rečniku”.)

Patrijarh Arsenije Treći Čarnojević bio je ozbiljan delatnik među Srbima u Turskoj i nametnuo se Austrijancima više nego Branković. Komandant austrijske vojske na južnom sektoru general Enej Pikolomini nadao se da će uz pomoć patrijarha ostvariti austrijski interes na Balkanu.

Pikolomini dođe sa ne mnogo jakom vojskom u Niš 1689. godine sa zadatkom da nastavi napredovanje na jug prema Skoplju i Kosovu. Pošto mu vojska nije bila brojna, Pikolomini je nastojao da u rat uvuče što više hrišćana, pogotovo Srba. Srbi na jugu su primili Pikolominija kao oslobodioca, naročito mu se pridružio narod sa Kosova. Potpomognuta lokalnim ustanicima, od kojih se naročito isticao harambaša iz Kumanovskog kraja Karpoš, austrijska vojska stigla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Prizrena i Peći. Patrijarh Arsenije Čarnojević u potpunosti je podržao Austrijance. Ali Austrijanci su se odnosili bahato prema pridruženim pobunjenicima, a Badenski je u pismu naređivao Arseniju da protiv Turaka podigne sve Srbe, ako hoće da ga austrijski car štiti.

General Pikolomini je u Skoplju zatekao kugu, pa je odlučio da spali ovaj lepi grad od 60.000 stanovnika, kako bi zaustavio epidemiju. Potom je preko Kačanika prodro na Kosovo i Metohiju, ali ga je u Peći stigla kuga, tako da je džabe spalio Skoplje. Posle početnog rasula, Turci su se pod iskusnim vezirom Mustafom Ćuprilićem donekle sredili i započeli kontraofanzivu.

Ćuprilić je uspeo da privuče muslimanske Arnaute na svoju stranu i kod Kačanika je do nogu potukao Pikolinijevog naslednika generala Veteranija.

Ovaj je napustio južni front i pobegao u Niš, ostavljajući Srbe Turcima na milost i nemilost. Sa njim se povukao i patrijarh Arsenije sa narodom. Najviše je bilo izbeglica sa Kosova, iz Raške, Metohije, Južne Srbije. Turci su orobili Patrijaršiju, opljačkali njeno imanje, posekli trojicu zatečenih kaluđera. Zatim su krenuli na ostale srpske manastire, Dečane, Mileševu, Sopoćane, Studenicu... i sve ih spaljivali. Naročito se u zulumu isticao pećki paša Mahmutbegović, koji je iz osvete za svoju kuću i imanje, počeo „pleniti i seći i žeći” celu Južnu Srbiju.

Među porobljenim Srbima nastala je glad, ljudi su jeli jedni druge, o čemu je izvestio niški vladika Ruvim. Na napuštena srpska ognjišta Ćuprilić je naseljavao Turke i Arnaute, koji su postali trajni turski saveznici. Ravnu Metohiju i Kosovo je naselio gorštački element iz severne Albanije. Stari srpski gradovi, Peć, Đakovica, Prizren, postepeno su postajali turski i arnautski.

(Nastavak u sledećem broju)