Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (10)

Ekonomija straha i neizvesnosti

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

20. ZAPOSLENI KAO TROŠAK U "PROIZVODNJI" PROFITA I PORASTU KAPITALA

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala.

Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo raste na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu. Kapital iz realne sfere investira se u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima).

Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala). Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i novu preraspodelu moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala. Takvim kapitalom se kupuju realna dobra u drugim državama, korumpiraju vlade i stvara velika dužnička zavisnost.

21.TEKTONSKI POREMEĆAJ ODNOSA RADA I KAPITALA - PRETVARANJE PERIODIČNE U STALNU KRIZU

Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti "zaštićena oaza" od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije - koji su razarajuće zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država.

Nacionalna država i identitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja - savremene države, internacionalizovanog kapitala i "domaće" razbijene radničke klase.

Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima. Finansijsko - bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala.

Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala. Rad se tretira uglavnom kao "privezak kapitalu", nužni trošak - koga treba stalno smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanja neproduktivnog kapitala. Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala.

Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije. Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili "države blagostanja". Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska, prava.

Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što odvodi budžete u visoke deficite. Deficiti se "leče" i uravnotežavaju javne finansije uglavnom kroz smanjenje socijalnih rashoda (penzije i dr.) i ličnih dohodaka u javnom sektoru. Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu. Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo cepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom koji se kreće u zoni spekulacija ili "begstva" kapitala u "poreske rajeve". Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa.

Investicije i proizvodnja stagniraju, zaposlenost opada, uz narastanje velike nesigurnosti radnog mesta. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijanim prekarnim radnim odnosima.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu "spekulativnu penu". Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanje ili gotovo nestanak srednje klase.

Unutar "sveta rada" narastao je životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i sl.). Unutar "sveta rada" jačaju suprotnosti na sledećim relacijama: 1) Zaposleni - nezaposleni, 2) Zaposleni u javnom - zaposleni u privatnom sektoru, 3) Domaća radna snaga - uvezeni radnici, 4) Obaranje plata i najamnina preko uvezene jevtine radne snage, 5) Suprotstavljanje unutar same strukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i "vučijem" sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr.

22. NAMETANJE PRIMITIVNOG I SUROVOG KAPITALIZMA EKSPLOATACIJE I OTUĐENJA

Nosioci makroekonomske politike provode model razvoja primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Uveden je neoliberalni oligarhijski sistm. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, na probu, volonterski rad i sl. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikao plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom - takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim obezvređena prodata ili gotovo poklonjena uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. "Finansijske pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka-koje ne vraćaju.

Debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko- finansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni jc regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva.

Finansijski kapital i novac očito jesu zadomnirali politikom i ekonomskom

scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom.

Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog razvoja. Sve je to praćeno eskalacijom masovnog siromaštva, lažnom slobodom, individualizmom i strahom za egzistenciju.

Stvarne vrednosti društva - solidarnost, prijateljstvo, ljubav, patriotizam, požrtvovanje i skromnost - nestali su ili blede.

Država blagostanja može da interveniše u socijalnu sferu u zavisnosti od visine raspoloživog bruto proizvoda, odnosno od nivoa dostignutog razvoja.

Sigurno je da države sa niskim per capta dohotkom i malim bruto proizvodom nisu u stanju da razvijaju potrebne oblike državne intervencije u socijalnoj sferi kroz sistem preraspodele. Problem je tim veći što se kod nerazvijenih privreda javljaju velike socijalne potrebe (i rashodi) zbog siromaštva, nezaposlenosti, gladi, bede i zdravstvene i socijalne zaštite.

Šta može da učini država koja ostvaruje 3.400 dolara godišnje bruto proizvoda u odnosu na razvijenu državu sa 185.000 dolara per capita. Iz navedenog se jasno vidi da od raspoloživog nacionalnog dohotka zavisi i moć države da šire interveniše u rešavanju socijalnih i drugih problema u razvoju društva.

Državna intervencija u ekonomiji i društvu zavisi ne samo od visine bruto proizvoda i ostvarenog nacionalnog bogatstva (spremnog za raspodelu) već i od „dopunskih sredstava" izvan bruto proizvoda. To se odnosi na visinu javnog duga u bruto proizvodu (i masi), kao i visini budžetskog deficita - kao oblika anticipirane potrošnje (budućeg dohotka).

Da pogledamo ovu „dopunsku snagu" država.

Naravno, kod javnog duga bitne su dospele obaveze (otplate i kamate) i opterećenje privreda, odnosno raspoloživa sredstva i njihova upotreba.

23. KLASNO RASLOJAVANJE I SUPROTNOSTI, NESTAJANJE SREDNJE KLASE I PROPAST POLITIKE

Srednja klasa kod nas je uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno, nesigurno, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz veću nezaposlenost). U EU stopa nezaposlenosti prelazi 10% radno sposobne snage i iznosi preko 24 miliona. Samo u evrozoni već duže traje nezaposlenost od 17,5 miliona ili gotovo 11%. U Španiji ova stopa iznosi 23%. Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja"), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnost zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko državnih institucija i oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom.

Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć. Ne postoji neka vrsta pozitivne društvene energije koja bi pokrenula pasivizirane radnike, dok su sindikati potpuno izgubljeni. Narod je „navikao" da ćuti i trpi zbog svega što je preživeo. To se odnosi kako na socijalnu nepravdu i na korupciju i besperspektivnost.

Istanjila se industrijska radnička klasa, dok su se intelektualci prodali kapitalu. Na koga da računa i s kim da da se organizuje nova levica u ---socijalnog uravnotežavanja nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu. Šta to „nova levica" nudi da bi privukla mase, dobila vlast i izvršila suštinske i duboke reforme društva i privrede u korist privrede i zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji? To sa stvarnom levicom nema nikakve veze, osim proklamaciju o položaju radničke klase, socijalnim problemima i nezaposlenosti.

Zablude i promašaji neoliberalizma otvorili su put za stvaranje despotije, koje „popunjavaju" špekulanti, gangsteri, ubice, pljačkaši i slični - koje razarju institucije i samo tkivo društva. „Bolesti" straha i nemoći se ugrađuju u sistem, otpor destruktivnim procesima slabi - stvaraju se svi uslovi za utoritarni sistem i partijsku oligarhijsku državnu mašineriju. Nije joj cilj aktiviranje faktora razvoja, već ogromna preraspodela bogatstva u raširenoj mreži kriminala i korupcije.

24.NEZAPOSLENOST, KRIZA ZAPOŠLJAVANJA I MASA IZDRŽAVANOG STANOVNIŠTVA

Nezaposlenost je jedan od najvećih problema privrede i društva. Radi se o dugoročnom problemu koji se u uslovima privrednog zastoja i krize brzo pogoršava.

Poznata su obećanja pri dolasku na vlast DOS-a da će zaposliti 500.000 radnika, drugi su kalkulisali i obećavali 300.000 i dr. prosto se razbacivalo obećanjima i mogućnostima zapošljavanja - da bi se osvojila vlast.

Kako je stvarno stanje zaposlenosti u poslednjoj fazi razvoja?

Ako se nastavi ovakav koncept uništavanja privrede (preduzeća) biće udaljeni s posla za godinu dana novih 70.000 mada je Vlada prognozirala i zadržavanje nivoa zaposlenosti u 2010. godini, a zatim u 2011. godini (čak i u 2012.godini). Broj nezaposlenih u ovom periodu povećan je za 380.000 što uz porast broja penzionera od 600.000 daje oko 980.000 izdržavanog stanovništva. Svake godine se broj penzionera poveća za 350.000, a broj zaposlenih smanji za 70-100.000. Može li penzioni fond da isplaćuje penzije? Već sada se penzije pokrivaju sa 50% iz drugih budžetskih prihoda.

Sada dolazi ono najteže pitanje koje će nas ubrzo dočekati kao ogroman problem. Naime, već sada imamo 1.719.000 penzionera (uz to nam populacija spada među najstarije u Evropi), pri čemu broj penzionera brže raste od novog zapošljavanja, uz tendenciju stalnog pogoršavanja odnosa. Trenutno na jednog zaposlenog u privredi (gde se stvara nacionalno bogatstvo) koja grca u nelikvidnosti, pod visokim poreskim teretima, krizi proizvodnje, velikim kreditnim obavezama i dr. dolazi 1,7 penzionera i jednog nezaposlenog. Ako tome dodamo i 2 izdržavana člana do 15 godina starosti i jednog nezaposlenog to je 4,7 izdržavana na jednog zaposlenog. Stvarna stopa nezaposlenosti nije 7,4 % već 14%-18%. Tome treba dodati i oko 240.000 mlade i sposobne, školovane, reproduktivne populacije otišle u inostranstvo. Indeks bede (stopa nezaposlenosti i stopa inflacije) kreće se oko 18 i 20%.

populacionoj politici, koje uopšte nema i koja se stalno najavljuje kao najvažnijem resursu države, ovde je suvišno govoriti.

25. EKONOMIJA STRAHA I NEIZVESNOSTI

U sektoru zaposlenosti vlada osećanje nesigurnosti, neizvesnosti, čak i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez njega, uz izostanak bilo kakve zaštite od javnih institucija. Sve više dominira rad na određeno vreme, rad po ugovoru,za određene poslove,na probu, volonterski rad i dr. Ovaj oblik rada se produžava u nedogled.

Strah od mogućeg gubitka zaposlenja dovodi do smanjenja izdataka, preduzeća ne investiraju (posebno dugoročno uz veći angažman kapitala), čime se urušava ekonomija. Dolazi do novog otpuštanja zaposlenih.

Nastaje zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnog sloma. Veliki deo nacije živi svoje teško vreme, koje se pretvara u egzistencionu agoniju, uz produbljavanje krize i odlazak ekonomije u „negativni rast", dakle imploziju razvoja. Socijalna slika se permanentno pogoršava. Mase ljudi žive u siromaštvu i bedi, a sve više i gladi. Razvija se eksplozivna smeša i visoke inflacije i visoke nezaposlenosti. To je poznati „indeks bede" - koji se produbljavanjem krize naglo povećava.

Nejednakosti razaraju i antagonizuju društvo i državu, dok zvanična statistika podleže pritiscima i ulepšava grubu i ružnu stvarnost.

Obogaćeni sloj uz vlast pretvorio se superbogataše, a mase stanovnika u „potrošne siromahe". Socijalna drama i raslojavanje društva u kojoj je šačica „korisnika tranzicije" zgrnula ogromno bogatstvo (realne i finansijske resurse), praćeni su neobuzdanom pohlepom i podivljalom korupcijom.

Kada preraspodela dohodaka i nacionalnog bogatstva dostigne ogromne i gotovo nepodnošljive razmere, kada je žrtvovana dobrobit širokih masa, a bogatstvo male (uske) grupe stanovnika se enormno povećala, stvaraju se elementi nove krize. Naravno, redovno se postavlja pitanje i gde odlaze i za šta se koristi ovako zgrnuti ogroman kapital.

Da li odlazi u spekulativne transakcije, kao odliv kapitala i „rojeve" i sigurnost ili „osiguranje" plasmana u realne investicije (stambena izgradnja, kupovina zemljišta, privatizacija i sl.). Očito je da je u najvećim delovima pretvoren u spekulativnu i podzemnu ekonomiju.

U najvećem delu stanovništva socijalni pesimizam stalno raste. Naći se bez posla znači ostati bez izgleda za novo zaposlenje - postaje se socijalni očajnik i na kraju „opustošena ličnost".

Razvija se „vrzino kolo" štrajkova, socijalnih potresa, nemoćne države koja ne vidi izlaz i tako do opšteg poslovnog i socijalnog sloma. Tome je veliki doprinos dala pogrešna i pogubna politika naše tako „socijalno odgovorne vlade".

U periodu nove krize od 2008. godine posao je izgubilo više od 400.000 do tada ukupno zaposlenih, a u privredi 555.000. Ceh nezaposlenosti uglavnom plaćaju oni koji rade u privatnom sektoru, jer je broj zaposlenih u javnom sektoru povećan i relativno stabilan. U privatnom sektoru i oni koji se eventualno zaposle su „robovi na određeno vreme", kako ističe jedan dnevnik, jer su uglavnom sa vremenskom klauzulom, a često tako „zaposleni" rade i bez plate i bez doprinosa. Kkao je moguće da 55.000 preduzeća svojim radnicima ne plaćaju doprinose.

Svaki treći zaposleni u Srbiji je angažovan na određenim povremenim, privremenim i po ugovoru poslova. Sve je to kratkoročno i nesigurno zaposlenje, koje im ne garantuje radna, socijalna i ekonomska prava. Broj zaposlenih na neodređeno vreme pada sa 89% iz 2010. godine na 77% , dok je učešće zaposlenih na određeno vreme u to vreme povećan preko četiri puta - sa 59% na preko 23% u 2019.godini. Zaposlenih koji rade za sopstveni račun (bez zaposlenih) kreće se oko 500 hiljada. Glavni krivac za ovakvu strukturu zaposlenih i gubitak radničkih prava i sigurnosti je država - koja je izmenama zakona (2012.) oduzela brojna stečena prava zaposlenih, a povećala prava poslodavaca i nosilaca kapitala.

Da vidimo koliko je aktivno nezaposlenih lica - u odnosu na radno sposobni kontigent.

Stopa nezaposlenosti na kraju 2011.godine iznosi 30%, da bi postepeno padala na 17%, 12%, 10,7% i konačno 7,8% (2020.)

Registrovana stopa nezaposlenosti (sa poljoprivrednimosiguranicima) iznosila je 27,5%, dok je zvanična stopa nezaposlenosti prema anketi o radnoj snazi bila 26,9%. U sledećim godinama stopa nezaposlenosti se snižava na 23% u 2016. i oko 17% u 2017. odini (zvanično 13,6%) i konačno 7,8% u 2020.godini.

Prema navedenim stopama nezaposlenosti Srbija se nalazila u samom vrhu Evrope među 2-3 države (zajedno sa Španijom, Makedonijom, BIH, Grčkom i dr.). Prema najnovijim podacima stopa nezaposlenosti u Srbiji u 2016. smanjena je na 23%, a zatim 17%, da bi u 2017. godini (zvanično) iznosila 13,6% i u 2020. oko 7,8%.

Dakle, stopa ukupne nezaposlenosti je vrlo visoka, s tim da se nezaposlenost sada povećava, a mogućnost zapošljavanja su sve manje.

Sada ćemo pogledati strukturu ukupno nezaposlenih u Srbiji po stepenu obrazovanja, pošto je to vrlo značajan pokazatelj za državu kako i gde da rešava ovaj danas najveći problem u zemlji. Sa zaključno osnovnom školom je 150.456 (21%), srednja škola 501.035 (68%), viša i visoka 78.880 (11%).

Interesantno bi bilo videti i strukturu nezaposlenih (posebno po godinama starosti i po stručnoj spremi), što se obično ne razmatra, mada je vrlo značajno u politici zapošljavanja i obaveza države da rešava ovaj problem.

Do srednje stručne spreme nezaposlenost je 89%, samo sa srednjom stručnom spremom oko 69%. Na niskom stepenu stručnog obrazovanja nije ništa povoljnija. Naime, priučeni, niže obrazovanje, nekvalifikovani i kvalifikovani čine oko 50% nezaposlenosti. Ako se tome doda i 26% sa srednjim obrazovanjem to iznosi 76,2% ukupno nezaposlenih. Veoma je nepovoljna struktura nezaposlenih po oba osnova. Veliki je problem što je od 55-60% visokoobrazovanih nezaposleno.

Dobra je konstatacija da su „generacije izgubljene na biroima za zapošljavanje". Nezaposlenost mlade školovane generacije je postala endemska pojava.

Stopa ukupne nezaposlenosti je izrazito visoka, što je karakteristika duboke krize razvoja i „izbacivanja rezervne armije rada". Mada je različita po zemljama Evrope njihova karakteristika je stalni rast.

Svaki drugi radno sposoban stanovnik Srbije mlađi od 30 godina je nezaposlen. Stopa nezaposlenosti za ovu starosnu grupu tada iznosi 55%.

Stvarna i potencijalna masa i stopa nezaposlenosti može se dobiti samo ako se uzmu svi potrebni tokovi radno sposobne snage. Stoga ih dajemo u jednom sintetičkom obliku:

1)Nezaposleni koji se prijavljuju 633.000,

2)Ne prijavljuju se službi (starost, izgubljeno poverenje) 125.000,

3)Otišli u inostranstvo - radno sposobni 200.000.

Ukupno stvarno nezaposlena radno sposobna radna snaga iznosi 958.000 građana.

Da pogledamo sada "raslojavanje" u okviru penzionera.

Iz navedenog se vidi da bi stroge mere štednje i eventualno zamrzavanje penzija bilo potpuno kontraproduktivno.

Sada imamo sledeću formiranu strukturu stanovništva.

Socijalnu pomoć prima 834.732 stanovnika. Godišnje se ova kategorija povećava za oko 70.000.

Zaposleno u privatnom sektoru je palo na 716.000.

Nezaposlenih ukupno 860 hiljada (realna procena, posebno nastankom nove krize izazvane korona virusom).

Penzionera ukupno 1.725 hiljada.

Mlađi do 15 godina starosti 1.140 hiljada.

Ukupno izdržavano stanovništvo 5.517 hiljada.

Odnosi su gotovo katastrofalni prema zaposlenim, a posebno prema zaposlenim u privrednom sektoru.

Koliko je socijalno raslojavanje vidi se iz podataka da svega 30.000 građana ima više od 1.000 evra (0,5-1%), dok ispod 200 evra mesečno preživljava preko 2 miliona građana. Od ukupnog broja penzionera čak 990 hiljada prima manje od 22.000 dinara, a preko 227 hiljada prima do 11.447 dinara. Poljoprivredni penzioneri primaju 9.373 dinara prosečno ili 24% proseka privrede. U tome 173.000 poljoprivrednih penzionera prima ispod 9.373 dinara. Treba prikazati i strukturu i broj penzionera po osnovnim kategorijama koji imaju ispod 100 evra penzije mesečno (dakle dva puta po 50 evra).

U Srbiji živi više od dva miliona građana u zoni siromaštva i socijalne isključivosti.U tome je više od pola miliona u apsolutnom siromaštvu, jer nemaju sredstava za egzistencijalne potrebe. Pri tome socijalnu zaštitu u ovoj krizi uživa sve manji broj ugroženihi na ivici gladi. Socijalnu pomoć u 2019. primalo je 227. hiljada, što je u odnosu na 2012.godinu deset odsto manje. Pri tome se donosi zakon o socijalnoj karti da bi se dobio pravi uvid u socijalnu sliku društva i sagledali svi oni koji imajupravo na socijalnu pomoć.

Da pogledamo šta može ova kategorija stanovništva, koliko mogu pristojno živeti zaposleni sa svojim platama.