Natrag

Preko pune linije

Nikakvo poniženje ne može da kod Vučića izazove osećanje srama, on se ničega ne stidi. Opsednut je predajom Kosova i uvođenjem Srbije i njene teritorije u vlasništvo Kine, nadajući se bekstvu

Tiranin uplašen od budućnosti koje nema

Aleksandar Vučić voli da se poredi s Josipom Brozom Titom. Određene sličnosti zaista postoje. Obojica su na vlast postavljeni voljom stranih centara moći, zaveli su diktaturu, podelili društvo, ugasili medijske i ostale slobode, državne institucije su pretvorili u lični servis, uzimali su kredite, koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, u vlastiti idolopoklonički kult ugradili su bezbrojne laži i prevare, ali i tuđe sudbine i otetu imovinu. Naravno, postoje i razlike. Tito je naneo ogromnu štetu srpskim državnim i nacionalnim interesima, ali ni približno ovoj koju stvara Vučić. Razlike su izražene i u karakterima. Tito je bio lepršavi bonvivan, uživao je u moći i slavi. Njegov nesrećni pandan, ograničen skromnom inteligencijom i debelim medicinskim kartonom, svakodnevno cvili i kmeči, uplašen pred budućnošću koje nema. Tito je imao sreće, umro je na vreme, pre nego što se narod suočio s katastrofalnim posledicama njegove vladavine, a njegova karikaturalna kopija uviđa da neće uspeti da izbegne odgovornost za zla koja je naneo Srbiji.

Predrag Popović

Kao u svakom lošem horor filmu, zaplet počinje slučajnim događajem, koji određuje sudbine glavnih junaka. U političku tragi-komediju Aleksandar Vučić je ušao u maju 1991, posle razgovora s Borisom Tadićem. Ne ovim Tadićem, bivšim predsednikom Demokratske stranke, nego s Borislavom Tadićem, zvanim Tadija, tadašnjim vođom navijača Crvene zvezde. Tadija je na “Severu” stekao slavu sloganima “Zvezda - Srbija, nikad Jugoslavija” i tučama s milicajcima, na koje je nasrtao s pesmom “Razbićemo pičku svaku, koja nosi petokraku”. Militantni antikomunistički nerv nije zadržao na stadionu već ga je preneo na ulicu i u politiku, među četnike okupljene oko Vojislava Šešelja.

Tadija je strasno, pun energije, drugarima iz novobeogradskog bloka 45 opisivao sukobe s gardistima i omatorelim partizanima pred “Kućom cveća”. Šešelj je već bio uhapšen, ali Tadija je bio tik uz Tomislava Nikolića, koji je predvodio radikale u jurišu na grob “ćopavog Zagorca”. Nisu uspeli da iskopaju Josipa Broza, ali ostale su priče o junačkom pokušaju da upokoje vampira “večno žednog srpske krvi”.

Na klupicama pored košarkaškog igrališta u osnovnoj školi “Branko Radičević”, u društvu, koje je slušalo Tadijine govore, nalazio se i mladi Aleksandar Vučić. Psiho-fizički preslab za konkretne akcije na stadionu i ulici, Vučić je, pod tim utiskom, odlučio da se pridruži radikalima.

Tako je Šešelj postao Vučićev politički otac. Vremenom, toliko su mentalno srasli, da se ne zna gde počinje jedan, a završava drugi. Ipak, zna se da su obojica skloni ekstremno perverznim ideološkim zaokretima. Šešelj je u politiku ušao kao turbo-komunjara, pun hvalospeva na račun druga Tita, najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Posle neuspešnog pokušaja da se vine u vrh Saveza komunista, Šešelj se transformisao u četnika. Ćosav, nije mogao da pusti bradu, ali stavio je šubaru i kokardu, i počeo da maše crnom zastavom s mrtvačkom lobanjom, baš kao što je video u filmovima Veljka Bulajića.

Vučić je otišao u suprotnom smeru. U politiku je ušao kao velikosrpski nacionalista, iskreni antikomunista i borac za dekontaminaciju srpstva od brozovštine. Kad je shvatio da na taj način neće uspeti da ispuni ambicije, odbacio je Šešelja i prihvatio Tita.

Na veliku žalost Srbije, Vučić je imao sreće. Sticaj srpskih političkih i globalnih geostrateških okolnosti stvorio je uslove, koji su naveli zapadne gospodare sveta da u Srbiji nađu nekog poput Tita, nekog ko je spreman da, za vlast i novac, izvršava njihove naloge i da se, pritom, distancira od Rusije. U Lengliju, ili nekoj drugoj laboratoriji za političke eksperimente, napravljen je profil lokalnog diktatora, koji može da okonča proces stvaranja “postkosovske Srbije”. Izbor je pao na Aleksandra Vučića. Tako je reprizirana tragedija iz 1943, kad su zapadne sile projektovale Josipa Broza za vladara Jugoslavije. Iz tog vremena ostao je zabeležen razgovor britanskog premijera Vinstona Čerčila i njegovog izaslanika na prostorima okupirane Kraljevine Jugoslavije Ficroja Maklina. Po toj anegdoti, Maklin je upozorio na opasnost da Jugoslavija završi u kandžama komunista.

- Hoćeš li posle rata ti živeti u toj Jugoslaviji? - pitao ga je Čerčil.

- Neću.

- Neću ni ja. Pa zar onda nije bolje da ih pustimo da naprave vladu i državu kakvu oni hoće? Nama je jedino važno od koga Nemci više stradaju.

Ne bi bilo čudno da se takav razgovor vodio među moćnicima u Vašingtonu 2006. godine, kad je doneta odluka da se Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću pruži politička, finansijska i medijska podrška za razbijanje Srpske radikalne stranke. Nikolić i Vučić su se odrekli radikalske prošlosti i tada utamničenog kuma Šešelja i prihvatili trampu - Amerikancima i njihovim štićenicima Albancima dali su Kosovo, a dobili su vlast. Nikolić je vremenom izbačen iz igre, celu scenu je okupirao maršal Vučić.

Amerikanci, kao i njihovi saveznici iz Evropske unije, ispunili su svoj deo obaveza prema novom Titu. Već devet godina ignorišu diktaturu, kršenje zakona i osnovnih ljudskih prava, nemilosrdnu pljačku javnih resursa i privatne imovine, brutalno nasilje nad političkim protivnicima, gušenje medija, kriminal i korupciju, pa i sve ostale mafijaške delatnosti naprednjačkog kartela.

Kao što su pre 70 godina ćutali na torturu na Golom otoku, tako i sada odbijaju da vide stvarnost u kojoj je Vučić celu Srbiju pretvorio u logor, kojim upravljaju njegovi kumovi i pripadnici dvorske svite. Vučiću je dozvoljeno da radi šta hoće, da vodi medijske kampanje u kojima satanizuje protivnike i priprema ih za policijski, pravosudni ili fizički odstrel. Sve može, dok god radi na zaokruživanju nezavisnosti albanske države na teritoriji Kosova i Metohije. A, Vučić vredno radi na tome. On i njegovi saradnici potpisali su Briselski sporazum i 60 pratećih dokumenata, kojima se srpska vlast odrekla suvereniteta u svojoj južnoj pokrajini, ugasila ostatke državnih institucija, uključujući i pravosudni sistem, Ostalo je samo da Srbija potpiše sporazum kojim će omogućiti učlanjenje nezavisnog Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije. Da bi ispunio tu obavezu, Vučić mora da uradi isto ono što je 1948. uradio Tito, mora da raskine saradnju s Rusijom.

Rusija insistira na primeni Rezolucije 1244, koja garantuje ostanak Kosova i Metohije u okviru Srbije. Bez promene tog stava, uzalud se Amerika, Evropska unija i Vučić trude da obezbede učlanjenje albanske lažne države u UN. Čak i ako bi Srbija potpisala sporazum kojim bi otvorila vrata Kosovu za ulazak u međunarodne organizacije, što bi bilo ravno priznanju državnosti, Rusija bi mogla da pokvari taj posao vetom u Savetu bezbednosti.

Vučić nema rešenje za taj problem. Potpisivanjem tzv. Vašingtonskog sporazuma, u septembru prošle godine, pristao je na diverzifikaciju u energetici, vojnoj i bezbednosnoj saradnji s Rusijom. Dobar deo obaveza je već ispunio rekonstrukcijom Srbijagasa, koja se svodi na to da se istisne ruski uticaj i da se Srbija okrene američkom i evropskom tržištu energentima. Vučić je narušio vojnu i bezbednosnu saradnju plasiranjem afera u kojima je razotkrivao nepostojeće ruske špijune. Pored toga, najviši funkcioneri SNS-a optuživali su Rusiju za organizaciju opozicionih demonstracija u julu prošle godine, pa i za finansiranje zaverenika koji, navodno, pripremaju nasilno obaranje vlasti. Vučić je uradio sve što je mogao kako bi opstruisao ruske interese u Srbiji, samo još nije zvanično uveo sankcije.

Vlast u Moskvi zna šta i zašto Vučić radi. Kad je Tito tako sabotirao ruske, odnosno sovjetske interese, odgovoreno mu je rezolucijom Informbiroa čiji naziv je bio “Jugoslovenska komunistička partija u rukama špijuna i ubica”. Iako ima osnova da se danas, pod sličnim nazivom - “Srpska napredna stranka u rukama špijuna i ubica” - pojavi takav dokument, do toga još nije došlo. Bar ne zvanično.

Nezvanično, Rusija je precrtala Vučića. Svestan da nije poželjan, Vučić je prošlog meseca u Moskvu poslao prvo ministra policije Aleksandra Vulina, a potom i predsednika Narodne skupštine Ivicu Dačića. Uzalud se nadao da će njih dvojica, maskirani rusofilskim parolama, nagovoriti Ruse da zažmure na oba oka kad on bude potpisivao sporazum o faktičkom priznanju nezavisnosti Kosova.

- Imajući u vidu da Bajden dolazi da razgovara sa partnerima iz NATO-a, a da nakon toga dolazi na sastanak sa Putinom. Ponoviću da 15. juna, kada je Bajden u Briselu sa NATO-om, trebalo bi da bude nastavak dijaloga Beograda i Prištine u Briselu. Sve to nama sigurno nameće jednu potrebu da razmišljamo globalno. To znači da vidimo na koga možemo da računamo - rekao je Dačić posle susreta s ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim.

Prevedeno s dačićevskog na normalan jezik, to znači da Rusija zna da je Vučić rešio da 15. juna potpiše sporazum s Aljbinom Kurtijem, i to baš dan pre susreta Putina i Bajdena, kako bi omogućio Amerikancima da demonstriraju nadmoć. Naprednjačka medijska artiljerija baražnom vatrom priprema teren. Tobože, stranci vrše stravičan pritisak na Vučića, saveznici ga izdaju (Grčka i Španija najavljuju priznanje Kosova), a i sami Srbi znaju da “Evropska unija nema alternativu” čak ni po cenu odricanja od “kolevke srpstva”, koja je davno napuštena, tamo više nema srpskog naroda, nijedan metar nije naš... Jedni Vučićevi epigoni prete ratom, pa se, kao Nikola Selaković, pitaju “koja majka će poslati sina da s oružjem u ruci brani Prizren i Peć”, dok drugi plasiraju anestezirajuće teze o tome da “promene granica Srbije ne znače uvod u rad”. Takvim spinovima Vučić stvara utisak da je prinuđen na predaju Kosova, ali, junak, na sebe će preuzeti svu odgovornost, žrtvovaće se za dobro građana Srbije, za budućnost u EU, pa makar bez Kosova...

Devet godina je Vučić odugovlačio sa izvršenjem tog zadatka, zbog koga je doveden na vlast. Od SAD-a i EU dobio je političku i logističku podršku za diktaturu, a od poslovnih partnera Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja je uzeo 300 miliona evra za potpis na tzv. sveobuhvatnom sporazumu o dobrosusedskim odnosima. Odavno bi on obavio taj posao kad se ne bi plašio za svoju političku i ostalu perspektivu. Bez Kosova, njegova tržišna cena biće značajno manja, kao i podrška birača. Vučiću neće biti problem da laže glasače, da ih uverava kako je, dobijanjem obećanja o zaštiti crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve i formiranjem nevladinog udruženja pod nazivom Zajednica srpskih opština, izvukao najviše što se može. Međutim, sreću mu i po tom pitanju kvare Rusi.

Vučićev pristanak na sporazum neće uvesti Kosovo u UN. Da bi se to desilo, Rusija mora da ga prizna, a da bi se to desilo Putin će zvanično upitati Vučića da li to želi, da li hoće da Rusija ne stavi veto u Savetu bezbednosti. Taj potez će isterati Vučića na čistac, moraće da prizna da dobrovoljno želi priznanje nezavisne albanske lažne države Kosovo. Većina vrhovnika u SNS-u neće zameriti vođi na tome, briga njih za Dečane i ostale svetinje; što kaže Palma - Kosovo se ne toči u traktore. Međutim, normalni ljudi, među kojima ima i glasača SNS-a, shvatiće da ih je Vučić sve vreme lagao.

U zamenu za Kosovo, Vučić nudi novu verziju Jugoslavije. Temelje nezvanične konfederacije postavio je pre dve godine kroz projekat “mini Šengena”. Vučić je tu ideju predstavio kao ekonomski interes svih zemalja Zapadnog Balkana. Taj mamac nije dovoljan za njegove glasače, bar one s jačim patriotskim i nacionalističkim stavovima, pa je, pored obe-

ćanja o ekonomskom napretku, plasirana priča o stvaranju “srpskog sveta”, što je eufemizam za radikalsku ideju Velike Srbije. Strancima to ne pominje, njima maže oči parolama u kojima koristi i identifikaciju s Titom.

- Spas za Balkan je stvaranje finansijsko-ekonomske unije na prostoru bivše Jugoslavije, plus Albanija. Tržište od 20 miliona ljudi je značajno tržište. To je politička ideja bez ugrožavanja bilo čijeg suvereniteta. I kad se uzmu u obzir sve tenzije, moguće je realizovati tu ideju. Titu je to uspelo. On je bio komunistički diktator, ali veoma pametan čovek. Bravar, zamislite. No, bio je veoma pametan, znao je kako da poveže ljude. To nama treba, da se povežu ljudi - rekao je Vučić u intervjuu za Politico.eu.

U istom stilu, Vučić se srpskim medijima hvalio kako ga je Donald Tramp, prošlog septembra, “dočekao kao Tita”. U tome zaista ima sličnosti s Titovim dolaskom kod Ričarda Niksona. U Ovalnom kabinetu pušili su samo Tito i Vučić. Tito je pušio tompus, a šta je zapalo Vučića videlo se po onom ponižavajućem snimku saslušanja kod Trampa, koji bi trebalo zabraniti za mlađe od 18 godina.

Ipak, nikakvo poniženje ne može da kod Vučića izazove osećanje srama, on se ničega ne stidi. S patološkom potrebom za identifikacijom s novim idolom, Vučić se ne zadržava samo na imitaciji političkih projekata poput “mini Šengena” i ideja o nesvrstanosti zemalja “trećeg sveta”, nego uporno ističe sličnost u izgradnji puteva (“ovoliko je rađeno samo u Titovo vreme”). Bolest ga stimuliše i da u svakoj prilici ponavlja kako je, kao mali, imao stomačne probleme kad ga je strogi otac Anđelko naterao da jede pokvarenu paštetu, baš kao što se Tito loše proveo nakon što je pojeo kuvanu svinjsku glavu. Usled metastaze, Vučić je organizovao nošenje štafete, koju su mu omladinci SNS-a predali za rođendan, 5. marta, za novi Dan mladosti.

U nekoliko gradova, pred sedištem SNS-a priređeni su igrokazi koji podsećaju na sletove kakvi su organizovani svakog 25. maja na stadionu JNA.

Po uzoru na Tita, Vučić je podelio društvo. Na stranačkoj deponiji, nazvanoj SNS, okupio je parazite svih boja. Što kaže Miroslav Parović, Vučić je formirao koaliciju “Sonja Liht - Zvonko Veselinović”. U tom kontejneru našli su se lažni ultralevičari poput Aleksandra Vulina i isto tako falsifikovani ultradesničari kakvim se predstavljaju Miša Vacić, Mica Zavetnica i slični. Tu su akademici, univerzitetski profesori i ugledni intelektualci i umetnici, rame uz rame, ili uz neki drugi deo tela, sa Tijanom Ajfon i Kristijanom Golubovićem, samo je Velja Nevolja opravdano odsutan.

Vučić je napravio stranku koja ima 700.000 članova, procentualno više nego Titov Savez komunista. S tim korpusom papkara i ostalih štetočina, Vučić teroriše manjinu od 5,5 miliona normalnih ljudi. Uz stotinak krupnih i srednjih tajkuna, od kojih je Vučić napravio novu kastu konvertibilnih milionera, njegovo uništavanje Srbije podržava 1,5 milion niskobudžetskih pohlepnih primitivaca, koji se prodaju za dve crvene, sve pod parolom koja je važila i pre 50 godina: “Druže Tito, podeli kredita - ko će da ih vraća, zabole nas kita”. No, tu postoji velika razlika između diktatora.

Tito je imao sreće, umro je na vreme, baš kad su krediti stigli na naplatu. S posledicama su se suočili njegovi naslednici, koji nisu uspeli da sačuvaju kulu od komunističkih karata. I Vučić se nada takvom ishodu svog slučaja, koji neće imati hepiend, ni za njega, ni za Srbiju.

Zvanični javni dug Srbije je, na Titov rođendan, 25. maja 2021. godine iznosio 3.299.578.412.715 dinara, odnosno oko 28 milijardi evra. Kad se u to uračunaju krediti uzeti kroz ugovore o infrastrukturnim projektima i kad se povuče 10 milijardi evra iz kreditne linije otvorene u kineskoj EXIM banci, Srbija će biti zadužena s oko 50 milijardi evra. Vučića to ne brine: “Pa šta? Dug može i da bude veći od 100 milijardi evra, važno je da nam BDP raste, da jačamo privredu, što će nam omogućiti da vraćamo dugove.” U stvari, nesrećnik se nada da ga poverioci, kad dođu po svoje, neće zateći u Srbiji. Ako mu se plan ostvari, on će pobeći, i to s ogromnom količinom opljačkanog novca, a dugove će vraćati njegove žrtve.

tome ne sme da se govori u javnosti. Ko pomene te i ostale prevare, biva izložen progonu. Vučiću za ljubav, nevladina organizacija “Savet za monitoring i ljudska prava” krajem prošle godine je predložila da se uvede novo krivično delo: napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice predstavnika najviših državnih funkcionera. Ko bi psihički uznemirio bilo kojeg od Vučića bio bi kažnjen sa pet godina robije. Vučićev megafon Vladimir Đukanović odmah je podržao ideju: “Roditelji i brat Aleksandra Vučića nisu dužni da trpe uvrede na društvenim mrežama”.

U Titovo vreme, zaštitom lika i dela bavili su se ozbiljni ljudi, poput Dušana Mitevića, koji je progonio urednike omladinskog časopisa Student. Mitević je na naslovnoj strani jednog broja Studenta, na kojoj je objavljena fotografija vampirskih zuba, prepoznao druga Tita. U nedostatku Mitevića, Vučić za te poslove koristi tipove poput Vladimira Bebe Popovića, Dejana Vuka Stankovića, Nebojše Krstića i sličnih kerbera, koji kidišu na svaki medij, na svaku izjavu ili naslov koji nagrđuje svetli lik njihovog mentalno poremećenog vođe.

Tito je povremeno imao “probleme u raju”, koje su izazivali mangupi iz njegovih redova. Rešavao ih je na razne načine. Neki bi prošli kao Slobodan Penezić Krcun, neki kao Aleksandar Ranković Leka. Vladimir Cvijan je bio Vučićev Krcun, a Nebojša Stefanović novi Leka.

Koliko Vučić liči na Tita, toliko i Slina na Leku. Karikatura od diktatora i karikatura od disidenta. Naprednjaci koji prežive vođu, bilo da su u vrhu kartela ili na dnu zločinačke nomenklature, sa lakoćom će se odreći Vučića, kao što su komunjare odbacile svog maršala.

Predikcija neminovnih promena opisana je u tekstu Mire Bobić Mojsilović, koja je vrlo plastično objasnila zaokret Srba u odnosu na Tita.

- Pravi zagrobni pir, ili pir posle pira, počeo je urušavanjem SFRJ. Razvlačene su po feljtonima iznutrice njegovog privatnog života, njegovih navika u vezi sa jelom, pićem, lovom, ženama, njegovog luksuza, njegove muške i državničke sujete, do detalja su analizirane gluposti koje je izjavljivao i koje su ne samo njegovi partijski i trabanti iz aparata, nego i generacije dece u školama morali da bubaju napamet, pojavile su se brojne i ozbiljne studije o njegovim zlodelima na Golom otoku, Kočevskom rogu, o streljanjima po Beogradu, o političkim suđenjima i disidentima, o belom brodu i rasipničkim putovanjima po svetu, o njemu kao najvećem srbožderu i masonu, koji je sve činio da uništi Srbiju - napisala je Bobić Mojsilović još 1997. godine ono što čeka Vučića čim padne s vlasti.

Usled zdravstvenih problema s psihom, Vučić unapred, dok je na tronu, sam iznosi detalje iz svoje privatnosti. Uveren da su priče o porodici, ljubavi prema bratu Andreju, a pomalo i prema sinu Danilu, koga voli, kako kaže, iz inata, korisne za izgradnju kulta njegove velelepne ličnosti, Vučić sam sebe svodi na nivo rijaliti zvezde, srećan što je ženstvena verzija Zmaja od Šipova. Svakodnevnim vapajima za pažnjom i sažaljenjem, Vučić animira udvorice i, istovremeno, zastrašuje normalne ljude.

Iza sebe, kad padne s vlasti, ostaviće samo opljačkanu državu, milione uništenih ili oštećenih sudbina i sramotu koja će večno obeležiti ovu generaciju, koja je dozvolila da joj o životu i smrti odlučuje patetični psihopata, plačljiva kukavica na medijskim steroidima.

Kad je Tito umro, najviše se tugovalo u Beogradu. U novinama iz tog vremena nalaze se svedočanstva te bruke. Stotine hiljada ljudi iz svih socijalnih slojeva, od manuelaca do intelektualca, naučnika i oficira, svi su, utučeni i ucveljeni, plakali pred Titovom statuom od stiropora, sve uz zakletvu “Posle Tita - Tito”. Zla sudbina je htela da se ta naopaka želja delimično ispuni. Posle Tita, Srbija je dobila Vučića. Kad on padne - dovoljno je sa vlasti, za umiranje ima vremena - za Vučićem se neće tugovati u razorenom i opljačkanom Beogradu. U žalosti će biti Devičanska, Maršalska ili neka druga egzotična ostrva, na koja su njegovi saučenici iz kartela deponovali oteti novac. Možda će neku suzu krišom pustiti i Vučićev politički i poslovni partneri iz Prištine. Svi ostali s radošću će dočekati trenutak kad se Aleksandar Vučić nađe na optuženičkoj klupi, a potom i u miru neke ćelije u Sedmom paviljonu Zabele.

antrfile

Diktatori sumnjivog porekla

Maršala Tita i razvodnika Vučića povezuje i jedna privatna enigma. Iako su oba diktatora detaljno opisivala svoje poreklo, pažnju javnosti privlače spekulacije o njihovim pravim očevima.

Otac Tadej, koga su mnogi smatrali svecem i pripisivali mu vidovitost, javno je prepričavao razgovore s jednim čovekom, koga je opsedao “zloduh”. Dok se ispovedao, taj čovek je monahu ispričao da je Tito sin “Čerčila i neke jevrejske prostitutke”.

- Zato je Čerčil poslao zakonitog sina Randolfa kod Tita, da se braća upoznaju - govorio je otac Tadej.

Istoričari odbacuju te tvrdnje kao neosnovane, jer nisu potkrepljene nijednim dokazom. S druge strane, poznavaoci Angeline Vučić i Fahri Musliua ne kriju sumnju u to ko je otac Aleksandra Vučića. No, taj mit je zataškan činjenicom da je Anđelko Vučić prihvatio Aleksandra kao svog, voli ga skoro kao sina Andreja.

podeli ovaj članak:

Natrag