Natrag

Stav

Zaokret

Završavam knjigu o Đinđiću. Ne žurim. Ispovest šta se sve dogodilo od našeg upoznavanja u jesen 1989.godine do njegovog streljanja u martu 2003.godine. Deceniju me mole moji prijatelji da to napišem. Bila je to moja obaveza da, iz svog ugla, iznesem mišljenje o ljudima i događajima naše nacionalne tregedije. Ispovest za istoriju. Napisao sam već preko 1.100 strana, šta se zaista dogodilo u tom periodu, jer sam, igrom životnih prilika, bio učesnik svih tih događaja. Sve do poslednje nedelje ferbruara 2001.godine, kada sam demontrativno napustio taj pogrešan i nametnut politički koncept.

Branko Dragaš

Razišao sam se sa Đinđićem oko koncepta političkih i ekonomskih reformi. Prvi sam se usprotivio nametnutom neoliberalnom konceptu. Koji je uništio državu i narod. Danas to nije jasno samo političkom ološu na vlasti i opoziciji, tajkunima i političkim idiotima.

Prenosim ovde samo jedan mali odlomak iz dela knjige koja se odnosi na Đinđićev nagli politički zaokret. Nakon toga, odmah je ubijen. „ Video sam iz njegovih javnih nastupa da je bio sve nezadovoljniji, ogorčeniji, potišteniji i umorniji. Mogao sam na njegovom licu, dobro sam ga, ipak, poznavao, da uočim da više nije imao onog žara u očima na početku devedesetih godina, da mu je energija nestala, da je izgubio odlučnost, čvrstinu, veru da može nešto korenito da se uradi u društvu, nestala je volja koju je imao dve godine ranije, postao je svestan da su ga svi izdali, Zapad, koalicioni partneri, ljudi iz stranke, poslovni prijatelji i bliski saradnici, mnoge je već bio pustio niz vodu, da je ostao sam, usamljen, neshvaćen, da se preigrao, da je povlačio pogrešne poteze, da je upao u veliku zamku, da je dobio veliki broj opasnih neprijatelja, da je propustio veliku istorijsku priliku, da je narod nezadovoljan, ogorčen i razočaran, da njegove reforme nisu uspele i da nema nikakvog odgovora na pitanje - kako dalje?

Obistinilo se ono što sam predviđao da će da se dogodi.Đinđić se potpuno bio izgubio u svom političkom lavirintu.Najveće razočarenje je imao na ponašanje Zapada.Obećanih šest milijardi dolara pomoći uništenoj i bombardovanoj Srbiji nije došlo. Nisu došle ni dve multinacionalne kompanije. Nametnuli su mu neoliberalni ekonomski koncept, koji uništava nacionalnu ekonomiju. Banditska privatizacija ostavljala je na stotine hiljada ljudi bez posla.

Glavni, ipak, problem je bio saradnja sa Hagom i pitanje statusa Kosova i Metohija, gde su se stavovi Zapada i Đinđića bili dijametralno suprotni.Zapravo, preciznije napisano, došlo je do velikog sukoba Đinđića sa Zapadom, što se najbolje videlo iz njegovih poslednjih intervjua.Prenosim neke od tih intervjua, kako bi se čitaoci uverili da je Đinđić zaista želeo da napravi radikalan zaokret u svojoj promašenoj i neuspešnoj politici.

Evo govor premijera na donatorskoj večeri za izgranju Hrama Svetog Save 25.novembra 2002.godine„Ovu večeru shvatam kao našu zajedničku javnu obavezu da ćemo ovaj veliki posao koji nije samo verski, nego i nacionalni projekat, da ćemo je ispuniti, da ćemo završiti hram... Počela je jedna, zaista, mala epoha naše nacionalne istorije u kojoj završavamo svoje velike projekte, i da svojoj deci i svojim unucima ostavimo da oni počinju svoje projekte, a da mi preuzmemo obavezu da ćemo ono što su naši preci započeli, mi da dovršimo...

Možda slučajno, a možda i ne baš slučajno, sve se to događa na predvečerje dva veka Prvog srpskog ustanka, u trenucima kada se formirala moderna srpska nacija. I mi smo ponovo društvo, nacija na raskršću i svaki put kada je jedna nacija na raskršću preporučljivo je vratiti se na početke. Svaki put kada ne znamo gde treba da krenemo, treba da se osvrnemo da vidimo odakle smo krenuli, da se vratimo korenima... I danas, godinu dana pre te velike godišnjice Prvog srpskog ustanka, postavlja se pitanje šta je to bila osnovna ideja, ona velika vizija...

Svima je bilo jasno da su sloboda i nezavisnost nacionalni cilj, i da je to ono oko čega nacija treba da se udruži. Kako da definišemo tu slobodu i nezavisnost i da taj projekat naših predaka nastavimo da bi u uslovima novoga sveta i 21. veka on ponovo ujedinio našu naciju? Ja mislim da je taj projekat jedna korenita promena našeg društva i da taj pravi patriotizam naše nacije u 21. veku treba da se formira oko ideje stvaranja jednog zdravog, jednog efikasnog, jednog modernog srpskog društva sa dobrom ekonomijom, dobrim institucijama...

Na simboličnim stvarima treba da proverimo svoju snagu, jedna od simboličnih stvari je Hram svetog Save... ovaj veliki nacionalni projekat, Hram svetog Save (...) treba da bude jedna obnova tog nacionalnog duha, da to bude jedan projekat koji će da zaista u onom dubokom smislu onog slogana, da i nas izgradi u onoj meri u kojoj mi gradimo taj hram...".

Prosto je neverovatno da ovakav govor drži premijer koji je prihvatio neoliberalnu ideologiju, koji je bio Ideolog vulgarnog pragmatizma, koji je postao ikona Drugosrbijanaca i autošovinista, koji je izručio predsednika države Hagu, koji je dobio zadatak da se što pre ratosilja problema KiM-a i koji sada, nepune dve godine od svoje inaguracije, na opšte zaprepašćenje palanačkih malograđanera, javno govori o nacionalnom projektu, nacionalnoj istoriji, o našim precima, obavezama koju smo od njih preuzeli i koje mi moramo da završimo, o ujedinjenju naše nacije, o patriotizmu naše nacije, o nacionalnom duhu i citira poznati poznati socijalistički slogan, primenjen na nove političke prilike, da mi gradimo Hram, jer Hram gradi nas.

Đinđić ističe da su sloboda i nezavisnost nacionalni cilj, što je potpuno suprotno autošovinističkoj kolonijalnoj politici ostrašćenih malograđanera. Znači da njegove reči - „ svima je bilo jasno", pokazuju jasno da njemu više nije bilo stalo do mišljenja tog palanačkog polusveta, koji ga je okruživao i koji ga je gurao u nacionalnu izdaju, jer su takve bile direktive Zapadnih satrapa, skorojvići se uvek dodvoravaju i slede politiku moćnih sila, već da je on konačno prelomio i otvoreno izneo oko čega nacija treba da se udruži.

On otvoreno priznaje da se nacija nalazi na raskršću, znači više ne prihvata da sprovodi nametnuti politički i ekonomski model, odlučio je da napusti taj štetan po državne i nacionalne interese društveni projekat, došao je do spoznaje da smo dospeli na raskršće, nešto temeljno mora u društvu da se promeni, jer on više ne veruje u ispravnost te neoliberalne politike, a kada se nacija nađe na raskršću, govori, onda je svaki put preporučljivo da se vrati na početak i svaki put, kad ne znamo gde treba da krenemo, moramo da se osvrnemo da vidimo odakle smo krenuli i moramo da se vratimo našim korenima.

Ponavljanje dva puta - svaki put - izbacuje mogućnost bilo kakve druge opcije, isključuje bilo kakvu sumnju ili neodlučnost kuda treba da se krene, nego utemeljuje uverenje da ćemo doneti pravilne odluke za državu i naciju, svaki put kada se nađemo na raskršću, jedino ako se budemo vratili našim korenima.

Ovo je jedan potpuno novi Đinđić.Đinđić koga nismo imali prilike ranije da upoznamo.Đinđić koji je dobio nacicionalnu samosvest.Nema više u njegovom govoru besmislenih i glupavih političkih poštapalica, naučenih u američkim instant priručnicima za uspešne prevarante, kako da se zaglupe mase i dopadne povodljivoj malograđanerskoj javnosti, nema više tupavih i rogobatnih metafora, koje ubijaju zdravu pamet i logično razmišljanje, nema više nelogičnosti i zbrke u njegovim rečenicama, rečenice su sada kristalno jasne, direktne, misaone i vizionarske, jer onaj koji izgovara te rečenice je istorijski sazreo i shvatio je gde je napravio najveću grešku.

Nije srušen totalitarni politički sistem.Šminkanjem mrtvog političkog totalitarnog sistema, ne možemo da spasimo državu i naciju.Istorija je tražila novu politiku i nove ljude.Šta je korenita promena društva?Đinđić ističe, da je projekat korenite promene društva pravi patriotizam naše nacije u 21.veku i da sve nacionalne snage trebaju da se udruže oko nacionalne ideje stvaranja jednog zdravog, efikasnog, modernog srpskog društva sa dobrom ekonomijom i dobrim institucijama.

Predlaže novi nacionalni projekat za obnovu nacionalnog duha.Znači, on ovom izjavom potvrđuje sve moje kritike, napisane i izrečene poslednjih dve godine, da naše društvo nije zdravo, da nije efikasno, da nije moderno, da nema dobru ekonomiju i da nema dobre institucije.Đinđić je negirao sve što je dve godine radio.Na drugoj donatorskoj večeri za Hram Svetog Save u Frankfurtu 23. februara 2003. godine, obraćajući zvanicima, izjavio je:„

Veličina jedne nacije ogleda se u veličini dela koje za sobom ostavlja. Za velika dela potrebni su vizija i istrajnost da se ona i ostvari. Naš narod je uvek imao tu viziju, a jedna od njih je i ideja da se izgradi ovaj velelepni hram koji će biti najveći pravoslavni hram na svetu i mi ćemo, kad ga završimo, moći da kažemo da smo uspeli u nečemu da budemo najbolji."Nema više besmislene japijevske brzine političkog brokera na špekulativnoj berzi pokradenog tajkunskog kapitala, koja je naduvana lažnim ideologijama, brzim promenama mišljenja i stranaka, trulim koalicionim savezima, predizbornim lažima, nepristojnim ponudama za preuzimanjem, nameštenim tenderima i aukcijama za tranzicione dobitnike, falsifikovanim statističkim uspesima, glupim marketinškim kampanjama, cenzurisanim, debilizovanim medijima, potkupljenom, podaničkom kvaziinteligencijom, nema više sumanutog i kolonijalnog dodvoravanja EU komesarima i bahatim kaubojima iz Bele kuće, već se došlo do kapitalnog saznanja, koje iz temelja ruši postojeći vulgarni pragmatizam, da se veličina jedne nacije ogleda u veličini dela koje za sobom ostavljaju oni koji su dobili priliku da upravljaju i vode taj drevni narod.

Ostrašćena Karla de Ponte, glavni haški tužilac, piše u svojoj knjizi „ Lov: ja i ratni zločinci" da se poslednji put sastala sa Đinđićem 17.februara 2003. godine, da mu je, tokom te posete, izrazila ogromno nezadovoljstvo zbog slabe saradnje sa Hagom, da svi glavnooptuženi nisu predati i da će biti podignute optužnice protiv četiri srpska generala, zbog ratnih zločina na KiM, i piše da je:„Đinđićeva reakcija je burna. Kaže da će ove optužnice izazvati ozbiljne političke probleme.

Traži od mene da to odložim za kasnije, ali ja odbijam... Kaže da, ako bi Tribunal izdao optužnice zasnovane na odgovornosti komandnog lanca za Kosovo, njegova vlada će otvoreno odbiti da sarađuje, jer bi u suprotnom izgubila podršku policije.

Đinđić je neumoljiv."Kada nasilnicima neprekidno popuštate, kada ih se plašite i kada strahuje od njihovih agresivnih rekcija, kada uporno pokušavate da im se dodvorite, kada pristanete da izručite bivšeg predsednika države, kada neko za to sramno izručenje uzme pet miliona evra, neka se otkrije ko je uzeo taj prljavi novac, kada oni vide da ste gnjide, mekušci i slabići, onda moćnici idu do kraja u nameri da vas nabiju u neki ćošak i nateraju da izvršite sve ono što oni traže od vas, ne vodeći računa o vašim državnim i nacionalnim interesima.Frankfurtskim vestima je u februaru 2003. godine dao intervju, kada je prikupljao donacije za Hram Svetog Save, gde očajnički priznaje da ga je Zapad izigrao :

„ Mislim da je vreme da prestane primena dvostrukih standarda. Kada traže od nas da sarađujemo sa sudom u Hagu, jer je on institucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koju mi poštujemo, onda da vidimo ko je dužan da sprovodi rezoluciju o vraćanju 1.000 vojnika i policajaca na Kosovo koju je doneo taj isti Savet bezbednosti. Kako to da nije vreme za vraćanje Srba na Kosovo, a uvek je vreme za sprovođenje odluka Haškog suda? (...)

Pitanje statusa Kosova, kao i specijalnih veza s Republikom Srpskom, postavio sam ne kao pitanje emocija, prava, mitova, prošlosti, već državnog statusa i međunarodnih ugovora. Meni je jako žao što su kod nekih ljudi u Evropi i svetu dobri Srbi i demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje, što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova.

Posle dve godine demokratske vlade, ja mislim da smo skupili dovoljan demokratski kredibilitet da ta pitanja otvoreno pokrenemo. Ja sam procenio da, posle dve godine, imamo pravo da od Zapada tražimo određene dokaze da nas shvataju kao partnere i da su spremni da nas pomognu. Ako nisu, neka to kažu." Za moćnike Zapada dobri Srbi i prave demokrate su samo oni koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje.

Zapad je odlučio da kazni Đinđića. Zbog Haga i Kosova i Metohije. Na sve ovo, došle su i Đinđićeve pogrešne političko-poslovne kombinacije u vođenju države.

Zašto sam preneo ovo poglavlje iz knjige? Ništa se politika Zapada prema Srbima nije promenila. Zapad danas traži novog kolonijalnog upravnika, jer je Uzurpator i njima postao nesnosan. Da li ćete da glasate za novog kolonijalnog upravnika po meri Zapada? Ako zaista volite Srbiju, verujem da nećete. Bar se iskreno nadam.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane