Natrag

Postdemokratija

URBI ET ORBAN

Vučić i Orban su, kao u rmskom blagoslovu Urbi et Orbi, jedan drugom oprostili sve grehe i nahvalili se međusobno, ali to neće biti dovoljno da im i građani oproste. Naprotiv, činjenica da su se njih dvojica sastali dokaz je da su u velikoj krizi i da nemaju na koga drugog da računaju pred izbore koji ih očekuju. U kampanji koju uveliko vode, pošto niko ozbiljan iz EU neće sa njima da se slika, oslanjaju se jedan na drugog bez obzira što bi to moglo da im donese više štete nego korisiti. Orban sigurno zna kako su prošli Hilari Klinton i Tramp, koje je Vučić podržao, ili zajednički pajtaš Bojko Borisov, ali mora da se pohvali dobrim odnosima sa bar nekim iz susedstva i usput pokupi nešto glasova od ono malo Mađara iz Srbije koji imaju pravo glasa i u matici. A i Vučić računa da bi mu Orban mogao doneti glasove većine od njih ovde, mada i omrazu u EU, smatra kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Glavna izreka na kraju blagoslova Urbi et Orbi glasi: „I neka blagoslov Svemogućeg siđe na vas i ostane s vama zauvek".

To su jedan drugom poželeli na ovom susretu, a narodi Srbije i Mađarske će morati da sačekaju da se njima to i ostvari, da ostanu svemoćni zauvek, pa će onda oni možda učiniti da taj blagoslov siđe i na njih.

U prenosnom smislu, latinska izreka Urbi et Orbi znači: na sva usta razglasiti nešto celom svetu, svima i svakome. Šta su to Vučić i Orban razglasili ovim svojim susretom?

Pa upravo to da su njih dvojica jedini koji mogu da blagoslov prenesu na svoje narode. Iznad njih nema nikog i niko im ništa ne može dok se drže zajedno. Naprotiv, oni će udruženi promeniti i Evropsku uniju, čim Srbija uđe u nju, na čemu Orban insistira, tražeći saveznika za tu rabotu sa kojom je već postao crna ovca u Uniji. Ali, ta poruka je stigla i do Brisela, koji sasvim sigurno ne želi da u svojim redovima vidi još jednog kao što je Orban, što Srbiju samo udaljava od evropskih integracija, ako je to uopšte cilj Vučićevog režima.

Zbog svega toga, EU bi morala ozbiljno da se zamisli i mnogo ozbiljnije angažuje u stvaranju uslova za fer i poštene izbore u Srbiji, ali i kod našeg severnog suseda, gde situacija nije ništa bolja. Vučić, zapravo, u mnogo čemu kopira Orbana, međutim, sasvim apsurdno, u Mađarskoj kao članici Evropske unije, Brisel ima mnogo manje uticaja i mogućnosti da interveniše. Naravno, uvek ima načina kad postoji politička volja, ali neka to bude njihova briga.

Nas u Srbiji prevashodno zanima šta će Evropa da učini da se ovde stvore što bolji uslovi za ravnopravne i slobodne izbore. I odmah, moram da kažem da prvi potezi ne ulivaju poverenje. Možda će ih ovaj susret dva autokrate i otpadnika od svih evropskih standarda i vrednosti, opametiti i naterati da se mnogo ozbiljnije i odlučnije late posla, jer i njihova sudbina je u pitanju.

Nedavno je došlo do prve posete evropskih parlamentaraca koji treba da posreduju u dijalogu vlasti i opozicije i na tom sastanku, koji se nikako ne može nazvati dijalogom, dogovoreno je jedino da će se ponovo sastati tek u drugoj polovini septembra. Ako nastave takvim nonšalantnim tempom, treći, odlučujući sastanak će biti održan pred same izbore, kad više ništa neće vredeti.

Navodno će do septembra, evropski predstavnici pripremiti nekakav predlog o kojem će onda domaćini sa obe strane moći da se izjasne. Iz njihovih protokolarnih izjava nije sasvim jasno da li će to biti predlog odluka koje se moraju doneti radi ostvarivanja boljih uslova za izbore ili samo predlog programa rada tog mešovitog tela za uspostavljanje dijaloga. Ako je samo ovo drugo, dakle predlog kako dijalog treba da se vodi, onda piši kući propalo, jer dijalog sa ovim srpskim vlastima prosto nije moguć. Oni razumeju samo jezik sile.

To se najbolje vidi po komentarima posle tog prvog sastanka koji je bio posvećen pre svega medijima, posle kojeg su svi pripadnici režima prosto likovali što su prošli bez packi i šamara. Naprotiv, svi grakću kako su pohvaljeni od posrednika iz Evrope izjavama u kojima su ti razgovori ocenjeni kao vrlo konstruktivni i tolerantni. A šta bi drugo mogli da kažu o sastanku na kojem nije bilo ni dijaloga, ni pregovora, nego je svako samo izneo svoje stavove i predloge, koje su drugi saslušali čak bez komentara. Vidi čuda, u Srbiji svako može vlasti u brk da saopšti svoje mišljenje i želje. To je ovde vrhunac demokratije. A što od toga ništa neće biti prihvaćeno i ništa se neće promeniti, to je druga priča.

Znaju to i predstavnici evropskog Parlamenta, pitanje je samo šta će tim povodom preduzeti, odnosno šta će sugerisati tamo gde treba da Evropska unija preduzme jer oni ne mogu ništa. Njih se ovdašnje vlasti ni malo ne plaše, pa ih ni ne zarezuju.

Da bi evroparlamentarci mogli u septembru da dođu sa predlogom konkretnih odluka o tome šta se i kako treba promeniti, kako bi se došlo do koliko-toliko fer i poštenih izbora, morao bi se angažovati mnogo ozbiljniji nivo vlasti u EU. Tek sa autoritetom Evroske komisije i nekih najmoćnijih članica Unije iza sebe, oni bi mogli da od srpske vlasti iznude neka kompromisna rešenja, koja i opoziciji daju izvesne šanse na izbornoj utakmici. Ako tog pritiska ne bude, tek nešto našminkani izbori će se održati u istim uslovima kao i prethodni koje je opozicija bojkotovala. I džaba krečila.

To je očigledno već i iz komentara pojedinih istaknutih predstavnika Naprednjaka, a naročito premijerke Ane Brnabić koja se posebno ističe svojim nepromišljenim, pa i idiotskim izjavama. Tako je nedavno izvolela saopštiti javnosti da u vodećim srpskim medijima, pa i na RTS-u, vlada apsolutna zastupljenost opozicije kao nigde drugde u Evropi. „Ne znam u kojoj to još zemlji na javnom servisu mogu da se pojavljuju i predstavnici vanparlamentarnih stranaka", lupila je bez stida i srama. Naravno da ne zna, jer ne zna ni jednu drugu zemlju u kojoj u Parlamentu nema opozicije, pa su logično sve stranke koje nisu u vlasti i vanparlamentarne.

Drugo je pitanje zašto opozicija uopšte prihvataju te epizodne uloge na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, samo u namenskim emisijama u kojima ne mogu ništa da kažu i pokažu, bilo zbog neprestanog prekidanja i nadglasavanja, bilo zbog ograničenog vremena.

Zašto uopšte insistiraju na svojoj zastupljenosti na televiziji u specijalnim emisijama samo tome i namenjenim, koje uzgred niko ni ne gleda, umesto na zastupljenosti najvažnijih tema i dilema ove zemlje u svim informativnim emisijama. Uopšte nije bitno da se oni češće pojavljuju na televiziji, a za neke je i bolje da time ne iritiraju građane koji im ne veruju.

Bitno je da se na javnom servisu i ostalim televizijama koje imaju nacionalne frekvencije, kao što im to i zakon nalaže, istinito i objektivno progovori o svim temama od značaja za život građana, o korupciji i kriminalu, o demokratiji, ljudskim slobodama i pravima, o podeli vlasti i njenim zloupotrebama, o svim aferam i istražnim i sudskim procesima koji su pokrenuti tim povodom, kao i o tome zašto eventualno nisu.

U svojoj nezajažljivoj ambiciji da se nametne u javnosti, opzicija samo daje argumente vlasti koja i inače tvrdi da njima nisu važni interesi građana i da su spremni na sve samo da bi se dokopali vlasti. Tako su, željni promocije na RTS-u, pristali i na kršenje zakona učešćem u emisiji „Reč na reč", jer to je klasična emisija za predizbornu kampanju, a to znači i protivzakonita jer je takva kampanja zakonom izričito zabranjena pre nego što se izbori raspišu. Time samo amnestiraju režim od odgovornosti za neprestano kršenje tog zakona, pošto kampanju vodi svakog dana čitave godine.

Umesto toga što prihvataju takve mrvice, koje su po pravilu minirane, samo zato da bi se njihovi predstavnici i programi reklamirali, trebalo bi da insistiranjem na životnim temama isteruju vlast na čistinu, pokazujući kako se u sve meša i kako sama sve politizuje.

Trebalo je, naprimer, da traži emisije o upravljanju epidemijom korana virusa, o merama koje država preduzima, u kojoj bi se suočili članovi kriznog štaba i predstavnici lekara okupljenih u inicijativi „Udruženi protiv kovida", koji imaju sasvim drugačije viđenje i bezbroj primedaba na način kako se upravlja krizom i vodi borba protiv pandemije u našoj zemlji. Time bi se ovaj režim mnogo više demistifikovao i raskrinkao, nego imanentno političkim temama i optužbama opozicije, koje vlast jednostavno odbacuje kao izmišljotine i laži, znajući da grrađani nemaju načina da utvrde ko je u pravu.

merama za vreme epidemije, koje smo svi osetili na svojoj koži, svi sve znaju tako da bi gledaoci mogli da razumeju argumente i za i protiv, i tačno da prepoznaju mere koje su preduzimane prevashodno iz zdravstvenih razloga i one koje su donošene pod političkim pritiskom. Takvih tema ima bezbroj i to je ono što bi javni servis i po zakonu bio obavezan da omogući građanima u ime njihovog „prava da znaju sve". Na takve zahteve ne može biti negativnog odgovora, oko toga nema cenkanja koliko će ko minuta imati na raspolaganju i šta može i sme da se kaže, a šta ne.

Dakle, bitno je da se čuje i vidi kako na sve što nam se dešava reaguju stručnjaci i građani, a ne ni vlast, ni opozicija. Vlast će, znamo to unapred, sve probleme negirati i relativizovati, a opzicija napadati i osuđivati i kad treba i kad ne treba.

Neka Vučić priča svoje bajke o zlatnom dobu i prosperitetu, može mu se, ali moraju da postoje i emisije u kojima će o svemu tome progovoriti i stručnjaci. I oni koji to podržavaju, ali i oni koji kritikuju i iznose potpuno drugačije podatke i ocene, pa neka građani, imajući u vidu stanje u svom novčaniku i frižideru, sami donose zaključke.

Neka Vučić i Orban na sva usta hvale jedan drugog i najbolje odnose između naših zemalja u istoriji, ali na javnom servisu mora da postoji i emisija koja će objektivno predstaviti Orbana i njegov rejting u Mađarskoj i Evropskoj uniji, sa svim primedbama na njegov račun, kako bi gledaoci mogli da procene kakvu realno težinu imaju njegova insistiranja na što bržem prijemu Srbije u EU i koliku štetu bi eventualno moglo da nam napravi na tom putu. To je daleko potrebnije i plodotvornije od političkih prepucavanja vlasti i opozicije.

Tako se najbolje stvaraju uslovi za fer izbore, a ne većom minutažom za opozicione lidere, koji će pljuvati po svemu i reklamirati svoje takođe bajkovote programe. Kako da im ljudi poveruju da će sutra doneti, recimo, zakon o poreklu imovine i zakon o lustraciji, kad su to obećavali i u mandatu kada su bili na vlasti pa nisu i učinili. Kako da im se veruje da predsednik države, u ovom slučaju Vučić, ne bi smeo da u isto vreme bude predsednik stranke i nosilac svih lista, kad je to isto onomad radio i Tadić, i za to čak izdejstvovao blagoslov Ustavnog suda, sa kojim se sad pokriva i Vučić.

Rečju, o medijima nema šta da se pregovara, potrebno je samo da se poštuju zakoni i pravila profesije o pravovremenom, istinitom i objektivnom informisanju. To je i suština evroskih standarda, pa bi na tome EU morala da insistira. Bezuslovno.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane