Natrag

Pogled iz Moskve

Zašto su Englezi američkog lovca F-35 nazvali „tajnim oružjem Putina"?

Da li SAD prave beskorisne ratne avione?

Engleski časopis Spektator nazvao je „tajnim Putinovim oružjem" najnovijeg američkog lovca F-35, koji je proizvela kompanija „Lokid Martin" (Lockheed Martin). Takav ironično-podrugljiv naslov teksta o ovom avionu časopis je iskoristio u vezi sa činjenicom da, iako ovaj avion ima ogroman broj nedostataka, njega nastavljaju da aktivno i uporno kupuju NATO zemlje.

Piše: Nikolaj Petrov

Kao što je poznato, Spektator je među tri najuticajnija časopisa u Velikoj Britaniji, nikad nije patio od antiamerikanizma i uvek se borio za maksimalno približavanje Britanije i SAD, posebno u vojnim pitanjima. Uz to, ovo izdanje ima besprekornu antirusku reputaciju, zato ispada da je ovaj hvaljeni avion koji predstavlja osnovu američkog vazduhoplovstva toliko loš da čak ni proameričke novine u Engleskoj nisu mogle da zadrže ogorčenje zbog toga.

F-35 je razvijan tokom 20 godina, ali ga istraživački centar Pentagona još uvek nije sertifikovao. Nedavno su iz ovog centra rekli da ova mašina ima najmanje 871 (!) „neispravljenu grešku", od kojih je 10 prilično ozbiljnih, te da bi one mogle da „dovedu do pogibije pilota, dok druge imaju jednako nepoželjne neodstatke".

„To je potpuno beskoristan avion", citira Spektator eksperta Dena Grejzera iz vašingtonskog vladinog Projekta za nadzor.

A novinari američkog izdanja Nacionalni interes (Nationaln Interest) nedavno su prognozirali vazdušnu bitku između ruskog Su-35 i američkog F-35. „Kako će se ponašati četiri F-35 u sudaru sa četiri Su-35?", zapitao se autor teksta. I odgovarajući na ovo pitanje, zaključio je da ako se F-35 sretnu na nebu sa ruskim Su-35, najverovatnije će morati da se povuku pozovu pojačanje.

Američki problemi sa transporterom

Ali, autora teksta u Spektatoru još više iznenađuje činjenica da ovaj američki avion nastavljaju da kupuju NATO zemlje. Prema svedočenju ovog časopisa, 297 primeraka F-35 već su naručili Velika Britanija, Italija, Norveška, Belgija, Holandija, Poljska i Danska, za ukupno 35,4 milijarde dolara; pri tom će biti potrebno izdvojiti još mnogo milijardi za tehničko održavanje ovih mašina koje provizdi Lokid. U nekim zemljama, kupovina F-35 „poješće" sav novac opredeljen za budžet za vojsku. Danska je, na primer, zaključila ugovor za kupovinu 27 aviona, što će je koštati 13 milijardi dolara, što se odnosi i na nabavnu cenu i na opertivne troškove, što je oko 2,5 puta više od njenog godišnjeg budžeta za odbranu. Italijani su naručili 90 aviona, i takođe su se prekomerno istrošili. Prema podacima italijanske Stampe, Lokid im je privremeno obustavio isporuke u 2018. godini, jer im je Italija dugovala 500 miliona evra za već isporučene avione. A Englezi su za kupovinu ovih aviona potrošili gotovo ceo budžet svoje mornarice, jer njihova dva nosača aviona mogu da koriste samo avione tog tipa.

„Stvorili smo monstruma", oglasio se o proizvodnji F-35 poslednji ministar odbrane u administraciji Donalda Trampa, Kristofer Miler. „To je komad...", dodao je ministar.

„Izgleda da je tačna procena", piše Spektator, „da u ovom trenutku testovi pokazuju da top koji nosi ovaj avion ne može direktno da gađa; on ne može da se podigne na više od 25 milja po oluji sa grmljavinom ili čak pri jakom bočnom vetru; njegova nepouzdanost, zbog njegove složenosti, znači da leti u proseku jednom u tri dana."

Teško je objasniti na koji način su evropske zemlje, kupujući takve avione, upale u ropstvo, jer mane aviona F-35 priznaju i u Vašingtonu i u američkom Kongresu, čude se u Spektatoru, nazivajući ovaj program „katastrofom" i aludira na to da je pre više godina za prodaju drugog „smrtonosnog" (za pilote) američkog lovca F-104, takođe kompanije Lokid, „korišćen ogroman mito".

Ali, SAD nema probleme samo sa F-35, već praktično sa svim drugim tipovima aviona. Prošle godine, Računska komora SAD objavila je godišnji izveštaj o inspekciji avio-parka vazduhoplovstva, mornarice, marinaca i kopnenih snaga i došla je do žalosnih zaključaka.

U dokumentu se tvrdi da značajan broj aviona čak ne može ni da poleti. Komisija Komore radila je u vojnim jedinicama i u avio-bazama od 2011. do 2019. godine. Njeni stručnjaci su proučavali spremnost aviona za ispunjavanje borbenih zadataka. Prema propisima, najmanje 80 odsto letelica mora biti spremno za poletanje u bilo kom trenutku. Komisija je proverila 46 tipova aviona i helikoptera svih grana oružanih snaga i došla je do razočaravajućeg zaključka - samo tri od ovih letelica manje-više odgovara propisanim zahtevima.

Štaviše, skandali u američkoj avijaciji, koje oni sami nazivaju „najnaprednijom na svetu", dešavaju se odavno. Devedesetih godina dogodio se skandal sa čudom američke avio-industrije, bombarderom F-117, koji je prvi u svetu napravljen po najnovijoj stelt tehnologiji, što ga je, kako su se hvalile SAD, činilo nevidljivim za radare protivnika. Ipak, prvo korišćenje ovog američkog „čuda" u borbenim uslovima u Jugoslaviji, u vreme NATO bombardovanja, pretvorilo se u ponižavajući fijasko. Lako je otkriven i oboren zastarelom sovjetskom raketom lansiranom iz PVO raketnog sistema „Neva", koji je u SSSR-u počeo da se koristi još 1961. godine. Jugoslovenska vojska je tvrdila da je oborila tri takva nevidljiva aviona, ali SAD je priznala gubitak samo jednog.

Pozdrav od Petra Ufimceva

Za proizvodnju ovog „nevidljivog" bombardera i način na koji su SAD savladale ovu tehnologiju, vezana je jedna misteriozna priča. Davne 1962. godine u SSSR-u, u izdanju „Sovjetskog radija" izašla je knjiga sovjetskog naučnika Petra Ufimceva pod naslovom „Metod ivičnih talasa u fizičkoj teoriji difrakcije" u kojoj je objašnjen matematički aparat koji je kasnije korišćen za „stelt tehnologiju".

Prema njegovim rečima, letelica sa oblikom koji je sa stanovišta tradicionalne aerodinamike bio previše revolucionaran, trebalo je da ima praktično savršenu radarsku nevidljivost. Zbog toga je u SSSR-u obustavljen dalji razvoj u ovom pravcu. Ipak, ova knjiga je na neki način dospela u SAD gde su, sprovodecii istraživanja kako bi postigli radarsku nevidljivost na tradicionalnom aerodinamičnom obliku, takođe naišli na niz fundamentalno nerešivih poteškocia.

Amerikanci su otkrili da su upravo u radu sovjetskog naučnika izloženi principi koji omogućavaju stvaranje „nevidljivog aviona". U septembru 1990. godine, Ufimcev je u svojstvu „gostujućeg profesora" stigao na Kalifornijski univerzitet u Los Anđelesu.

Tamo je počeo da sarađuje sa vojnoindustrijskom kompanijom „Nortrop Gruman korporejšn" i da učestvuje u stvaranju strateškog bombardera.

Da li je katastrofa slučajna?

Kasnije je američki konstruktor F-117, Ben Rič, sam priznao da je fundamentalne ideje stelt tehnolgoije za stvaranje ovog bombardera on pozajmio upravo od sovjetskog naučnika Petra Ufimceva. „Amerika je pozajmila od Rusije ideju o nevidljivom avionu", pisao je Gardijan. „Ruski „kum" stelta", tako je nazvao Ufimceva američki časopis Engineer of California.

„U septembru 2007. godine Ufimcev je došao u Rusiju da govori o svojoj teoriji studentima na fakultetu za fiziku MGU (Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov)", piše na Vikipediji. A ono što je neverovatno jeste da nakon ove informacije, na Vikipediji nema nikakve druge o ovom istaknutom naučniku. Genijalni pronalazač kao da je u zemlju propao! Na Vikipediji nema ni datuma njegove smtri, iako je Ufimcev rođen 1931. godine.

I još nešto što je savršeno neverovatno: kako su čoveka, koji je posedovao tako važne informacije vojnog karaktera, uopšte mogli 1990. da puste da izađe iz SSSR-a? I tu dolazimo do osnovane pretpostavke: možda su ga i pustili zato što bi avion u čijem stvaranju je Ufimcev pomagao Amerikancima i na koji su SAD potrošile (kao kasnije i na F-35) silne milijarde, mogla da obori zastarela sojvetska raketa?

Drugim rečima, da nisu naše specijalne službe podmetnule Amerikancima, preko našeg fizičara, takve razrade zahvaljujući kojima su stvorili „supersavremeni avion", koji je u borbenim uslovima pokazao da je suviše lako ranjiv? Naterali su ih da potroše milijarde na stvaranje notorno beskorisnog bombardera?

Jasno je da ovo zvuči kao fantastika, ipak u realnosti je moglo da bude upravo tako. Tajni rat naučnika i tajnih službi Rusije i SAD nije prestajao i ne prestaje ni na minut. Sada i hvaljeni F-35 čak i Englezi nazivaju „tajnim Putinovim oružjem". Iako, naravno, ne treba isključiti i banalnu aljkavost američkih proizvođača, koji su jednostavno nesposobni da proizvedu efikasnu vojnu tehniku za svoje ratno vazduhoplovstvo.

Da li će Erdogan, na radost NATO, sahraniti Konvenciju iz Montrea?

Za Rusiju je to veoma važno pitanje

Stranci ne prolaze ovuda. Tačnije, prolaze, ali samo ako deplasman (masa potpuno opremljenog i ukrcanog broda, s teretom ili putnicima sa prtljagom, do ravnine najvišeg dopuštenog gaza) ne prelazi 30.000 tona, a vreme zadržavanja nije duže od 21 dan. Ne radi se o trgovačkim brodovima, već isključivo o vojnim brodovima necrnomorskih zemalja, odnosno prema današnjoj terminologiji „vanregionalnih aktera", kada dođu u posetu Crnom moru.

Piše: Vladimir Mihejev

Gubitak prava ove kategorije plovećih tvrđava, odgovara interesima Moskve. Zabrana znači, pre svega, da teški nosači aviona američke mornarice, čiji deplasman je veći od 30.000 tona, ne mogu da se nađu u crnomorskim vodama koje zapljuskuju obale Krima, osim ako ne prekrše međunarodno pravo.

Boravak vojnih brodova u ovoj akvatoriji, koju je Visoka Porta u prošlosti nazvala „Osmansko more", propisan je međunarodnom konvencijom donetom u julu 1936. godine u švajcarskom gradu Montreu. Dokument je obnovio suverenitet Turske nad moreuzima Bosfor i Dardaneli, koji povezuju Crno i Sredozemno more i odredio režim korišćenja ovih crnomorskih moreuza.

Poslednjih decenija, mnogi međunarodni sporazumi, usvojeni u dobroj nameri jednog izmučenog jednoglasja, ili su otkazani ili obezvređeni. Godine 2001. Amerikanci su izašli iz Sporazuma o ograničavanju sistema protivraketne odbrane koji su 1972. potpisali SAD i SSSR. Godine 2019. Amerikanci su istupili iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa koji su SAD i SSSR potpisale 1987. na neodređeno vreme. Izgledalo je da će postati trend rušenje barijera strateškoj trci u naoružanju.

Ali! Da za poslednje četiri petoletke Rusija nije napravila kvalitativni iskorak svoje nuklearne trijade u visokim tehnologijama, onda bi slično iskustvo zaborava mogao da doživi i Sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja (START) koji je istekao 5. februara ove godine.

Razmotrivši i izračunavši da cie apokaliptično nadmetanje u ovoj oblasti biti skuplje, jer cie u velikoj meri poveciati nepredvidljivost okončanja bilo kakve eskalacije napetosti u bilateralnim odnosima, Vašington se složio sa Moskvom da produži rok važenja ovog Sporazuma.

Ipak, nastavlja se puzajucia revizija mnogih bilateralnih i multilateralnih sporazuma, pravno obavezujuciih dokumenata koji su postali sastavni deo međunarodnog prava. Današnji kandidat za odlazak na otpad, koji se nalazi u zoni potencijalnog rizika, je Konvencija iz Montrea.

Izvršitelj može postati onaj koji je zamišljen pre deset godina kao drugi Bosfor, koji je tada dobio ime „Istanbulski kanal". Njega će da proseku paralelno sa prirodnom vodenom arterijom koja preseca grad Konstantina, sada 15-milionski Istanbul, industrijski i finansijski centar Turske.

Brojilac je biznis, imenilac - sujeta

Autor, i onaj koji lobira za ovaj megainfrastrukturni projekat, je predsednik Redžet Taip Erdogan. Obrazloženje hitne potrebe za dublerom Bosfora zvuči ubedljivo. Godine 1997. intervjuisao sam turskog ambasadora u Moskvi: jedna od ključnih poruka bio je savet da se razmisli o tome koliko je nebezbedan sve vecii prolazak kroz Bosfor brodova natovarenih toksičnim i polutoksičnim supstancama.

Statistika kaže da svake godine kroz ovaj uski moreuz, na čijim obalama živi dva miliona ljudi, prolazi oko 41.000 brodova svih tipova i kategorija, uključujući i 8000 tankera koji prevoze 145 miliona tona sirove nafte, četiri miliona tona tečnih naftnih derivata i tri miliona tona hemikalija. Ovaj eksplozivni teret sadrži u sebi seme ekološke katastrofe ogromnih razmera.

Pored čisto ekoloških razloga, Turci šire propusnu moć svoje vodene magistrale Sever-Sever uzimajući u obzir stalno rastući tranzitni vodeni saobraćaj. Novčani interes je primetan u njihovim planovima. Takse za svaki brod, kao i honorari za lokalne pilote (koji sprovode brodove), nasaviće da popunjavaju budžet, i to sa eksponencijalnim rastom.

U pozadini glasina da se turske banke premišljaju, ne žureći da finansiraju izgradnju kanala, interesantno zvuči izjava ministra saobraćaja i infrastrukture Adila Karaismailoglua: „Sastajemo se sa finansijskim institucijama iz celog sveta. Nema problema sa finansiranjem." Istina, intrigira druga ministrova izjava o tome da su „mnogi, a između ostalih i Holandija, Belgija, Kina i Rusija, zainteresovani. Ali, mi ćemo ovaj posao raditi sa turskim izvođačima radova."

Zvuče neverovatno danas, deset godina kasnije, Erdoganovi „manilovljevski projekti" (Manilov je jedan od likova Gogoljevog romana Mrtve duše, a manilovljevski projekti je fraza koja znači neutemeljeno sanjarenje, prezadovoljni i pasivan odnos prema stvarnosti), da „saobraćaj kroz Bosfor svede na nulu. Ljudi će početi da se na Bosforu bave vodenim sportovima, biće izgrađen sistem gradskog vodenog saobraćaja i Istanbul će se vratiti u svoje stare dane (dane veličine i slave)."

Populistički zanos, po svim merilima ekstravagantnog političara, kojeg u zapadnoj štampi nazivaju „novim sultanom", potpuno je objašnjiv. Na podsvesnom nivou, veliki broj Turaka sebe doživljava kao naslednike velike imperije, a Erdogan bi napravio grešku da ne igra na njihovu latentnu sujetu.

Istina, u početku su mislili da će završiti izgradnju do 2023. godine, kada se obeležava 100. godišnjica uspostavljanja, na ruševinama Osmanskog carstva, sekularne demokratske države - Republike Turske. Teško da je do tog roka moguće završiti tako veliki projekat. U svakom slučaju, na dnevnom redu je tender za izbor izvođača građevinskih radova. Kako je izjavio Erdogan, „sviđalo vam se to ili ne, mi počinjemo sa radom i izgradićemo kanal".

Mornari u uniformama su zabrinuti

Neočekivanu „pobuna na brodu" predstavljao je kolektivni onlajn apel vlastima koji su poslala 104 penzionisana turska admirala. Stare morske vukove zabrinuo je verovatni scenario razvoja događaja, odnosno mogućnost da sa puštanjem „Istanbulskog kanala", u suštini obilaznog vodenog puta umesto Bosfora, tursko rukovodstvo jednostrano raskine Konvenciju iz Montrea

Mornari u uniformama koji razmišljaju u vojno-strateškim kategorijama, smatraju da bi kao rezultat ovoga Turska mogla da se nađe na suprotnoj strani, čitaj u sukobu sa Rusijom, koja Konvenciju razumno smatra sredstvom odvraćanja vojne aktivnosti na svojim južnim granicama.

Predsednik Erdogan je pobesneo zbog pojave neistomišljenika u vojsci koju je dosledno podvrgavao testovima lojalnosti i kadrovskim čistkama, čemu se posebno posvetio posle neuspelog puča 2016. godine. U junu je Državno tužilaštvo u Ankari pozvalo 84 potpisnika pobune da svedoče u pokrenutom krivičnom predmetu. Optužba je sasvim u duhu nadolazeće ere neoosmanizma u Tuskoj. Admiralima se stavlja na teret „zavereničko udruživanje radi vršenja krivičnog dela protiv bezbednosti države i ustavnog poretka".

Da li su penzionisani admirali mogli da pretpostave da će njihova peticija izazvati tako oštru reakciju vlasti? Verujem da nisu imali iluzija u vezi s tim. Njihov preventivni potez ubacivanja u javni prostor razmišljanja o negativnim posledicama napuštanja međunarodnih, odnosno multilateralnih sporazuma o režimu crnomorskih moreuza, bio je rezultat hladnog i, priznajemo, zdravog razuma. Zašto?

Strahovi admirala su opravdani. S jedne strane, početkom aprila je predsednik Erdogan uveravao novinare da nema nameru da odustrane o Konvencije iz Montrea. Ali, istovremeno je dodao da se odredbe ovog sporazuma necie primenjivati na „Istanbulski kanal".

Ne manje važno je i gotovo ispovedničko svedočenje predsednika turskog parlamenta Mustafe Šentopa, da će Turska poštovati duh i slovo Konvencije koja u julu puni 85 godina, sve dotle dok „ne nađe bolje mogućnosti". Pomalo kontradiktorni predsednik parlamenta je tada direktno objavio da predsednik Erdogan „već sutra" može odbiti da ispuni Konvenciju iz Montrea.

Umesto NATO baze u Sevastopolju

Govoreći krajem 2019. godine u prestonici, pred šefovima regionalnih ogranaka vladajuće turske Partije pravde i razvoja, Erdogan je „otvorio karte": „Mi smatramo „Istanbulski kanal" alternativom Bosforu. On nema nikakve veze sa (konvencijom) Montreom. Kanal će služiti kao turska vodena arterija."

Erdoganove reči mogu se razumeti kao namera Anakare da iskoristi suverena prava vlasnika nad novim kanalom, kako bi uspostavila svoja pravila igre za određivanje režima plovidbe, odnosno donošenje odluka o tome koga da puste, a koga da ne puste iz Mramornog u Crno more i obratno.

Logično je ovoj perspektivi prilagoditi aktivnost ratnih brodova zemalja NATO, koja je bez presedana poveciana poslednjih godina u Crnom moru, uključujucii i one povezane sa državama koje nisu crnomorske. U sedištu Alijanse postoji ideja o stvaranju ujedinjene crnomorske flote sa mogućim bazama u lukama Ukrajine i Gruzije, koje zbog toga mogu dobiti uslovni status „pridruženih" članica NATO.

To bi bio svojevrsni revanš Atlantskog saveza zbog toga što posle Majdana nisu uspeli da formiraju NATO bazu u Sevastopolju.

Vredan pažnje je komentar političkog analitičara Zaida Belbagija koji sarađuje sa Savetom za saradnju u Persijskom zalivu, a koji je objavljen u nedeljniku „Arapske vesti" koje na engleskom izlaze u Saudijskoj Arabiji. Koristeći tradicionalni trik, ruske vojne vežbe za koje kažu da podstiču susede da se naoružaju i pripreme za rat, autor piše: „Uzimajući u obzir rusko vojno prisustvo u regionu, posebno posle pripajanja Krima i nedavne koncentracije dve armije i tri vazduhoplovno-desantne jedinice za izvođenje „vežbi borbene obuke", planovi za izgradnju novog kanala imaju geopolitički značaj."

Jasno je da će „Istanbulski kanal" imati i funkciju prebacivanja ratnih brodova sa jednog potencijalnog ratišta na drugo. Ne pominje se slučajno u tom kontekstu koncepcija Mavi Vatan (u prevodu: Plava domovina) koju je razradio turski generalštab, koja je podređena geopolitičkom superzadatku: ojačati i raširiti ekonomsko i vojno prisustvo u Egejskom, Mramornom, Crnom i Sredozemnom moru.

Zar nije vreme da se oglasi zvono za uzbunu?

Za Rusiju, „Plava domovina", sama po sebi ne predstavlja značajnu vojnu pretnju.

Druga je stvar ako kroz „Istanbulski kanal" budu u Crno more prolazile NATO flotile, uključujući i nosače aviona, gde bi se onda mogla formirati grupa pomorskih sila koje su sposobne da nanose raketne i bombaške udare po celoj dubini naše teritorije.

Prirodno, niko nije pobio tezu, svetu za „školu realista", o odnosu snaga kao osnovi strateške stabilnosti. Jasno je da za zaštitu Krima i crnomorskih obala imamo dva saveznika: obalske raketne sisteme „Bal" i „Bastion". Tačnije, već četiri. Jer, tu je i hiperzvučno oružje visoke preciznosti, dizajnirano za udare na pomorske ciljeve - „Kinžal" i „Cirkon". Ali, nije preporučljivo dopustiti situaciju u kojoj se koriste ovi argumenti.

Prva linija odbrane treba da bude diplomatija. Nije slučajno Dmitrij Peskov, sekretar za štampu ruskog predsednika, izjavio da se Rusija „nada nepovredivosti normi slobode plovidbe kroz crnomorske moreuze".

Uzimajucii u obzir, kao minimum, dva suprotstavljena prijatelja, kakvi su SAD i Turska kao NATO zemlje sa najvećim armijama, i imajući u vidu nepoverenje Erdogana prema Amerikancima, koji su prema njegovoj osnovanoj sumnji ili znali ili čak i učestvovali u sprovođenju puča 2016. godine koji je za cilj imao njegovo svrgavanje sa vlasti, pod trenutnim vladarom neoosmanske regionalne sile ostacie mogucinost razumnog kompromisa. Uključujucii i najnepovoljniji scenario, kada za Konvenciju iz Montrea nastupi „život posle smrti".

Ipak, nakon „promene straže", što će se neizbežno kad-tad dogoditi, tema pristupa američkih nosača aviona Crnom moru biće i te kako aktuelna.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane