Natrag

Razaranja

Kako je pitanje povraćaja arheološkog i etnološkog materijala u Prištinu izazvalo pometnju

ROBIJA KAO STATUSNI SIMBOL

Gde je i kada robija postala statusni simbol. Kako je zapravo nastao Muzej u Prištini. Koliko zapravo postoji Muzeja u Prištini. Kako je 1998. godine taj muzej dobio novog direktora. Koliko puta i zbog čega je dotični direktor ležao u zatvoru. Šta se sve dešavalo u tom muzeju do početka rata 1999. godine. Zbog čega nije evakuisan muzej. Gde je sada sedište nepostojećeg Muzeja u Prištini. Koliko radnih mesta se plaća iz budžeta a koliko ima stvarno zaposlenih. Kakva je međusobna povezanost Etnografskog muzeja, nepostojećeg Muzeja u Prištini i ugašene NVO Mnemosyne.

Stanislav Živkov

Pre više od trideset godina, nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, naprasno je kao glavni statusni simbol postala robija. Pa je tako započelo neformalno nadmetanje ko je, koliko puta i koliko godina ili decenija bio na robiji, a stvar je postala toliko aktuelna da su se javili čak i oni koji nisu robijali sa izjavama o tome da ih je taj i taj spasao neke robije, ne bi li i oni ipak bili uključene u najnovije tokove. A očito je da je robijaški staž i danas od posebnog značaja u nekim krugovima u državnoj upravi u Srbiji.

Elem, nedavno pismo direktora Narodnog muzeja Kosova Ajeta Ljecija upućeno na više adresa u Beogradu, kojim je traženo da se Prištini vrate arheološki i etnografski artefakti, koji se i dalje čuvaju u Srbiji izazvalo je pravu pometnju, ali pretežno kod nekih parazita, zatim poštovaoca Ustava Srbije a ne realnosti čime je samo još jednom potvrđeno da mnogi ili nisu svesni svoje nesvesti, ili žive van realnosti.

Podsećanja radi, radi se o predmetima, ukupno nešto više od 1.200, koji su iz Muzeja Kosova doneti u Beograd na izložbu Arheološko blago Kosova i Metohije koja je pre više od dvadeset godina održana u galeriji ANUS-a a drugi predmeti su kojekakve krpetine ukrašene zlatovezom koje su takođe putovale unaokolo, a odavno je poznato da postoji obaveza da se pomenuti predmeti vrate u Narodni muzej Kosova u Prištini, tim pre jer je Srbija potpisnica Uneskove konvencije o merama zabrane i sprečavanja ilegalnog uvoza i prenosa vlasništva, kao i Aneksa 5, član 6 Ahtisarijevog plana koji podrazumeva da Beograd vrati delove zbirke pozajmljene zbog izložbe.

Ljeci je takođe predložio osnivanje radne grupe sastavljene od predstavnika četiri muzeja - Narodnog muzeja Kosova, Etnografskog muzeja Kosova, Narodnog muzeja u Beogradu i Etnografskog muzeja u Beogradu, kao i međunarodnih stručnjaka muzeologije, i dodao da bi njihov zadatak bio izrada plana i nadgledanje procesa povratka svih artefakata u Prištinu. Naravno po svom dobrom običaju Ministarstvo kulture i informisanja, gde očito mnogi nisu svesni svoje nesvesti, saopštilo je, povodom zahteva iz Prištine za „povraćaj artefakata", da je očigledno reč o još jednoj u nizu zloupotreba kulture radi promocije jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije i fabrikovanja lažnog legitimiteta navodnih institucija.

Naravno zaboravili su da tzv "privremenost" postoji samo u glavama političara a da bi se čitava stvar zamaglila, odjednom su pomešane babe i žabe pa su umesto čavki izronile potpuno nebitne stvari poput sledećih bisera: Uočljivi su brojni falsifikati i izvrtanja koja se u zahtevu podmeću, kao što su navodni sporazumi među institucijama, preko neprimenjivosti UNESKO konvencije na koju se referiše i koja se pominje samo zato da bi se ime ove organizacije zloupotrebilo, pa do izvrtanja u slučaju pozivanja na Ahtisarijev plan a sve to samo kako bi se sakrila osnovna činjenica a to je da zaista postoji ugroženost kulturne baštine, ali upravo od strane redom gotovo svih ustanova koje su pod ingerencijom upravo tog ministarstva a nakon tvrdnje kako će Srbija nastaviti da posvećeno štiti kulturno nasleđe od „svih nasrtaja i pokušaja zloupotrebe i uništavanja", čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače, pošto već decenijama traje neometano uništavanje spomenika kulture upravo od strane raznoraznih zavoda za urnisanje spomenika kulture a sve uz blagoslov Ministarstva.

A o kakvom je ugledu raznih zavoda reč, najbolje govori činjenica da je na raznim konkursima za izvođenje konzervatorskih radova na spomenicima Kosova, najstrože bilo zabranjeno učešće zavoda iz Srbije. A o tome da je tzv čuvanje baštine Kosova i Metohije veoma unosan posao i idealna prilika za mužu novca najbolje govori slučaj nepostojećeg parazitskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Beogradu. Malo je poznato da je nakon ukidanja autonomije Kosova i raspuštanja tamošnje skupštine, na sednici Narodne skupštine Srbije od 26. maja 1994. godine doneta odluka o osnivanju Muzeja u Prištini, pri čemu se zaboravilo da su do tada postojali Muzej Kosova i Metohije i Muzej revolucije Kosova čija su sredstva i zgradu lepo prebacili novoizmišljenom muzeju na dalje korišćenje.

A pošto je ovo bila jedna od brojnih brljotina SPS režima, po svaku cenu trebalo je pronaći i odgovarajućeg direktora, po sistemu spram sveca i tropar. A pravi čovek pronađen je ni manje ni više nego u Mariboru gde je živeo bivši dvostruki robijaš po imenu Branko Jokić. O njemu je svojedobno akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku "Pečat" napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Podsećanja radi, Jokić je bio jedan osnivača najozbiljnije ilegalne organizacije u zemlji, tzv. Nove komunističke partije Jugoslavije - NKPJ, koja je trebalo da se utemelji na osnivačkom kongresu u Baru koji je organizovala grupa razočaranih komunista pretežno iz Crne Gore i sa Kosova i Metohije u vili profesora istorije iz Prištine dr Branislava Boškovića u Baru gde su operativci SDB Crne Gore 6. aprila 1974, pohapsili najpre njih 36, a kasnije je privedeno više stotina simpatizera i pristalica širom Jugoslavije koji su redom kažnjeni višegodišnjom robijom u rasponu od pet do 15 godina zatvora.

Među učesnicima ovog kongresa bio je i sadašnji direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini već spomenuti Branko Jokić koji je tada već imao jednu robijicu iza sebe (odležao je godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine) a potom mu je kao kongresmenu Barskog kongresa koji je prizivao intervenciju zemalja Varšavskog pakta, rebnuto 7 godina od kojih je odležao tri.

Elem, ovaj i ovakav kadar svakako je posle više od 20 godina veoma odgovarao što JUL-u što ko zna kome sve još ne, tako da je 1998. Jokić naprasno izronio u Beogradu, pošto je, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod navodnom policijskom zaštitom u Mariboru!

Ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina navodno pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao. A sudeći po Jokićevom informbirovskom pedigreu, i sabirajući dva i dva, dobija se prava slika Jokićevog odnosa sa policijom a ona je sasvim drugačija pošto je Jokić svakako bio pod policijskim nadzorom ne zbog postojanja nekog bezbednosnog rizika za njega već zbog postojanja bezbednosnog rizika najpre za državu SFRJ a potom za Sloveniju pošto niko normalan nije bio oduševljen prisustvom nesuđenog inforbirovca i rusofila u svom okruženju! Inače, čitav klan Jokić je pokazivao izuzetno rusofilsko raspoloženje, tim pre jer im je dobar deo članstva decenijama živeo u Kijevu a neki od njih su se na Jokićev poziv i vratili na Kosovo, što su nakon 1999. verovatno duboko zalažili.

Sve u svemu pre dvadesetak godina po SPS - JUL direktivi izvedena je akcija za preseljenje Jokića iz Maribora na Kosovo a to se sve dešavalo negde 1998. godine, upravo u vreme kada je u Ministarstvu kulture radio izvesni Vlada Stanojević koji je lepo jednog dana u muzej Kosova doveo Jokića da ga predstavi kolektivu i da ga ustoliči iako za sobom nije imao dana muzeološkog staža pošto je u Sloveniji radio kao vaspitač u učeničkom domu u Mariboru!

Tako je, kada su se stekli uslovi, odnosno kada je politička klima na KIM "otoplila", Jokić lepo ustoličen za direktora Muzeja da bi se kasnije ispostavilo da je sve urađeno na urgenciju njegovog kuma Jordana Ristića! Uglavnom Jokić je prvih dana najpre sazvao zbor radnih ljudi Muzeja Kosova na kome su svi iskusni muzealci, na osnovu onog šta je Jokić tada pričao, odmah videli da je čovek pao sa Marsa, da očito nikada nije bio u nijednom muzeju i da, iako je bio lepo obučen čovek, koji kad govori kao solidno priča, uopšte nije znao šta je delatnost muzeja a čini se da to ne zna ni dan danas!

Inače Jokićev prethodnik na mestu direktora Muzeja Kosova, izvesni Jugoslav Đorđević nešto ranije je isposlovao da Ministarstvo Kulture kupi mazdu 323 za potrebe direktora Muzeja Kosova što je nekom u Šapcu tada plaćeno 80.000 nemačkih maraka (40.000 eura)!

Kada je Đorđević otišao u Albaniju za atašea za kulturu, dakle došao je Jokić i preuzeo automobil "Mazdu" koja je bila "ganc" nova i lepa kao lađa, i služila je isključivo za vozikanje Jokića dok su drugi kustosi morali da se zadovolje sa Fićom i Landroverom. Inače i Đorđeviću je imenovanje na mesto direktora zapravo bio i prvi ulazak u Muzej pošto je i on doveden po političkoj liniji.

Đorđević je inače bio rodom iz Male Kruše u Metohiji, dakle starokosovac zapamćen po davanju otkaza Seljatinu Gašiju a koji je Đorđevića koliko sutradan dočekao na ulazu u Muzej pri dolasku na posao nakon čega se odvijao pravi boks meč u portirnici da su ih na jedvite jade razdvojili! Inače, u vreme mandata Jugoslava Đorđevića, u muzeju Kosova se jednom sasvim iznenada pojavila Mirjana Menković, razgovarala kratko sa pojedinim kustosima u vezi zbirki i odmah zatražila kartone predmeta i ključeve od depoa.

Uglavnom toliko je gnjavila i davila Đorđevića da mu se sasvim sigurno popela na perčin, može se samo zamisliti šta je htela. Uglavnom Đorđević ju je saslušao i potom upitao „...Dobro Mirjana, jel imate vi direktora muzeja tamo? Neka mi se on obrati dopisom ako mu nešto treba" .I tako ju je on "ispalio" i kurtalisao se dosadne žene. Ali, ona je potom uhvatila vezu u ministarstvu kulture i pod izgovorom „pomoći Kosovu" i kolegama u muzeju dobila preporuke, a zapravo je došla s onom velikom izložbom koju joj je osmislio Klaudio Cetina, nekada momak pok. Dragoslava Srejovića.

U međuvremenu, Jokić je postao direktor i kada se srela sa Jokićem zafrcale su varnice sa obe strane i ispala je to ljubav na prvi pogled a za njime došla je i Menkovićka i poput krpelja se zalepila za njega. Svi su se sablaznili jer su znali da je oženjen, a ona se ponižavala do dna, služila kao robinja i sva egzaltirana obletala oko njega dok je pred starijom generacijom kustosa izigravao Sulejmana Veličanstvenog sedeći u crvenom salonu u Muzeju, pio kafu a ostali ćuteći slušali njegove budalaštine o zatvoru.

Naime, psihološki gledano on je imao potrebu da sve to izduši iz sebe jer ga u kući niko nije slušao i svima je postao dosadan! Verovatno lečeći komplekse stečene u zatvoru, Jokić je vremenom stekao naviku da se dere na sve i svakoga za makar šta, pa se tako stalno drao na zaposlene u Muzeju ali mu se to jednom prilikom obilo o glavu. Naime kada je krenuo sa vikom i drekom na kustosa etnologa Sezanu Kuleši ona mu je mrtva hladna uzvratila: Ma ko si ti da mi govoriš šta i kako da radim, nakon čega je on ućutao kao poliven i time se ofirao da se iza galamdžije zapravo krije prava kukavica! Sve u svemu Jokićevo navodno unapređenje rada Muzeja svelo se zapravo na to da je primorao rukovodioce svih muzejskih odeljenja da mu svakog ponedeljka ujutro izlože operativni rad za tu sedmicu, a pravim čudom Jokiću nije palo na pamet da to traži svakog jutra a uveo je i posebno nagrađivanje u vidu besplatne kafe za sve one koji su došli na posao do 07.15 ujutro!

U svakom slučaju Menkovićka i Jokić su stvarno bili jedno za drugo, ne zna se ko je od njih bio odvratniji! Sve u svemu, Mirjana Đoković Menković je ubrzo u potpunosti obrlatila Jokića koji je počeo da igra na muziku koju je ona svirala. Uskoro je dovela iz Etnografskog muzeja konzervatoku Danijelku i njih dve su uzele ključeve od depoa i sanduka i birale predmete, odnosno narodne nošnje jer je Menkovićka radila magisterij (mislila je da to u Prištini osim Jokića niko ne zna ) a posle joj je to trebalo i za doktorat.

Ti predmeti su verovatno još uvek u Etnografskom muzeju ali pitanje je tačno gde i u kakvom stanju s obzirom na činjenicu da su upravo predmeti zbirke koji je Menkovićka dužila najviše stradali prilikom trovanja miševa i pacova! Jokić se ni najmanje nije „proslavio" ni sa zaštitom zbirki Muzeja Kosova uoči početka rata, o čemu najbolje svedoči činjenica da čitavu godinu dana, odnosno 1998/1999. godinu, tj vreme dok su Prištinom odjekivale detonacije artiljerijske paljbe a na čitavom Kosovu se rasplamsavale borbe,

Jokić nije radio apsolutno ništa na pripremama za evakuaciju iako se čitavo to vreme u muzejskoj kasi smeštenoj u kancelariji sekretara muzeja Kosova Vlaste Mitrovića nalazila zapečaćena koverta sa planom za evakuaciju Muzeja što je sve bilo jednostavno izvesti pre samog rata.

Ali umesto da postupi po tome, nakon proglašenja ratnog stanja, Jokić izvršava navodnu naredbu „odozgo" da svi moraju da dolaze na posao kako bi se sačuvao privid normalnosti, i uvodi radnu obavezu i pretnje otkazom za svaki izostanak, što opet ne bi bilo nikakva smetnja da se u najkraćem roku zbirke spakuju i evakuišu.

Međutim Jokiću je daleko važnije bilo slugeranjstvo te je radi dodvoravanja nekome u Beogradu stvorio privid kako eto sve funkcioniše, radnici uredno dolaze na posao, radi se, niko ne beži, iako rakete svake noći a i danju zasipaju grad. Uglavnom dok je napolju gruvala artiljerija i dok su se vodile borbe, Jokić je sve zaposlene terao da rade, i čak ih kontrolisao tako što je svako jutro sa beležnicom išao od kancelarije do kancelarije i ispitivao šta ko radi i sve to uredno beželio i time samo potvrđivao narodnu poslovicu da zaludan pop i jariće krsti! Uz to nerviralo ga je svako okupljanje zaposlenih u kancelarijama pošto je očito već tada imao maniju gonjenja!

Za razliku od Jokića, crkvene vlasti su bile dalekovidnije pa su recimo riznicu Pećke Patrijaršije blagovremeno evakuisali u Studenicu a tek pri samom kraju rata Jokiću i Menkovićki je palo na pamet da bi nešto trebalo napokon preduzeti pa su nekako utovarili par sanduka u kamion ali pri pokušaju izlaska iz dvorišta Muzeja Kosova, Albanci su ih sprečili da idu dalje i tek na intervenciju KFOR-a su se nekako ispetljali i tih par sanduka privremeno ostavili u Prokuplju da bi se kasnije po njih vratili a Jokiću je sve to bilo toliko normalno i uobičajeno da većini zaposlenih uopšte nije izneo radne knjižice i personalne dosijee što je barem moglo da stane u veću akten tašnu.

Posebna su priča knjige ulaza muzejskog materijala i kartoni muzejskih predmeta koje do sada niko nije video! Pošto su u međuvremenu svi putevi bili zatvoreni zbog borbi u kojima se ginulo pa se zbog toga nije moglo vratiti u Prištinu, pronađen je „solomonski" izgovor da se više ne vraća u Prištinu jer su iz nje Srbi izbegli!!! Uglavnom, Jokić se iz Prištine vratio sa sve Mirjanom Menković i službenom Mazdom 323 kojom se dovezao u Beograd, a nekoliko godina kasnije javnost je saznala da je Mazda zamalo otišla kao prebijanje za neplaćene dugove za štampu nekakvih knjiga što pak ni najmanje nije zasmetalo zaljubljenim golupčićima da zajedno dočekaju Novu godinu u Budvi gde su viđeni kako sa ostalim gostima igraju Šotu što nije promaklo očima jedne koleginice etnologa koja je telefonom obavestila sve u Beogradu!

A da se takve stvari još više pročuju, svakako su uticali čudni događaji koji su se godinama potom dešavali u Etnografskom muzeju u šta su se, osim zaposlenih, često imali prilike da se uvere i muzejski gosti smešteni u gostinjsku sobu u međuspratu koji su, prema izjavama nekih od njih, opravdano najpre pomislili da muzejem rajzuju duhovi, pošto su se stalno čuli izbezumljeni ženski krici i urlici, pretnje, lomljava i razbijanje!

Doduše ta gostinjska soba nije jedina lokacija za hopa-cupa u zgradi muzeja jer su ovi moralno i etički zreli i savesni ljudi, takve stvari radili u depou, liftu, naravno u Jokićevoj direktorskoj kancelariji na šestom spratu, zbog čega Menkovićka nakon postavljenja za v.d. direktora pola godine nije htela da siđe na drugi sprat muzeja, kako bi Jokića imala na uzici u svakom trenutku... a on joj se poslednjih godina revanširao tako što je na sebe preuzeo ulogu jednočlanog odbora za zaštitu imena i dela Mirjane Menković pa je tako Jokić povremeno na šestom spratu držao predavanje pojedinim kustosima Etnografskog muzeja o navodnom srozavanju struke pri čemu mu je velika ćelava sjajna glava bila bordo boje, sasvim u skladu sa Menkovićkinim blejzerom u kome je izigravala Genovevu sa ruskom cvetnom maramom u teget plisiranoj suknji koja je izgledala kao raširena harmonika, beloj košulji, belim mrežastim čarapama i lakovanim crnim cipelicama a la Pepeljuga i damski prstima jela burek izigravajući pri tom aristrokratkinju fon Dići!

Doduše, vreme je učinilo svoje pa je on s tog aspekta otpisan a ona je postklimakterična histeruša koja umišlja neku montenegrinsku veličinu iako je i ona zrela za škart pošto do penzije, računajući i travarski staž, jedva da ima još oko pola godine.

Menkovićka je za njega bila objekt i subjekt kulta kao da pre toga nije video žensko a oženjen što ni najmanje ne čudi jer je nakon tolikog zatvorskog staža žrtvujući se za otečestvo, u međuvremenu od nejebice očito postao sado mazo psiho tip baš kao i ona. Otuda krici i jauci i verovatno jahanje po aulama i hodnicima uz korbač i druge rekvizite i one polomljene preslice itd.

Međutim, na kraju je on služio nju jer kad drekne: "Branko, rekla sam ti da ćutiš!" I kokoške prestanu da nose jaja! A auto mu je zdipio njen sin Stefan. A to se radilo tako što se putni nalog za kola nepostojećeg muzeja u Prištini napiše na ime Nemanje Štule koji onda lepo ključeve da Stefanu Menkoviću!

Inače u Muzeju Kosova računovodstvo je vodila neka Maja Trajković. A među etnolozima je i jedini kustos nepostojećeg Muzeja u Prištini izvesna Mina Darmanović, baba-devojka koja apsolutno ništa nije radila u depoima u Prištini...

Tamo je kao konzervator radila i neka Vesna Popara koja je koja je ubrzo kidnula u drugu firmu. Tamo je bio i Aleksandar Bačkalov, arheolog koji je pre koju godinu otišao u penziju, te Slobodan Fidanovski koji je kasnije prešao u Narodni Muzej pa je i on otišao u penziju a tih nekoliko faca koje danas kao predstavljaju Muzej u Prištini već 17 godina se kao utvare šunjaju po u zgradi Etnografskog Muzeja i verovatno ni oni sami ne znaju zašto se šunjaju, jer ukoliko im je Vlada dala rešenje da to jeste Muzej u Prištini, nije jasno zašto se tolike godine šunjaju.

Na jednom dokumentu vezanom za broj radnih mesta u ustanovama u kojima je Republika Srbija osnivač pisalo je da u Muzeju u Prištini ima 11 zaposlenih iako ih ima svega četvoro. Trebalo bi zato zatražiti imena zaposlenih po zakonu o javnim informacijama a pravu sablazan su izazvali dokumenti iz kojih se videlo da je Jokić zapravo već dobio slovenačku penziju i opravdano se postavlja pitanje: kako slovenački penzioner može biti u stalnom radnom odnosu u Srbiji, a sada valjda ima skoro 80 godina!

Sada bi bilo jako lepo da se vidi da li će se drug Jokić ikada smilostiviti da sam ode u penziju, jer, zajedno sa nepostojećim Muzejem u Prištini predstavlja najordinarnije Potemkinovo selo preko koga se peru ogromne pare ni na šta ali zato sa druge strane Menkovićka i Jokić već godinama „zalažući se za reorganizaciju institucija kulture na KiM" po svaku cenu pokušavaju da zadrže tapiju nad takozvanom zaštitom kosovske baštine od koje jedinu korist imaju njih dvoje a spomenici su ionako u stalnom trpnom stanju, možda baš zato jer ih štite Menkovićka i Jokić koji se potpisuje malo kao direktor nepostojećeg muzeja a malo kao član ugašene nevladine organizacije Mnemosyne a bio je član njenog Upravnog odbora što samo pokazuje da i on vrlo vešto sedeo jednom guzicom na nekoliko stolica što pak potvrđuju neki od bivših radnika nepostojećeg muzeja koji su odavno shvatili da su Jokić i Menkovićka doživotno vezani krađama i da stalno motre jedno drugo da neko od njih ne bi ukrao više para no sto mu sleduje.

Inače, MNEMOSYNA je bila uspešan servis za pranje para a ugašena je nakon hapšenja Mirjane Menković i svih događaja koji su potom usledili, ali zato, iako je Mnemosyne ugašena, očito da neki u Ministarstvu kulture to ne znaju pa se na sajtu Ministarstva kao elektronska adresa navodi mnemosyneŽopen.telekom.rs kao i web sajt . Tokom istrage protiv Menkovićke je utvrđeno i da su umešani i Branko Jokić, Sanja Stanković, rođaka Branka Jokića i Veljko Alvadžic, tadašnji sekretar Muzeja i rođak istog Branka Jokića. A bilo bi jako zanimljivo dokle se došlo sa istragom protiv Menkovićke i Jokića koji do sada nisu odgovarali za brutalno pljačkanje Muzeja Kosova u Prištini 1999. godine, kada je deo neolitskih figurina prodavan Albancima za 80.000 maraka po figurini dok su u Beogradu pričali da im karabinjeri navodno nisu dali da evakuišu predmete Muzeja u Pristini.

Inače još 2002. godine je u Prištinu vraćena sedeća figurina sa lokaliteta Predionica kraj Prištine. Posebno je zanimljivo pitanje šta čini nepostojeći fundus nepostojećeg muzeja iz Prištine, pošto su odande doneli samo dva - tri sanduka predmeta, konkretno 676 arheoloških i oko 570 etnoloških eksponata što naravno ne čini jedan muzej, a pogotovu ne zahteva jedanaestoro zaposlenih, a sva je verovatnoća da u dogledno vreme neće biti potreban ni jedan jedini jer će kad-tad ta dva tri sanduka sa predmetima ionako morati biti vraćeni u sedište Muzeja na adresi ulica Nazim Gafurri bb. 10.000 Priština.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane