Postdemokratija

SLUGA POKORNI

Ko o čemu kurva o poštenju, a Vučić o tome kako neće da bude sluga velikih sila, mada svi znamo da se pred njima oduvek ponašao kao sluga pokorni. Od Merkelove, koju je kovao u zvezde, do Putina, Trampa i Si Đin Pinga, pa čak i Erdogana, pred kojima je šenio proseći za malo njihove pažnje i samilosti. Da ne pričamo o tome kako je sa idolopoklonstvom i strahopoštovanjem služio Šešelju, koji je o njemu napisao tri ponižavajuće knjige „Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić", „Portparol lopovske stranke" i „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić". Slugeranjski se odnosio čak i prema Tomi Nikoliću dok je bio šef Naprednjaka i kad je postao šef države samo zato što ga niko drugi nije shvatao ozbiljno. On sa moćnima prosto ne ume drugačije, u odnosma sa jačima sluga je njegovo srednje ime, zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nije nikakva mudrost konstatovati da velike svetske sile imaju svoje interese na Balkanu i da, koristeći svoju moć, na svaki način nastoje da umesto nekadašnjeg kolonijalizma tu uspostave svoju hegemoniju ( vođstvo, upravljanje, nadmoćnost, prevlast), kako bi te svoje interese i ostvarili. I nije nikakva tajna da su svi režimi u ovdašnjim malim i nerazvijenim državama, posebno njihovi lideri, izloženi najrazličitijim pritiscima, od štapa do šargarepe. I da svi na to pristaju, sa manje ili više stila i otpora, jer prosto nemaju izbora.

Tajna je, međutim, sa koliko je entuzijazma ko od njih ušao u takve odnose i koliko je ko daleko otišao u bespogovornoj poslušnosti. To nam, naravno, niko od njih neće priznati, a neće ni oni kojima je pristao da služi. Naprotiv, dokle god on pokorno i ponizno izvršava zadatke i isporučuje ono što se od njega očekuje, oni će ga podržavati, pa i toleristi njegovo junačenje pred svojim narodom u stilu Aleksandra Vučića, koji ih ne retko optužuje za mešanje u unutrašnje stvari Srbije i ponavlja kako on na to nikad nije i neće pristati. I laže kako im je u lice skresao ovo ili ono. Znaju oni jako dobro da je to jedan od uslova da on ostane na vlasti, a to je jedini način da im bude od koristi i da nastavi da im služi.

Prema tome, sve što Vučić priča samo je za unutrašnju upotrebu, za zaluđivanje naivnog, neobaveštenog a dobronamernog naroda koji drži do slobode i nezavisnosti svoje zemlje, koju su krvavo izvojevali njihovi pretci, a koja zapravo nikad nije stigla ni postojala u ponom smislu te reči. Samo što su neki raniji naši vladari bili mudriji ulazeći u odnose sa najmoćnijima sa oprezom i rezervom, bili pametniji i veštiji u balansiranju i što je najvažnije sa više samosvesti i dostojanstva čuvali svoj i nacionalni obraz.

Istina, kome je suđeno da bude jeban same gaće padaju, ali ne moraš ih baš sam skidati i nuditi se svima. Uvek možeš da pomalo zatežeš učkur. Metoda štapa i šargarepe smišljena je za magarce i sa njima najbolje funkcioniše. Poprilično je uspešna i u nekim drugim odnosima, pa i u međunarodnim, ali ako nisi baš magarac može da se svede na neku podnošljivu meru. Po tome se razlikuju pravi lideri od umišljenih, državnici od političara koji sve što rade, rade isključivo zbog više glasova na izborima.

Stara je izreka, Dobar sluga loš je gospodar! I po tome se može videti kakav je zapravo Aleksandar Vučić. Nad svojim podanicima taj se iživljava na najbezočnije načine, lečeći tako sve svoje komplekse i frustracije. Na njima se sveti za sva ponižavanja i gaženja koja doživljava kao služinče moćnijih od njega.

Treba se samo setiti kako je ućutkivao ministre na sednici vlade kad je postao premijer, pa kako se podsmevao svojim saradnicima pred TV kamerama, kako je pred svima grdio i ponižavao Babića, Drobnjaka ili Bajatovića, i kako je sa omalovažavanjem govorio o svojim vodećim ljudima u Beogradu povodom Savamale, dok je uplašen od masovnih protesta mislio da će morati da ih pusti niz vodu. Čak je privremeno i sklonio Sinišu Malog sa mesta gradonačelmika u zapećak, najavljujući da će ti „kompletni idioti" odgovarati i moralno i politički i krivično. A kad je popustio pritisak javnosti, a Mali mu pokazao zube, ne da nije bio kažnjen i smenjen, nego je naprotiv unapređen u ministra. Mali ga očigledno sa nečim drži u šaci (mislim da je u pitanju ukradena lova koju Mali i za Vučića sakriva po raznim ostrvima), pa je morao i da ga brani kad je ovaj uhvaćen u plagijatu doktorata.

Slično se događa i sad sad sa Nebojšom Stefanovićem, na kojeg je Vučić pokušao da prebaci svu krivicu za spregu vlasti sa mafijaškim klanom Velje Nevolje, angažujući sve režimu odane medije. Ali, kada je Stefanović pokazao da se nije uuplašio, već naprotiv uzvratio sa pretnjama najavljujući dodatna saznanja i dokaze do kojih je došao u saradnji sa FBI, neustrašivi i nepotkupljivi predsednik je ustuknuo. U tom dvoboju zasad je ostao nerešen rezultat, a kako će se završiti niko nije u stanju da predvidi jer, kao u revolveraškom obračunu, ne zna se ko će prvi da potegne i iz svoje fioke izvuče kompromitujući materijal o onom drugom. Stim što Vučića najviše plaši američka zaleđina, koju je najavio Stefanović.

I kad je opljačkao penzionere, uprkos obećanju da u penzije nipošto neće dirati, uradio je to po nalogu spolja, od MMF-a. I kad je širom otvorio granice za izbeglice i migrante, dok su ih u Evropi svi zatvarali, hteo je time da se dodvori Merkelovoj koja je zagovarala politiku dobrodošlice i zbog toga izgubila poziciju, a onda i Vučića. Najveći dokaz podaništva svakako je prihvatanje Briselskog sporazuma, bezuslovno ispunjavajući volju EU i SAD.

Posebna priča je njegovo ponizno i servilno podilaženje Trampu, onomad u Vašingtonu kad je na neviđeno potpisivao sve što mu je ovaj poturao sa samo jedinim pitanjem, imali još. Pristao je tako da Srbija bude jedina evropska država koja će svoju ambasadu premestiti iz Tel Aviva u Jerusalem, a za uzvrat dobije da Izrael prizna Kosovo. Pošto Trampa više nema, sad pokušava da izbegne tu obavezu pričom o tome kako je za Srbiju međusobno priznanje Izraela i Kosova veliko razočarenje. Ne sme da kaže da je i lično razočaran i uvređen, jer i nova američka administracija zna da se on sa time pred Trampom saglasio, a ne sme ni da se izjasni jer ne zna da li će i Bajden na tom sporazumu insistirati ili ne. Ako bude tražio da se potpisane obaveze do kraja i izvrše, još kako će se Vučić odrazočarati i oduvrediti. Sve će pevati kako je to veliki uspeh u najboljem interesu Srbije.

Kad taj i takav Vučić sto puta ponovi da neće da bude ničiji sluga, da neće njemu niko spolja da naređuje, to više liči na kuknjavu nego na pretnju. On je sluga po habitusu ( ono što ga u osnovi čini mentalno onakvim kakav jeste). Sluga po prirodi i po navici. Da nije, ne bi morao toliko da se pravda.

Kao što žene koje se nisu bavile najstarijim zanatom, nemaju nikakvu potrebu da se od toga brane i svima dokazuju svoju čestitost, kao što ljudi koji ne kradu nemaju potrebu da svuda okolo pričaju kako nisu lopovi, tako ni samosvojan čovek operisan od poslušničkog mentaliteta, koji nema slugeranjsko iskustvo ni sklonosti, nema potrebu da neprestano ponavlja da nikome neće da bude sluga. Nema razloga ni preventivno na to da upozorava, jer od njega to niko ni očekuje pa neće ni tražiti. Samo budala ima potrebu da druge ubeđuje da to nije.

U ovom modernom dobu kažu da je mobini telefon takođe dobar sluga a loš gospodar. Dobro služi kad pamti sve brojeve telefona umesto nas, a preko gugla u momentu nudi svu pamet ovog sveta, ali u isto vreme podstiče intelektualnu lenjost i tako nas zaglupljuje dok ne postanemo potpuno zavisni od njega. Kad slučajno ostanemo bez njega postajemo potpuno izgubljeni u svemiru, bespomoćni intelektualni invalidi. Nedavno sam i sam imao takvu situaciju kada mi se na sred mosta pokvario automobil, a telefon ostao kod kuće na punjenju baterije.

Nemam čime da pozovem pomoć. A onda naiđoše neki pešaci pa nude svoje mobilne, ali džabe, ja ne znam ni jedan broj napamet. Nekada, dok nije bilo tog sluge, koji mi je neprimetno postao gospodar, pamtio sam na desetine važnih brojeva, na poslu, od prijatelja i naravno najbliže rodbine, a sad ni jedan, ni od rođene ćerke i sina, sa kojima se redovno čujem ili dopisujem svaki dan. I nije to samo staračka demencija jer sad ih znam, naučio sam posle te sramne i gotovo tragične situacije, povodom koje sam takođe shvatio ne samo da sam postao sluga, nego i rob mobilnog telefona.

Tako nekako je i sluga Aleksandar Vučić postao naš gospodar. Svi znaju čemu on treba da služi, ali vremenom su mu mnogi prepustili ne samo da pamti umesto njih, nego i da misli, da umesto njih sam okreće brojeve i uspostavlja im vezu sa susedima i svetom, po sopstvenoj volji. Ubedio ih je da on sve zna i o svemu brine, tako da oni ne moraju.

Čak i da hoće, bez njega oni više ne mogu ništa ni da preduzmu jer tako inhibirani zaboravili su kome i gde bi trebalo da se obrate. A, izbrisao im je i memoriju, tako da su njegove izjave i informacije, koje im se svakodnevno serviraju, jedino što pamte, zapravo ne moraju ni da pamte jer im se uredno pere mozak upornim ponavljanjem. On je jedini izvor i tumač, a njegove laži su jedino na osnovu čega saznaju šta se događa u svetu i oko njih.

Najtragičnije je što se taj podanički mentalitet, i uz pomoć modernih tehnologija, širi svetom kao pandemija, a kod nas posebno pošto ga predsednik države promoviše i natura svakodnevno preko uveliko podaničkih medija. I što se navikakavamo da živimo s tim, kao da je to stanje normalno.