Natrag

Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (19)

Upotreba dugova

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

2)EKSPLOZIVNI RAST INOSTRANE ZADUŽENOSTI, IMPLOZIJA RAZVOJA I DUŽNIČKA OMČA

Da li se jedna privreda može uspešno razvijati samo na dominantnom prilivu stranog kapitala? Kakva je struktura prilivenog kapitala u privredu i kako se koristi? Koji su efekti upotrebe stranog kapitala? Može li se efektima u porastu nacionalnog bogatstva osigurati dovoljna sredstva za otplatu dugova i nužni porast nacionalne akumulacije - da bi došlo u sledećoj fazi razvoja do dekumulacije duga, odnosno smanjenja zaduženosti privrede? Kako dolazi i kojim mehanizmom do prezaduženosti privrede i takvog tereta dugova da preti bankrot države? Mogu li država i privreda da uđu u fazu "zrelog dužnika", uz otvaranje nužnog procesa razduživanja ili dekumulacije spoljnog duga?

Sve su to pitanja koja se moraju postaviti kada se ulazi u veći obim korišćenja inostranog kapitala.

Da li je došlo do preterane inostrane zaduženosti i takvog godišnjeg tereta spoljnog duga da preti prezaduženost, odnosno klasična "dužnička omča". Odnosno, da li je nastala faza autonomnog rasta spoljnog duga? Da se novim dugom finansira stari dospeli dug i da dug autonomno raste bez efekata na nacionalni proizvod i potrošnju.

Da pogledamo uobičajene odnose bruto domaćeg proizvoda i inostranog duga i njihovu godišnju dinamiku i odnose.

U 2018 izvršena je korekcija bruto proizvoda. Korekcija bruto proizvoda je izvršena na sledeći način: uključena trgovina drogom, procenjeni deo učešća sive ekonomije, „seksualne usluge" i sl.

Noviju fazu razvoja privrede u kretanju visine i tereta spoljnog duga karakteriše njegov eksplozivan rast i formiranje automatizma stalnog rasta duga, uz slabljenje razvojne moći privrede i društva. Ovo nije vezano samo za ogromne intervencije države u pomoći privredi i stanovništvu u Kovid krizi od oko 9 milijardi evra.

Takva tendencija stalnog rasta tereta spoljnog duga bolje se može sagledati kada se paralelno prikaže stopa rasta privrede, kamatni teret, obaveze koje dospevaju iz duga i ukupne kamatei otplate koje opterećuju nacionalnu privredu.

Učešće kamate na spoljni dug (države, preduzeća i banaka) je veće od godišnje stope privrednog rasta. Prirast bruto domaćeg proizvoda je manje od mase plaćene kamate, tako da se novi dugovi odnose i na podmirivanje otplata i plaćanje dela kamata iznad prirasta bruto proizvoda.

Otplate i kamate, vidimo, visoko opterećuju nacionalnu privredu (16-18,7%). To je period samoodržavanja i sufinansiranja dugova, uz finansijsko siromašenje privrede i blokada razvoja.

Dinamika privrednog rasta je nedovoljna da pokrije samo obaveze iz kamata na spoljni dug, dok se otplate moraju stalno reprogramirati (refinansirati).

Indikativan je novi period razvoja (2008-2016) u kojem je prirast bruto domaćeg proizvoda negativan (minus 176 miliona evra), dok je spoljni dug u istom periodu povećan za 4,6 milijardi evra.

Prosečna stopa privrednog rasta u tom periodu iznosi svega 0,6%, a spoljni dug 6,4%. U tom periodu je učešće spoljnog duga u BDP povećana za gotovo 25% (sa 67,5% na 79,9%).

Komparacije radi sa državama u okruženju navodimo samo neke od njih.

Uz Hrvatsku po visini učešća duga u bruto domaćem proizvodu Srbija je na drugom mestu, mada je apsolutna visina duga daleko veća kod Hrvatske i Slovenije. Međutim, zbog nižeg bruto proizvoda Srbije učešće spoljnog duga je relativno visoko.

Postavlja se strateško pitanje: kako zaustaviti autonomni rast spoljnog duga, a posebno kako ga smanjiti, a time i obaveze iz dugova (kamate i otplata).

Prosečna stopa rasta inostranog duga u celom periodu 2001-2017. iznosi

8,6% dok je prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda 3,2%. Učešće duga u bruto domaćeg proizvodnu poslednjih devet godina se permanentno povećava i krajem perioda (2021) iznosi oko 66,4%, a 2012 je iznosila oko 76%.

Nije problem same visine duga i odnos duga i bruto domaćeg proizvoda, već: 1) Visina godišnjih obaveza iz duga (kamata i otplata), 2) Porast bruto domaćeg proizvoda, a zatim 3) Struktura i elementi duga i 4) Efekti upotrebe (korišćenja) duga.

U periodu eksplozivnog širenja spoljnog duga (2008-2017) prosečna stopa rasta duga iznosi čak 6,4%, dok prosečna stopa ekonomskog rasta iznosi 0,9%. Rast duga u ovoj fazi je deset puta brži od rasta nacionalnog bogatstva. U periodu nastanka svetske finansijske krize (2008-2012) bruto domaći proizvod je povećan za 2,4 milijarde evra, a spoljni dug 4,7 milijardi. Prosečna stopa rasta bruto proizvoda u tom periodu iznosi 0,6%, dok je prosečna stopa rasta duga 6,4%. i obaveza iz duga 18,5%.

Interesantan je period pre nastanka krize (2005-2008) kada dolazi do prave eksplozije spoljnjeg zaduživanja, uz prosečnu stopu od 22% i prosečnu stopu privrednog rasta od 6,4%. Od tada nastaje prelom u kretanju spoljne zaduženosti (stalni rast) i padanje stope privrednog rasta-uz veliku oscilatornost godišnjih stopa rasta. To je vrlo nestabilan i neuravnotežen rast.

Interesantno bi bilo sada pogledati ponašanje spoljnog duga, bruto domaćeg proizvoda preračunatog po realnom kursu, (ravnotežnom kursu koji eliminiše razliku stope inflacije u našoj privredi i u razvijenim privredama). Tada se dobija znatno realnija slika u odnosu na kretanje nominalnog bruto proizvoda preračunatog u evro po tekućem srednjem kursu.

Dakle, visoko precenjeni kurs dinara u nizu godina dovodi do nerealno visokog bruto domaćeg proizvoda izraženog u evrima, pošto se nominalni bruto proizvod konvertuje u podcenjeni evro. To dovodi do "naduvanog" kroz inflaciju bruto domaćeg proizvoda i smanjivanja učešća spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu.

Period 2001-2004. je faza stagnacije visine duga i njegovog blagog povećanja. Međutim, od 2005. godine nastaje faza eksplozivnog povećanja spoljnog duga. Ako se uključi uticaj relativne inflacije (u nominalnom bruto proizvodu) tada je nominalni rast bruto proizvoda u periodu 2001-2016. godine prosečno 7%, a prosečna stopa rasta spoljnog duga 15%. U godini krize dolazi do realnog rasta od svega 2,6%, dok dug raste za 3,0%. To sve daje visoku razliku u dinamici rasta duga i rasta bruto domaćeg proizvoda.

Još je veća razlika u godišnjem prirastu duga i godišnjem prirastu bruto proizvoda. Ako se stavi u odnos tako izračunat realni bruto proizvod (realnim kursom evra) i spoljni dug-tada je dug u svim godinama (od 2007. godine) iznad bruto domaćeg proizvoda (108,2%).

3.) KADA JE PRIVREDA PREZADUŽENA?

INDIKATORI I OCENA

Da li je neka privreda u određenoj fazi razvoja prezadužena? Preti li

joj kriza likvidnosti i urednog izvršavanja međunarodnih obaveza, odnosno da li joj preti dužnička kriza. Obično se, vidimo, kao indikator visine i tereta duga uzima odnos duga i bruto domaćeg proizvoda. Da li se iz navedenog odnosa može izvesti zaključak o zaduženosti neke države? Takav indikator ne ukazuje mnogo na pravo stanje, opterećenost dugovima i perspektivu zaduženosti. Nije problem same visine duga i odnos duga i bruto domaćeg proizvoda, već visina godišnjih obaveza iz duga (kamata i otplata) i prirast domaćeg bruto proizvoda, a zatim struktura (robni, finansijski, vrsta valute, kratkoročni, dugoročni, vezani, za investicije, za budžet, za potrošnju, za likvidnost) i uslovi dugova (tokovi, kamate, grejs period) i efekti njihove upotrebe (proizvodnja, bruto proizvod, zaposlenost, štednja, izvozna ili uvozna privreda i sl.). To je inače nerealan i dosta iskrivljen (zbog nerealnosti iskazanog bruto domaćeg proizvoda) čisto statistički odnos i ništa više. Odnos ukupnog spoljnog duga i nominalnog bruto proizvoda iznosi oko 82%-90%. Ispada po tome da "nema prezaduženosti". Ako se uzme samo dug javnog sektora (države Srbije), što političari uglavnom čine, tada je ovaj odnos bio ispod 45%, pa se tvrdilo da Srbija spada u "manje zadužene u poređenju s nekim evropskim zemljama". Međutim, od 2008. godine ovaj odnos stalno raste sve do 65% u 2013. godini i 76% u 2016. godini. Dakle, radi se o visokoj zaduženosti države.

Visina duga i njegov odnos prema domaćem bruto proizvodu ne govori ništa o sledećim bitnim elementima:

1)Kratkoročni i dugoročni dug;

2)Dinamika dospeća dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;

3)Visina kamata kao fiksnih obaveza;

4)Sistemi korišćenja dugova (proizvodno, neproizvodno) i njihova efikasnost u privredi i stvaranju domaćeg bruto proizvoda;

5)Odnos dospelih obaveza iz dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;

6)Visina deficita trgovinskog i platnog bilansa;

7)Dinamika ekonomskog rasta i dinamika rasta inostranog duga;

8)Mogućnost otpisa ili rekonstrukcije dela duga;

9)Visina i struktura deviznih rezervi;

10)Spremnost svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka i dr.) da olakšaju teret dugova -konverzijom dugova;

11)Kretanja na svetskom tržištu kapitala (kamata, rokovi, dostupnost) i dr.

Isto tako važno je kako se formira bruto domaći proizvod. Prvo, koliki deo iz uvoznih komponenata, a koliko iz domaćih faktora. Drugo, koliko iz razmenjivih, a koliko iz nerazmenjivih proizvoda. Treće, koliko iz proizvoda za izvoz, a koliko za domaću potrošnju. Četvrto, koliko se proizvode investiciona dobra, a koliko potrošna roba i usluge i sl. Dakle, radi se o strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda.

Sada se u bruto domaći proizvod uključuju i sredstva od prostitucije i sredstva od prometa droge. Kako je cilj svake države da poveća bruto domaći proizvod - to znači da je zainteresovana za povećanje ovih "delatnosti". Isto tako, nije moguće egzaktno utvrditi i pratiti ova sredstva i delatnost, tako da će to biti izrazito arbitrarno određeno, što će povećati bruto domaći proizvod.

Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora pratiti da bi se vodila politika optimalne eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti - da se spreči ulazak u dužničku krizu, odnosno međunarodnu nesolventnost. Tek na osnovu tih indikatora može se sagledati visina stvarne inostrane zaduženosti i dužnički teret u toku godine. Radi se o jednoj složenoj dinamičkoj pojavi sa nizom faktora koji je određuju u svakoj godini. Stoga odnos duga i bruto domaćeg proizvoda ne znači mnogo kao indikator zaduženosti, ali godišnji privredni rast i porast duga i dospeća obaveza iz duga u toku godine već pokazuje da li slabi ili jača opšta razvojna moć privrede ili se kreće u pravcu prezaduženosti i "omče duguva", odnosno u krajnjem slučaju bankrota.

Da vidimo, konačno, koje faktore svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja, a koje smo prethodno analizirali na primeru Srbije.

1.Postojeća visina duga i odnos duga i bruto nacionalnog proizvoda.

2.Dospeća i godišnje obaveze po inostranom dugu:

1)Kamatne obaveze,

2)Dospele otplate.

3.Ekonomski rast i obaveze iz duga:

1)Stopa (i dinamika) godišnjeg privrednog rasta,

2)Učešće godišnjih obaveza iz duga u bruto nacionalnom proizvodu.

4.Struktura postojećeg duga:

1)Finansijski krediti (i uslovi kredita),

2)Robni krediti,

3)Kratkoročni krediti,

4)Dugoročni krediti,

5)Dugovi po oblicima (i uslovima) prema kreditorima u inostranstvu,

6) Mogućnost konverzije, otpisa i rekonstrukcije duga.

5.Upotreba novih dugova:

1)Proizvodno-investicioni (razvojni efekti),

2)Potrošni (budžet, popuna deviznih rezervi, dospela otplata duga).

6.Efekti upotrebe duga:

1)Porast bruto domaćeg proizvoda,

2)Porast zaposlenosti,

3)Porast nacionalne štednje (akumulacije),

4)Porast uvoza,

5)Porast domaće proizvodnje,

6)Porast izvoza,

7)Porast izvoza iz duga (godišnje) i nivoa duga.

Sve su to elementi koje treba uzeti u obzir u svakoj privredi kada se ulazi u proces korišćenja inostranog kapitala. Strategija i politika zaduživanja moraju sadržavati i strategiju ostvarivanja upotrebe kapitala, ali i razduživanja. A to znači prethodno izrađen program, potrebna sredstva, a zatim traženje potrebnih (najpovoljnih) sredstava.

Sada se često ulazi u dugove, bez programa, koncepcije razvoja i sl. Samo što je "neko" našao kreditora.

4)PROMENA STRUKTURE EKSTERNOG DUGA I EFEKTI DUGA NA OPLODNJU KAPITALA I EKONOMSKI RAST

KORISNICI DUGA PO SEKTORIMA I USMERAVANJE ILI UPOTREBA DUGOVA

Struktura eksternog duga po nosiocima (korisnicima) je vrlo značajna, posebno u pogledu njihovih uslova korišćenja, usmeravanju (namena) i efekata koje daju u domaćoj privredi. Dug države (javnog sektora) se u poslednjim godinama stalno povećavao, ali se i dugovi banaka i privrede (koja se zbog visoke devizne obavezne rezerve banaka direktno zadužuje u inostranstvu) povećali. Nisu devizni dugovi banaka i preduzeća samo njihova briga, već je to deo ukupnog duga iz kojeg slede obaveze otplata i kamata, koje na kraju plaća ukupna privreda.

U dosadašnjoj analizi koristili smo zvaničan podatak da je spolni dug krajem 2018. iznosio 25.621miliona evra. Međutim, kada se pogleda struktura

duga po domaćim sektorima (nosiocima) tada se vidi da je bruto spoljni dug 28.320 miliona evra,što u odnosu na bruto domaći proizvod iznosi 76,1%. To je visoko učešće spoljnog duga prema zvaničnom. U 2020. spoljni dug je narastao na 30,8 milijardi evra, što u odnosu na BDP iznosi 66,4%.

Najveći korisnici spoljnih dugova postala su u ovom periodu preduzeća-čiji je spoljni dug porastao sa 607 miliona iz 2001. na čak 12 milijardi evra, ali i bankarski sektor, kod koga je spoljni dug porastao sa 105 miliona na 3,9 milijardi evra. Zvanična statistika banke i privredu tretira kao privatni sektor, što je metodološki nekorektno. Naime, u bankarskom sektoru postoje i državne banke (javni sektor) uz strane i privatne, a kod privrednog sektora postoje čisto privatna preduzeća, ali i javna preduzeća. Posebno su interesantni dugovi u bankarskom sektoru, jer strane banke se zadužuju u inostranstvu, a pitanje je koliko ulažu u razvoj, koliko za likvidnost banaka, a koliko u spekulativne transakcije (repo operacije), uz izvlačenje profita preko visokih kamata u inostranstvo. Banke i preduzeća otplaćuju svoje dugove prema ugovorima, nezavisno od obaveza javnog sektora.

Spoljni dug se obračunava po principu dospelog duga, a to je glavnica duga uvećana za kamatu "koja nije plaćena". Treba uzeti stanje duga uvećano za ukupno obračunatu kamatu na dug, jer se godišnje dospele kamate i otplate uredno prate.

Eksplozivni rast spoljnog duga javlja se kod privatnog sektora (preduzeća i banaka) koji je u navedenom periodu porastao sa 712 miliona evra na 13 milijardi, odnosno sa 6,5% u ukupnom na gotovo 50%. Poslovne banke su zbog visoke devizne obavezne rezerve (koja se kretala između 45% i 60%) upućivale preduzeću na direktno zaduživanje u inostranstvu kod banaka i drugih finansijskih organizacija.

Ukupan spoljni dug je prosto eksplodirao, ali i odliv po kamatama i otplatama.

Obaveze po kamatama gotovo progresivno rastu sa 16 milijardi dinara iz 2008., na 94,5 milijarde u 2013., oko 115 milijardi u 2014. godini i 132 milijarde u 2016. godini, a zatim padaju ----str80 na opšti pad kamatnih stopa. Isto se odnosi i na dospele otplate dugova, bez obzira sto su rokovi dugova dosta povoljni. U 2016. platilo se za kamatu 132milijarde i 518 milijardi dinara za otplatu. U 2020. godini padaju troškovi (rashodi) za kamate iz budžeta na 110 milijardi dinara, a otpalte se snižavaju na 401 milijardu. Tako ukupne obaveze na dugove iz budžeta iznose 511 milijardi dinara ili 4,3 milijarde evra. Kod otplata se u ovoj godini dogodio veliki pad, u razloge smanjenja otplata ovde ne bih ulazio.

Po ročnosti dospeća, odnosno rokovima na koje su odobreni (i korišćeni) inostrani krediti su dosta povoljni.

Na dugoročne kredite otpada 88% do 92%, što je vrlo visoko učešće.

Samo se odmah postavlja pitanje njihove namene, upotrebe i efekata koje daju u privredi.

U pogledu visine efektivne kamatne stope na inostrane dugove treba istaknuti da je prosečna ponderisana kamatna stopa na ukupan dug iznosila 5,1%, kod dugova javnog sektora 4,8%, sektora banaka 5,2% i dugova preduzeća 5,4%. Problem je u tome što je učešće kredita sa promenljivom kamatnom stopom izuzetno visoko, a time i kamatni rizici. Kod ukupnog duga oni iznose 78%, a kod sektora banaka 85% i preduzeća 88%, lizing kompanija 98% i javnog sektora 48% (NBS, Godišnji izveštaj 2016. Podaci se odnose na 2008. godinu).

Veliki je problem kod svih sektora - korisnika kredita u inostranstvu njihovo dospeće i korišćenje u toku godine, čime se sagledava njihova neto pozicija i potencijalno mogući razvojni (i drugi) efekti u privredi.

Veliki problem nastaje onog trenutka kada se obaveze iz dugova izjednače sa novim prilivom kapitala (dugova). Tada dodatnih sredstava uvozne akumlacije za razvoj i investicije praktično nema. Spirala dugova i obaveza se proširuje. Zaduživanje se odvija u cilju servisiranja dospelih obaveza iz ranijih dugova, uz stalan rast kamatnog tereta.

Struktura korišćenih kredita sektora preduzeća je vrlo nepovoljna i ne može se vezati za veći uticaj na dinamiziranje ekonomskog rasta. Na finansijsko posredovanje se odnosi skoro 2 milijardi evra (28%), na poslove s nekretninama i iznajmljivanje 2,1 miljarada (31%) i na trgovinu 1,7 milijardi (26%). Prerađivačka industrija koristi svega 935 miliona (u tome proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića gotovo polovinu). Raspolažemo podacima za 2008. godinu.

Da li je korišćenje kredita u funkciji razvoja? Da li se stvara nacionalna štednja? Iz kojih sredstava će se vršiti otplate dospelih kredita? Iz novih kredita? Da li se otvara proces stalnog zaduživanja i vraćanja, ali na sve višem nivou?

(2). STRUKTURA SPOLJNOG DUGA PO KREDITORIMA I USLOVI ZADUŽIVANJA

Struktura duga po davaocima kredita - kreditorima je vrlo značajna zbog različitih uslova koje kreditori nude (kamata, rokovi, obezbeđenje, dinamika korišćenja, namena kredita i dr). Da pogledamo strukturu spoljnjeg duga po kreditorima u nekim karakterističnim godinama.

Zbog posebnog značaja kreditora i njihovih uslova kredita dajemo i detaljniji pregled kredita po pojedinim kreditorima.

Dominantno korišćenje inostranih kredita kod međunarodriih finansijskih organizacija, vlada i ostalih kreditora. Posebno je značajan iznos evroobveznica koji se koriste za finansiranje budžetskog deficita.

5) FAKTORI I MAKROINDIKATORI ZADUŽENOSTI - KONTROLA EFEKATA INOSTRANIH DUGOVA U PRIVREDI

Da li je neka privreda u određenoj fazi svoga razvoja prezadužena? Preti li joj kriza likvidnosti i urednog izvršavanja međunarodnih obaveza? Da li je na pomolu dužnička kriza jedne privrede i raniji "argentinski i meksički scenario", a danas grčki? Da li je moguć proces razduživanja koji su uspešno provele neke privrede u tranziciji. Kakva je cena koja se plaća u razvoju zbog odliva nacionalnog dohotka i deviza za inostrane obaveze? Sve su to pitanja koja se nameću, posebno iz razloga što sada najveći broj ekonomista tvrdi da mnogim privredama "u tranziciji" preti dužnički kolaps, s jedne strane, a s druge što se uslovi kreditiranja pogoršavaju paralelno sa produžavanjem krize u razvijenim zapadnim privredama.

Obično se kao indikator tereta inostranog duga, videli smo, uzima odnos spoljnog duga bruto domaćeg proizvoda.

Iz kretanja inostranog duga i njegovog odnosa prema domaćem bruto proizvodu, videli smo, ne može izvesti zaključak o zaduženosti neke države? Takav makroindikator, mada se često koristi, ne ukazuje mnogo na pravo stanje tereta dugova i perspektivu zaduženosti neke zemlje. Ovo iz sledećih razloga:

1)Sam nivo d ništa ne govori o njegovoj strukturi, posebno u pogledu učešća kratkoročnih i dugoročnih dugova (kao i davalaca kredita i njihovih uslova),

2)Dinamika dospeća obaveza po dugu, posebno kamate (kao fiksne obaveze) i otplata u toku jedne godine, ali i eventualni grejs period kod dugova,

3)Sistem korišćenja dugova (proizvodno ili neproizvodno) i njihova efikasnost u privredi u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i stvaranja mogućnosti za otplatu obaveza iz domaćih izvora,

4)Visina i tendencija u kretanju deviznih rezervi (i njihova struktura, sigurnost, raspoloživost) i odnos dospelih obaveza u toku godine i visine raspoloživih deviznih rezervi,

5)Odnos uvoza i izvoza i visina deficita (ili suficita) trgovinskog i platnog bilansa i sistem njihovog finansiranja,

6)Očekivanja kretanja u izvozu i uvozu zemlje u zavisnosti od kretanja na svetskom tržištu, odnosno konjunkture vodećih privreda u svetu,

7)Lakši ili teži pristup svetskom tržištu novca i kapitala i sredstvima međunarodnih finansijskih institucija,

8)Dinamike ekonomskog rasta u zemlji i veće ili manje "sklonosti" uvozu i izvozu (učešće uvoza i izvoza u bruto domaćem proizvodu),

9)Dinamike (stope) ekonomskog rasta i dinamike inostranog duga (proces dekumuliranja duga),

10)Političke i ekonomske stabilnosti jedne države i visine rizika za direktna strana ulaganja, odnosno mogućnosti otpisa dela duga ili u celini (Londonski i Pariški klub i sl.),

11)Spremnosti svetskih finansijskih institucija (MMF, IBRD) da olakšaju teret obaveza zemlje sa teškoćama u servisiranju inostranog duga, odnosno teškoća u platnom bilansu i uslovi pod kojima se odobravaju ova sredstva,

12)Visina deficita platnog bilansa uvećana za dospele obaveze po dugu u toku godine i dr.

Interesantno je videti kome je plaćena kamata države (javnog sektora kroz budžet) na javni dug.

Ako se ima u vidu da se unutrašnji dug uglavnom odnosi na strane banke, ali i kod prodaje državnih zapisa (nominovanih u evru) očito je da je to sve spoljni kapital i odliv deviza za plaćenu kamatu.

Uz državu zaduživala su se i preduzeća i poslovne banke. Dug ovih sektora krajem 2016 iznosi oko 12 milijardi evra (preduzča 9,6 milijardi i banke 2,4 milijarde). Ovi sektori su takođe platili kamatu od oko jedne milijarde evra (odliv) tako da je kamatni teret ćele privrede oko 2,1 milijarde evra (što iznosi oko 6,4% bruto domaćeg proizvoda), pri tome je rast BDP u toj godini minus 3,3%.

Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora pratiti da bi vodila adekvatnu i optimalnu politiku eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti, da ne uđe u dužničku krizu, odnosno u međunarodnu nesolventnost. Takva privreda tada postaje prezadužena i nije u mogućnosti da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, država je "bankrotirala", kada objavljuje da nije u stanju da servisira inostrane dugove.

Radi se o nizu indikatora koje treba uzeti u obzir da bi se mogao izvući zaključak o visini stvarne inostrane zaduženosti, teretu dugova u toku godine i eventualnoj krizi zaduženosti. Radi se o jednoj vrlo složenoj dinamičnoj pojavi, sa nizom faktora koji je određuju u svakoj godini. Stoga i odnos duga i društvenog proizvoda ne znači mnogo kao indikator, ali godišnji prirast duga (dospeća obaveza iz duga u toku godine) i godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda već pokazuje da li slabi "opšta" razvojna moć privrede (kada svi efekti rasta domaćeg proizvoda odlaze na plaćanje kamata i otplata na inostrane dugove).

Zvanična statistika često daje potpuno različite podatke i o visini bruto domaćeg proizvoda i inostranog duga, ali i per capita dohotka, odnosno visinu duga po stanovniku. Ovo posebno iz razloga primene različite metodologije obračuna bruto proizvoda i kategorija koje ulaze u javni dug, ali i deviznog kursa.

Naime, devalvacija stranih valuta (ili precenjenost domaćeg kursa) dovodi do povećanja domaćeg bruto proizvoda izraženog u stranom novcu (evro, dolar).

Dinamika stope ekonomskog rasta i rasta duga ukazuju da li dolazi do kumuliranja duga i moguće dužničke krize, ako se nastavi nepovoljna izvozno-uvozna politika, zaduživanje i razvoj.

6) GODIŠNJE OBAVEZE IZ DUGA, EFEKTI RASTA I KRITIČftA TAČKA INOSTRANE ZADUŽENOSTI

Odnos visine duga i bruto domaćeg proizvoda videli smo, ne pokazuje pravi stepen eksterne zaduženosti i teret dugova. Prava "omča dugova" vidi se iz godišnjih obaveza iz duga i prirasta bruto domaćeg proizvoda, visine i kretanja deviznih rezervi i kretanja salda platnog i trgovinskog bilansa (odnosno potreba plaćanja uvoza). Stoga smo tim odnosima i kretanjima prethodno posvetili posebnu pažnju.

Da li je i kada dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti - kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista i da li privreda ulazi u fazu kada država neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze po dugu (kamate i otplate).

Inostrani dug vidimo brže raste od rasta bruto domaćeg proizvoda, tako da ekonomski rast nije dovoljan da se izvršavaju obaveze iz duga. Prirast duga je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda, tako da nema prostora za nacionalnu štednju i finansiranje investicija. Uz to i deficit u platnom i trgovinskom bilansu raste iz godine u godinu, što je postala gotovo zakonitost, tako da postaje sve veće ograničenje u razvoju.

Kakva se strategija razvoja i finansiranja može izabrati u takvim odnosima? Da li ovakav rad celokupne privrede i prirast društvenog proizvoda, koji nije dovoljan ni za plaćanje obaveza iz dugova, osigurava u postojećim odnosima prostor za dinamičniji rast i razbijanje "dužničke blokade" ili stvarne "omče dugova"? Finansijskom kapitalu, koji je u nadiranju, ne trebaju druga sredstva za osvajanje novih tržišta i privreda. Zavisnost o raspolaganju i ponašanju svetskog fmansijskog kapitala (bankarskog, privatnog, javnog, međunarodnih institucija) je toliko povećana da predstavlja ograničavajući faktor razvoja, uz potpunu dominaciju i "ucene" svetskog finansijskog kapitala.

7) PRIRAST BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA I DOSPELE OBAVEZE IZ DUGOVA

(1) EFEKTI RASTA ZADUŽENOSTI NA PRIRAST BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA

Odnos duga i bruto domaćeg proizvoda koji se najčešće koristi kao indikator dužničkog tereta, nije pravi indikator eksterne zaduženosti. To se pre odnosi na dospele godišnje obaveze iz inostranih dugova i godišnji rast bruto proizvoda, jer on ustvari ukazuje na to da li se stvara omča dugova i da li raste dužnički teret. Uzmimo da pogledamo period 2012-2020. godine.

Godišnji prirast bruto proizvoda i visina dospelih obaveza iz duga ukazuju na to da li jača ili slabi opšta razvojna moć privrede ili se ulazi u zonu prezaduženosti i nemogućnosti servisiranja inostranih dugova.

Stopa privrednog rasta (BDP), koji se stvara preko 70% uslugama koje nisu "proizvod za izvoz", u periodu 2002-2018. godine iznosi prosečno 2,7%, dok je u istom periodu godišnji prosečan rast inostranih dugova 7,7% i učešće obaveza iz duga 10,5% (sa tendencijom stalnog povećanja). Rast bruto domaćeg proizvoda je gotovo tri puta sporiji od rasta dugova i obaveza iz dugova. Kako je učešće obaveza iz duga veće od stope rasta - prirasa bruto domaćeg proizvoda, nije dovoljan za servisiranje inostranog duga. U navedenom periodu (2002-2018) ukupan godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda iznosio je 12,8 milijardi evra, dok je spoljni dug povećan za 15,1 milijardu evra. Karakterističan je period od nastanka krize (2008) do kraja 2018. godine.

U ovom periodu prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda iznosi 1,2%, rast ino-duga je prosečno 6,4% i učešće obaveza iz duga u BDP 14,1%. U ovom periodu ne postoji prirast bruto domaćeg proizvoda, dok je spoljni dug porastao za 11,1 milijardi evra.

Da pogledamo, konačno, kakva su kretanja u novoj fazi razvoja )2012.-2020. godina). Spoljni dug je povećan za 5,2 milijarde evra (sa 25,7 na 30,9 milijardi), dok je samo plaćena kamata na dug javnog sektora 8,6 milijarde evra, a prirast bruto proizvoda oko 10 milijardi evra.

Tendencija stalnog rasta spoljnog duga se i dalje održava. Istovremeno se teret kamata u masi povećava, kao i u odnosu na bruto domaći proizvod. Stopa ekonomskog rasta je i dalje gotovo stagnantna i označava vrlo spor i trom ekonomski rast.

Sada je interesantno videti na koga se odnosi i gde odlazi „kamatni teret" na spoljni dug. Odvojićemo stoga unutrašnji i spoljni dug države, uz uključivanje u spoljni dug sektora banaka i sektora preduzeća.

Interesantno je videti da li se povećava razvojna moć privrede preko korišćenja spoljnog duga i formiranja obaveza iz duga, odnosno da li postoji proces stvaranja nacionalne akumulacije, snažniji rast domaćih investicija i porast zaposlenosti. To je smisao korišćenja spoljnog duga, s jedne strane dinamiziranje razvoja i investicija, a zatim proces dekumulacije zaduženosti i pretvaranje privrede u „zrelog dužna znatno višem nivou nacionalnog bogatstva uz manju eksternu zavisnost.

Učešće obaveza naglo raste, tako da se može smatrati da je ovde nastao veliki problem. Očito je spoljni dug „zamenio" sredstva inače velike i neuspešne privatizacije. Rasprodaju bogatstva zamenila je velika zaduženost i spoljni dugovi. Naravno, time dolazi i do velikog odliva nacionalne štednje (akumulacije) u inostranstvo. O tome više u narednim delovima ovog rada.

Učešće otplata u BDP povećano je sa 0,8% iz 2001. i 4,6% u 2005. na 13,6% u 2009.godini, 11,7% u 2010.godini, 12,7% u 2001. godini i 19% u 2014.godini. Gore navedeni podaci pokazuju da je odliv kapitala u poslednje dve godine veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda. Dolazi do odliva kapitala iz zemlje u inostranstvo i siromačenja privrede, uz slabljenje razvojne moći privrede. Učešće odliva u prirastu bruto proizvoda u 2008.iznosilo je oko 4%, što se povećava u 2009. na preko 160% zbog negativne stope rasta bruto domaćeg proizvoda od minus 3,1%. Sve se to može sagledati iz sledeće tabele.

Problem je očito u tome što obaveze iz duga iz godine u godinu rasta (sa 103 miliona u 2001. na 3,4 milijarde u 2008. i 6,5 milijardi u 2014.godini) tako da u poslednjim godinama nije dovoljan prirast domaćeg proizvoda (1-2%), da bi se servisirale kamate i otplate na dugove. Obaveze iz duga, a u poslednjim godinama samo kamate u potpunosti apsorbuju celokupan prirast bruto domaćeg proizvoda.

Otplate i kamate iz duga vidimo u potpunosti apsorbuju sav prirast bruto domaćeg proizvoda u nizu godina. Postoji li šansa u takvim odnosima za pokretanje razvoja? Može li se „istisnuti" dovoljno domaće štednje ili akumulaciju za investicije? Po ovom konceptu samo na osnovu novog zaduživanja, ali i novih tereta kamata, za koje će privreda i društvo u celini raditi. Tada je omča dugova toliko zategnuta da preti nagli pad životnog standarda i svih oblika domaće potrošnje (lične, opšte i investicione, dok će izvoz biti posebno pogođen).

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane