Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (8)

NAS DVA BRATA, OBA RATUJEMO

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Veliko je, neopisivo, bogatstvo imati rođenog brata, pa još istog uzrasta, ali nije lako biti mlađi brat, posebno kada je razlika mala, samo godinu dana i jedan mesec. Skoro isti, a opet ni nalik. Tako blizu, i bukvalno nadohvat ruke, a zapravo nedostižno. Kasnije, u zrelim godinama, to više nije hendikep, naprotiv, sad čak mogu da ga zavitlavam pred moj rođendan sa pitanjem kako je u godini u koju ulazim. Ali, u detinjstvu tih trinaest meseci daje prednost koju je nemoguće dostići, što izaziva opasne frustracije kod ambicioznog klinca. Uprkos svim naporima, razlika je očigledna u svemu, od izgleda, snage i znanja, do društvenog statusa. Viši je, mnogo više nego što bi to podrazumevala razlika u datumu rođenja, jači, brži, veštiji, pametniji i uživa veće poverenje odraslih. Stoga nije čudo što sam jednu od najvećih životnih satisfakcija doživeo kada smo se, negde oko dvadesete, izjednačili po visini. Bilo je i pre toga nekih nerešenih rezultata, pa čak i mojih malih pobeda, ali to nije bilo toliko vidljivo da bi i Laza morao priznati da sam ga dostigao ili čak prestigao. A to je u odrastanju mlađeg brata najvažniji cilj.

Na primer, prvo seksualno iskustvo doživeo sam jedan dan pre njega, sa istom sisatom Makedonkom, možda samo koju godinicu starijom. Bilo je to, naravno, na moru, u Crikvenici, u mojoj, recimo, četrnaestoj godini. Tesan bikini je istiskivao njene jedre grudi na površinu vode, a izazovni osmeh kao da me je čikao da ih pipnem. Kad je to prošlo bez posledica, ruka se sama spuštala do međunožja i zavlačila u njene gaćice, što je dovelo do uzbune u mojim kupaćim, gde je gušter od vojnika kao po komandi zauzeo stav mirno.

Ne znajući šta dalje u vodi, predložio sam joj da odemo u šumarak iznad igrališta za mini golf, tu odmah pored plaže. Ni tamo nisam baš najbolje znao šta treba uraditi, samo sam joj, u borbi prsa u prsa, skinuo donji deo bikinija tek negde do kolena i uz izvidnicu prstiju smestio ukrućenog vojnika između toplih i vlažnih butina. Tek nekoliko godina kasnije sam iskustveno shvatio da se to ne bi moglo nazvati pravim seksom, ali tada sam bio ubeđen da jeste i tako sam se Baći hvalio, sve turajući mu srednji prst pod nos da omiriše. Naravno, nije mogao da prizna poraz pa je sutradan sa istom devojkom otišao na isto mesto. Kasnije mi je pričao da je sve obavio po propisu, a ja sumnjam da je i on tad umeo da pronađe pravi položaj u kojem bi to bilo moguće. A možda je bio pametniji pa pustio nju da, poučena iskustvom sa mnom, vodi igru. U svakom slučaju, ostala je večita nesuglasica o tome ko je prvi izgubio nevinost.

Kako su godine prolazile, razlika se smanjivala, pa i želja za dokazivanjem te pubertetske vrste, što nikako ne znači da je nestao rivalitet. To nas je podsticalo da budemo bolji u svemu što radimo, a prestalo je tek sad, u sedamdesetoj, kad više nismo ni u kakvoj konkurenciji. Ni za šta.

Ne znam, zapravo, odakle da počnem, dokle da idem i gde da stanen, jer svugde je Baća. Baća je moj brat, Laza Isakov. Rođeni. Jedini. Sveprisutni, „od kolevke pa do groba". Sa samo godinu razlike, zajedno smo se igrali kao deca, zajedno išli u obdanište i zaljubili se u istu devojčicu, što je i kasnije bio čest slučaj. Zajedno smo trenirali fudbal i odbojku u pionirima i podmlatku „Vojvodine", zajedno išli na radne akcije, na letovanja sa prvim ozbiljnim devojkama, na seminare Saveza omladine i na prve sastanke Opštinskog komiteta.

Prirodno, tako smo sticali i zajedničke prijatelje, a boga mi i neprijatelje u dogmatskim krugovima jedine partije, čiji smo članovi obojica postali odmah sa punoletstvom, što je bio preduslov za prijem. Različite studije, on pravo a ja književnost, različite vojne pošte i zaposlenje u različitim firmama, prekinuli su taj blizanački sindrom obeležen bratskom ljubavlju i podrazumevajućim svađama, nama najkorisniji zbog permanentnog nadmetanja.

U početku sam uglavnom kopirao starijeg brata, tako sam i postao levak, odnosno levoruk, kod nas se kaže šuvuklija, mada i fudbal šutiram levom nogom. Kao klinci imali smo mali stočić za ručavanje sa fiksiranim sedištima sa obe strane, tako da smo klopali jedan preko puta drugog, on desnom rukom a ja, kopirajući ga, onom sa iste strane. Tako sam počeo i da pišem levom, koju su mi morali vezivati dok nisam navikao da to radim desnom. Samo veština crtanja, u čemu sam jedino bio bolji od njega, do danas mi je ostala u levoj.

Odrastajući u toj senci, sve više sam osećao potrebu da se sa njime takmičim i dokažem da sam mu ravan, pa i bolji. U svemu. Od domina i ne ljuti se čoveče, preko šaha, do stonog tenisa, koji smo igrali kad god bismo ostali sami u kući, tako što smo posred kuhinjskog stola na razvlačenje razapeli neki šal umesto mreže. Nadmetanje je nastavljeno i kad smo naučili da kartamo preferans, i da se udvaramo, i da se kerimo po kafanama. To nikad nije prestalo, samo smo sa godinama bivali sve manje ostrašćeni, da bismo na kraju počeli i da se sprdamo sa time. Baća je, recimo, imao običaj da u kafani sastavlja spisak pesama koje će naručivati kod cigana kad na njega dođe red, a ja bih preuzeo muziku pre njega i poznavajući mu repertoar ispucao sve po redu, od „Mi smo momci iz Palanke", preko „Silbaš selo i Tovariševo" do „Nas dva brata, oba ratujemo", dok su se drugari koji su sedeli pored njega zabavljali gledajući ga kako precrtava jednu po jednu pesmu sa spiska. Dobro, priznajem, malo su mi i dojavljivali šta piše na njegovom salvetu.

Navedene tri pesme, koje su uvek bile prve na Baćinom spisku, niko nije morao da mi saopštava jer zajedno smo ih nasledili od oca Raše i strica Toše. Naročito smo bili emotivno vezani za onu u kojoj i nas dva brata vodimo neke bitke sa njihovim ratnim drugovima, koji nikako nisu shvatali da novo vreme zahteva drugačiji način ratovanja. Da sloboda, koju su oni izvojevali oružjem, nije jednom zasvagda osvojena, da se borba za slobodu nastavlja i mora voditi uvek iznova i neprestano, često i protiv onih koji su je doneli.

Raša, inače, nije mnogo pričao o svojim ratnim doživljajima, samo ponekad kad ga nešto baš dotakne kao ta pesma: „Nas dva brata oba ratujemo, ne plač' majko ako poginemo. Mila majko žali nas jednako, il' jednako il' nemoj nikako. Iz Iloka padaju granate, pazi brate da ne padnu na te. Moga brata ranila granata, žao mi je što i mene nije. Nas dva brata oba delegata, na bunkeru otvaramo vrata". U skladu sa prilikama, ovu poslednju frazu Baća i ja smo preformulisali u „na kafani otvaramo vrata".

Najteže mu je bilo, ispričao nam je jednom takvom prilikom, na Batini. Naime, u trenutku kad je njegova Sedma vojvođanska brigada prilazila Dunavu da se uključi u tu čuvenu i besmislenu bitku. Besmislenu jer je neko, kažu neki ruski general, na mapi ucrtao da se velika reka pređe baš na tom mestu gde su Nemci, utvrđeni na brdu sa druge strane, imali potpunu kontrolu i tamanili polovinu naših boraca već u čamcima kojima su prelazili na drugu obalu. Bio sam tamo nekoliko puta na proslavama povodom te velike pobede, pa su mi neki učesnici objasnili da je ta čuka služila samo kao odstupnica glavnini nemačke vojske, da zadrži partizane i ruske jedinice dok se ostali ne povuku. Dakle, iza ovih na brdu nije bilo nikoga, tako da su naši prešli Dunav samo kilometar levo ili desno od Batine, mogli su im doći iza leđa i bez većih problema ukloniti tu prepreku. Pitanje je da li je taj koji je odredio pravac napada na mapi uopšte znao tu konfiguraciju terena. Ali, da se vratim mukama običnih boraca, koji su platili za tu aroganciju oslobodilaca Beograda.

Dok su Raša i njegovi saborci iz Sedme prilazili Dunavu, sa prve linije se vraćala potpuno desetkovana Dvanaesta vojvođanska, u kojoj je bio njegov brat Toša. Nije umeo ili nije smeo, da ne bi pred nama pokazao slabost, to da izgovori, ali mogu da zamislim kako mu je bilo dok je pored njega prolazila razbijena i izranjavana vojska.

Samo ne znam šta mu je bilo teže, da li pomisao na pakao iz kojeg se oni vraćaju a u koji on ulazi, ili iščekivanje da li će među preživelima ugledati svog brata. Verovatno mu je pao jedan kamen sa srca kad su se ipak sreli, ali je verovatno onaj drugi postao još teži kad je video kako je sad Toša bio zabrinut za njega.

Zato je u priči brzo prelazio na drugi, pomalo komičan, događaj koji se desio kada su po mraku ipak bili prešli Dunav i ukopali se u podnožju brda, nemajući pojma koliko je neprijatelj udaljen. Umoran od pešačenja i straha, veslanja i kopanja, Raša je zadremao u rovu, a onda ga je neko nagazio i pao preko njega. Dok se on nije sabrao od iznenađenja, taj se pridigao i pobegao gunđajući nešto na nemačkom jeziku. Tako bi se njegovo pripovedanje rata uvek završavalo smehom, makar i na njegov račun, samo da se završi. Taj faktor iznenađenja presudno je doprineo da ja sad mogu da prepričam tu herojsku dogodovštinu, o kojoj je Raša radije pričao nego o onim ozbiljnim od kojih rane nikad ne zarastaju sasvim.

Pored partizana i Švaba, čega smo se kao klinci igrali obično kad se počne smrkavati, na ulici smo po ceo dan igrali fudbala, a u kući smo, sa posebnom strašću, Laza i ja, igrali stoni fudbal, ili kako bi se već zvalo igralište uokvireno u nešto dubljoj tacni, sa figuricama fudbalera na federima i klikerom umesto lopte. Igrači su bili raspoređeni po terenu u tada klasičnoj formaciji 4-2-4, svaki u malom udubljenju, tako da se kliker kad dođe do jednog od njih šutirao potezanjem figure na federima.

Igrali su, naravno, uvek „Zvezda" protiv „Partizana", predvođeni Rajkom Mitićem i Stjepanom Bobekom. Kada je do Bačke Palanke stigao glas da se u svetu pojavila televizija na kojoj će biti moguće kod kuće posmatrati prave fudbalske utakmice, mi smo to upravo tako zamišljali, da će „Zvezda" i „Partizan" igrati tu pred nama na stolu i da će igrači biti tako mali kao ti naši na tabli. Sećam se, u uobičajenim svađama tim povodom, ja sam jedared u besu rekao da ću udariti čveger Mitiću i tako ga faulirati i izbaciti iz igre. Nemoćan da razume i objasni da to neće biti moguće, Laza je, u stilu dobrog deteta, konstatovao da će to biti zabranjeno.

Posebno sam ponosan što sam mnogo kasnije bio u prilici da na jednom prijemu tu priču ispričam baš pravom Mitiću i pravom Bobeku. I slikao sam se između njih dvojice već u poodmaklim godinama, ali očajan sam što nemam tu fotografiju, jer ne znam koji fotoreporter nas je snimio. Evo, i ovom prilikom ga molim, ako glas dođe do njega, da mi se javi. Ne pitam šta košta.

Inače, moram priznati da je Laza, koji je tek kad smo počeli da se brijemo postao Baća, bio bolji u svim sportovima, a posebno je bio talentovan za fudbal. Bio je bolji tehničar i od Nikezića i Ivezića, koji su najviše postigli iz naše generacije, ali nekako suviše prefinjen i mekan za ulogu centarhalfa, koja mu je ne znam zašto bila dodeljena. Meni je više ličio na centarfora tipa Duška Bajevića, čuvenog princa sa Neretve. Ja sam bio mnogo borbeniji, ali me lopta nije ni približno slušala kao njega.

Tako je nekako bilo i u svemu ostalom, Baća kao stariji, ozbiljniji i odgovorniji, bio je bolji i poslušniji đak, dok sam ja večito vodio ratove sa ocem i profesorima, mislim baš zbog toga što su u njega imali veće poverenje. Odmalena. Kad god je trebalo da nas dvojica obavimo neki zadatak, da nekud nešto odnesemo ili odnekud donesemo, otac se uvek obraćao njemu. Lazo, idite tamo i tamo, uzmite to i to, i pazite da to ne razbijete ili da ne izgubite. Nikad meni nije izdavao uputstva, šta treba ili ne treba da uradimo, čak ni obojici zajedno, samo Lazi. Nije ni čudo što sam onda, već u petoj godini, odlučio da prestanem da navijam za njihovu „Zvezdu" i okrenuo se kontra, za „Partizan". I što sam celog veka imao otpor prema autoritetima svake vrste. Bio sam i ostao večita opozicija, čak i vlasti u kojoj sam bio potpredsednik vlade. U školi, profesori koji su me simpatisali to su nazivali drveni advokat, a mama Dušanka je zbog toga večito ponavljala izreku: Ne moraš ti svakoj tici biti kobac.

Jedini put kad sam ja, bar nakratko, postao glava te porodice bilo je kad je Baća za matorce sasvim iznenada dobio vanbračnog sina. Šokirani, slušali su me bespogovorno, kao mala deca koja su nešto zabrljala. U prvi mah, kada je Laza došao kući, oko dva po ponoći, i potpuno uspaničen pokušao najpre mene da probudi, nisam ga ni slušao, pa ni ozbiljno shvatio. Onda je probudio mama-Dušanku, a ona Rašu, koji je bežeći od neprijatne vesti ušao u kupatilo i tamo ostao.

Baćo, imam sina, prva je rečenica koju pamtim, kada me je zajedno sa uplakanom majkom zaista probudio. Nije rekao dobio sam sina, nego baš tako, imam sina, na osnovu čega sam odmah shvatio da je stvar ozbiljna. Gde je matori, bilo je moje prvo pitanje. U kupatilu. Zaista, šta radi u kupatilu već pola sata, glasno se upitala Dušaka, pomalo zabrinuta. Otvorio sam vrata i zatekao ga kako leži u kadi sa vodom do guše. Ne znajući kako da reaguje, sakrio se u kupatilo, a onda, ne znajući šta će tu, odvrnuo slavinu. Kad se kada napunila, ušao ju u nju valjda kao jedino logično rešenje. U želji da ga obodrim, zezao sam se nazivajući ga deda, na šta mi je odbrusio da nisam ni ja ništa bolji, da ću ja sigurno nešto još gore napraviti.

Uvidevši da su svi zbunjeni i da ne mogu da se snađu, preuzeo sam inicijativu. Najpre sam sa Baćom morao da raspravim da li on namerava da prizna to dete i oženi se Aleksandrom, ili ne. Ako nema dilema oko toga, onda odmah treba da ode u porodilište i to potvrdi, a zatim da organizujemo slavlje. Matorima, koji su kao kažnjeni đaci ćutke sedeli na kauču, objasnio sam da ako ne želimo da krenu razne glasine i ogovaranja, čega su se pretpostavljam najviše plašili, moramo da pokažemo da smo mi radosni a ne tužni i zabrinuti.

Od toga kako mi to prihvatimo zavisi i kako će drugi reagovati. Kako se mi budemo ponašali tako će i svet to tumačiti i nikome neće ni pasti na pamet da pita da li je unuk stigao formalno nešto ranije, a kamoli da od toga pravi neku čaršijsku priču. Nema mesta tračevima kad je sve transparentno. Zato, umesto da to krijemo i da se stidimo, treba da razglasimo i svima pokažemo da se ponosimo prvim unukom u familiji. Pošto su poslušno oćutali, odmah sam im podelio i zadatke, šta sve treba da pripreme za dvadesetak zvanica koje ćemo, što Baća i ja što oni, pozvati, a ja ću doneti nekoliko gajbi vina, kisele i ostalih napitaka. Već od šest izjutra nas dvojica smo budli drugare, od kojih su neki mrtvi ladni pristajali na priču, misleći da je neka zajebancija u pitanju. Tek na rastanku, kad bismo im ponovili da ih očekujemo oko podneva u našem stanu, po prvi put bi iskreno čestitali tata-Lazi.

Oko jedan započelo je slavlje začinjeno i tamburašima, čitava zgrada je odjekivala do jutra i niko se od komšija nije bunio, još manje pitao odkud sad to. Naprotiv, svi su navraćali da čestitaju a oni mlađi su nam se i pridružili. Bio sam veoma zadovoljan i ponosan zbog toga.

Najveću krizu u našim bratskim i porodičnim odnosima jedva smo preživeli u vreme jogurt-revolucije i početaka vladavine Slobodana Miloševića. Neki pakosni ljudi su, tobož u šali, pa i to u pola glasa, pričali kako su se braća Isakov dobro rasporedila, jedan u partizane, drugi u četnike, pa kogod pobedi oni su na dobitku. A u to vreme mama Dušanka je ukinula redovne familijarne ručkove nedeljom jer nije mogla više da gleda kako se svađamo sa mržnjom u glasu i očima.

Rašu sam donekle mogao i da razumem i tolerišem, stariji je čovek a i otac mi je, ali Laza je baš umeo da me izbaci iz takta podrškom koju mu je pružao više po navici nego iz ubeđenja. Kad god bi njih dvojica ostali bez pravog odgovora na moje ostrašćene primedbe na račun režima, on bi okretao na zajebanciju koja bi nemoć pretvarala u ciničnu poruku da se sa mnom ne može ozbiljno razgovarati. To me je izluđivalo i zaista sam umeo da pobesnim i svašta im kažem.

Nikako nisam mogao da shvatim kako mogu da brane one zbog kojih sam ja ostao bez posla. Čak i ako nisam u pravu, kako mogu da budu ravnodušni prema tome. To me nije samo iritiralo, nego i duboko povređivalo. Pri tom, nije mi padalo na pamet da se zapitam kako je njima bilo, koliko sam ja zadavao briga i problema njima svojim ponašanjem.

Za Dušanku sam znao koliko pati, ali za njih dvojicu nisam ni pomišljao da postoje slični razlozi. Na primer, na glasanju Raša je uvek zaokruživao ono što treba, odmah tu na stolu ispred komisije, da svi vide, pa je i Dušanka morala isto. Kada sam se i ja pojavio na izbornim listićima, ona je rano izjutra bežala na pijacu, a onda iza ćoška čekala da on izađe sa biračkog mesta, a znala je da će biti među prvima, da bi ona mogla sama da tajno glasa za mene. Taj njegov gest sam smatrao najbanalnijim udvorištvom, a danas ipak sumnjam, da nije možda to bio pokušaj da me zaštiti, da bar ublaži utisak o mojoj neposlušnosti. Da nije to bila njegova poruka o lojalnosti familije, po onoj staroj da iver ne može daleko od klade.

Sa ove distance, da li zato što sam tolerantniji zbog toga što se pokazalo da sam bio u pravu, ili zato što je i meni potreban nekakav izgovor, sve više mi se čini da zaista postoje i drugačija objašnjenja od onih koja su mi se tada činila jedino mogućim. Raša, onako drven, nije ni mogao drugačije nego grdnjom da iskaže svoju zabrinutost za mene i moju sudbinu.

Znao je dobro na šta sam sve spreman kad se zaintačim, ali poznavao je i one protiv kojih sam ustao. Brinuo je sigurno, ali nije umeo to da kaže, tako da je sasvim moguće da je pokušao da stane između njih i mene, ne bi li me sprečio da nastavim da jurišam. Da zapravo nije branio njih, nego mene, od mene koliko i od njih. Uostalom, on je već plaćao cenu mog i Lazinog buntovništva iz omladinskih dana, tako što je poslednjih pet godina pred penziju, svakodnevno, u cik zore putovao autobusom na posao u Bačku Palanku, a predveče se vraćao kući u Novi Sad. Bila mu je to kazna što nas nije kontrolisao, ali nije se žalio, naprotiv, bio je srećan što je pobegao iz politike i vratio se u svoj kraj i poljoprivredu, odakle je i krenuo. I nije, kao prethodni direktor PPO Bačka Palanka, želeo da ga šofer službenim kolima svakog dana vozika tamo i ovamo.

A Laza, kao i obično između dve vatre, sasvim sigurno je bio dodatno zabrinut i za Rašu, imajući u vidu njegov visok pritisak i šećernu bolest, što sam ja u revolucionarnom zanosu zaboravljao. Ponekad, čak, imam i grižu savesti, jer umro je već u maju 1991. Puklo mu je srce posle infarkta, koji nije ni osetio zbog visokog šećera. Nikada neću biti načisto da li sam i ja, opterećen svojim problemima, tome doprineo, a tešim se time da je umro na nogama i na vreme, tako da nije morao da preživljava ono najgore, kad su počeli ratovi. U jednoj od oglasnih poruka povodom dvadesetogodišnjice njegove smrti napisao sam mu da danas nije sasvim jasno da li mi treba da žalimo njega ili on nas.

Tradicionalno popustljiviji prema Rašinim metodama, Laza je stao na njegovu stranu bolje razumevajući i njegovu brigu za moju sudbinu. Ne znam, nikad kasnije nismo o tome razgovarali, jednostavno smo to potisnuli kao da se nije ni događalo, ali ne bih se iznenadio da je Baća, posle Rašine smrti, pristao da postane potpredsednik SPS-a, u Novom Sadu, pomalo i zbog toga da bi, po Rašinom receptu, mogao mene da zaštiti. U tome je diskretno učestvovao i naš drugar Čiki, dr Josip Čikoš kao predsednik, jer njih dvojica su bili uigran tandem još iz vremena kada su zajedno predvodili omladinu grada, samo u obrnutim ulogama. A možda sam sve to iskonstruisao samo da olakšam sebi uspomene na taj najružniji period u našim odnosima.

Mada, bilo je nekih takvih indicija. Recimo dan pre prvog mitinga posle bombardovanja na koji smo novosađane pozvali Čanak i ja, sa parolom Dole Milošević, naši stranački predstavnici koji su otišli u MUP da ga prijave vratili su se neobavljenog posla, jer rečeno im je da to mogu samo organizatori. Dakle, da nas dvojica moramo otići tamo, mečki na rupu. Neki saradnici su nas ubeđivali da ne idemo, jer mogu da nas zadrže pa da sutra ne bude ništa od mitinga, ali nije bilo druge. Otišli smo, međutim, pošto nas očigledno nisu očekivali, primili su nas dvoje inspektora, muško i žensko, tek nakon sat vremena čekanja na portirnici. Ništa se nismo dogovorili, nisu zvanično prihvatili prijavu događaja, ali nisu ga ni zabranili.

Nekoliko sati kasnije pozvali su me telefonom neki drugi inspektori da ponovo dođem na razgovor, a ja sam im rekao da ja tamo više ne idem. Ako žele da razgovaraju neka oni dođu kod mene. Na kraju smo se dogovorili da se nađemo u hotelu Putnik, odmah preko puta naše stranke. Sastali smo se u velikoj sali hotela, koja je bila potpuno prazna, a njih dvojica su sve vreme pokušavali da me ubede da sutradan ja ne treba da nastupim na mitingu jer sve je to ujdurma stranih službi, za koje Čanak navodno radi.

Kao dokaz su mi saopštili da on odmah prekosutra ide u Beč da im podnese izveštaj, što sam već znao jer mi je i on najavio taj put, naravno sa sasvim drugačijim obrazloženjem. Međutim, ma za koga radio Čanak, ja sam potpisao letak kojim se građani pozivaju na protestno okupljanje, tako da nema šanse da se ne pojavim na trgu. Ja sam svojim imenom i prezimenom ljude pozvao i ja ih tamo moram dočekati. Nema te sile i tih okolnosti koji me mogu sprečiti.

Jedino ako me ne uhapsite. Nije im to padalo na pamet, da na taj način od mene prave žrtvu i heroja, pa su nastavili sa ubeđivanjem uz komplimente da oni znaju da ja to radim iz ubeđenja i najboljih namera, ali da naivno verujem Čanku.

Odjednom se tu pojavio i moj drug Čiki, koji mi je kao direktor Instituta u Kamenici, predložio da me odmah tamo hospitalizuje i tako mi omogući alibi za sutra. Ne treba, reče, ništa da izmišljam jer bi ozbiljnijim pregledom sigurno našao dovoljno razloga da me zadrži na lečenju. Bilo mi je jasno da su ga oni pozvali da kao moj stari prijatelj posreduje i pomogne, čak sam bio siguran da je on to i prihvatio samo zato da mu ne bi zamerili, znajući da ja neću pristati.

Tako nekako je i odreagovao kad sam ja to odbio, uz komentar inspektorima da im nema druge nego da me uhapse, gotovo navijajući za to. U tom trenutku sam bio poprilično razočaran takvim njegovim ponašanjem, ali sa ove distance sve mi se više čini da je verovao da mi na taj način pomaže, uveren da je hapsana jedini način da mi se sutra i narednih dana ne dogodi nešto gore. Brinuo je za moju glavu, a na meni je bilo da sačuvam obraz.