Natrag

(P)likovi

Čekajući da se slogan ''gotovi smo'' promeni u poklič ''gotov je''

Umiremo u tišini

Kartel Aleksandra Vučića krade, pljačka, ubija, kidnapuje i zlostavlja političke protivnike, proteruje sve normalne ljude... Narod ćuti i trpi torturu. Poniženi i poraženi, građani ne pružaju otpor ni kad im režimski mafijaški eskadroni otimaju i kolju decu. Umesto gneva običnog sveta, kome je uništio budućnost, diktator strepi od osvete svojih kriminogenih kumova Stefanovića, Kokeze, Petrovića, kao i poslovnih ortaka iz Crne Gore i sa severa Kosova s kojima se posvađao oko podele plena. O uzrocima sukoba u vrhu naprednjačkog kartela i izostanku motiva za pobunu normalnih ljudi piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj Vučića.

Predrag Popović

Dok je bio u opoziciji, Aleksandar Vučić je često isticao da „nema jeftinijeg mesa od srbetine”. Kad je doveden na vlast, dodatno je oborio cenu. Danas, po Vučićevom cenovniku, jedan čovek, odnosno jedan glas na izborima, košta kao dva kilograma junetine u “Maksiju”.

Do devalvacije srbetine nije došlo slučajno. Vučić se zlom bavi kao naučno-istraživačkim radom. Vrednost ljudi je svesno oborio kako bi dokazao tezu da se gladan konj ne rita. Uspeo je u tome. Stvorio je društvo u kome se pet odsto primitivnih i pohlepnih članova vladajuće kaste enermno obogatilo, pljačkom javnih resursa i privatne imovine. Petnaest odsto, i to obrazovanih i radno sposobnih, emigriralo je iz Srbije, s namerom da se nikad ne vrate. Svi ostali su izloženi svakodnevnoj borbi za egzistenciju.

Penzionerima je opljačkao davno stečenu imovinu, a zaposlene u javnom sektoru pretvorio u taoce, kojima plata zavisi od toga da li će glasati za svog otmičara. Radnicima je navukao pelene, sveo ih na nivo robova i poslao ih u fabrike tzv. stranih investitora, koje subvencioše novcem istih tih proletera.

Uništio je zdravstveni sistem, koji je u uslovima pandemije korona virusa pokazao sve svoje slabosti. Srbija je danas peta država u svetu po broju umrlih od Kovida i ukupnom broju preminulih. Britanski magazin Ekonomist objavio je podatke prema kojima je u Srbiju, u periodu od 1. aprila 2020. do 30. juna ove godine umrlo 30.210 ljudi više nego u istom periodu 2019.

U poslednjoj nedelji u septembru, vlast je tvrdila da je u Beogradu prosečno umiralo po 70 ljudi. Istovremeno, obavljano je po 220 sahrana. Pošto nije moguće da je jedan pokojnik sahranjivan tri puta, pre će biti da vlast falsifikuje podatke kako bi prikrila tragične posledice svojih eksperimenata. “Vlast je jednu smrt priznavala, a tri do četiri sakrivala. Tek ćemo narednih godina uočavati porast smrti od drugih bolesti zato što je kasno postavljena dijagnoza. Oboleli od raka, koji nisu mogli da dođu do lekara ove i prošle godine umreće za godinu do tri”, kaže epidemiolog Zoran Radovanović. Pulmolog Dejan Žujović upozorava da brza i sigurna smrt čeka i “hronične bolesnike koji nisu imali mogućnost da se leče, da promene terapiju, da urade neophodnu dijagnostiku”.

Vučić je genocid insitutucionalizovao na razne načine. Pravosuđe je iznajmio stranim bankama, kako bi nezakonito naduvavali ionako preskupe rate kredita. Prirodna bogatstva je prodao Rio Tintu i kineskim prljavim industrijama, svetskim šampionima u zagađivanju životne sredine. Državu je pretvorio u mafijašku koloniju, koja služi za proizvodnju i distribuciju droge i oružja i, naročito, za pranje novca stečenog kriminalom.

Pored “Beograda na vodi”, najveće evropske praonice para, u Srbiji se godišnje kroz izgradnju “nekretnina od kokaina” zvanično legalizuje oko pet milijardi evra. Nezvanično, u kešu i kroz razne spekulativne kombinacije, opere se petostruko veća suma.

I - nikom ništa!

Iako je očigledno da su Vučić i saučesnici iz vrha kartela, plus članovi Kriznog štaba, iskoristili pandemiju virusa za pljačku budžeta, za poraz u “ratu s nevidljivim neprijateljem” građani su preuzeli odgovornost na sebe. Nisu krivi lažovi koji su u aprilu prošle godine pričali da su “sledeće dve nedelje ključne” i da će “virus nestati na leto, jer ne može da opstane na visokim temperaturama”, a u junu su, pred izbore, proglasili pobedu. Na to se zaboravilo, sad vakcinisani ratuju protiv nevakcinisanih.

Advokati su digli glas protiv kršenja zakona. Na protestu, na kome su štitili interese oko 200.000 građana, koji su direktno izloženi udaru banaka, pojavili su se samo advokati, opozicioni aktivisti i novinari. Da je došlo tih 200.000 oštećenih dužnika, pa još sa članovima svojih porodica, Srbija bi bila već oslobođena naprednjačke diktature.

Međutim, opljačkani se nisu potrudili da izađu na ulicu. U Zrenjaninu, gde 19 godina nema pijaće vode, protiv kineskog zagađivača Ling Longa, nema ko da protestuje. U Loznici i Mionici su ljudi protestovali protiv Rio Tinta. Na protestima je bilo desetostruko manje nego njihovih komšija koji su toj rudarskoj kompaniji već prodali svoja imanja.

Svi štrajkovi i protesti motivisani su isključivo ličnim, odnosno separatnim interesima određenih cehova. Svako traži samo malo krupnije, masnije mrvice sa carske trpeze. Svako se otima za svoj pojas za spasavanje, nikoga ne zanima muka sapatnika i saputnika iz potpalublja Vučićevog Titanika.

Ljudi ne pružaju otpor ni kad vlast vrši nasilje nad njima ili nad njihovim bližnjima. U julu prošle godine, Vučićevi kriminalci u civilu i policijskim uniformama mirne proteste pred Domom Narodne skupštine ugušili su u krvi. Policija je pretukla, pritvorila i uhapsila oko 700 građana. Više od polovine njih osuđeno je zbog remećenja javnog reda i mira i sprečavanja službenog lica u vršenju dužnosti. Ne zna se broj pretučenih i povređenih građana.

Na društvenim mrežama objavljene su fotografije i video snimci divljačke brutalnosti policije i pratećih čopora naprednjačkih batinaša. Posle toga, kad je krv oprana s beogradskog asfalta, kao da se ništa nije desilo. Nijedan roditelj, čije dete je prebijeno, nije izašao da se pobuni. Doduše, neki su kukali na Tviteru. Umesto Vučića, ali u njegovom maniru, advokat Vladimir Gajić im je objasnio da to tako ide i tako treba, “ko hoće da se bori za promene mora da računa da će dobiti batine ili biti uhapšen”.

Ne samo za pretučene, niko ne mari ni za žrtve koje su tragično stradale u prisustvu vlasti. Na kolektivnom nivou, nikoga nije briga za mrtve. Poplave su, 2014. godine, u Obrenovcu odnele 52 života. Siniša Mali, tadašnji gradonačelnik Beograda, i Miroslav Čučković, predsednik gradske opštine Obrenovac, pozivali su Obrenovčane da ostanu u kućama, bezbedni su. Nikad nisu odgovarali za te laži, kojima su stvarali zabludu, koja je u crno zavila 52 porodice. Tri godine kasnije, 57,42 odsto Obrenovčana na predsedničkim izborima je glasalo za Aleksandra Vučića, a prošle godine, na parlamentarnim izborima za Vučićevu listu je u toj opštini glasalo čak 67,52 odsto.

Još morbidniji primer moralnog potonuća daju članovi porodica Vučićevih političkih protivnika, koji su na onaj svet ispraćeni rafalnom paljbom. “Ne pijem alkohol. Samo četiri puta u životu sam se napio, kad sam proslavio Zvezdinu titulu u Bariju, kad mi se rodio Danilo i, kasnije, kad su ubijeni Slavko Ćuruvija i Zoran Đinđić”, govorio je Vučić. Ćuruviji je javno, preko naslovne strane novina čiji vlasnik je bio njegov sadašnji ministar Ratko Dmitrović, pretio osvetom, a to je jedno od retkih obećanja koje je ispunio. Vučić je tvrdio da je Đinđić “čedo mafije”, “pohlepni kriminalac, koga treba istrebiti kao gubu iz tora”. Đinđić je istrebljen, a njegova udovica Ružica je zaključila: “Vučić je isti kao moj Zoran”, pa ćerku Jovanu uvalila na radno mesto u Vladi Srbije. Milena Popović, nezvanična udovica Olivera Ivanovića, sebe je uvalila u SNS, poslaničku klupu i, njoj najvažnije, na Instagram. Nova, naprednjačka Milena, široko dekoltirana i namunjena, ne prepoznaje sebe na fotografijama s Oliverom, iz vremena kad su mu Vučić i drugari iz kartela crtali metu na leđima. Meta je pogođena sa šest metaka, a vesela udovica s gubitkom memorije, a i časti.

Od Đinđićevog i Ivanovićevog tužnog primera monstruozniji je samo slučaj Vladimira Cvijana. Za razliku od prethodnih Vučićevih žrtava, Cvijan nije ni sahranjen kao čovek, pod punim imenom i prezimenom. U omerti, koja je trajala tri godine, a i ko zna koliko bi još da je nije razbila naša redakcija, učestvovala je cela Cvijanova porodica - otac, majka, sestra i bivša supruga Aleksandra. Zdrav razum to ne može objasniti. Koliki strah ili koliki mito je potreban da sakriješ i informaciju, a kamoli istinu o tome da je ubijen sin, brat ili suprug? Ako je porodica pristala na omertu, ko ju je uplašio? Ako je mito, ko ga je dao i koliko košta jedan mrtav Vučićev politički protivnik?

Aleksandar Vučić osnovao kriminalni gang koji je, posle ubistva Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, vodio Veljko Belivuk. Po rečima ministra policije Aleksandra Vulina, Belivukova grupa je ubila više od 60 ljudi, a zasad su prikupljeni dokazi samo za pet tih zločina. Roditelji, braća, sestre, supruge žrtava ćute, ne žele ni da javno govore o tragičnim sudbinama svojih bližnjih, a kamoli da optuže aktuelnog gospodara života i smrti, pravog komandanta Belivukove kriminalne grupe.

Za istinu o svojim sinovima bore se samo Mara Halabrin i Sanja Mihajlović.

- Kontaktiram sa dosta roditelja nestalih mladića, ali ljudi prosto ne žele da se pojavljuju u javnosti. Znate kako je... Ovo je jako nezahvalno. Uvek postoje ljudi koji će vas optuživati, koji će reći da su nam deca bila kriminalci, šta sad tražimo... Bez obzira na to što su bili, opet mislim da imamo pravo da znamo šta im se desilo. Mislim da moj sin nije bio ništa lošiji od ostalih. Čak mislim da ima mnogo većih kriminalaca u našoj državi, koji se kriju iza svojih roditelja, znački, funkcija. Naša deca, svi ti momci koji su nestali, nisu ništa manje vredni od bilo kog građanina Srbije - rekla je Sanja Mihajlović za You Tube kanal Srbin Info.

Sanja Mihajlović je u pravu. Njen sin Goran, kao i Aleksandar Halbrin, bavio se kriminalom. Za sve što je radio, zaslužio je određenu kaznu, ali u regularnom sudskom postupku, a ne u jarku pored neke njive kod Sopota ili u mašini za mlevenje mesa u Ritopeku. Dve majke od državnih organa traže samo istinu o tome ko im je ubio decu. Iako Mara Halabrin pominje da je njen pokojni sin kontaktirao s Danilom Vučićem, ni ona ne želi da politizuje svoju tragediju. To je radio samo Jovo Ćuruvija, koji je beskompromisno zahtevao istinu o naručiocima i izvršiocima atentata na njegovog brata Slavka.

Jovo Ćuruvija je optuživao Slobodana Miloševića, Miru Marković i Vojislava Šešelja. Nije se zadovoljio njihovim padom s vlasti. Naprotiv, tada je počeo da vrši pritisak na Zorana Đinđića, od koga je javno tražio da podrži istragu, koja bi otkrila ko mu je ubio brata, vlasnika Dnevnog telegrafa. Dok je Jovo Ćuruvija objavljivao intervjue, saopštenja i oglase u novinama, u kojima je prozivao Đinđića, Branka Prpa, udovica Slavka Ćuruvije, imala je više razumevanja za nerad policije i tužilaštva. Ipak, u ključnom trenutku, 2014. godine, kad je Aleksandar Vučić montirao optužnicu za ubistvo Ćuruvije, Prpa je uspela da istinom mu pokvari šaradu, kojom je hteo da opere savest i krvave ruke. Bez obzira na medijsku kampanju, kojom su je kroz blato provukli Vučićevi kerberi Vladimir Beba Popović, Vuk Drašković i Ljiljana Smajlović, Prpa nije pristala na trgovinu pokojnim Ćuruvijom.

Danas ljudi nemaju hrabrosti, snage i volje ni da traže pravdu za svoju prognanu, prebijenu, uhapšenu ili ubijenu decu. Ćutke prelaze preko najtežih zločina, kojima su lično pogođeni, pa kako očekivati da se pobune zbog krijumčarenja oružja iz “Krušika”, proizvodnje i prodaje droge iz “Jovanjice”, ofšor računa Vučićevih ministara i kumova, čerupanja budžeta, ugrađivanja u infrastrukturne poslove, dupliranje javnog duga i slične pljačkaške kombinacije, koje normalni ljudi percipiraju kao nekakvu metafiziku, za njih stranu i nedostupnu.

U takvim okolnostima, dok srpsko pleme mrtvijem snom spava, Vučić strepi od ortaka iz svog karela. Polako i strpljivo plete mrežu oko kuma Nebojše Stefanovića, ali još nije našao hrabrosti da se upusti u konačni obračun. Drugog kuma, Slavišu Kokezu, uspeo je samo da medijskom hajkom kompromituje i smeni s mesta predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na jače i opasnije igrače ne sme da udari. Naročito ne na Ivicu Dačića. Na njega ne sme jer dobro pamti događaje od 4. jula 2008. godine u restoranu “Dorijan Grej”.

Pred majske izbore te godine, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikačević, konsiljere Vojislava Koštunice, dogovorili su se da SRS i DSS formiraju koaliciju i preuzmu vlast. Po tom planu, u slučaju potrebe, ako ne budu osvojili dovoljno mandata u Skupštini, u koaliciju će primiti i SPS. Ivica Dačić je na to pristao, nadajući se da će biti jezičak na vagi. Nada mu se ispunila. Radikali i Koštuničini amiši nisu mogli sami da formiraju vladu, pa su se dogovorili sa Dačićem. Kao predigra za republički nivo, SRS, DSS i SPS svečano, u restoranu “Kalemegdanska terasa”, potpisali su sporazum o formiranju koalicije u Beogradu, po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik.

Naravno, Boris Tadić nije sedeo skrštenih ruku. Pokušao je da vrbuje Dačića. Škrt, pokušavao je na loš način. Ponudio mu je samo mesto potpredsednika vlade, zaduženog za odnose s Rusijom. Potcenjen, Dačić je demonstrativno prekinuo pregovore i sklonio se na bezbednu udaljenost, u Beč, kod Ivice Tončeva, da se bavi odnosima s ruskim i ostalim tinejdžerkama.

U cajtnotu, pošto niko iz vrha DS-a nije mogao da dođe do Dačića, jedan savetnik Tadića organizovao je sastanak u “Dorijan Greju” s Predragom Rankovićem, zvanim Peconi. U početku pregovora, Peconi je odbijao svaku pomisao da posreduje, tvrdio je da podržava Dačića i SPS, ali ne se bavi politikom, zanima ga samo biznis. “To je odlično, ali sad razmisli kako će ti izgledati biznis kad mi raspišemo nove izbore, na kojima ćemo da pobedimo, pa onda formiramo vladu bez tvoj Dačića. Moraćemo da preispitamo privatizacije u kojima si kupovao firme, kako si dobijao kredite, poreklo imovine, ko zna šta će sve da se otvori”, rekao mu je Tadićev izaslanik. Gospodinu Rankoviću je trebalo oko šest sekundi da uključi telefon i pozove Dačića, pa da mu objasni kako bi bilo jako pametno da se hitno vrati i pregovara s dobrim momcima iz DS-a, oni su budućnost Srbije.

Peconijev predlog podržali su Aleksandar Antić i još neki Dačićevi drugovi od poverenja. I, eto Dačića u “Dorijan Greju”. Lukav, s osmehom Del Boja, odmah je odbio i da razgovara o mizernoj ponudi za potpredsedničko mesto. Kad je čuo da mu se nudi fotelja ministra policije, pokušao je da odglumi nezadovoljstvo: “Nema šanse, neću da me zovu Ivica Pendrek, kao što su mi tatu zvali Desko Pendrek”. “E, ako ne shvataš koliko je značajno mesto ministra policije, onda nam i ne trebaš“, rekao je žuti pregovarač. Naravno, Dačić je shvatio. Pristao je da otkači tužnog Vučića i uđe u koaliciju s Tadićem. (U tom kadrovskom pretumbavanju nastradala je sujeta Dragana Šutanovca, koji se već uživeo u ulogu ministra policije. No, Šutanovac nije bitan za ovu temu, a i za sve ostalo.) Tri dana posle tajne večere u “Dorijan Greju”, formirana je žuto-crvena koalicija, a Vučiću je ostalo samo da u medijima, a naročito u svojoj Pravdi, kuka što ga je izneverio nesuđeni politički mladoženja.

Epizodu iz “Dorijana Greja” ne pamte samo Vučić i Dačić, nego i međunarodni majstori političkog inženjeringa. Mlađan Đorđević, predsednik pokreta Oslobođenje, nedavno je iz Moskve prezentovao ruski plan za rešenje srpske političke krize. Plan ima više smernica, ali suština se svodi na to da opozicija izvrši vaninstitucionalni pritisak i prinudi Vučića da podnese ostavku. Kao što Ustav definiše, funkciju predsednika vršio bi predsednik parlamenta. Tehnička vlada, u kojoj bi bili samo eksperti, bez stranačkih funkcionera, dobila bi rok od godinu dana da pripremi uslove za nove izbore.

Kad je čuo za tu strategiju, Vučić je pokušao da proveri da li iza nje zaista stoji zvanična Rusija. Nije uspeo, niko iz Kremlja nije hteo da se oglašava tim povodom. Ipak, dovoljno jak signal mu je bilo i to što nije uspeo ni telefonom da dođe do Putina, da mu čestita rođendan. Putin je 7. oktobra prihvatio pozive dvadesetak svetskih državnika, ali ne i Vučićev.

Ma koliko bilo neprijatno saznanje da ga je Putin stavio na “ignore”, Vučić se tešio činjenicom da se Rusija nikad ne meša u unutrašnje stvari drugih država. Eto, Moskva ga više ne podržava, ali neće podržavati ni opoziciju, bar ne javno, logistički i finansijski. Uteha je trajala kratko, samo dok nije obavešten da su ambasadori Kvinte, na prvom redovnom oktobarskom okupljanju, neformalno zaključili da “Dačić uopšte nije loš izbor”. Naravno da nije loš, na njega su tipovali Amerikanci, što je zabeležio i ambasador Vilijem Montgomeri u svojim memoarima, još 2004. godine, a kasnije i Britanci, o čemu je govorila Ketrin Ešton.

Dačić je prihvatljiv za sve, jednako za Vašington, Brisel i Moskvu, pa i za srpsku opoziciju. Kako god i kad god došlo do smene vlasti, Dačić i SPS će imati značajnu ulogu u tom procesu.

Vučić ne može da mirno prihvati realnost, karakter mu je jači od inteligencije. Pod pritiskom, ponekad se primiri, pa uspeva da racionalno sagleda stanje u koje je sam sebe doveo. Tada je sklon da prihvati izlaznu varnijantu u kojoj bi ostao bez vlasti, ali pod uslovom da mu se garantuje bezbednost, zaštita od krivičnog progona i imovina, koju je zgrnuo za ovih deset godina vlasti. Kao povod za povlačenje iz politike istakao bi zdravstvene probleme, potrebu za odmorom i, po običaju, želju da zaštiti porodicu od odijuma javnosti. Vučić je tu strategiju, ne otkrivajući prave razloge, najavio saradnicima, koje je obavestio da postoji mogućnost da se ne kandiduje na predsedničkim izborima. Umesto njega, kandidat Srpske napredne stranke bio bi Aleksandar Šapić.

Šapiću se to svidelo. Vučić voli da mu obećava, Šapić voli da se raduje, iako je čak i on već shvatio da ga je šef svaki put slagao. Vučić mu je obećao da će ga, čim smeni Nebojšu Stefanovića, postaviti za predsednika Gradskog odbora stranke. Stefanović je smenjen, a Brnabićka postavljena za koordinatora. Vučić mu je obećao mesto predsednika SNS-a. Ništa od toga. Posle toga, vođa se zakleo da će ga do oktobra postaviti na mesto gradonačelnika Beograda, kako bi s te pozicije vodio predstojeću kampanju za gradske izbore. Opet, nou i njet.

Jedan jedini put kad se Šapić ohrabrio da ga pita šta će biti s obećanjima, kad će dobiti bar neku od najavljenih funkcija, Vučić ga je skrušeno zamolio za razumevanje i strpljenje. Tobože, Šapić je sam kriv što je ispaljen, nije smeo da javno preti televizijskim voditeljima Marku Vidojkoviću i Nenadu Kulačinu da će im iščupati srce. Kako usred tog skandala da bude promovisan na čelo SNS-a ili beogradske vlasti? Uz molbu da obuzda temperament, Vučić je Šapiću priznao da je jedva uspeo da spreči tužilaštvo da ga procesuira zbog divljačkih pretnji.

Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu je, zaista, odbacilo krivičnu prijavu, koju su protiv Šapića podneli Kulačin i Vidojković. Tužilaštvo je odluku obrazložilo procenom da Šapićeva izjava “Iščupao bih ti srce i branio dostojanstvo po cenu života” nema obeležje krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti. Tužilac je zaključio da pretnja nije ozbiljna, već je data u afektu, “što je i sam Šapić potvrdio rekavši da ih nikada ne bi povredio”. Zbog psovanja Vučića na društvenim mrežama, nadležno tužilaštvo svake godine pokreće oko 1.700 istraga, od kojih 700 dobije sudski epilog. Nema veze što su psovke i uvrede napisane u afektu. Što vredi za Šapića, ne vredi za normalne ljude.

Takođe, Vučiću ne vredi da pravi planove za koje se nada da će mu pomoći da izbegne odgovornost za sve zločine nad Srbijom. Opljačkao je državu i narod, postao je najbogatiji politikant, koji vlada najsiromašnijom zemljom u Evropi. Posle deset godina njegove diktature, ljudi jesu jeftini, ali sloboda je skupa. Kolika joj je cena Vučić će shvatiti kad ustanu opljačkani i poniženi, kad se aktuelna deviza “gotovi smo” promeni u “gotov je”. Tada će se videti ko će kome, u afektu, da iščupa srce.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane