Razaranja

Kako će gay populacija u dogledno vreme dobiti daleko raskošnije okupljalište na Ušću

MLADE GOJKOVICE NA UŠĆU

Kakva je međusobna sličnost gradnje Skadra na Bojani i nesuđenog Muzeja revolucije na Novom Beogradu. Ko je projektant odlične zgrade i šta se sve dešavalo od početka njene gradnje. Koji su sve muzeji republičkog značaja smešteni u neadekvatnom prostoru. Kome je palo na pamet da gradi dvoranu Beogradske filharmonije na mestu Muzeja revolucije. Ko je plagirao projekat opera u Oslu i kako se završio ceo skandal. Kako je napravljena "druga šema" da bi se po svaku cenu progurala gradnja na Ušću

Stanislav Živkov

Zidanje Skadra na Bojani je stara narodna pesma a njen naslov se u prenesenom smislu odnosi na bilo koju nedovršenu gradnju koja poprima doživotan karakter ili se "otegla u večnost"! Uglavnom ovaj motiv iz narodne pesme može se tumačiti tako da su Skadar gradili Srbi pre jedno 2000 godina, pa su se oko 1000. valjda umorili od zidanja pa otišli kući iza Karpata da odmore.

Uglavnom ovo je idealan arhitektonski uzor za sve graditelje pošto radovi obično počinju kada sve najviše nerviraju, dakle sezonski, ali i na nivou dnevnog rasporeda - kulminacije su u jutarnjim i popodnevnim špicevima. Nusprodukt su saobraćajne gužve, kolateralne povrede i sakatizacije, spontano sagorevanje živaca i nervni slomovi, a posteriori razočarenja neinventivnim rešenjima.

Raskopavanja su brojna i sinhronizovano se vrše, u više navrata na jednoj deonici puta kada god se pojavi neka nova vizija kroz rupu na saksiji, čiji izum je odavno patentiran na našim prostorima i čuva se kao najstroža tajna. A upravo tako nešto se dešava u šezdesetogodišnjem slučaju gradnje Muzeja revolucije na Ušću u Beogradu , pošto je više nego očito da do sada nisu uspeli da pronađu neku mladu Gojkovicu za ugradnju u zidove kako bi se gradnja nastavila. Elem, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije u Beogradu, osnovan je na svečanoj sednici 19. aprila 1959. godine, odlukom Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije povodom četrdesetogodišnjice Komunističke partije Jugoslavije.

Kao državna institucija, muzej je imao za cilj da istraži i prezentuje istorijski razvoj, političke, socijalne i ekonomske uslove u kojima je nastao i delovao revolucionarni radnički pokret od njegovih početaka, preko Narodnooslobodilačkog rata do izgradnje samoupravnog socijalističkog društva.

U prve dve godine rada muzeja doneti su neophodni pravni akti, utvrđena je idejna koncepcija i plan razvoja, formirana je komisija za istraživanje istorije radničkog pokreta po regijama i raspisan je konkurs za idejno arhitektonsko rešenje buduće zgrade.

Na opštem jugoslovenskom konkursu za arhitektonski projekat nove zgrade muzeja prispelo je 29 radova, od kojih nijedan nije nagrađen prvom nagradom, a izabran je drugoplasirani predlog Vjenceslava Rihtera, rađen u saradnji sa Božom Antunovićem. Rihterov projekat predstavljao je osoben arhitektonsko-skulpturalni izraz, masivan betonski monument na površini od oko 15.000 metara kvadratnih, na čijoj se kvadratnoj osnovi od 70x70 metara ističe kubus visine 18 metara odvojen od tla pomoću devet betonskih stubova.

U predlogu projekta, Rihter je oblikovao i dinamičnu krovnu konstrukciju od vitopernih površina čija se dva segmenta uzdižu do visine od 46 metara. Prema prvobitnim planovima, zgrada muzeja trebala je biti izgrađena do 1966. godine, ali već po završetku konkursa počeo je proces preispitivanja prethodno donetih odluka, prvenstveno odluke vezane za pozicioniranje zgrade.

Prema predlogu regulacionog plana iz 1960. godine, izgradnja nove zgrade predviđena je u bloku 15 na ušću Save i Dunava u Novom Beogradu, u središtu urbanističke kompozicije koju bi činile zgrada Muzeja savremene umetnosti (1965), Etnografski i prirodnjački muzej (neizgrađen na toj lokaciji), zgrada Centralnog komiteta SKJ (1964), Partijske škole (neizgrađen) i tri objekta koja su tada označena kao rezervati. Imajući u vidu neusklađenu dimenziju sa obližnjim zgradama i čvrstu geometriju objekta, Urbanistički zavod grada Beograda 1964. godine prerađuje planove i menja pretpostavljenu lokaciju MRNNJ sa bloka 15 na blok 20, na kojem danas stoje hotel Hyatt Regency Beograd (1990) i zgrada Delta Holdinga (1997).

Međutim, postupak izgradnje MRNNJ miruje sve do 1977. godine kada se ponovo nametnulo pitanje o dispoziciji objekta, te su izvršena nova ispitivanja i valorizacija 10 lokacija u Novom Beogradu, uključujući i one koje su do 1964. godine bile već odbačene. Skupština grada Beograda donela je odluku o izboru lokacije u bloku broj 13 na prostoru između zgrade Saveznih društveno-političkih organizacija u kojoj je bilo sedište Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (CK SKJ 1964, danas poslovni centar Ušće) i zgrade Palate Federacije u kojoj se nalazilo Predsedništvo Vlade SFRJ odnosno Savezno izvršno veće (SIV 1959, danas Palata Srbija).

Prostranstvo bloka 13 obezbedilo je i projektom definisanu potrebu za dugom pristupnom alejom, na čijem ulazu bi se nalazio spomenik Večne vatre u spomen palim borcima, leva strana imala bi karakter Aleje Narodnih heroja, a ispred ulaza u zgradu postavila bi se skulptura Josipa Broza Tita. Zgrada MRNNJ trebala je biti završena i otvorena za javnost 4. jula 1981. godine povodom četrdesetogodišnjice ustanka naroda Jugoslavije protiv fašizma.

Do predviđenog roka završeno je samo fundiranje i podzemna etaža objekta, a radovi na izgradnji MRNNJ prekinuti su 1979. godine zbog donošenja Zakona o privremenoj zabrani finansiranja neprivrednih investicija, da bi ubrzo zatim, 1980. godine izgradnja bila potpuno obustavljena. Muzej je, naime, zamišljen kao elementarni, čisti i rezolutno apstraktni kubus. Kompaktna kvadratna prizma svoju sublimnu autonomiju dodatno naglašava odizanjem od tla i sugestijom utiska bestežinskog lebdenja. Time se nastavlja postojana Richterova opsesija idejom „antigravitacijskog" efekta, nasleđena još iz briselskog paviljona.

Ovde se taj učinak postiže umetanjem zastakljene, transparentne etaže prizemlja ispod dvoetažnog i pretežno zatvorenog tela muzeja. U prozirnom prizemlju projektovani su javni sadržaji, dok se u gornjem punom korpusu smešta sam muzej čija ambiciozno zamišljena konstrukcija je oslonjena samo na ugaone stubove, i po jedan stub na sredini svake stranice objekta. Iz odignutog punog tela kubusa oslobađaju se i u vis se izvijaju tek dve slobodne, razlistane konkavne plohe krova, hvatajući svojim prozirnim površinama svetlo za duboku unutrašnjost objekta.

Nažalost, u izgrađenoj podzemnoj etaži Muzeja danas žive beskućnici a okolni prostor je inače naveliko poznat kao glavna beogradska gay štajga sa izuzetnom posećenošću i danju i noću i leti i zimi po svakoj klimi. Uglavnom, do pre par godina, ni pod jednim režimom nikome ni na kraj pameti nije palo na pamet da iz bunkera izvuče i pogleda inače odličan Richterov projekat i razmisli da li bi velelepna zgrada mogla biti završena radi rešenja prostornih problema nekog od beogradskih muzeja, pre svega Prirodnjačkog koji je natrpan u tesnoj zgradi koja samo što ne pukne zbog količine predmeta koju čuva, ili Muzeja primenjene umetnosti koji takođe puca po šavovima zbog količine građe a još je podstanar u zgradi koja je predmet restitucije.

No nekome, ne mnogo pametnom , konkretno pokojnom direktoru Beogradske filharmonije i bivšem ministru kulture Ivanu Tasovcu je po njegovom lošem i štetočinskom metodu palo na pamet da se njemu i filharmoniji eto baš tu sagradi ni manje ni više nego dvorana Beogradske filharmonije iako grad Beograd, ako se izuzme zastarela, tesna, neakustična i pogibeljna dvorana Kolarca, uopšte nema adekvatnu gradsku koncertnu dvoranu, što inače uopšte nije nerešiv problem ali je zato pre nekoliko godina veliki problem ispao kada se ispostavilo da je prvonagrađeno rešenje na raspisanom konkursu, inače rad docenata arhitektonskog fakulteta Dragana Marčetića i Milana Maksimovića, zapravo ordinarni plagijat zgrade Opere u Oslu što su obelodanili arhitektonski kritičar Slobodan Maldini i dr Zoran Manević, istoričar umetnosti i arhitekta: Već prvi pogled na nagrađeni rad govori da se radi o notornom plagijatu. Arhitekti ponekad kradu tuđu intelektualnu svojinu, trudeći se da ostanu neprimećeni.

Međutim, u ovom slučaju, radi se o plagijatu svetski poznatog arhitektonskog objekta Opere u Oslu čuvenog biroa Snohetta, koji je ušao u mnoge časopise - kaže, za naš list Maldini, navodeći da je objekat u Norveškoj dobio svetsku nagradu za arhitekturu (2008), nagradu Evropske unije za arhitekturu (2009) i prvo mesto na "Mis van der Roe" (2009). Plagirano je ono arhitektonski najbitnije, jedinstveni urbanističko-arhitektonski koncept zgrade u Oslu,koja se nalazi na platformi sa tri strane okruženoj vodenim površinama luke grada Oslo gde je objekat postavljen na kosu pristupnu površinu koja je istovremeno i trg, a iz koje se uzdiže zakošena trougaona staklena prizma čineći kompoziciono središte objekta pri čemu ova karakteristična arhitektura predstavlja simbol Osla, ono po čemu je u svetu prepoznatljiva norveška prestonica. Nakon ovog poraza naše arhitekture, Maldini se javno upitao:

Da li Srbija zaslužuje zgradu Filharmonije koja je plagijat zgrade Opere u Oslu? Da li su srpski arhitekti nesposobni da projektuju originalno rešenje? Da li je žiri konkursa toliko neuk i neobavešten da može da mu bude podmetnut plagijat? Zoran Manević je bio još direktniji ukazavši da je ovo nastavak ideo-poklonstva inostranim primerima te da predloženo rešenje ima elemente neobičnosti, koji već postoje na zgradi u Oslu, te na osnovu toga tvrdim da nagrađeno rešenje nije original, već izmenjena kopija.

Naravno našao se i dežurni apologeta istoričar umetnosti Marko Stojanović: Rad je odličan, uklapa se u duh epohe, ali i arhitektonski je u skladu sa Novim Beogradom. Rešenje korespondira sa Palatom "Srbija" i sa rekonstruisanom zgradom Ušća. Kako je u pitanju kompleks nultog stepena zaštite, nije bilo mesta većim arhitektonskim egzibicijama, koje bi narušile identitet Palate "Srbija". Korišćene su kubične forme u skladu sa postojećim urbanizmom.

Naravno da bi se izabrao ovakav idiotski projekat trebalo je formirati i odgovarajući žiri u kome se recimo našao izvesni Bojan Kovačević smenjeni direktor Muzeja grada Beograda i predsednik udruženja građana Akademija arhitekture, koji je u javnosti poznat po svojevremenoj otimačini tehničke dokumentacije zgrada Generalštaba, koji je uzeo od Dobrovićeve udovice jer mu je trebala za magistarski rad a takođe je poznat i po svom „opozicionom" delovanju pošto je njegova ingeniozna ideja bila čuvena „patka" što mu ni najmanje nije smetalo, da verovatno za dobar honorar, sedi u istom žiriju sa gradskim arhitektom Milutinom Folićem.

Uglavnom iako je pre par godina učinjen pokušaj da se ceo skandal zabašuri podigla se poveća buka u javnosti a glavna pitanja su bila zašto ovaj plagijat nije sramota za autore/profesore na Arhitektonskom fakultetu i za korumpirane članove žirija i njihovo neznanje i sramotu? Sve zgrade koje se grade nastaju na talasu arhitekture koji je u tom trenutku aktuelan?!? Šta ovo znači? Svi treba da plagiraju nešto što je negde dobilo nagradu pre nekoliko godina? Da li tome treba učiti studente na fakultetu? Pa arhitektura nisu pantalone-zvoncare ili uski/široki reveri, to treba da traje duže od jednih pantalona!

Očito je da nema osećaja stida u vreme plagiranih doktorata ili kupljenih diploma. Inače malo je poznato da na Arhitektonskom fakultetu povremeno organizuju izložbu srama, a to je izložba studentskih radova koji liče jedni na druge, odnosno koje su studenti kopirali jedni od drugih, da se ne muče da projektuju. Očito je da su i ovde autori rešili da dobiju "prelaznu ocenu", a da se ne muče da projektuju. Sramota za docente Arhitektonskog fakulteta.

Uglavnom, nakon što je pukao skandal sa plagijatom do daljeg od nove koncertne dvorane nije bilo ništa, s obzirom na to da je konkurs, raspisan godinu dana ranije, na kome su pobedile arhitekte Dragan Marčetić i Milan Maksimović, poništen zbog svojevrsnog skandala. A to se desilo nakon navoda u javnosti, između ostalih i arhitekte Slobodana Maldinija, da je taj prostor Bloka 13 zaštićen kao kulturno dobro, ali i da je pobedničko rešenje Marčetića i Maksimovića zapravo plagijat zgrade Opere u Oslu.

Međutim vrlo skoro, nakon Tasovčeve smene usledio je naredni, inače malo poznati kurcšlus, sa lepim sevanjem varnica na relaciji ex ministar Ivan Tasovac - novi ministar Vladan Vukosavljević koji je nastao zbog toga što se Vukosavljeviću, po sistemu da i ćorava koka ponekada nabode zrno, sa pravom postavio pitanje i zahtevao da se umesto koncertne dvorane Beogradske filharmonije, da se na tom mestu izgradi gradska koncertna dvorana o čijem opredeljenju će se naknadno odlučivati. Dakle, da se ne može govoriti samo o zgradi Beogradske filharmonije.

A onda je na to Tasovac uzvratio rečima da se predsednik Srbije ne izražava kroz zagonetke i da je njegova poruka na sastanku sa Mehtom bila jasna iz čega proizilazi da je Tasovac, kao pravi šarmer verovatno za tu priliku obukao prozirne velove i verovatno uz omiljenu mu muziku u izvođenju omiljenog harmonikaša krenuo da šarmira sve redom na tajnoj večeri sa Mehtom, a kao rezultat te tajne večere u nekom narednom periodu o novoj zgradi Beogradske filharmonije ili bilo kakvoj koncertnoj dvorani nije bilo reči.

Ali od ideje se, međutim, nije odustalo. I onda je u godini kada je Beogradska filharmonija već uveliko trebalo da bude u novoj zgradi, raspisan novi konkurs a istovremeno i novi skandal pošto se naprasno ispostavilo da će sada naprasno smišljena Nacionalna koncertna dvorana, čiji će primarni korisnik biti Beogradska filharmonija, (koja inače već ima svoju zgradu sa salom za probe), dakle ipak de facto na mala vrata nova zgrada Beogradske filharmonije; koštati sitnicu od 120 miliona evra i biće izgrađena na Ušću do 2024. godine, što je obelodanio Marko Blagojević, v.d. direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima.

Iako je još 2017. godine predsednik Vučić rekao da nova zgrada Beogradske filharmonije na Ušću mora biti završena do 2020, tek u novembru 2020. raspisan je arhitektonsko-urbanistički konkurs za izradu kompletnog projekta buduće zgrade Beogradske filharmonije na Ušću. Na zahtev Vlade Srbije, novi konkurs organizovan je pod okriljem Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, uz prisustvo predstavnika Vlade i Grada Beograda. Međutim, ispostavlja se da to neće biti samo zgrada Beogradske filharmonije. Čitav projekat nosi radni naziv „Nacionalna koncertna dvorana u Beogradu".

Kako bi čitava stvar dobila neki privid Koštuničinog legalizma, smislili su „drugu šemu" pa je novi konkursom raspisan i organizovan u novembru 2020. pod okriljem Programa Ujedinjenih nacija za razvoj a čak je oformljena i radna grupa zarad praćenja realizacije tog projekta u kojoj su i Ana Brnabić, Maja Gojković pri čemu je zadržana ista lokacija iako je Blok 13 pod zaštitom države kao kulturno dobro!

Međutim, ispostavilo se da se najnovijim konkursom opet krše zakoni ove zemlje, a visokom bankarskom garancijom onemogućeno je učešće arhitektonskih biroa iz Srbije a takođe se ispostavilo da se realizuje konkurs, a da je već potpisan predugovor sa svetskom firmom „Arup Asosiješns" za enterijer i akustiku dvorane? Naravno sve ovo je postalo poznato zahvaljujući arhitekti Slobodanu Maldiniju koji je jedan od „krivaca" što je prethodni konkurs za izgradnju zdanja Beogradske filharmonije na Ušću poništen 2017. godine nakon čega je Tasovac najavio da će 2019. početi gradnja novog kapitalnog zdanja Filharmonije, ali da je za kašnjenje optužio jednog novinara 'Večernjih novosti' i arhitektu, odnosno Maldinija pošto je zbog njegovog navodno neprofesionalnog pisanja, propao urbanistički konkurs na delu Bloka 13 koji je raspisan 2016. godine.

Tim konkursom bila je obuhvaćena izgradnja nove zgrade Beogradske filharmonije. Da li je moguće da je jedan arhitekta odgovoran za neuspeh nacionalnog konkursa? Naravno da ne, a radi se o tome da je Maldini u svojim tekstovima u novinama i blogu kritikovao kardinalne propuste i brljotine koji su načinjeni na konkursu za realizaciju zgrade Filharmonije.

Konkurs je raspisan za deo Bloka 13, koji je inače pod zaštitom države kao kulturno dobro. A tri prvonagrađena rada na konkursu su na tom prostoru, pored zgrade Filharmonije, predvideli i neprimereno visoke zgrade stambeno-poslovnog karaktera. To je bio pokušaj da se na mala vrata iskoristi konkurs kako bi se napravio komercijalni objekat na elitnoj lokaciji, pored Palate Srbija, od koga bi neko profitirao i izgradio stanove.

Kod prvonagrađenog rada bilo je predviđeno da se izgrade četiri kule, u kojima je izbrojano čak 33 sprata komercijalnih sadržaja. A neposredan povod za Maldinijevu reakciju bila je frapantna sličnost prvonagrađenog rada za zgradu Beogradske filharmonije sa zgradom Opere u Oslu! Sadašnjim konkursom ispostavilo se da je potpuno sumanuto da se Ujedinjene nacije bave organizacijom konkursa u Srbiji. Zakon kaže da svaki konkurs treba da bude javan, transparentan i da ne sme da bude diskriminatorski. A u ovom slučaju Ujedinjene nacije, odnosno ekspozitura UN-a u Beogradu objavila je konkurs skriveno iza 20 šifara, isključivo na engleskom jeziku, što je protivzakonito, diskriminišući tako domaće arhitektonske biroe.

Po propozicijama konkursa, da bi se steklo pravo na učešće bilo je potrebno dostaviti garanciju banke u iznosu od deset miliona dolara, što sve potencijalne učesnike svodi na samo nekoliko adresa. A ono što je bilo posebno obeshrabrujuće za svakoga ko bi želeo da učestvuje na takvom konkursu, pa čak i one koji mogu da obezbede garanciju od deset miliona dolara jeste mala nagrada - svega 20.000 dolara za prvonagrađeni rad. Zamislite nekog ko treba da obezbedi garanciju od deset miliona dolara, a da za prvu nagradu dobije iznos od 20.000 dolara.

Nijedan biro u Srbiji ne može da obezbedi garanciju u tom iznosu! Osim toga ispostavilo da je jedna strana kompanija izuzeta je iz tog konkursa pod obrazloženjem da je sa njom već sklopljen predugovor ili neka vrsta ugovora o realizaciji projekata enterijera i akustike dvorane. Kako je moguće da neko realizuje konkurs a da je već potpisan predugovor sa svetski renomiranom firmom „Arup asosiješns"? Zaobišavši zakon o javnim nabavkama, čiji jedan član predviđa izuzetak, pravi se neposredna pogodba, bez licitacija, bez tri prikupljene ponude.

Sve ovo je bez presedana u istoriji srpske arhitekture. Arhitektonska struka ovde je potpuno skrajnuta, njome dominiraju političari sa svojim programima i idejama i naši arhitekti su u situaciji da ne mogu da učestvuju u konkursima od nacionalnog, vitalnog značaja. Postavlja se i pitanje kako lokacija nove dvorane, uprkos poništenom konkursu iz 2017. godine, ostaje ista, na Ušću kao zaštićenom kulturnom dobru, što samo po sebi nagoveštava da će se ponoviti scenario iz Makiša i sa Ratnog ostrva. Ako to nije u skladu sa zakonom, onda se ne menjaju projekat i plan, već zakon. I Makiš je bio zaštićena celina, ali promenjen je zakon i taj deo više nije bio zaštićen.

Isto je i sa objektom buduće zgrade Nacionalne koncertne dvorane. Menja se namena samog mesta, uprošćavaju uslovi zaštite, zbog čega su dovedene ministarka kulture i direktorka gradskog zavoda za urnisanje spomenika da bi se realizovala ideja. I to funkcioniše na svim nivoima u ovoj državi: od nacionalnih projekata, pa do rušenja starih kulturnih objekata u centru Beograda.

Posebna je priča predviđen budžet od 120 miliona eura pošto je uobičajena praksa da se zbog nepredviđenih radova i stalnih izmena projekata tokom gradnje budžet za gradnju neprestano uvećava i na kraju ceh bude i dva puta veći! A pošto Vlast postepeno navikava narod da nema uvid u sredstva koja se troše pogotovu ako se radi o abnormalnim iznosima pa je tada najbolji način da takve informacije po svaku cenu ostanu nedostupne javnosti, a po potrebi čak budu i zabranjene.

Uopšte ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako bi već sledeće godine vlast sve informacije o troškovima gradnje Nacionalne koncertne dvorane proglasila državnom tajnom. Kako sada stvari stoje, izgleda da će ovaj projekat izgurati do kraja jer već decenijama, navaljuju kao svinja na masnu krpu i na sve načine pokušavaju da je realizuju o čemu najbolje govori način organizovanja poslednjeg konkursa.

Nažalost, realizovaće je na pogrešnom mestu, napraviće degradaciju, ali takve vrste degradiranja javnih prostora u Beogradu i drugim delovima zemlje vrše se stalno i svim sredstvima, a kao glavni rezultat svega toga, sada će gay ekipa imati daleko atraktivnije okupljalište! Jedino još treba videti ko će dobiti ulogu mlade Gojkovice kako bi gradnja krenula...