(P)likovi

Sledeću vladu neće napraviti Aleksandar Vučić, nego američki ambasador Kristofer Hil

Poslednji krug pakla

Aleksandar Vučić je organizovao svoju poslednju izbornu prevaru. Kako god skrojio rezultate, premijera i ministra izabraće njegove strane gazde. Jedna od opcija predviđa formiranje tzv. Vlade narodnog jedinstva, u kojoj bi učestvovali predstavnici svih parlamentarnih lista. Iako bi "ratna vlada" predstavljala uvod u razbijanje Srpske napredne stranke i razvlašćenje Vučića, Srbiji bi nanela trajnu štetu jer bi sprečila privođenje pravdi i kažnjavanje svih pojedinaca, koji su deset godina pljačkali državu i narod. Predizborni politički inženjering i njegove posledice analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad bliski saradnik i prijatelj aktuelnog diktatora.

Predrag Popović

Zna se, na izborima će pobediti kartel Aleksandra Vučića i opoziciona koalicija oko Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, pa i još neki paraziti koji preskoče cenzus. Zna se, izgubiće narod, čija agonija će se produžiti na još nekoliko godina.

Nije za utehu, ali Vučićeva vladavina biće oktroisana. Koliko god osvoji glasova i poslaničkih mandata, sledeću vladu izabraće američki majstori političkog inženjeringa. Da, oni već dvadesetak godina odlučuju o ključnim kadrovskim rešenjima i osnovnim političkim smernicama, ali uvek su dozvoljavali da lokalni lideri i njihovi tajkuni zadovolje svoje apetite.

Takva praksa je omogućila nekažnjenu pljačku Srbije, porobljavanje državnih institucija, gušenje demokratije, slobode medija i gaženje ljudskih prava. Dok god su crveni, žuti i crni diktatori ispunjavali obaveze prema američkim gazdama, sve im je bilo dozvoljeno. Međutim, sad to mora da se promeni.

Amerikanci moraju da preuzmu potpunu kontrolu nad izvršnom vlašću. Ne zbog empatije prema narodu, nego da bi zaštitili svoje interese u uslovima globalnog haosa, koji je pokrenut ratom u Ukrajini.

Amerikanci već godinama vode proces čišćenja srpske političke scene od ruskog i kineskog uticaja. Očekivani rezultati su izostali, malo zbog nesposobnosti američkih korumpiranih diplomata, a malo više zbog Vučićevih manipulacija. To je prošlost. Budućnost će kreirati novi američki ambasador Kristofer Hil, koji se još devedesetih godina dokazao kao ekspert za pritiske na srpske političke vođe.

Hilova strategija je jednostavna - Vučića treba ostaviti na mestu predsednika Srbije, ali bez uticaja na izvršnu vlast. Vučićev opstanak je uslovljen uvođenjem sankcija Rusiji i konačnim ispunjenjem obaveza oko zaokruženja državnosti albanske republike Kosovo. Ako ne bude obavljao taj prljavi posao u zadatom roku, lako i brzo će biti pušten niz vodu.

Hil ima dve močuge: Andreja Vučića i Veljka Belivuka. Ukoliko Aleksandar Vučić odbije poslušnost ili makar pokuša da, po običaju, vrda - ode bata Andrej na put bez povratka. Američke službe imaju sve informacije o kriminalnim i korupcionaškim aferama braće Vučić. To potvrđuje i Gabrijel Eskobar, koji često ističe da je "u Srbiji đavo odneo šalu, a Andrej Vučić sve ostalo". Ako ne želi da "apači" odnesu Andreja, Aleksandar mora da bude poslušan vazal.

Amerikanci su često koristili ucenjivačke kapacitete za realizaciju svojih interesa u banana-državama. Kad im se prohtelo, s vlasti u Makedoniji su oborili Nikolu Grujevskog tako što su objavili snimke presretnutih razgovora njegovih saradnika. Bilo je dovoljno da puste najbenignije delove prisluškivanih razgovora, pa da se narod uzbuni, a Grujevski skoči u gepek i, preko Crne Gore i Srbije, pobegne u Mađarsku. Isti scenario je spreman i za Srbiju. Amerikanci već plasiraju tajno snimljene razgovore Andreja Vučića. Jedan od njih je objavio na društvenim mrežama i autor ovog teksta. Ofiranje je počelo objavljivanjem Andrejevog ćaskanja s Božidarom Maljkovićem, a potom i s Ivanom Todorovom i izvesnom Tamarom iz Pančeva. Ako to ne bude dovoljno za disciplinovanje, pojaviće se tonski zapisi razgovora s Predragom Koluvijom, Zvonkom Veselinovićem i sličnim tipovima s one strane zakona.

Kad bi znao da kompromitacija, pa i hapšenje Andreja Vučića ne bi ugrozilo njegov opstanak na vlasti, Aleksandar Vučić bi žrtvovao brata. U medijima bi kukao zbog tog "napada na porodicu", ali preboleo bi ga kao Severina, čvrsto i na nogama.

Aleksandar Vučić je zasad otklonio opasnost kojom preti opcija, koja uključuje napad na Andreja. Obećao je da će uvesti sankcije Rusiji. Ipak, nad glavom mu je ostala druga, još teža močuga.

- Pustite sve ostale na slobodu, u pritvoru ostavite mene i Marka Miljkovića, a mi ćemo kao svedoci saradnici da otkrijemo sve o ubistvu Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana, o rušenju Savamale i drugim zločinima - rekao je Veljko Belivuk 8. marta ove godine na pripremnom ročištu u Specijalnom sudu.

Belivuk nije ponudio samo svoje priče, u koje neko može da veruje, a neko ne. Uz izjave, Velja Nevolja je rekao da će tužilaštvu i sudu dati audio i video dokaze. Ne zna se šta se nalazi na tim snimcima, da li neko ritualno ubistvo ili susreti s Aleksandrom, Andrejem i Danilom Vučićem. Međutim, zna se da o tome da li će i kad će biti objavljeni ti dokazi ne zavisi ni od Vučića, ni od njegovog bivšeg vojnika Belivuka. Termin će odabrati njihove gazde iz američkih službi.

Pod tim pritiskom, Aleksandar Vučić može samo da podvije rep i pristane da bude sve što Hil hoće. A, Hil hoće da iz svih nivoa vlasti najuri sve ruske i kineske elemente. Naivan posmatrač mogao bi da zaključi da to znači da je konačno odzvonilo Ivici Dačiću. Iako u javnosti važi za ruskog čoveka, ne treba smetnuti s uva da je Dačić i zapadni čovek. Dačić je prvi prebeg iz retro-patriotskog bloka, vašingtonskim i briselskim mešetarima stavio se na raspolaganje pre Vučića. Dačić ima duži staž u službi zapadnih interesa, nego u SPS-u. Pored toga, ne treba zaboraviti činjenicu da njegove veze s Rusijom vuku korene iz ruske ambasade u Beogradu, a nju i u Moskvi smatraju delom problema, a ne rešenja. Korumpirane ruske diplomate, koje se već decenijama smenjuju u Srbiji, zastupaju lične, a ne interese države iz koje dolaze.

Da bi istakao svoju podobnost za saradnju sa Zapadom, Dačić je nekoliko puta javno prepričavao anegdotu od pre nekoliko godina, posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

- Ketrin Ešton mi je poklonila cigaru. Rekla mi je da to ne kažem Hašimu Tačiju, da ne bude ljubomoran, pošto njemu ništa nije dala. Pitao sam je, u šali, da li mogu da kažem Vučiću. "Njemu recite šta hoćete, on nije bitan", odgovorila je Keti Ešton - priča Dačić.

S uverenjem da podrška Zapada nije izbledela, predsednik SPS-a je ovu kampanju vodio pod sloganom "Dačić - premijer Srbije". Vučić koristi svaku priliku da se javno, pred kamerama, sprda s Dačićem, ruga mu se kao Drobnjaku ili Tomi Moni. Međutim, o Dačićevoj premijerskoj ambiciji ne sme ni da pisne. Ne zbog Dačića, nego zbog Amerikanaca.

Jedna od američkih opcija, trenutno dominantna, ide upravo u tom smeru da Ivica Dačić opet bude postavljen na mesto predsednika vlade. Kao i u prvom premijerskom mandatu, opet bi dobio ulogu u prelaznom periodu, kao 2012. godine, kad su se stvarali uslovi za SNS. Sad se priprema isti proces, samo u suprotnom smeru.

Ako se odluče da formiraju tzv. Vladu narodnog jedinstva, Amerikanci mogu da podrže Dačića za premijera. Njegov "ruski pedigre" neće predstavljati smetnju za to. Naprotiv, to bi moglo da se iskoristi za manipulaciju delom javnosti koja podržava Rusiju, pa da se stvori utisak kako Srbija nije izdala rusku braću. Osim toga, Dačić bi bio prihvatljiv i za deo opozicionih stranaka koje bi učestvovale u "Vladi narodnog jedinstva". Uzalud se Đilas, Jeremić i Lutovac zaklinju da posle izbora neće sarađivati sa SNS i njenim satelitima. Tvrdili su i druge stvari, koje su ekspresno zaboravljali kad bi iz američke ambasade dobili drugačiju direktivu. Ne treba očekivati otpor lidera opozicionih stranaka nalogu da uđu u vladajuću koaliciju sa SNS-om i SPS-om.

Vučić će učiniti sve što može kako bi sprečio realizaciju tog plana. Ne samo što bi ostao bez uticaja na izvršnu vlast, nego bi to dovelo i do cepanja naprednjačkog kartela na nekoliko frakcija pod kontrolom stranaca. To bi bio uvod u kraj diktature. Kad do toga dođe, Vučiću će ostati samo nada da će mu biti dopušteno da, kao Grujevski, zbriše iz Srbije, što dalje s mesta zločina. Da bi odgodio taj trenutak, Vučić pokušava da skroji izborne rezultate koji će mu dati veći pregovarački kapacitet.

Pre svega, važno mu je da pobedi u prvom krugu predsednički izbora. U drugom krugu bi mogla da se stvori referendumska atmosfera - za i protiv njega - a tada bi izgubio kontrolu nad izbornim procesom i eto problema. Da se to ne bi desilo, Vučić se bori za svaki procenat, za svaki glas. Iz izborne trke je uklonio Dačića, pa i Vojislava Šešelja. S Dačićem se nagodio, Šešelja podmitio. Otkad se vratio iz Haga, bivši vojvoda se odrekao Velike Srbije i počeo da pravi Velikog Vučića. S tim ciljem odustao je od predsedničke kandidature i javno podržao svog bivšeg potrčka i aktuelnog gospodara, kako mu ne bi oduzeo ni onih jedan odsto glasova, koliko Šešelj trenutno vredi na srpskom političkom tržištu.

Posredno, Vučića su podržali i Đilas i Jeremić. I njima je jasno da Vučićeva pobeda u prvom krugu zavisi od birača s jačim nacionalnim nervom, do kojih ne mogu da dopru ni oni, ni njihov kandidat Zdravko Ponoš. I portir u Multikomu zna da bi, u takvim okolnostima, bilo logično da su Đilas i Jeremić stimulisali nekoga s patriotskim pedigreom. Recimo, Đilasov kum Mlađan Đorđević bi, zahvaljujući tvrdim stavovima o odbrani Kosova i Metohije i žestokoj podršci Rusiji, mogao da osvoji bar nekoliko procenata glasova srpskih nacionalista, koji ne podržavaju ni Vučića, ni Đilasa. To se nije dogodilo. Ne slučajno.

Uverljivije od Đorđevića, Vučića je u drugi krug mogao da gurne dr Branimir Nestorović. No, nadležne službe su sprečile tog mandžurijskog kandidata da učestvuje na izborima. Zadovoljile su se samo prezentacijom moći. Najavili su njegovu kandidaturu, i to ispred SPS-a, kako bi uplašili diktatora i pokazali mu koliko je ranjiv.

Nestorović je morao da odustane i od učešća na parlamentarnim izborima. Iako bi i deo glasača SNS-a podržao Nestorovićeve "vitezove iz reda zmaja", veću štetu bi pretrpeli SPS i minorni paraziti iz tzv. patriotskog bloka. Tako bi propala i Vučićeva namera da u parlament uvede nekoliko svojih abonenata.

U svojoj laboratoriji političkih prevara, Vučić je stvorio nekoliko koalicija, kojima je namenio ulogu konstruktivne opozicije. Razbio je Pokret za obnovu kraljevine na dva dela. Jedan, predvođen Dražinim unukom Vojislavom Mihailovićem, pripojio je ostacima Demokratske stranke Srbije, kojim upravlja Miloš Jovanović Tajlanđanin. Drugi deo POKS-a, na čelu sa Žikom Gojkovićem, Vučić je ubacio u naručje Boška Obradovića, lidera razvaljenih Dveri. Kao u svakom biznisu, na te odluke nisu uticale ideologije, nego novac.

Gojković je za prošlu izbornu kampanju, pred montirane izbore u leto 2020. godine, usred pandemije, dobio oko 45 miliona dinara donacija raznih firmi pod kontrolom bratije s vlasti. Iako zakon zabranjuje da firme koje posluju s državom finansiraju političke organizacije, kad to rade za potrebe Vučićevih abonenata - zakon nije bitan. Zakon je izigran i prilikom sklapanja koalicije Milana Stamatovića i Saše Radulovića. Nemanja Šarović je objasnio taktiku koja je primenjena u tom slučaju.

- Pokret Dosta je bilo pokušao je 2017. godine da se registruje kao stranka. Sakupili su potpise, ali nisu registrovani. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu je odbacilo zahtev jer je DJB koristio pogrešne obrasce. Pet godina kasnije, pred ove izbore, Ministarstvo je promenilo odluku i pristalo da registruje DJB kao političku stranku. Vučić je time nagradio Radulovića za sve što je radio u referendumskoj kampanji, a i za ovo što sada radi. To je bilo neophodno, jer zakon zabranjuje sklapanje koalicija između pokreta i političkih stranaka. Pošto je Stamatovićeva Zdrava Srbija registrovana kao stranka bilo je neophodno da se i DJB tako registruje - tvrdi Šarović.

Kad se tome dodaju sve igre s finansijama, medijskom promocijom i rejtingom Milice Zavetnice Stamenkovski, Jovane Stojković, Miše Vacića, Levijatana Paje Bihalija, dobija se jasna slika Vučićevog predizbornog cirkusa. Posle predstave, u aprilu, cirkus će se razići, nestaće ovi gutači vatre, balanserosi na trapezu, dresirani kerići, ukroćene divlje zveri i ostali šešelji. Iluzionisti koji uđu u parlament moraće da nastupaju u tačkama koje će osmisliti Kristofer Hil.

Dobro je što će gospodar srpskog cirkusa Aleksandar Vučić ostati bez značajnog dela uticaja i moći. Loše je što će građani Srbije i u sledećem periodu, u najtežim okolnostima, biti žrtve političkih eksperimenata. Srbija će biti u tom stanju dok god se nada da će je Vučićeve diktature osloboditi Amerikanci, Evropljani, strane službe, Belivukovo svedočenje ili bilo šta drugo osim pobune i borbe.

antrfile

Srđan Škoro, nesuđeni predsednički kandidat, za Magazin Tabloid piše o izbornom sudaru Vučićevog i Đilasovog preduzeća

Živimo u snu pokojnog Mikija Rakića

Pošto je opozicija već proglasila pobedu na svim nivoima, objasnila šta je sve potrebno da se dogodi da bi oni trijumfovali, nezahvalno je prognozirati bilo šta na ovim izborima. Posebno što oni u sebi ne nose ni trunku neizvesnosti. Svakome ko malo bolje posmatra političku scenu Srbije jasno je da su karte unapred podeljene i da se tačno zna ko će šta i koliko dobiti na ovim potpuno neregularnim izborima. Ono što je sasvim izvesno je da će najveći gubitnik biti po ko zna koji put - narod koji opet neće imati adekvatne predstavnike, još manje vlast koja mu je neophodna.

Nijednu lekciju iz prošlosti nismo naučili. Padamo stalno na istom pitanju i to na istom ispitu. Kao da ne želimo da vidimo da se Vučić ne može pobediti, ni srušiti bez adekvatne ponude na drugoj strani. Čim nudite to slično, reciklirano ili u obliku njegovih dublera i kaskadera narod ili gravitira dokazanom lošem originalu ili još više beži u apstinenciju. Svest o neophodnim promenama je pretvorena u teoriju i u nešto deklarativno što zvuči u prvi mah lepo. Zapravo suštinski promene niko ne želi. Oni koji to zagovaraju nemaju potrebnu snagu ni sredstva da to sprovedu. Nažalost.

Imao sam sreću ili nesreću da razgovaram bukvalno sa svima na političkoj sceni osim sa Vučićem, Milicom Zavetnicom i Milošem Jovanovićem. Njima dvoma sam u emisiji neposredno i direktno rekao šta mislim. Znaju kako su prošli. O samom Vučiću sam govorio i pisao kad većina nije smela da zucne. Mi smo taoci onih koji su promovisali Tomu Diplomu kao spasonosno rešenje za neophodne promene. Sad nam nude drugu robu isto tako pogrešnu i kvarljivu. Suština je da niko u ovoj državi nije odgovarao za svoja zlodela. Da jeste ne bi se tako ponašali. Ne bi tako olako oduzimali ljudima imovinu, još manje je u ratovima palili i uništavali. Ne bi se tako bezočno ponašali prema sopstvenom stanovništvu i kupovali ih na različite načine da nisu sigurni u to da neće odgovarati. Na ovim izborima su i predizbori za koje se zalagao Savo Manojlović bili neregularni, jer je stvoren buvljak gde se sve može nabaviti od glasova do potpisa, i svima dobro. I svi ćute iako znaju šta se zbiva.

Politika je u Srbiji sport za bogate. Izbori predstavljaju dogovor bogatih i njihovih satelita o ishodu uz obavezno aminovanje tzv. međunarodne zajednice koja takođe decenijama ne odgovara za svoja zlodela.

Naša politička elita živi od nedostatka dokaza i time se još i hvali. Čini se da ih niko i ništa ne može zaustaviti. Zemlja i narod propadaju oni se bogate. Kud ćeš lepše za političku elitu i sve one koji se usput grebu o nju.

Niko se ne pita kakva je to opozicija koja živi isto ili bolje nego vlast. Kojoj ništa ne fali. Samo se zgražaju nad postupcima vlasti ali zapravo ništa ne čine da se ona promeni. Zašto. Pa zato što su i oni, bar većina njih, deo iste medalje koja ovom narodu i državi ne daje priliku da napreduje već decenijama. Zato što su svesni da sa svakom ozbiljnom promenom gube pozicije i jedni i drugi. I zato gledamo jedne te iste likove već decenijama kako menjaju stranke, ideologije, koalicije, kako prave međusobne kombinacije samo da njima bude bolje. A sve u ime naroda koji ih uopšte ne zanima. I da mogu najpre bi ukinuli narod, a pre svega one koji ih podsećaju gde su i šta bili samo nekoliko godina ranije dok se nisu uključili u politiku.

Kad ljudi zapene kako bi zgradu Pinka trebalo sravniti sa zemljom prilikom promene vlasti uvek kažem da nisam siguran koliko je to ispravan put. Možda bi Palatu pravde trebalo zapravo srušiti kao izvorište neviđenih nepravdi. Daleko od toga da branim zgradu Pinka i njenog vlasnika, ali oni su samo posledica, a temelj je Palata pravde. Tamo se kroji naša sudbina. Mi smo jedini narod na svetu koji javno poziva sudije da sude po zakonu. Opominjemo ih iako znamo da će presuditi onako kako im se kaže, bar većina od njih. I da zato neće odgovarati već će biti unapređeni.

Razlog zašto sam najavio kandidaturu i pokušao da se kandidujem je sasvim jednostavan. Želeo sam da makar malo promenim matricu koju gledamo poslednjih 30 godina. Da otvorim mogućnost ljudima da konačno glasaju za čoveka koji deli sudbinu većinske Srbije. Koji živi sa svim istim problemima kao i oni. Da je to osoba koja je na Birou, postradala zbog onoga kako misli i šta piše, i koja je smetnja svima. Čovek koga bole leđa od silnih tapšanja i koji je gotovo ogluveo od podrške koju direktno, kad niko ne vidi, na uvo svakodnevno dobija.

Osoba bez ikakve perspektive koja je završila najviše moguće škole u svojoj zemlji i kojoj se uskoro smeši ishrana na kontejneru ili u narodnoj kuhinji, svejedno. Koja voli svoj narod, grad, državu gde je rođena i koja nema rezervni pasoš, ni tuđe državljanstvo. A pre svega ona osoba koja nije spremna da zarad sopstvenih interesa proda ljude, principe, opšti interes i pravi se kao da se ništa nije desilo. Opasna i pogubna osobina koju svi cene i podržavaju, ali na daljinu. Zato sam tu gde jesam i pre kandidature, na Birou, zatvoren sa svih strana, skroz obespravljen kao i većina naroda kojem pripadam, jer verujem da je istina nešto što je važno i što mora da se čuje. A s druge strane istina zapravo nikog ne zanima.

Verovao sam da će činjenica da nisam tuđu decu slao u ratove, ni tuđe očeve u Hag, pokrenuti potreban mehanizam promena. Da će se ljudi prepoznati u onome što govorim i zastupam isto onako kako su me aplauzima i brojnim drugim znakovima odobravanja uvek pratili posle svakog javnog nastupa ili protesta.

Na bojnom polju gde se sudaraju dva preduzeća - jedno Vučićevo mafijaško, ustrojeno da melje ljude brže, bolje i jače nego Belivukov klan koji su oformili, i drugo Đilasovo okupljeno u Multikom grupi - jako je teško doći do izražaja, pogotovu bez sredstava ili bolje rečeno bez ljudi koji su spremni da rizikuju sve da bi se nešto promenilo, a pomenuta preduzeća gurnula u drugi plan. Ovako, zaposleni iz Multikom grupacije će preći na državne jasle, na njih će njihov poslodavac uzimati mesečno tri i po hiljade evra po glavi i mirna Bačka. Taman dovoljno za najavljene promene iz korena. S druge strane, Vučićeva mafijaška hobotnica će nastaviti nesmetano da deluje i da ovu državu i narod gura sve dublje u ambis. Sasvim dovoljno za mir i stabilnost koju propagiraju.

Jedini ko se raduje ovom nazovi sudaru preduzeća je pokojni Miki Rakić, koji je sve za života učinio da do toga dođe. Mi zapravo živimo ostvarenje sna savetnika Borisa Tadića.

Deo druge, one medijske bitke se odvija na relaciji Telekoma i United medija.

Kakav god ishod da bude biće dogovoren i u najboljem interesu tzv. sukobljenih strana. I svi mi koji ukazujemo na to i oni koji to odbijaju da vide, bićemo istinske žrtve. I tako do novih izbora, istih ili sličnih zabluda. Ako se ikada opametimo i shvatimo šta nam se dešava to će za srpsko duštvo biti značajno podjednako kao pronalazak parne mašine.

Svi su tražili moju podršku označavajući je kao značajnu ili su podršku meni uslovljavali nekim svojim zahtevima. Nit sam koga uslovljavao, niti sam prihvatio njihova uslovljavanja. Jedini uslov svih uslova bio je čista priča, novi ljudi, potpuno drugačiji pristup politici i rešavanju problema. Nije bilo dovoljno sluha, ni podrške za tu vrstu priče.

Nisam hteo da budem na tzv. prolaznim mestina na listama sa ljudima koje ne cenim i čije osobine prezirem. Nikada za svojih 58 godina nisam sreo toliko licemera i ljudi bez karaktera kao tokom pokušaja da se bavim politikom. Po pravilu što više obrazovanja i titula to manjak karaktera. Ne verujem u onu priču o potrebi da se progutaju nekakve žabe zarad boljeg sutra i kako nema idealnih ni čistih.

Nama nedostaju ljudi. Oni koji uspravno hodaju i misle svojom glavom i koji su spremni za to pravo da bukvalno poginu. Zato se se zalažem stalno za evoluciju. Ona je opasnija od svake revolucije. Ako nemamo snage već za revoluciju imamo bar mogućnost za evolutivni proces, da se okupimo i ustanemo u odbranu svog prava da hodamo uspravno i mislimo svojom glavom.

Kao da smo izgubili potrebnu supstancu za proizvodnju vrlina neophodnu za dalji razvoj i opstanak na ovim prostorima.

Nasleđe predaka kao da je neko uklonio iz našeg DNK. Mi, koji smo toga svesni, nažalost, smo u manjini. Otuda i toliko razočarenja. Imamo ozbiljan manjak ljudi i ljudskosti i sve se vrti oko toga. Moramo ozbiljno da zasučemo rukave i prionemo na posao. U suprotnom naša sudbina je zacementirana isto onako kao i kod ljudi koji ukazuju na tu pojavu.

Nisam posebno srećan što je tako nešto baš mene dopalo. Još manje glup da ne znam kako stvari funkcionišu. Pa ipak moj organizam, moj stomak, srce, duša zovite kako hoćete to, mi ne dozvoljavaju da pristanem na nešto što ne mogu. Po cenu života. I to onog sopstvenog života koji i sam jedva mogu da podnesem.

Svestan sam da će pojedinci, kad me jednom ne bude, ukazivati na vrednosti za koje sam se zalagao i izmisliti kojekakva priznanja, koja će zauvek prekriti sve ono što za života nisu smeli ili hteli da učine. Probudimo se pre nego postane kasno za sve. Buđenje Srbije je nešto što čeka svakog od nas, ukoliko mislimo da preživimo.