Veleizdaja

Vučićev rat i mir: kako je suludi srpski diktator postao ključni čovek velikoalbanskog projekta

Dugo toplo prijateljstvo

Ukoliko takozvani Kumanovski sporazum, (potpisan nakon sukoba srpske vojske i policije sa terorističkom OVK 1999. godine kao "tehnički sporazum") nije bio kapitulacija, onda je Aleksandar Vučić tokom poslednje decenije sa najvišeg mesta u državi učinio sve da do te kapitulacije dođe, i to više puta! Njegovo "toplo prijateljstvo" sa albanskim premijerom Edijem Ramom, otvorilo je sva vrata za "relaksaciju odnosa" i manipulaciju njegovom poremećenom psihilogijom. Sve na štetu Srbije i na zadovoljstvo velokoalbanskih ideologa.

Luka Mitrović

Polovinom maja meseca 2019. godine, u jednom od svojih “dramatičnih” i pomalo “svečanih” obraćanja u Skupštini Srbije, samozvani reformator Aleksandar Vučić, dotakao se i pitanja Kosova i Metohije. Ne znajući šta zapravo priča, stigao je do strašne istine o mafijaško-političkim “poslovima” na teritoriji koja je postala sinonim za slične nerešive konflikte u svetu. Tako je između ostalog rekao da “...Nakon sedam godina pregovora sa Prištinom mogu da vam kažem da nismo izgubili ništa od onoga što je već bilo izgubljeno i nismo trgovali ni sa čim što odavno neko nije prodao”!

U “izveštaju o Kosovu” koji je navodno podnosio poslanicima, hvalio se kako “dogovor i kompromis nisu poraz, nego pobeda”, da bi odmah potom rekao da politika “zamrznutog konflikta” ne znači ništa jer “...Albanci mogu da ga odmrznu u svakom trenutku i napadnu Srbe”.

Pa onda još dramatičnije da je “Pitanje je trenutka kada će Albanci da napadnu Srbe. Pitanje je dana i meseca jer oni to ne mogu više da podnesu”...A onda, samo minut kasnije, iz njega je počeo da izlazi duh mirotvorca pa je konstatovao kako „...Mi pokušavamo da vratimo Srbiju u život i u razgovore. Da očuvamo mir i političku stabilnost”

Kako je tekla ta “reanimacija”, vraćanje Srbije u život tokom njegove vladavine? Možda se nigde tako kao na slučaju politike prema Kosovu ne vidi stepen tog ludila i stepen beznađa koji je iz toga svaki stanovnik Srbije doživeo.

Dve godine kasnije, u prvoj nedelji novembra meseca 2021. godine, u režimskim “medijima” u Beogradu, pojavila se “teza” da su albanski premjer Edi Rama i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, napravili plan o “paktu Srbije i Albanije”, koji je navodno trebao da “marginalizuje” pa čak i dodatno izoluje inače izolovanu, samoproglašenu državu Kosovo.

Samo šest meseci nakon toga (kraj marta meseca 2022. godine), od te Vučićeve fantazije koju mu je podvalio “prijatelj Rama”, rodilo se i praktično rešenje za Veliku Albaniju po modelu XXI veka.

Između novembra 2021. i marta 2022. godine, parlamenti Albanije i samoproglašenog Kosova potpisali su oko dvadeset “strateških” sporazuma, kojima je za početak predviđena teritorijalno-administrativna celina širine 30 kilometara unutar Albanije i isto tako 30 kilometara unutar Kosova, gde već danas vladaju jedinstveni zakoni i jednaka prava “za sve državljane na dve zemlje” kako piše albanska štampa u Tirani.

Prema prvobitnom sporazumu samoproglašenog Kosova i Albanije, potpisanom 26. novembra 2021. godine, u takozvanu “graničnu” zonu uskoro je ušla albanska regularna vojska, čime je došlo do okupacije dela teritorije Republike Srbije. Ukoliko još uvek važi Ustav ove, opljačkane, izdane i osakaćene države, onda je njen predsednik imao obavezu da se javno izjasni u vezi sa tim.

Ali, “ustavobranitelj” i samodržac Aleksandar Vučić nije ni reč progovorio, niti je njegov naprednjački “Savet za nacionalnu bezbednost” imao “hitnu sednicu”. A, nije ni bilo razloga. Akcija je bila dogovorena sa “prijateljam Ramom”, dok se Vučić u svojim prostačkim biltenima hvalio kako je “sve više srpskih turista u Albaniji”.

Početkom rata u Ukrajini, ministar odbrane Albanije, Niko Pelješi (Peleshi) izjavio je za BBC da će “...ova misija doprineti miru na Zapadnom Balkanu, usled povećanja tenzija zbog ruske invazije na Ukrajinu...”

Albanski ministar je i za druge balkanske i svetske medije počeo da “razvija tezu” rekavši kako se „...u ovim danima izazova za globalni mir i bezbednost, udvostručuje i povećava pažnja, ali i odgovornost svakog od nas, da služimo profesionalno, vojno disciplinovano, dostojanstveno, u skladu sa etičkim kodeksom i vrednostima našeg saveza”...

Pozivajući se na evroatlanski savez i albansko članstvo u njemu, i načelnik Generalštaba oružanih snaga Albanije, general-major Bajram Begaj, javno je saopštio pre nepunih mesec dana da se raspoređivanje snaga (regularne albanske armije) na Kosovu odvija u „turbulentnom” bezbednosnom trenutku na istočnoj strani alijanse!

Vučićeve bajke o “pacifikovanom Kosovu” i “mirnom rešenju konflikta” nemaju nikakvih dodira sa realnišću. Jer, na ovom otetom delu duhovnih i državnih korena Srbije ušla za manje od mesec dana od početka rata u Ukrajini, mešovita “internacionalna” okupaciona vojska iz Italije, Hrvatske i Albanije. Rusofobija i antiruska histerija, ovaj put ciljana direktno protiv Srbije vidljiva je i iz izjave pomenutog albanskog general-majora: „Globalna bezbednost je ugroženija nego ikada. Region i naša zemlja nisu imuni na ove akcije Rusije”.

Albaniju, veliku, srednju ili malu, nikad nisu zanimale “globalne” nego samo njihove lokalne teritorijalne pretenzije. Već punih 140 godina, od osnivanja vojno političke organizacije “Prizrenska liga” (koju je, da paradoks bude veći dva puta u krvi ugušila otomanska Turska sila), traje životinjska glad njenih ideologa i njenih današnjih nastavljača, za likvidacijom svake Srbije, pola današnje takozvane Severne Makedonije, i, kad bi mogli, i barem pola Crne Gore.

Srbija koja se raspada pod teretom Vučićevog manijakalnog režima, dobila je takođe “neformalni” poziv “da zatraži pomoć” NATO alijanse. Taj “poziv” sročen je drskim obaveštenjem da su albanske trupe stigle na teritoriju Kosova i Metohije i da je: “ NATO posvećen čuvanju bezbednosti na Kosovu i širom Zapadnog Balkana” te da Srbija računa na aktivnije “partnerstvo za mir”.

I dok se “ispod radara”, navodno zbog moguće ruske akcije na Balkanu, uveliko formira velikoalbanska država, Vučić od javnosti u Srbiji i ne krije da su žrtve sa karaule Košare 1999. godine, bile uzaludne. Naprotiv, u sadejstvu sa “prijateljem Ramom”, radi na projektu takozvanog “Otvorenog Balkana” koji je zapravo usmeren na okupljanje svih Albanaca u jednu državu uz pomoć SAD i NATO pakta.

A, koliko je zaista taj projekat “otvoren” i za koga, govori podatak da su dve albanske vlade u Tirani i Prištini, otvorili “rezidencijalne centre zemalja potpisnica pograničnog područja”. To su uredbom i definisali kao i zvaničnim Protokolom za implementaciju ovog sporazuma. Navodno u cilju olakšavanja lokalnog graničnog saobraćaja, kao novo područje “bez granica”, odmah je otvorena rampa prema Albaniji, baš na prelazu Padeš - Košare gde je izginuo do danas nepoznat broj srpskih vojnika i dobrovoljaca, braneći Srbiju a ne nekakvu “Otvorenu Veliku Albaniju” koja se upravo rađa uz blagoslov i podršku Aleksandra Vučića i njegove veleizdajničke klike.

Još deset takvih graničnih prelaza je otvoreno (Žerka - Babaj Bokeš, Zogaj - Babaj Bokeš, Dobrun - Gerćin, Vlahen - Kušnjin, Kišaj - Planeja, Bardoč - Brezna, Pakišt - Krstec, Orgjost-Orcushe, Borje-Globocice i Turaj-Restelica) sa jasnim ciljem da ih više nikada ne bude i da Ramin i Vučićev velikoalbanski projekat pod evroatlanskom komandom postane “faktor mira i stabilnosti” kome će se, milom ili silom, povinovati i Srbija. Taj plan je u dobroj meri već realizovan, lako i jednostavno, jer je Srbija paralizovana, zaustavljena i potpuno sluđena hipnotičkim dejstvom Vučićevog nasilja i njegove svakodnevne bolesne propagande.

Niko se ovom razvoju događaja ne raduje kao britanska zvanična politika i njihovi “balkanski špijuni”. Tako je britanski diplomata Timoti Les, skoro egzaltiran dao izjavu za medije u Londonu gde da je “...spajanje Kosova sa Albanijom sada jedina geopolitička opcija”.

Neki trezveniji mediji u Evropi poput švajcarskih dnevnih listova (pre svih Weltwoche i Neue Zurcher Zeitung) pišu o novom prekrajanju granica koja suštinski menja ono što je utemeljeno posle Drugog svetskog rata, da to može dovesti do novog rata na Balkanu te da su Srbi “herojski narod koji se žrtvovao za Evropu” i da ta žrtva nikada do danas nije dobila poštovanje zapadnoevropskih sila. Dopisnik švajcarskog Neue Zurcher Zeitung.a iz Prištine Andreas Rajh objavio je tekst „Poslednja nada za pravdu” u kome se bavi haškim sudom za zločine OVK. U tekstu se između ostalog kaže da je Specijalni sud za zločine na Kosovu optužio ključne figure iz bivše OVK pa su u haškom istražnom zatvoru Hašim Tači, koji je uoči podizanja optužnice bio predsednik Kosova, ali i bivši šef partijske policije i predsednik stranke PDK Kadri Veselji.

Autor ističe da tačan broj političkih likvidacija (u ime i za račun optuženih) nikada nije potvrđen i da u najvećem broju slučajeva krivci nisu pronađeni, a navodi i razloge: „Korumpirano pravosuđe na Kosovu, nedovoljna zaštita svedoka, i međunarodni akteri kojima je bila važnija politička stabilnost od krivičnog gonjenja visokorangiranih političara”

U već pomenutoj prvoj nedelji novembra meseca 2021. godine, kad je već postalo jasno da je veleizdaja srpskih državnih interesa na sceni, albanski premijer Rama se “osokolio” pa je “umerenom retorikom” objasnio razloge za prisajedinjenje jedne nasilno otcepljene, a kasnije i potpuno kriminalizovane teritorije Republike Srbije.

Naime, Premijer Albanije Edi Rama je u opširnim intervjuima za neke evropske medije rekao kako veruje da će se Albanija uskoro i sasvim ujediniti sa Kosovom i da bi on glasao za to na referendumu. Na jednoj skorašnjoj zajedničkoj konferenciji za strane i domaće medije, sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem, Rama je bio još jasniji pa je naglasio: “...Ako me pitate hipotetički o mirnom referendumu o nacionalnom jedinstvu, prekršio bih zakon o tajnosti glasanja - kažem otvoreno, glasao bih za! U slučaju da pitate da li će se ovo desiti ili ne, pošto me provocirate, to će se desiti, kada - ne znam, ali će se desiti uskoro! Uostalom, to nije stvar koju mi biramo, to je kolektivna namera koja nas bira!”

Koliko je velikoalbanska ideja ozbiljna, a koliko je Vučićeva “srpska politika” ne samo neozbiljna, nego i opasna po budućnost Srbije, postalo je jasno 2018. godine, kad je informativni portal iz Tirane, Albaniadailynews, objavio vest da će Kosovo i Albanija zajedno graditi hidroelektranu i za to dobiti podršku Evropske unije u iznosu od 20 miliona evra. Bio je to samo jedan od nekoliko kapitalnih zajedničkih projekata Albanije i Kosova koji su usledili. Skoro istovremeno, u Beogradu je Vučić zajedno sa svojim slepim poslušnicima svečano objavio kako će Srbija graditi auto put Niš-Priština-Tirana-Drač, da će evropskim kreditima pomoći “susedima” i otvoriti mogućnost “slobodnog protoka ludi, robe i kapitala”.

I dok se suludi Vučić hvalio svojim “širokogrudim” aktom, pljačkajući budžet Srbije za interese velikoalbanske države, ministar albanske vlade u Prištini, hvalio se kako će pomenuta Hidroelektrana uticati na Albaniju, Makedoniju i Kosovo. Naravno, ne na Srbiju kojoj su oteli “Trepču” i dve strateške termoelektrane Obilić 1. i 2. koje je platio svaki poreski obveznik u Srbiji (i dalje plaća, kroz još nevraćene kredite nekadašnje SFRJ).

Svi oni Vučićevi “vojnici” koji Kosovo nikada nisu videli i koji mašu parolom “Dogodine u Prizrenu”, ne znaju ili ne žele da znaju da je ova hidroelektrana strateška i politička jer joj je lokacija između Dragaša i Prizrena, baš tamo gde su vidljivi tragovi srpske kulturne baštine još od srednjeg veka i znatno ranije. Srbija danas, zahvaljujući Vučićevom teroru, ne zna šta to znači, šta će biti potopljeno i zauvek izbrisano iz kolektivnog sećanja.

Neće pomoći ni UNESCO, kome je to do sada bio primarni zadatak. Nakon potpune antiruske histerije koja se širi i na svu pravoslavnu duhovnost i nasleđe na Balkanu, a posebno u Srbiji, ne treba očekivati milost ni od koga sa Zapada. Otcepljeno i albanizovano Kosovo i Metohija i dalje koristi skoro svu električnu energiju iz termoelektrana Kosovo A i Kosovo B, čija instalirana snaga je 1.000 MW, dok je uvoz 10% ukupne potrošnje.

Vučićeva desetogodišnja veleizdajnička politika nije našla načina da pitanje srpske imovine dalje internacionalizuje i nađe na Zapadu ključ koji to pitanje rešava. Nijedna država i nijedna vlada u sličnoj situaciji ne bi računala isključivo na “veto” Rusije i Kine u Ujedinjem nacijama. Jer bogovi pomažu onome ko se i sam potrudi da sebi pomogne. Uz punu saglasnost Vučićevih “srpskih lista” u albanskoj skupštini, vlastdršci u Prištini koriste ono što im je ostalo nakon otimačine, terorizma i nasilnog otcepljenja od Srbije. Naime, Kosovo i Metohija poseduje ogromne rezerve lignita, procene kažu, oko 14 milijardi tona, što je po bogatstvu ovog resursa među pet najvećih svetskih nalazišta.

U nastupajućoj, dugoročnoj energetskoj krizi, vlada u Prištini kreće u izgradnju velike, treće po redu termoelektrane sa kojom će imati pokrivene potrebe i mogućnost izvoza. Izgradnju im je ponudila američka kompanija Contour Global koja je i izabrana za investitora.

U međuvremenu, Vučićevi diletanti i klovnovi, skoro su uništili Kolubaru i EPS te surovo opljačkali, prisvojili, delom privatizovali u za pedeset godina unazadili davno projektovani razvoj energetskih potencijala Srbije. Ali, čovek koji jaše ovu državu punu deceniju, a činio je to još i godinama ranije u koalicijama sa najdestruktivnijim režimom iz devedesetih, poznaje samo pljačku, prevaru i žudnju za manipulacijom javnošću.

Umesto ozbiljnog bavljenja državom, zaštitom njenih interesa na svim nivoima, Vučićeva mentalna oboljenja otišla su predaleko pa tako čak i putničke agencije pod kontrolom njegovih stranačkih džeparoša, reklamiraju odlazak u Albaniju kao da su u pitanju daleki, egzotični Maldivi. U jednom od tih reklama, “autori” se bave detaljima pa opisuju kuda i kako do mesta uživanja: “...Putovanje do egzotičnih plaža Albanije, Drač, Valone Saranda, Ksamil, organizovani su autobuskim prevozom, polasci su svakog petka tokom letnje sezone ili sopstvenim prevozom ko se opredeli za ovakav vid prevoza...

Prevoz se odvija autputem E75 preko Kosova (administrativni prelaz prelaz Merdare) zatim do Prištine pa preko autoputa Dr Ibrahim Rugova do granica sa Albanijom. (Ovu rutu preporučujemo putnicima iz Novog Sada, Beograda, Niša, i drugih gradova severne, centralne i istočne Srbije). Kao alternativni put prvenstveno za goste i putnike iz Šumadije, Mačve, Zlatiborskog, Raškog, Pomoravskog, Rasinskog okruga, najbolje preko Kosovske Mitrovice ili administrativni prelaz Jarinje pa onda nastavak puta preko Prištine pa autoputem Dr.Ibrahim Rugova do graanice sa Albanijom...”

Za Vučićeve “poslenike” turistička sezona je pred vratima, a za svaku ozbilnu vladu u regionu, rat je pred vratima i nikome osim naprenjačke vlade u Beogradu ne pada na pamet da pominje letovanje u Albaniji, u okolnostima kad su trupe NATO pakta već napravile provokaciju na koju Rusija, koliko je sutra može da odgovori.

Vučićev “Rat i mir” još niko nije napisao. Ali, kad i ako ga jednom neko napiše, biće to enciklopedija neopisivog ludila, nasilja, hitnih objava vanrednih stanja, brzih pomirenja, izjava ljubavi i eksplozije mržnji, otimanja od srpske sirotinje i čašćavanja prebogatih “investitora”. Ali, pre i iznad svega, bila bi to debela knjiga o svakodnevnom ruženju srpskog naroda i svih građana Srbije. Knjiga o tome kako je potomke jedne hrabre i slavne nacije, najgori među njima vodio u propast.

A 1.

Kakademik o Kosovu

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić nedavno je ponudio "rešenje za Kosovo" tako što je preporučio da je "u ovom trenutku jedina politička mudrost kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto ni de jure više nije u rukama Srbije, i da to neko mora da kaže narodu..."

Istina, Kostić se "ogradio" pa je u jednom intervjuu za Radio Beograd, rekao da stav SANU na tu temu nije artikulisan, već da je to samo njegov stav. Pa ako tako razmišlja "prvi među jednakima" u SANU, šta bi trebao prosečni građanin da kaže, nakon što je propatio više decenija emotivno i ekonomskki slamajući se oko pitanja na koje jedna dobro ugojena pojava već ima rešenje?

Kaže dalje akademik Kostić: "...Kosovo podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu i oko toga moramo da se borimo i zubima i noktima. Jer to je pokušaj oduzimanja nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete. Ali, govoreći pošteno, ako jedan ministar, premijer ili predsednik mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da nemamo ni ljudske ni ekonomske ni bilo koje druge kapacitete da nametnemo svoju volju. Možemo da se gledamo u oči i lažemo, ali alternativa je vrlo jasna"...

Vrlo u duhu novih etničkih mapa na ovom delu Balkana, kaže Kostić da treba da se sačuva "zdrav korpus" i da ga, u tom smislu, u ovom trenutku mnogo više zanima sudbina Republike Srpske jer tamo postoji "ozbiljan, aktivni, delujući, kulturni i naučni deo naroda" od milion i po ili dva miliona ljudi. Nije sasvim siguran bio koliko ih tamo ima.

Govoreći o svom stavu prema ulasku Srbije u Evropsku uniju, Kostić je zamalo citirao slavnog pexnika Branka Miljkovića i rekao da će Srbija "povraćajući i u taj raj morati da uđe", jer navodno ne postoji alternativa.

A tek o savezu sa Rusijom...Kaže predsednik SANU da je to "veštačka alternativa" i zapitao se "da li je neko konsultovao Rusiju da li uopšte želi Srbiju" te još dodao malo soli na sve rane: "...Srbija kakav god udarac da primi, mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostora slobode. Inače neće opstati... Istorijska realnost je da su mnogo veći narodi gubili svoje osnove... Niko do nas ne sme da zaboravi Kosovo, ali da li neko planira da ratuje tamo?"

Može li se Vučić pozvati na ovoga čoveka? Da kaže na nekom budućem sudu da baš i nije sasvim lud nego da je slušao "mudrije od njega"? Da pozove akademika Kostića za svedoka?