Do koske

Vreme je, poslednji je čas za otpor, za pobunu, za odbranu prava na život, na oslobodilačke pokrete. Dokle će Vučić imati pravo na naše živote, imovinu, na nadu...

Kako smo propali, ćuteći

Država je uništena, narod opljačkan i ponižen. Srbija se nalazi među tri najsiromašnije zemlje u Evropi, ali njeni političari su uverljivo najbogatiji. Poslovne imperije stekli su otimačinom javnih resursa i privatne imovine, teškim kriminalom i korupcijom. Okruženi su telohraniteljima. Plaše se konkurenata iz drugih mafijaških klanova, a ne svojih žrtava. Za bednu crkvacu robovi rade najteže poslove, skapavaju od gladi, ćutke gledaju kako im deca propadaju i, u očajanju, pre dižu ruke na sebe, nego na vladare koji su im uništili živote. Srbi su se nekada borili, živeli i ginuli, pod parolom „za krst časni i slobodu zlatnu". Sad im je tanjir čorbe važniji od krsta, časti i slobode. Zašto je narod odustao do sebe? Šta se dogodilo i šta treba da se dogodi da se uspravi i izbori za svoje pravo na budućnost?

P.P.

Istorija srpskog naroda je obeležena neprekidnom borbom za slobodu i pravdu. Srbi su se hrabro i odlučno suprotstavljali stranim okupatorima i domaćim ugnjetačima.

Dizali su bune i protiv Turaka, kao i protiv knjaza Miloša Obrenovića i ostalih vladara. Srbi su ubili kneza Mihaila Obrenovića, a potom i kralja Aleksandra Obrenovića. Na kralja Milana Obrenovića izvršen je 21 atentat, svi neuspešno. Iako važi za „omiljenog srpskog monarha", kralj Petar Karađorđević je bio izložen žestokoj političkoj kritici. Njegov sin, kralj Aleksandar, silom je gušio nezadovoljstvo naroda. Na robiju je terao političke protivnike svih opcija, i komuniste i radikale, pa i vođu zboraša Dimitrija Ljotića. Zbog političkih stavova, Obrenovići i Karađorđevići su u tamnice stavljali mnoge istaknute naučnike i umetnike poput Vase Pelagića i Vojislava Ilića Mlađeg. Branislav Nušić je završio u požarevačkom zatvoru zbog pesme „Pogreb dva raba", u kojoj je opisao licemerje kralja Milana. Sahrani ratnog heroja Mihaila Katanića prisustvovao je ceo Beograd, ali ne i kralj Milan. On je otišao na pogreb jedne babe, mame pukovnika Dragutina Franasovića. „U Srbiji prilike su take - babe slave, preziru junake - zato i vi ne mučite se džabe - srpska deco, postanite babe", napisao je Nušić.

Nažalost, Srbi su danas postali su babe.

U poslednjih trideset godina, otkad je obnovljen višepartijski sistem, na vlasti su prodefilovale skoro sve stranke. Svaki vladar je gledao isključivo lični interes, ne mareći za štetu koju nanosi državi i narodu. Svi su pljačkali i otimali koliko god su mogli. Neki su stradali u međusobnim obračunima, otimajući se oko plena, ali niko nije kažnjen za zločine nad narodom.

Slobodan Milošević nije razumeo globalne procese početkom devedesetih godina prošlog veka. Avanturističkim potezima izgubio je sve saveznike i Srbiju izložio stradanju od koga se do danas nije oporavila. Istovremeno, u uslovima sankcija i hiperinflacije, Milošević je napravio kastu tajkuna. Švercom nafte, duvana i ostale deficitarne robe, ili finansijskim manipulacijama i drugim prevarama, Miloševićevi tajkuni su stekli bogatstvo, kojim i sada raspolažu. Dok su oni stvarali imperije, uništena je cela srednja klasa. Ljudi su preživljavali rasprodajom imovine, koju su gradile generacije njihovih predaka. Miroslav Mišković i Milan Beko su dnevno, samo na šticovanju deviza, zarađivali po sto hiljada maraka, a radničke plate su bile ispod deset maraka, dok su penzije od po 4-5 maraka kasnile po godinu dana.

Naravno, postojalo je nezadovoljstvo, ali opljačkani Srbi su pristajali na poniženje. U ratnoj atmosferi, svakodnevno je šestoro ljudi izvršavalo samoubistvo, a niko nije ni pokušao da digne ruku na Miloševića ili nekog člana njegove porodice, pa čak ni partije.

Što nije razgrabljeno devedesetih godina, pod vlašću Socijalističke partije Srbije, oteto je posle petooktobarskog puča. Miloševićevi tajkuni su promenili političkog zaštitnika, pa su pod Zoranom Đinđićem nastavili da pljačkaju.

Kad je došao na vlast, Đinđić je pokušao da deo tajkunskog plena vrati u državnu kasu. Na njegovu inicijativu je izglasan zakon o porezu na ekstraprofit. Pojedini tajkuni su platili porez, Bogoljub Karić čak 44 miliona maraka. Ipak, Đinđić nije imao snage da stvar istera do kraja. Zakon je poništen, tajkunima je novac vraćen, a Đinđić je zaključio da „nije važno ko je kako stekao prvi milion, važno je da sad radi pošteno".

A, njegovi kumovi i saradnici su pošteno očerupali Srbiju. Đinđićev kum i direktor Demokratske stranke Miodrag Kostić kupio je šećerane u Kovačici, Baču i Pećincima, svaku za po tri evra. Za Bačku fabriku šećera platio je šest evra više. Po nešto većoj ceni kupio je subotički „Tehnoteks" i novosadski „Proing". Drugi Đinđićev kum i sponzor, Dragoljub Marković Krmivoje, postao je vlasnik Industrije mesa Čajetina, PIK Moravice i „Vojvodina Produkta". Mišković je po bagatelnim cenama kupio „Pekabetu", PIK „Bečejka", subotički „Namateks" i novosadski „Bazar". Čerupanjem državne imovine ovajdili su se i mnogi drugi biznismeni iz okruženja „prvog demokratskog premijera Srbije". Međutim, kad je Đinđić po drugi put pokušao da zaustavi bujanje kriminala i korupcije, primenjeno je konačno rešenje.

- Ne znam da li je Zvezdan Jovanović ubio Đinđića, kako je presuđeno, ali siguran sam da iza tog atentata stoje vlasnici krupnog kapitala. Oni su imali i motiv i sredstva da to organizuju, a postoje i dokazi - tvrdi Žarko Popović, nekadašnji šef Odseka za krvne delikte beogradske policije, koji je bio uključen u istragu ubistva Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića i Vojislava Koštunice izvršena je serija najkrupnijih pljačkaških privatizacija. Mišković i Beko su, u saradnji s pojedincima iz vrha vlasti, za mizerne pare kupili najvredniju državnu imovinu. Mišković je za „C market" platio 53 miliona evra, da bi ga šest godine kasnije prodao belgijskom „Delezeu" za 993 miliona evra. Mali akcionari su oštećeni za 100, a država za 750 miliona evra. I, nikome ništa. Tajkuni su zgrnuli ogromnu zaradu, Koštunica i danas slobodno šeta u zelenom somotskom odelu, a Tadić mazohistički pokušava da opstane na političkoj sceni.

Srbija je totalno razaranje pretrpela pod Aleksandrom Vučićem. Diktator, članovi njegove porodice, kumovi i saradnici privatizovali su celu državu, postali su vanknjiži vlasnici Srbije. Deo plena su prodali Arapima, Amerikancima, Nemcima, Kinezima, Turcima, kome god. Dobar deo su zadržali za sebe. Građevinsko zemljište, oranice, reke, šume, rudnike, pa i vetar, firme i ljude, sve su prigrabili za sebe. Otimanjem državne imovine i najtežim vrstama kriminala, švercom oružja i droge, Vučić je stekao 25 milijardi evra. Uz njega je stasala nova generacija konvertibilnih milijardera, koju predvode Nikola Petrović, Siniša Mali, Nenad Kovač, Slaviša Kokeza i Zvonko Veselinović. Naprednjački kriminalci poštuju državnu hijerarhiju, zato su se rasporedili od vrha do dna. Ipak, čudi to što mafija posluje mnogo uspešnije od države, a vode je isti ljudi.

Za deset godina Vučićeve vlasti iz Srbije je pobeglo 700.000 ljudi. Samo unazad godinu dana umrlo je 89.000 više nego što je rođeno. Više od 3,2 miliona građana živi u riziku od siromaštva. Čak 720.000 penzionera je izloženo progonu javnih izvršitelja, koji im plene pokretnu i nepokretnu imovinu ili dve trećine penzije. Više od 400.000 dece nema tri obroka dnevno, nemaju uslove za normalno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Po broju samoubistva Srbija se nalazi u vrhu evropske tragične statistike.

Ipak, sudeći po izveštajima režimskih medija, najugroženiji čovek u Srbiji je Aleksandar Vučić. Opaki diktator glumi žrtvu. Svaki dan izmisli novi atentat, nove nepostojeće pretnje po njegov i život članova njegove kriminalizovane porodice. Ogorčeni građani, svesni činjenice da je on najodgovorniji za njihovu muku, psuju Vučića na društvenim mrežama, vređaju ga i proklinju, ali nikad ga niko nije fizički ugrozio.

Samo nekoliko meseci nakon što je inaugurisan na funkciju predsednika Srbije, Boris Tadić je izmislio atentat na sebe. Kolonu automobila u Tadićevoj pratnji pokušao je, kod Topčiderske zvezde da pretekne crni „audi". Vozač BMW-a iz predsednikovog obezbeđenja naglo je skrenuo i sudario se sa „audijem", koji je potom pobegao u nepoznatom pravcu. Saobraćajni incident je predstavljen kao atentat. Mediji su objavili da su napad izvršila dva lica. Kasnije je utvrđeno da je vozač „audija" radnik u američkoj ambasadi, a da je drugi atentator njegov pas, čupavi šnaucer, koji je sedeo na mestu suvozača. Tek na insistiranje američke ambasade zaustavljena je morbidna medijska predstava, kojom je Tadić trebalo da se prikaže kao žrtva.

- Nemam nikakve informacije iz MUP-a, ali ovo zahteva ozbiljnost. Kao svaki normalan čovek, uvek i pre svega brinem o bezbednosti svoje porodice, ali ovo je rizik posla. Svako ko se bavi politikom preuzima određeni rizik na sebe, i to još veći rizik nego što je to uobičajeno u drugim društvima - rekao je Tadić.

Tačno je da političari u Srbiji preuzimaju rizik, ali opasnost im ne preti od naroda, koji pljačkaju i uništavaju, nego od političkih i poslovnih ortaka s kojima imaju neraščišćene imovinske odnose. To najbolje ilustruje primer Aleksandra Vučića. Svake godine, otkad je na vlasti, policija i pravosudni organi hapse, pritvaraju i osuđuju oko 600 građana zbog psovki i pretnji na internetu, a nijednog zbog napada u realnosti. Vučiću prava opasnost preti, kako je sam priznao, od kumova kao što su Nebojša Stefanović i Slaviša Kokeza, koje je optuživao da su pripremali državni udar i njegovo ubistvo.

Stvarne žrtve Vučićeve diktature ćutke trpe, ni ne pomišljajući da se pobune, oslobode i osvete za sva zla koja su im naneta. Uplašeni i bespomoćni, kao babe, Srbi su, danas, spremni pre da umru u tišini, nego da se usprave i pokažu da ipak imaju malo preostalog ljudskog dostojanstva.

Srbi su dovoljno hrabri i pravdoljubivi da sekirama rešavaju probleme s rođenom braćom, da komšiji otruju psa zbog svađe oko međe, ali ne smeju da beknu protiv diktatora koji im je uništio sudbine. Naprotiv, od idiota mole dan života. Dok je tako, važiće Njegoševa istina - vuk na ovcu svoje pravo ima.

Dokle će Vučić imati pravo da šiša i kolje, to zavisi od ovaca. Vreme je, poslednji je čas za otpor, za pobunu, za odbranu prava na život.

Hoće li Srbija, u najskorije vreme, dobiti oslobodilačke pokrete, po kojima su Srbi bili nepokoren narod? Novog Apisa, Principa, Alijagica, sestre Vukmirović, Jelenu Ćetković...?