Intervju

Vuk Jeremić otvoreno opisuje srpsku stvarnost, pozicije vlasti i opozicije i tragediju države i građana

Njega drže u šaci, a on nas kao taoce

Predsednik opozicione Narodne starnke Vuk Jeremić odazvao se pozivu nezavisnog YouTube kanala Slavija info i u razgovoru sa urednikom Ljubomirom Stefanovićem opisao srpsku stvarnost: gde smo, šta smo, šta nas čeka, ko nas vodi u budućnost ili propast. Ovaj iskreni razgovor gospodina Jeremića prenećemo u dva nastavka, kao vrlo poučan.

Razgovarao: Ljubomir Stefanović

Poštovani dragi gledaoci, dobrodošli na Slavijainfo tv. Moje ime je Ljubomir Stefanović. Moj današnji gost je Vuk Jeremić, bivši predsednik Generalne skupštine UN, bivši ministar inostranih poslova, danas predsednik najveće opozicione stranke, parlamentarne. Gospodine Jeremiću, dobar dan. Drago mi je da ste gost.

V.J: Dobar dan. Uvek mi je zadovoljstvo da sa vama ovde razgovaram.

SI: Da krenemo od ovoga što je aktuelno, bili ste na ovim pozicijama, danas se pominju neke sankcije Rusiji. Da li biste uveli sankcije Rusiji da ste na vlasti?

V.J: Pa, znate kako, mi smo to od skora čuli. Predsednik je govorio o time kako su se neke okolnosti promenile, kako naše prijateljstvo sa Rusijom baš i nije onako kako je do sada bilo. Ja nisam nešto primetio, da je Rusija napravila bilo kakav korak koji bi učinio da Srbija promeni svoji odnos koji imamo sa Rusijom. A moje lično mišljenje, to je pozicija Narodne stranke, da bilo kakve sankcije, bilo kome na svetu, nisu baš najbolje rešenje ako hoćete da postignete neki politički cilj, jer mi smo bili pod sankcijama i jako dobro znamo da li su te sankcije štetile onima koji su bili na vlasti, ili su pogađale običan narod. Nisu sve zemlje imale takvo iskustvo. Mi jesmo. Dakle, ako ima neka zemlja moralno pravo da kaže argumentovano „mi smo protiv uvođenja sankcija zato što znamo da to donosi nesreću običnom svetu”, to je Srbija. Dakle, da ne ulazimo u bilo koje ekonomske, političke stvari, koje u slučaju Rusije su vrlo bitne, mi, po meni, treba da budemo protiv - filozofski, politički, strateški - protiv uvođenja sankcija bilo kome na svetu jer smo prošli, i na svojoj koži osetili šta to znači.

Kada je reč o Rusiji, tu je tek situacija vrlo posebna. Ne samo istorijski odnosi, i politički razlozi vezani za Kosovo, vezano za ruski veto u Savetu bezbednosti koji je za nas izuzetno važan, imajući u vidu sve ono što je nasleđe devedesetih godina, i jednostrano proglašene nezavisnosti 2008. godine tzv. Kosova, poziciju Rusije vezano za Republiku Srpsku, itd., itd.

I da sve to ostavimo po strani, ne postoji nijedan jedini ekonomski razlog za uvođenje sankcija, štaviše - uvođenje sankcija Rusiji bi bilo u ekonomskom smislu vrlo štetno za nas. Sama cena gasa, koja može biti ovakva ili onakva, može biti tržišna ili neka druga, koja se sa Rusijom ispregovara, a ne može se pregovarati sa Rusijom o povoljnoj ceni gasa ukoliko joj uvedemo sankcije. A od ruskog gasa gotovo u potpunosti zavisimo. Samo ta razlika u ceni je oko milijardu dolara na godišnjem nivou, gore ili dole, pa zatim, poljoprivredni proizvodi, i izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije... Evo, ja konkretno imam bliskog saradnika, moj najbliži saradnik je. On je potpredsednik Narodne stranke, inače poljoprivrednik... on proizvodi jabuke, i ako dođe do uvođenja sankcija Rusiji, on i njegovo porodično gazdinstvo je u momentalnom bankrotu. I koliko još desetine hiljada, stotine hiljada poljoprivrednih proizvođača u Srbiji bi time bili oštećeni, itd. itd. Dakle, mi nemamo nijedan jedini razlog, ekonomski ili politički, da uvodimo sankcije Rusiji. Sem ako s druge strane nije neka pretnja. Da li nam neko preti, da nas bombarduje...

SI: Samo kratko - pominjete pretnju. Da li mislite da nam neko preti kao državi, ili preti Aleksandru Vučići lično, zbog nekog njegovog kriminala ili nečeg drugog u šta je upetljan. Toliko je bilo afera do pre dva meseca, a onda su svi utihnuli kada je sve krenulo ovo u Ukrajini. Nijedan naš medij ne pominje ni Krušik, ni Jovanjicu, ni bilo šta.

V.J: Pitate jako dobro pitanje. I zbog toga je stav Narodne stranke da mi o tim važnim spoljno-političkim pitanjima moramo na jedan transparentan način raspraviti u Skupštini. Pa da postavimo pitanje: da li to možda neko preti državi Srbiji, i čime preti. Da li neko kaže: ako ne uvedemo sankcije Rusiji, tada ćemo vam ukinuti bezvizni režim šengenski, ili kaznićemo vas finansijski ovako ili onako. Ako je to slučaj, pa dobro - recite nam u Parlamentu da je to tako, jer mi za sada ne znamo šta govori Vučić sa nemačkim kancelarom, ili sa francuskim predsednikom, ili sa senatorom SAD-a koji dolaze ovde da ga posete, i sa njim razgovaraju o tim pitanjima.

Da li od te pretnje državnim, finansijskim i političkim, i drugim interesima Srbije, ili su to pretnje kao što vi kažete: „Slušaj, imamo te u fioci, znamo za tvoje veze sa organizovanim kriminalom, znamo za Velju Nevolju, i sve druge nevolje. Kako su napravljene, i kako je do njih došlo. Znamo za tvog brata, znamo za Anu Brnabić, i njenog brata... znamo za 1001 stvar koja je danas u Srbiji, a o kojima zvanično glavni mediji ne smeju da pričaju. Ali mi za njih znamo.” E, ako je pitanje ucene njega, to je jedna stvar, a ako se preti državi Srbiji, i građanima Srbije, to je potpuno drugo.

Ali, hajde, reci nam u Skupštini sa čim nas to konkretno suočavaju, pa da mi razmislimo da li nam je veća šteta ovde ili onde. Narodna stranka za razliku od drugih političlkih aktera se nije zatrčavala. Mi nismo rekli ništa pre izbora. Svi su drugi zaklinjali za to nikada neće razmisliti o uvođenju sankcija Rusiji ili bilo kome drugom, da bi posle izbora promenili ploču. Mi smo ozbiljna stranka, državotvorna stranka, mi sa politikom izađemo, mi iza nje stojimo i držimo reč. Mi do sada nismo čuli nijedan jedini ubedljiv razlog zbog čega bi Srbija trebalo promeniti politički odnos koji ima prema Ruskoj federaciji. Kada budemo imali skupštinu, hajde da pružimo priliku predstavnicima vlasti da nam kažu šta to prete i zavrću ruke. Ako postoje takvi razlozi, hajde da razgovaramo. Ali, to što je Vučić individualno u problemu, i što neko može da ga drži za gušu i da ga ucenjuje nečim, pa to nas ne obavezuje.

SI: Rekli ste da ga ucenjuje nečim, da li u ovom slučaju mogu da ga ucenjuju bilo čime iz krivičnog zakona, za drogu, Krušik, Jovanjicu ili oružje, itd. trgovinu ljudima, prevoz migranata, Velju Nevolju, Vladimira Cvijana? Da li ovde bukvalno mogu da biraju čime?

V.J: Dakle, ja nemam... ja se i dalje bavim međunarodnim odnosima i pratim šta se dešava u svetu. Ja sam se nekada time bavio mnogo više nego danas. Danas se bavim više unutrašnjim pitanjima i domaćom politikom, obilaskom svih delova Srbije, ali kažem, pratim i dalje šta se dešava u svetu. Ovog momenta, ja ne mogu da zamislim ijedan primer u svetu gde je vlast, zvanična vlast, jedne države u toliko bliskom zagrljaju sa svim oblicima organizovanog kriminala i trgovine ljudima, i proizvodnjom narkotika, nasilništvom, i dobro ste sve to pobrojali. I sad pokušava to da se pokrije jednom mantrom, kao: mi moramo da se opredelimo na koju ćemo stranu, i ovo je, kao tobože, vrednosno pitanje.

Da li ćemo vrednosno da odemo na Zapad ili ćemo da idemo na Istok. To uopšte nije tačno. Dakle, radikalni zaokret ka Zapadu koji sad neki forsiraju, govore da je to neophodno zbog toga što je ovo istorijski presedan, itd. itd. Ja sam spreman da o tome razgovaram u Skupštini, ne na kanabeu, ne kod Vučića na Andrićevom vencu, o radikalnim zaokretima u spoljnoj politici, u zemlji, može da se priča.

Ali, u Skupštini. Na transparentan način, pa da se vidi ko je za ovo, ko je za ono, ko je vera, ko je nevera, ko misli ovako, ko misli onako. Ali, sama ta priča o tome da je radikalni zaokret u opredeljenju ka Zapadu nešto što će nužno doneti boljitak za ovu zemlju... Ja bih prema toj konstataciji bio uzdržan jer prosto imate istorijske primere nekih koji su se dosta radikalno okrenuli ka Zapadu, a to nije donelo, da kažem, neki prosperitet i progres zemljama u kojima se to desilo.

Evo, pade mi na pamet Augusto Pinoče, čileanski diktaror je napravio jedan izuzetno radikalan zaokret ka Zapadu, a protiv volje ve-

ćine stanovništva Čilea, i to nije donelo Čileu i ljudima tamo neki boljitak. Iako je Čile mnogo daleko i geografski, i Pinoče u istorijskom smislu daleko... Evo, uzećemo primer Mila Đukanovića. Milo Đukanović je napravio jedan radikalan zaokret ka Zapadu, odredio da se uđe u NATO protiv većine volje građana Crne Gore, i taj zaokret ka Zapadu nisam siguran da je doneo mnogo dobra Crnoj Gori, a pogotovo sa aspekta demokratizacije Crne Gore, uvođenje vladavine prava, itd. itd. Dakle, možete da pravite radikalne zaokrete, ali oni ne moraju biti nužno dobri za stanovništvo.

Poslednja stvar koju ću reći u tom smislu: govorim da je neophodno uskladiti spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU, ukoliko želimo da ostvarimo evropsku budućnost. Po mom dubokom uverenju, mnogo je veća zjapeća razlika između unutrašnjih prilika u Srbiji, regulativa, zakona, vladavine prava, slobode medija, itd. u odnosu na Evropu, nego kada je reč o spoljnoj politici. Dozvolite mi da kažem da je, po meni, malo više goruće pitanje usklađivanje sa unutrašnjim prilikama u Evropi nego sa spoljnom politikom.

I spoljna politka je tema, i o tome treba razgovarati, ali po meni mnogo je veći problem ovo, jer šta znači uskladiti spoljnu politiku sa EU, uvedite sankcije Rusiji, i šta se onda desi? Onda nemate više kriminal, onda više nemate kontrolu medija, onda nemate više korupciju na svakom nivou, onda više nemate litijumsku mafiju, međunarodnu i domaću? Ne, ništa od toga niste rešili već ste samo napravili stvar da Vučić dobije još topliji, srdačniji primer u Briselu, Berlinu, Parizu ili već gde. E, pa ako je to jedini dobitak od našeg biranja strane, i ako izaberemo zapadnu stranu, dozvolite mi da za to mene nije naročito privlačna ponuda.

SI: Da vidimo, do sada ste rekli za ove nagle zaokrete, da se to generalno ne pravi u spoljnoj politici... jedan od takvih zaokreta koje je Aleksandar Vučić napravio, bio je to Vašingtonski sporazum. On je u jednom danu doneo odluku da nas posvađa sa kompletnim islamskim svetom time što je rekao da će prebaciti ambasadu u Jerusalim. Izrael je malo posle toga priznao kosovsku nezavisnost. To je jedan zaokret, drugi zaokret je isto to što je tog istog dana napravio diverzifikaciju, da ćemo naći drugi izvor energenata koji po svemu sudeći izgleda da... pitanje je koliko oni uopšte postoje. Sada se to nastavlja. On je nedavno bio u Grčkoj, i obećao da ćemo ubuduće gas uvoziti iz Grčke. Kako vidimo, uopšte taj Vašingtonski sporazum, taj zaokret koji je on napravio, nekada se SFRJ trudila godinama da bude neutralna, da pravi dobre odnose i sa islamskim svetom, predvodila je Pokret nesvrstanih, a onda je to Vučić u jednom danu sve obrisao.

V.J: Vašingtonski sporazum je jedan od najboljih primera tog šta se dešava kada neko u potpunosti privatizuje državu i vođenje politike u bilo kom smislu, pa i spoljno-političkom. VS je nešto što potpuno iskače iz bilo kojih pravila, i domaćih i međunarodnih pravila potpisavanja, pristupanja određenim sporazumima, itd. Dakle, VS čak i nije međunarodni sporazum koji je adekvatno zaveden. Deo međunarodnih sporazuma uvek treba da bude, recimo, gde se pohranjuje original sporazuma ukoliko dođe do kršenja tog sporazuma, kakva se pravna i bilo koja druga mehanizacija lii procedura uspostavlja ukoliko dođe do kršenja, koliko traje, kada se stavlja van snage, to se radi sa ozbiljnim međunarodnim sporazumima.

Ovo nije bila takva vrsta sporazuma, ovo je bilo jedna PR slikanje koje je Donaldu Trampu tada trebalo u kampanju. Kao posledica tog sporazuma, imali smo direktno priznavanje Kosova od strane Izraela. Izrael je konačno dobio, da kažem, izgovor da prizna Kosovo jer je zapravo pisalo u tom sporazumu nešto što je direktno dovelo do toga da oni to sada mogu da urade, jer je Srbija stavila svoj potpis na tako nešto.

Premeštanje ambasade u Jerusalim je direktno kršenje jedne rezolucije Saveta bezbednosti UN. Dakle, u momentu kada vi pozivate ceo svet da poštuju rezoluciju 1244 SB UN, vi pokazujete da ste spremni da jednostavno prekršite neku drugu rezoluciju SB. Dakle, samim tim dovodite u pitanje vaš medjunarodni kredibilitiet, i ono što je po meni najopasnije - stvarate presedan da ste o budućnosti Kosova i Metohije spremni da razgovarate u jednom neformalnom okruženju, neformalnom sa aspekta medjunardnog pravnog poretka UN-a, SB-a itd. i da dodjete i da sednete u Vašington kod predsednika, juče je to Tramp, danas Bajden, sutra će biti neki drugi predsednik SAD... da sa predstavnicima Prištine razgovarate o kosovskoj budućnosti u Beloj kući. To je opasno izmeštanje dijaloga o budućnosti Kosova i Metohija, između medjunarodnih institucija negde gde nam okolnosti nisu baš povoljne. Teško da negde mogu da nam budu manje povoljne nego u Vašingtonu, Beloj kući, ko god da je predsednik SAD-a. Mene ćesto napadaju da sam, pod znacima navoda, izmestio pitajne Kosova i Metohije iz UN u EU... to nije tačno.

Jer, da je izmešteno pitanje Kosova iz UN u EU, tada Rusija više ne bi imala veto. A Rusija ima veto. Ono što je stvoreno Vašingtonskim sporazumom je opasan presedan, koji bi neki budući predsednik SAD-a mogao da koristi i da kaže: S obzirom da ste se vi, predstavnici Beograda i predstavnici Prištine, našli te 2020. godine u septembru u Beloj kući gde razgovarate o budućnosti Kosova i Metohije, hajde dodjite ponovo, a sada ćemo staviti na sto nešto daleko ozbiljnije nego što je ta prva verzija vašeg sporazuma koja je imala seriju problematičnih stvari.

Kad je reč o energetskoj bezbednosti, odnosno takozvanoj diverzifikaciji, i kada je reč o telekomunikacijama, i kad je reč, naravno, izmeštanje ambasada u Jerusalim, taj presedan je najopasniji, i to trenutno visi nad našom glavom. Danas Bajden, sutra neki drugi predsednik, ponovo može da pozove predstavnike Beograda i Prištine u Belu kuću, i da im kaže: evo vam sad ovo i potpišite.

SI: Da li su zapravo Amerikanci rekli da postoje dve barabe na Balkanu sa kojima možemo da radimo šta hoćemo? Postavićemo ga na hoklicu, pišite spisak lepih želja, i onda je Grener ubacio u želju o gej pravima, Kušner ubacio ovu želju o Izraelu, tako da svako ko se tu našao, taj je svoje želje ubacivao. Njega su tamo stavili na hoklicu, da onako izgleda kao pred sudiju, da li je to tako izgledalo?

V.J: Pa, videli ste sliku. Ta slika govori više od 1000 reči.

SI: Da li su ovo bile želje ljudi koji su tu bili, kako ko je šta tu hteo...?

V.J: Naravno. Pa zamislite da je to bilo u Savetu bezbednosti, da li bi to prošlo pored tih drugih stalnih članica SB? Aj sad malo gej prava, aj sad malo nafta, e sad malo gas, e sad malo telekomunikacija, aj sad malo ambasada u Izraelu, ajde sad malo ne znam ni ja šta. Mislite da bi to moglo da prođe od strane člana SB, Rusije i Kine, sigurno, a li čak i drugih članica. Tako se ne razgovara u medjnarodnim odnosima, tako se razgovara u cirkusu ili kupleraju. E takva vrsta razgovora, a samo zbog toga da bi se konačno uspelo da se stigne do Trampa, jer je postala fascinacija kada stignete do Trampa, pa rešili smo sve svoje probleme. Nismo. Dobro je imati odnos sa predsednicima SAD-a, pogotovo ako je on nešto malo više naklonjen našoj strani nego što su to demokratski predsednici, kao što znate iz istorije. Ali postavlja se pitanje koja je cena toga. Sreća je da Vašingtonski sporazum za sada nije imao teže posledice od priznanja Kosova i Metohije od strane Izraela, što je veliki udarac.

SI: Pa predaja Gazivode, prodaja ski centra...

V.J: Ali može biti još gore. Moglo je da dodje do Vašingtona 2, u kome ti se stavlja na sto da potpišeš nešto što niko ne bi smeo da potpiše. Tako da, taj VS je bio ozbiljan udarac za nas. Sreća da se nije završilo gore, što ne znači da neće biti novih takvih koraka, odnosno da neće biti posledica u budućnosti. Ali ako samo tu hoklicu posmatrate, pa da je bilo koga uključio iz ministarstva unutrašnjih poslava u pripremu tog sporazuma, ako ništa onda bi neki protokolarac, neko ko se bavi protokolom iz MSP, otišao noć pre u Belu kuću, da sa protokolom Bele kuće dogovori kako će i gde ko da sedi, pa kada bi videli hoklicu... ,,pa nemojte molim vas da stavite našeg predsednika da stavite na hoklicu, to će izgledati tragično”.

On je tamo došao, video to kako izgleda, verovatno po prvi put pogledao tekst, šta je sve tamo napisano. Ja sad ne mogu to da tvrdim, ali sudeći po njegovom licu, kada je prvi put otvorio pred kamerama...

SI: To kada su zamenili fascikle?

V.J: Dakle, on je delovao, pogledajte... neću ja da tvrdim. Meni je delovalo da je on neke stvari u tom tekstu video po prvi put. Kada uključite institucije, kada uključite MIP, ambasadu, itd. tada takve neprijatne okolnosti izbegnete. Ali kada imate samouverenje da ste vi i najgenijalniji diplomata i najbolji ekonomista i najbolji selektor fudbalske reprezentacije, i u drugim sportovima... onda se nadjete u takvoj situaciji, i onda napravite neku stvar koja za posledicu ima nešto što će osećati generacije.

SI: Nakon toga je Marko Đurić postavljen za ambasadora u SAD. Samo mi ukratko... kako vi to vidite, postavljanje Marka Đurića u SAD, i postavljanje Jelene Milić u Hrvatskoj?

V.J: Stvarno ne znam šta da kažem. Iskreno, ne znam šta da kažem. Vi znate Marka Đurića, znate Jelenu Milić, to su naši ambasadori u Vašingtonu i Zagrebu. Da ne ispadnem subjektivan, eto ljudi... to je to.

SI: Da se vratimo na novi Medjunarodni sud pravde. On vas stalno spotičava da je dok ste vi bili na vlasti, da je Kosovo proglasilo nezavisnost, da ste izmestili pitanje Kosova u EU. Kako je to izmešteno, da li je postavljeno pogrešno pitanje Medjunarodnom sudu pravde? Šta je tu zapravo tačno a šta nije? Zašto oni imaju toliko stvari koje su jednostavno netačne, zalepe etiketu ljudima?

VJ: Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. To je bilo Gebelsovo pravilo propagande, i ovaj režim to obilato koristi. 1000 puta su rekli da je odlazak na Medjunarodni sud pravde bila greška, i to fatalna greška, i da zbog te greške, mi smo sad u teškoj situaciji. Ali ništa ne može biti dalje od istine. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, svet je to očekivao da će to biti rečeno u dahu. Ne bi ni proglasili nezavisnost Kosova, bez obzira što za to nije postojala podrška SB, da su mislili da će postojata bilo kakav otpor tom proglašenju.

Nisu računali da će Srbija pre svega pružiti otpor, diplomatski otpor i to vrlo žilav diplomatski otpor pokušaju da nametnu kosovsku nezavisnost. Sastavni deo naših napora je bio da se odlaskom na Medjunarodni sud pravde kupi vreme, uzme tajmaut, jer kad su u Prištini proglasili nezavisnost, tada su i američka i britanska i francuska i nemačka diplomatija dobili zadatak, da širom sveta, da za nekoliko dana svi priznaju nezavisnost Kosova.

Ti pritisci su stvarno, zaista bili ozbiljni, a ne ovi pristici koje Vučić glumi - danas se Balkanom, Kosovom i svim drugim pitanjima vezanim za nas bavi uglavnom treća liga diplomata širom sveta, a tada su se time bavili predsednici i premijeri najmoćnijih država sveta. Tada je predsednik SAD-a zvao ljude da priznaju Kosovo. Tada je premijer Britanije... predsednik Francuske to radio. Danas se bave nekim drugim, većim pitanjima.

Mi smo bili suočeni sa ogromnim diplomatskim pritiskom, i bilo je neophodno taj pritisak razvesti, uzeti vreme i odlazak na Medjunarodni sud pravde je dao dobar argument za srpsku diplomatiju koja je pričala tada sa svim zemljama sveta: sačekajte da vidimo šta će da kaže Medjunarodni sud pravde u tom smislu, nemojte se izjašnjavati o tome pre nego što se Medjunarodni sud o tome izjasni. I onda se Medjunarodni sud izjasnio, i to na način koji uopšte nije bio loš za nas. Jer, ono što je Medjunarodni sudu pravde rekao je da deklaracija o nezavisnosti Kosova ne krši medjunarodno pravo, ali znate zašto - to je nastavak mišljenja suda, o kome je ova Vučićeva propaganda naravno ne dozvoljava da se bilo šta čuje.

Zato što organiu Prištini nisu uopšte imali pravo na tako nešto da proglašavaju, prema tome nisu mogli da proglase, nisu mogli da prekrše medjunarodno pravo time što su tako nešto napisali. Da vam to napravim, to plastičnije, jasnije: evo, da uzmemo da napišemo na ovom listu hartije,... ovo nije hartija... i da ovde napišemo da ova soba postaje nezavisna država. Da li smo mi time što smo napisali prekršili medjunarodno pravo?

SI: Nismo.

V.J: Pa, nismo. Ali da li smo time napravili državu od ove sobe? Nismo. Dakle, razlog zbog čega Kosovo i dan danas ne može da postane član UN je upravo to mišjenje Medjunarodnog suda pravde. Pa, ako je MSP doneo nešto što je toliko u njihovu korist, što nisu postali članovi UN? Pa zašto ih nisu pola sveta do danas priznali?

SI: Više od pola.

V.J: Više od pola. Upravo to mišljenje Medjunarodnog suda pravde je zakucalo to da Kosovo ne može da psotane nezavisn a država, osim ako se Beograd sa tim ne usaglasi, i zato Vučić sad se nalazi u problemu, jer da bi Kosovo postalo država, zbog tog mišljenja Medjunarodnog suda pravde, on mora sa tim da se složi, a ne sme. I zato dolaze njega da pritiskaju, jer zahvaljujući mišljenju Medjunarodnog suda pravde, samo od Beograda zavisi. I zato je bio dobar korak odlazak na Medjunarodni sud pravde. Zato mi i dalje imamo svoju sudbinu u svojim rukama. A da nismo otišli na Medjunarodni sud pravde, ne bi imali. I ogromna je laž, orgomna je laž, to što pojedini mediji, zvanični, državni, pa nažalost i neki drugi, o toj priči govore.

SI: Prošla je neopaženo izjava Aleksandra Vučića za radio Slobodna Evropa da Srbija neće ni tražiti od bilo koje zemlje da povuče priznanje Kosova. Kako vi to vidite, da ovde nijedan medij nije preneo takvu izjavu predsednika?

V.J: Pa, za čudjenje, naravno da je za čudjenje. Nama je situacija sa Kosovom u tom medjunarodno-pravnom smislu... kada je reč o situaciji na terenu, bezbednost naših ljudi, zaštiti naših spomenika kulture, manastira Srpske pravoslavne crkve - to je nešto drugačije... ali kada je reč o medjunarodnom pravnom aspektu te cele situacije, diplomatskom aspektu te situaciji, zahvaljujući diplomatiji koja se vodila te 2008., 2009. godine, i to je vrlo jasno, moramo mi da se složimo s tim da bi došlo do bilo kakve promene, mora srpska ruka da potpiše Briselski sporazum, da bi se predalo nešto kao što je predao Aleksandar Vučić 2013. godine.

Briselskim sporazumom bez Vučićevog potpisa, odnosno potpisa nekoga iz Srbije, Albanci ne mogu da dobiju ništa. Dakle, zato oni dolaze da pritiskaju nas, jer da sve od njih zavisi, to bi već odavno bilo rešeno. Što toliko pritiskaju, ako je to već rešeno? S tim u vezi, ta stvar oko priznanja postaje vrlo ozbiljna, jer na mestima na kojima su mogli da udju sa skrivenom podrškom Srbije, oni su već ušli. Ne znam, Medjunarodni olimpijski komitet, pa danas igraju na Olimpijadi, danas igraju na svetskim takmičenjima zbog toga što Srbija nije stavila veto na njihovo članstvo na MOK. A mogao je da stavi veto, dovoljno je bilo da jedan član medju olimpijskim komitetom kaže NE, ne možemo da primimo. Ali, to se nije dogodilo. Srbija nikom nije tražila da tako nešto blokira, itd. Ušli su u medjunarodnu telekomunikacionu uniju, pa dobili pozivni broj za Kosovo - 383, zbog toga što se Srbija sa tim složila. Dakle, svi koraci ka ostvarenju kosovske nezavisnosti, u ovom ili onom domenu, posle 2008. došli su samo uz saglasje Srbije. I to, nijedno nije došlo do 2012. godine.

A 2012. godine kada sam ja prestao da budem ministar spoljnih poslova Srbije, Kosovo nije bilo član nijedne jedine medjunaordne organizacije. Sva članstva u medjunarodnim organizacijama, sva afirmacija Kosova kao nezavisne države... pogledajte na guglu, sva su došla posle 2012. godine. Zašto? Briselskim sporazumom i postavljanjem srpske vlasti koja je gladala na drugu stranu, kada je Kosovo ostvarilo ovo ili ono pravo. To je kulminiralo tim Vašingtonskim sporazumom kada je Kosovo postalo i priznato od strane Izraela, jer se Srbija obavezala da više neće blokirati kosovsko članstvo na odredjeno vreme.

SI: Aleksandar Vučić!

V.J: Nažalost, Vučić je to potpisao u ime Srbije. Medjunarodno pravo predvidja da ono što potpišu predsednik...

SI: Treba da se zna precizno ko je to uradio. Ko je izdajnik, imenom i prezimenom, da se zna. Ne volim to kad ispada da je sistem, režim, itd.

V.J: Slažem se. Ali, ono što je veliki problem u medjunarodnom pravnom poretku, to je da predsednik, premijer i ministar spoljnih poslova jedne države, dakle šef države, šef vlade i šef dipomatije, ono što potpišu, to državu obavezuje u budućnosti. To je, nažalost, Bečka konvencija o medjunarodnim odnosima, tako nešto pripisuje. Srbija je deo te konvencije, i zbog toga svaki Vučićev potpis, briselski, vašingtonski, ili nedaobog sutra nekog trećeg sporazuma... sa sobom nosi strašne i ozbiljne konsekvence. Bilo kakva vrsta podrške zvaničnog Beograda, koga danas nažalost predstavlja Vučić u medjunarodnim krugovima... svaka vrsta podrške kosovskoj nezavisnosti, stvaranju tzv. Kosovske države bi u vrlo malo koraka dovela do ugrožavanja ne samo do opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, već i tragova, kulturnih i duhovnih tragova na teritoriji Kosova i Metohije, pre svega kroz pitanje vlasništva i kontrole nad najvećim svetinjama srpskim.

SI: Doći ćemo do toga, samo sam hteo da se naglasi gradjanima Srbije, ko je izdajnik, ko je taj koji je potpisao, to je jako bitno, da se zna ko je šta potpisao, jer oni kontrolišu sve medije danas u Srbiji... donedavno su postojale neke televizije koje nisu, ali sada koliko vidimo i njih, čisto da ljudi znaju ko je šta potpisao, to treba ponavljati što češće. Pomenuli ste duhovne svetinje, baš danas je od strane Vaseljenske patrijaršije priznata takozvana makedonska pravoslavna crkva, koja nije priznata ni od strane Srpske pravoslavne crkve, koja o tome ćuti, ni od Ruske, koja je protiv toga. Tamo je pre toga bio naš Vladika Jovan, bio je zatočen, bio je u kućnom pritvoru. Srbija je uvek pričala da ima dobre susedske odnose sa Makedonijom bez obzira na to.

V.J: To vam ukazuje koliko je opasna stvar koji neki dosta lakonski doživljavaju... na primer, da li će sad Kosovo da bude član UN, medjunarodnih organizacija... „hajde da gledamo napred, hajde da gledamo od čega se živi... pa to je realnost, to je prosto tako... naravno da nam neće dovoditi u pitanje Bečku patrijaršiju, ili Dečane...” To je jako naivno gledanje, jer u pravoslavnom svetu obično samo jedna crkva postoji pravoslavna na teritoriji jedne države. To je tako u pravoslavnom svetu. U protestantskom, kartoličkom, to je drugačije. Ali, ja sam potpuno uveren, ukoliko dodje do kosovske državnosti u medjunarodno-pravnom smislu priznate od strane Srbije ili UN, to direktno vodi ka formiranju nečega što bi u prvom koraku mogla biti nekakva Kosovska pravoslavna crkva koju bi sutra neko iz Carigradske patrijaršije mogao da prizna pod nekim političkim pritiskom, itd. Kad enko kaže da to ne bi nikada uradili, ja kažem „polako”...

SI: Pa bi to onda postali kosovski manastiri...

V.J: Pa to vam govorim. Kad neko kaže: pa to je nezamislivo! Zašto je nezamislivo? Ako je Vaseljenska patrijaršija mogla da prizna Ukrajinsku pravoslavnu crkvu...

SI: Onda mogu i Crnogorsku.

V.J: Ako je jednoj Rusiji i Ruskoj pravoslavnoj crkvi, koja je daleko snažnija, brojnija, bogatija, čvršća, u smislu vrste podrške koju ima od strane ruske države itd na svetu... ako je to moglo da se desi Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Ukrajini, pa sutra može na 1-2 da nam se desi u CG ili na Kosovu. Da nam se kaže: Ovo je Crnogorska pravoslavna crkva, evo - Vaseljenska patrijaršija je priznaje.

SI: Ili Vojvođanska pravoslavna crkva...

V.J: Apsolutno. Tačno. A onda kada se Kovovo takozvano i Albanija spoje u Veliku Albaniju, tada je još lakše. „Zato što Albanska pravoslavna crkva zaista postoji, i u potpunosti je legitimna, to je kanonska, priznata od svih pravoslavna crkva...” Inače, ako Kosovo ikada postane država,u smislu da postane članica UN, ne postoji prepreka u sistemu UN da dve članice UN odluče da se spoje u jednu državu. Tu nema nikakvih odluka Saveta bezbednosti, gde bi neko mogao da stavi veto, itd.

Dakle, Albanija naravno postoji kao članica UN, ali dopustimo li da Kosovo postane članica UN, samo jednim jedinim pismom mogli da obaveste generalnog sekretara UN da postaju jedna država, i da sada imaju jednu stolicu u UN. Dakle, spajanje Albanije i tzv. Kosova u jednu državu - Veliku Albaniju... ne postoji pravni mehanizam predvidjen sistemom UN koji bi to mogao da spreči. Tada nema više glasanja u Savetu bezbednosti, čak ni u Generalnoj skupštini, tada se to ne dovodi u pitanje, jer ako imate jednu albansku državu, tada se postavljapitanje nije li u skladu sa pravoslavnim pravilima i kanonima, onda je da imate jednu pravoslavnu crkvu na toj teritoriji, a pošto postoji većAlbanska pravoslavna crkva, Dečani, onda Pećka patrijaršija, onda Bogorodica Ljeviška, onda sve to postaje deo Albanske pravoslavne crkve, i mi smo tada i direktno isekli svoje identitetske korene koji su u najvećoj mogućoj meri oslonjeni upravo na ove svetinje, koje se nalaze na teritoriji Kosova i Metohije. I zbog toga razgovori u budućnosti koji podrazumevaju lakonski „ma nemojte jedni drugi da blokiramo u medjunarodnim organizacijama, pa nema to nikakve veze” imaju ozbiljne reperkusije za budućnost. Ako ništa, onda makar u smislu u kojem sam vam rekao.

SI: Pa onda su nam mediji u zadnje vreme pričali da je Putin izdao Kosovo, da je njegova odluka vezana za Donbas i Luganjsk, da to zapravo nama šteti. Aleksandar Vučić je dao izjavu da je nama Vladimir Putin otežao situaciju. Ja ne znam dokle će oni da idu sa tim glupostima. Slobodno mogu reći da je onda Putin kriv za sve, kao da je Putin potpisao ovaj Vašingtonski i Briselski sporazum. Kao da on sedi sa Kurtijem za stolom i da se dogovara.

V.J: Putin je samo izvukao paralelu i rekao: „Ako ste vi mogli da priznate Kosovo, tada i mi možemo da priznamo Donjeck i Luganjsk. Možemo da priznamo sve što hoćemo.” To je, nažalost, jedna tužna istina, da je kosovskim proglašenjem nezavisnosti i priznavanjem te takozvane državnosti od strane nekih od najmoćnijih zemalja sveta stvoren jedan izuzetno opasan presedan. Mi smo te 2008. govorili „nemojte priznavati Kosovo, to je jedan ozbiljan presedan” Tada jedan broj zemalja, nažalost, to nije uzimao za ozbiljno, pre svega zapadnih zemalja. Većina sveta je to ozbiljno shvatila, čula apel srpske diplomatije, pa još to uz mišljenje Medjunarodnog suda pravde, i dan-danas je ostalo to da više od pola zemalja sveta ne priznaje Kosovo. Ali neke zapadne zemlje su to olako uradile. Onda je Putin tu paralelu izvukao i jedino što je otežao, pod znacima navoda, situaciju je što ih je dobro iznervirao. Jer kada je neke stvari stavio na sto, postoji puna paralela, postoje jasni elementi...

SI: Kako se naši mediji nisu setili, kada je Putin pravio paralelu o tome kako su oni bombardovali SR Jugoslaviju, to nisu preneli, kako se nisu setili za to, za neke druge primere, kako se nisu setili da kažu da Rusija i dalje ne priznaje Kosovo, Rusija i dalje blokira Kosovo u Ujedenjenim nacijama, već su samo ovo uzeli, i izvukli samo to?

V.J: Pa, najbolji vam je dokaz za tako nešto je činjenica da nema veze sa životom to što je Vučić rekao da je Putin otežao tom svojom izjavom. Kažem, Putin je tom svojom izjavom iznervirao one na zadadu koji su priznali Kosovo. Ali, da li je kao posledica te Putinove izjave bilo ko novi prizna Kosovo na svetu. Ne! Sad Vučić kaže: sada nam je mnogo teže. Zašto? Čime? Kako? Ko? Ko je sad tu priznao Kosovo zbog Putinove izjave? Ko je učinio situaciju težom? Ne, možda ovi sa zapada su malo više besni kada dodju da ga ucenjuju, zato što je Putin izvukao na jedan dosta, za zapad, iritantan, paralelu ponašanja. „Evo, kada ste vi mogli ono, onda ja mogu ovo”. Pa je on sada besan, oni tamo na zapadu su besni, a pošto Putinu ne mogu ništa, a Vučiću mogu sve, s obzirom da ga imaju u fioci. Pa mu dodju, pa su sada oni za 50 odsto više ljuti kada mu prete. E, sa te strane je njemu možda teže, a u medjunarodnom i pravno-diplomatskom smislu, ništa se nije promenilo, niti je ko priznao Kosovo, niti se bilo šta drugo promenilo.

SI: Sporazum sa Rio Tintom, tu je bilo dosta neobičnih situacija. Vlada je za to optuživala prethodnu vlast, da je ona napravila sporazum. Onda su se ljudi podsetili, počeli su da dele snimke Ane Brnabić iz Londona, gde se ona javno hvalila, da su oni zapravo doveli Rio Tinto u Srbiju. I to su njene reči, njen snimak, to nije neka montaža, neko glupiranje. Onda su oni to odložili, izgleda, rešenje za posle izbora, nakon što je narod izašao i blokirao ulice. Kakva je danas situacija, ne mislim samo sa Rio Tintom, već uopšte sa iskopavanjem litijuma, čisto da se ova priča ne svede samo na jednu kompaniju, jer možda postoji mogućnost, naravno, neka druga kompanija ima interes, da se njoj ne daju dozvole, a da oni kasnije dodju da rade? Kakav je stav Narodne stranke, i da li je stav Narodne stranke oduvek bio jedinstven po ovom pitanju?

V.J: Evo, ovako. Kao prvo: pre nego što udjemo u to pitanje, deset godina imamo u Srbiji vlast koju imamo. Dakle, stvarno je malo i ružno razgovarati o tome koji je stepen krivice u odnosu na vlast koja traje 10 godina, od bilo koga ko je bio na vlasti ranije. Da su pravili greške, naravno da jesu. Zbog toga je došlo do promene vlasti, 2012. godine u jednom demokratskom sistemu. Ali, ova vlast je imala 10 godina da ispravi sva nepočinstva, prava ili neprava one prethodne vlasti, a izmedju ostalog i stvar sa iskopavanjem litijuma. Dakle, 2015. godine je donesen zakon - to je ključan zakon - zbog toga što mi danas u Srbiji imamo problem sa litijumskim iskopavanjem, ili bilo kojim drugim potencijalno štetnim uticajem za životnu sredinu, iskopavanjem u Srbiji. 2015. godine u Srbiji je donet Zakon o rudarstvu, koji kaže: onom kome ste dali dozvolu za istraživanje, taj automatski ima pravo na dozvolu za iskopavanje, ukoliko rudu pronadje, tu rudu koju je istražio. Taj zakon je donesen 2015. i ova vlast ga je, kada je reč io konkretno o litijumu...

SI: Samo sekund da se zadržimo na ovome: rekli ste, donet je Zakon. Zakon je izglasan u Skupštini. Ko je glasao? Da li možete da kažete ko je sve glasao za taj Zakon? Koje stranke? Nećemo sada pobrajati ljude lično, ali verujem da će ljudi biti itekako zainteresovani da znaju ko je glasao za taj Zakon.

V.J: Pa, 2015. godine, Narodna stranka nije postojala. Narodna stranka postoji od 2017. i prvi akt vezano za to koji je donela Narodna stranka, to je naša zvanična deklaracija koju smo stvorili na Skupštini narodne stranke, o zabrani kopanja litijuma.

SI: Sprska napredna stranka je glasala za taj Zakon.

V.J: SNS je glasao za taj Zakon. Naravno, SNS, SPS... su glasali za taj zakon. Vladajuća većina 2015. je izglasala taj Zakon. Dakle, SNS i SPS su glasali za Zakon koji kaže: oni koji imaju istraživačko pravo automatski imaju pravo i da ga iskopaju. Dakle, danas Rio Tinto po tom Zakonu iz 2015. donesenom glasovima SNS-a i SPS-a, ima pravo, zakonsko i ustavno, da radi šta hoće i u Jadru i u drugim delovima Srbije. A ispostavilo se u medjuvremenu da litijum ne može biti eksploatisan na mestima gde žive ljudi, i gde se proizvodi hrana, itd. bez trajnog oštećenja životne sredine. Dakle, nigde se ne kopa litijum gde žive ljudi. U Evropi, ne. Najveće zalihe litijuma se nalaze u Nemačkoj. A zašto se tamo ne kopaju? Pa zato što još uvek nema te tehnike koja bi dozvolila da se u potpunosti zašiti životna sredina, a da se eksploatiše ta ruda. E, baš zbog toga!

SI: Pre eksploatisanja, da li iko ima pravo da udje na bilo čiji privatni posed, na bilo čijem imanju, bilo čiju kuću da ruši?

V.J: Danas se to u Srbiji dešava. Evo, konkretno kada je reč o litijumu, kada je reč o ulascima ljudima u imanja, kućama , itd.: Ja sam pre neki dan bio u Valjevu, u valjevskom kraju. Tamo mi je moj dobar prijatelj, jedan od najboljih prijatelja iz osnovne škole, koji ima imanje u Valjevu, koji je kupio imanje - on nije odatle, već moj drug sa Banjice - ali je kupio imanje u Kolubarskom kraju, pored Valjeva, selo se zove Lukovac. I tako da se bavi proizvodnjom borovnica. I pre godinu dana, u toj vodi koju on koristi da bi zalivao useve, koju ispituje standardno, pokazuje se da je odjednom mnogo skočio koncentrat bora i štetnih materija u toj vodi. I sad krenuo kod jednih, drugih komšija seljaka, išao tamo-amo... ispostavilo se da postoji jedna firma koja se zove Eurolitijum... To nije Rio Tinto, ali je dobia dozvolu za istraživanju u tom kraju, da buši po njivama, po imanjima, da vidi da li ima litijuma.

SI: Da li su došli njemu?

V.J: Nisu njemu, ali su došli njegovom prvom komšiji, došli na privatno imanje i buše rupe. Dakle, sada on krene ka njima i oni ga pozovu na sastanak, i oni mu ponude 14.000 eura da ćuti, da potpiše da više neće izlaziti u javnost, da bilo šta, itd. a da dobije ugovor o donaciji... A on će: „zašto ja da dobijem donaciju, ljudi, ja hoću da vi meni sanirate problem, pošto ste kopali 50 metara od mog imanja. I kao rezultat tog vašeg kopanja, ja danas imam neznamkoliko puta veću koncentraciju štetnog bora i ostalih štetnih materija u vodi, koju ja koristim da bih zalivao svoje useve.

Ja hoću da mi tu štetu sanirate, da zacementirate tu rupu i zatvorite. Neću da imam tu rupu, hoće ovde da nastavim da živim, da radim, da proizvodim hranu”. Oni kažu: ,,Slušaj, ne možemo da ti damo novac za sanaciju, ali možemo da ti damo donaciju, pod uslovom da ćutiš, za ovo, za ono, prvo, drugo, treće.” Čovek kaže: neću sa vama ovako da razgovaram, čemu pričati... Onda krene i pobuni narod, pozovu nas iz Narodne stranke.

Mi tamo dodjemo, obidjemo ih, oni nam objasne, prvo, drugo, treće, šta se sve dešava. I mi se sa njima dogovorimo, da ćemo u skladu sa našim stranačkim opredeljenem, da mora biti zabrana kopanja, ne samo litijuma, nego i svih drugih štetnih materija, koje ne mogu da se na adekvatan način, tehnički obezbede da ne dodje do zagadjenja životne sredine, da ćemo predložiti zakon u skupštini Srbije o moratorijumu na ekoploaticiju litijuma, da ćemo predloćiti izmene Zakona o rudarstvu o kome smo malopre pričali, da ne može više da bude automatski dobijanje prava na eksploataciju ako ste imali pravno istraživanje, itd, itd. Ako gledate mapu, ima ih na internetu, mapa potencijalnih rudnika litijuma u Srbiji, videćete s obzirom da se mi nalazimo na toj bogatoj rudnoj ploči, bogatoj litijumom, kako se to kaže, basen... nisam ja toliko stručan, objašnjavali su mi ljudi koji se u to mnogo bolje razumeju...

Dakle, dozvolimo li da Srbija postane rudnik litijuma, uništićemo i proizvodnju hrane u ovoj zemlji, a hrana je strateški resurs za 21. vek. Dobro je da vidite, kada se malo stvari zadrmaju u svetu, kao što je rat Rusije i Ukrajine, šta se dešava sa cenom hranom, šta se dešava sa dostušnošću hrane na domaćem i svetskom tržištu, itd.

Mi se nalazimo na parčetu zemlje kome je bog podario da prehranjuje ne samo sebe nego i pola Evrope, dakle mi hoćemo da uništimo naš kapacitet da proizvodimo hranu, ne bi li neke mešetarske firme, globalne, kao što je Rio Tinto, ili ova lokalna mešetarska, kao što je Eurolitijum, to je neka opskurna firma iz Kanade. Takvih je firmi koliko god hoćete. Ali, mali, veliki mešetari da zarade novac za račun trajnog uništenja životnih sredina u Srbiji, i kapaciteta Srbije da proizvodi hranu? Ne, hvala. Narodna stranka će biti oštro protiv toga, pa koja god medijska, diplomatska, politička, ma kakva sila bila protiv nas.

SI: Rekli ste, Narodna stranka... da li ste oduvek imali jedinstven stav, da li u predsedništvu stranke su postojali ljudi koji nisu imali takav stav o iskopavanju litijuma u Srbiji?

V.J: Postojali su takvi ljudi. Više srećom, bogu hvala, nisu u Narodnoj stranci.

SI: Do sada nikada niko iz Narodne strane nije rekao ko sve iz predsedništva Narodne stranke ima drugačiji stav, ko se borio za to da se litijum iskopava u Srbiji.

V.J: Drago mi je što danas mogu da kažem da više u Narodnoj stranci nema nikog. Bilo ih je do skoro koji su imali drugačiji stav o litijumu u odnosu na ovo što vam kažem ja. Ali, do skoro su bili u stranci, bogu hvala, više nisu. Neki od njih su bili i visoki rukovodioci.

SI: Evo, nedavno su bili izbori u Srbiji, izašli ste zajedno u koaliciji sa Strankom slobode i pravde Draga Djilasa, Pokretom slobodnih gradjana, koji je ranije vodio Sergej Trifunović, a sada Pavle Grbović. Odlučili ste se da izadjete na izbore, i na taj način da date legitimitet režimu Aleksandra Vučića. Evo, prvo vas pitam to: zašto ste odlučili da date legitimitet režimu Aleksandra Vučića?

V.J: Narod je to od nas očekivao. Kažem narod, mislim na većinu ljudi. Mi smo 2020. godine se odlučili za bojkot, jer nije bilo uslova, jer je bilo zaista skandalozno. Na stranu sve ono što ide kao normalno, već je bila i korona, mi smo doneli... Narodna stranka je bila prva stranka koja je donela odluku o bojkotu tih izbora i rekli smo, zapravo, nemamo uslova, ovo je diktatura, nećemo da dajemo legitimitet... ovo treba da shvate, da vide i u zemlji i u svetu, da mi imamo posla sa, zapravo, diktatorom, i mislim da je bojkot bio relativno uspešan.

Jer ogolile su se stvari, mi nismo uspostavili parlament, jedini u Evropi, parlament sa izuzetkom Belorusije u kome nema jednog jedinog poslanika opozicije. I tada su stvari po meni ogoljene. I tada su neki naši partneri iz opozicije očekivali da će Evropa da dođe da nam pomogne, da kaže: jao, znaš, ovo je diktatura, ovo je jednopartijski parlament, sada ćemo da dođemo da vam pomognemo da ovde bude demokratija itd. Ja lično nikada nisam gajio da će nam bilo ko iz Evrope, iz sveta, konkretno iz Evrope, da dođe i da nam pomogne da se izborimo za slobodu, da živimo u boljim okolnostima nego što živimo. Nekima je bilo potrebno da prođu kroz to, da im dođu parlamentarci ili da se zapravo pokaže, nikom osim nas koji ovde živimo nije u interesu da okolnosti u zemlji budu promenjene na bolje. I, kada smo pod jedan pokazali da je diktatura, to više nema dileme da je diktatura, i kada smo otvorili oči svima koji su imali iluzije da nam niko sa strane neće pomoći da stvari promenimo, tada smo poslušali većinski glas Naroda - idite, borite se u tim nemogućim uslovima.

(Nastavak u sledećem broju)