Dežurna

Korisne poruke i pouke srpskom odlazećem diktatoru

Vučiću, ne tovi se prase pred Božić!

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić nas je obavestio kako će svaki dan koji provedemo bez havarija i isključenja električne enrgije biti velika pobeda. Ono što pak svi iz vlasti izbegavaju da pričaju je to kako je moguće da država koja ima preko osam gigavata instalisanih kapaciteta za proizvodnju električne energije uopšte može da dođe u situaciju da nema dovoljnu proizvodnju?! Primera radi, u trenutku dok pišem ovaj tekst ukupna potrošnja u Srbiji je 3724 megavata, a proizvodnja 3011 megavata. Ovo znači da tek oko 37 procenata instalisanog kapaciteta isporučuje električnu energiju pa tako i u letnjem periodu uvozimo ogromne količine struje, opisuje dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodno slobodarskog pokret

Miroslav Parović

Dakle, postavlja se pitanje zašto poslednjih nekoliko godina u najboljem slučaju uspevamo da pokrenemno tek oko 60 posto proizvodnih kapaciteta, a kako stvari stoje u ovoj i narednoj godini taj procenat će biti značajno manji?! Razlozi za to su mnogobrojni, a zarad čitalaca ću izdvojiti nekoliko najvažnijih.

Prvi problem je urušena proizvodnja uglja na našim kopovima, a u tom pogledu najveća greška je napravljena usled favorizovanja kopa „Radljevo" kako bi se izašlo u susret želji lokalnog moćnika iz Uba koji je inače veoma bitan u državi zbog visoke funkcije koju ima u Srpskoj naprednoj stranci kao i zbog kumovskih veza sa Andrejom Vučićem.

U ovaj kop je do sada uloženo oko pola milijarde evra, a kada počne sa radom iz njega će izlaziti lignit koji će biti na donjoj prihvatljivoj granici po kvalitetu, što znači da će i sama proizvodnja električne energije biti manja po toni utrošenog uglja i shodno tome „prljavija".

Umesto ovog kopa prioritet je trebalo dati „polju E" u kojem ima više kvalitetnog i dostupnijeg lignita pa bi shodno tome i period pripremnih radova i uvođenja u punu eksploataciju bio mnogo kraći. Bilo kako bilo, u najboljem slučaju „Radljevo" će početi proizvodnju uglja tokom sledeće godine, a „Polje E" je usled velikih (i naručenih) sabotaža koje su vršene od strane politike tek ove godine rešeno papirološki pa će do eksploatacije proći još nekoliko godina.

Dok se ovi kopovi ne uključe u proizvodnju Srbija će biti prinuđena da uvozi i električnu energiju i ugalj tako da će samo po ovom osnovu EPS, odnosno država Srbija zabeležiti više stotina miliona evra čiste štete.

Drugi problem su stari i neadekvatni proizvodni blokovi unutar postojećih termoelektrana. Najnoviji proizvodni blokovi su iz sredine osamdesetih godina prošlog veka i nivo efikasnosti im je tridesetak procenata, a poseban problem su potpuno zastareli blokovi male snage u kojima se postiže efikasnost tek nešto preko dvadeset posto.

Efikasnost sistema govori o tome koliko se proizvede električne energije u odnosu na potrošnju uglja i po tom kriterijumu u našim termoelektranama se baci preko sedamedeset posto ulazne energije, a što je jedan od razloga toliko povećanog zagađenja. Završetak izgradnje nove termoelektrane u Kostolcu kasniće desetak godina i u najboljem slučaju se može očekivati da bude u pogonu tek u toku 2024.

Ono što sve vreme ostaje nejasno je zbog čega se ne ide u pravcu izgradnje jednog (ili čak i dva) velika bloka snage po 700 megavati i efikasnosti iznad 40 posto čime bi se postojeće rezerve uglja u Srbiji iskoristile na najbolji mogući način i to uz smanjenje emisija štetnih gasova jer bi za istu količinu proizvedene električne energije bilo trošeno značajno manje uglja.

Ovakav projekat bi mogao da se radi paralelno sa podizanjem „Polja E" čime bismo do kraja ove decenije imali značajno bolju kondiciju unutar proizvodnog sistema elektroprivrede. Takođe, realno je da se deo postrojenja na ugalj preradi na biomasu po ugledu na primere iz Finske i Velike Britanije i da se na taj način zadrže termoblokovi i ne poveća uvoz energije jer bi se koristio domaći resurs.

Treći problem je decenijsko kašnjenje u realizaciji predviđenog projekta reverzibilne hidroelektrane „Bistrica". Naime, ova elektrana je trebala da bude priključena na sistem još 2020. a prema optimističnom scenriju biće završena tek 2030. godine. Ovakav tip elektrana je neophodan u sistemu kako bi se povećala ukupna fleksibilnost i sposobnost da se uključe značajnije količine obnovljivih izvora enerije, a pre svih sunca i vetra. Ono što takođe treba istaći je da zbog nedostaka uglja kao i zbog sušne godine trenutno imamo popunjenost akomulacija na nivou polovine potrebnih tako da se može očekivati da će se u zimu ući sa velikim manjkom energije koja se čuva u jezerima što će prouzrokovati još veći uvoz struje, a samim tim i veći udar na budžet Republike Srbije.

Četvrti poroblem je veoma zapuštena distributivna mreža koja predstavlja osnovni deo krvotoka sistema bez kojeg je nemoguće da se električna energija isporučuje krajnjim korisnicima na adekvatan način. Savremene tendencije su da se ide na potpunu digitalizaciju elektromreže kako bi se moglo adekvatno upravljati ne samo proizvodnjom, već i potrošnjom struje.

Nažalost, ali Srbija je jeoš uvek daleko od ovoga na čemu razvijene zemlje uveliko rade. Umesto toga biće pravo čudo ukoliko naš distributivni sistem bude izbegao ozbiljnije havarije usled preopterećenosti pojedinih trafostanica koje su projektovane za jedan konzum, a onda je na njih priključeno mnogo neplanski i nelagalno izgrađenih objekata. Ovo je posbeno veliki problem u velikim gradovima poput Beograda i Novog Sada, kao i u najpoznatijim turističkim destinacijama u kojima divlja gradnja cveta. Stim u vezi navešću jednu tehničku karakteristiku koju imaju kablovi, naime oni su napravljeni da rade u određenom opsegu opterećenja i moguće ih je donekle preopteretiti, ali to ne sme da traje predugo.

Usled dugog preopterećenja koje se dešava jer se na kabal priključuju nelegalno i neplanski izgrađeni objekti dolazi do propadanja njegove izolacije i onda veoma skupi vod koji po tehničkim karakteristikama treba da traje 40 godina mora da se menja za 15 i time se ponovo nanose milionske štete elektroenergetskom sistemu čiji smo svi vlasnici.

Peti problem je potpuno odsustvo strateškog planiranja sveobuhvatnog razvoja Srbije u narednim decenijama. Primera radi, u ovom momentu niko ne zna da li se planira da budemo industrijalizovana zemlja ili pak da proizvodimo i prerađujemo hranu. Recimo, ako se opredelimo kao društvo da idemo u pravcu razvoja baziranog na proizvodnji i preradi hrane, IT sektora i razvoja lake prerađivačke industrije to onda sa sobom vuče manju potrebu za električnom energijom i onda i koncept razvoja ove oblasti mora biti drugačiji.

Ukoliko pak kao država insistiramo na železari u Smederevu, rudnicima u Boru, novim rudnicima litijuma, proizvodnji sirćetne kiseline u Kikindi, proizvodnji gume u Zrenjaninu i Inđiji, onda nam treba ozbiljniji elektroenergetski sistem i shodno tome i ulaganja u isti moraju biti mnogo veća. Dakle, treba izračunati šta nam se kao društvu više isplati i onda krenuti ka tome. Trenutna vlast ide logikom naših gastabajtera koji grade ogromne kuće koje nikada ne završe i u kojima nikada ne žive, a koje jako puno koštaju. Na taj način nemamo zaokružen sistem niti u jednoj oblasti i privreda nam je jako slabo konkurentna uz ogromnu nasukanu imovinu u vidu promašenih investicija kao i uz brojne ljude koji su se obrazovali za poslove koji realno ne postoje u Srbiji.

Na kraju, da li ćemo imati restrikcije struje ili nećemo? Odgovor je da to zavisi gotovo samo i isključivo od vremeksih prilika koje budu. Ako bude još koji tropski talas nije nemoguće da havarije i restrikcije imamo još i u leto, a ako bude oštra zima sa dosta snega onda nam se smeši scenario iz decembra prošle godine.

U tom pogledu poseban poblem je to što su poskupeli drvo, pelet i ugalj za domaćisntva dok se električna energija zbog Vučićeve demagogije održava veštački nisko pa će mnogi koji do sada nisu koristili struju za grejanje sada početi što će dotano opteretiti sistem. Na ovaj način mnoga domaćistva mogu doći u situaciju da se oslone na to da će se grejati na električnu energiju (npr. uz pomoć klima uređaja) i da ne kupe onaj vid ogreva koji su koristili ranijih godina, a da onda ostanu bez napona i samim tim bez bilo kog vida grejanja.

Isto tako, zbog demagogije i stalne kampanje „brže, jače, bolje" u kojoj ne sme da se spominju problemi, vlast propušta mogućnost da narod pozove na štednju i da time svi zajedno doprinesemo prevazilaženju makar dela problema i iskušenja koje nam donosi vreme pred nama. Svedoci smo da se u Vučićevim medijima svakodnevno ismeva kada neki zvaničnik iz Nemačke najavi da se preporučuje snižavanje temerature u stanovima ili ređe tuširanje. Takođe, u državama EU pravse se planovi za iskuljčivanje javne rasvete, noćno gašenje semafora i brojne druge tehniče radnje koje bi mogle pomoći kao privremene mere da ne dođe do potpunog kolapsa u tim zemljama koje su verujte mi na reč u mnogo boljoj situaciji od nas jer uglavnom nemaju onu vrstu problema koje sam ovde naveo.

Sva ova naprasna briga vlasti koja pokušava da spreči kolaps liči na onu narodsku misao da se prase ne tovi pred Božić. Za slučaj srpskog elektroenergstskog sistema jedino ispravno rešenje je da se narednih deset godina ulaže najmanje po pola milijarde evra godišnje u izgradnju novih proizvodnih kapaciteta, kao i u reparaciju i digitalizaciju elektromreže.

Tu neće biti slikanja i svečanih otvaranja u narednih nekoliko godina pa zbog toga Vučić više voli da pola milijarde evra da za nacionalni stadion ili prenos engleskog fudbalskog prvenstva, međutim mrak koji može da usledi kao posledica nebrige i avašluka biće veća antireklama za njega od svih ovih deset godina besomučne propagande u kojoj je bezmalo proglašen za božanstvo koje hoda. Tako da nije nemoguće da vlast padne na havarijama i dugotrajnim nestancima električne energije, a preživela je različite izdaje, mafijaške afere i brojne koruptivne poslove.