Feljton

Henri Kisindžer: Treći američki pokušaj stvaranja novog svetskog poretka (3)

Strah od Kine

Uzroke hladnog rata Henri Kisindžer je opisao 1957. godine u knjizi „Nuklearno oružje i spoljna politika". Posledice i izazove u posthladnoratovskom prekomponovanju sveta analizirao je 1994. u svom kapitalnom delu „Diplomatija", koje je tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Daglas Herd preporučivao kao savremenu verziju Makijavelijevog „Vladaoca". U „Diplomatiji", Kisindžer je definisao odnose među velikim silama i ulogu Amerike u novom, promenjenom svetu. Između ostalom, isticao je da je integrisanje Rusije u međunarodni sistem ključni zadatak nastajućeg međunarodnog poretka. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti poslednji deo „Diplomatije", koji se odnosi upravo na stvaranje novog svetskog poretka, kojim Amerika po treći put pokušava da na globalnom nivou nametne svoju izuzetnost.

Henri Kisindžer

Američke nesuglasice sa Evropom imaju razdvajajući karakter porodične svađe. Pa ipak, o gotovo svakom ključnom pitanju bilo je više saradnje iz Evrope nego iz bilo kog drugog područja. Pošteno govoreći, u Bosni su francuske i britanske trupe, dok američke nisu, premda je javna retorika stvorila suprotan utisak. Takođe, u Zalivskom ratu najvažniji neamerički kontingenti bili su ponovo britanski i francuski. Dva puta u životu jedne generacije, zajedničke vrednosti i interesu doveli su američke trupe u Evropu. U poslehladnoratovskoj eri, Evropa možda neće biti u stanju da se sabere za novu atlantsku politiku, ali Amerika duguje sebi da se u času pobede ne odrekne politike koju su održavale tri generacije. Zadatak pred alijansom jeste da prilagodi dve osnovne institucije koje oblikuju atlantske odnose - NATO i Evropsku uniju - realnostima poslehladnoratovskog sveta.

Organizacija NATO-a ostaje glavna institucionalna veza između Amerike i Evrope. Kad je NATO osnovan, sovjetske trupe su bile na Elbi u podeljenoj Nemačkoj. Uz opšte uverenje o njegovoj sposobnosti da pregazi Zapadnu Evropu sa svojim konvencionalnim snagama, sovjetski vojni establišment je brzo pribavio i brzorastući nuklearni arsenal. Tokom celog hladnog rata, bezbednost Zapadne Evrope je zavisila od Sjedinjenih Država i poslehladnoratovske institucije još odslikavaju takvo stanje. SAD kontrolišu integrisanu komandu na čijem je čelu jedan američki general i suprotstavljale su se francuskim nastojanjima da se odbrani i obezbedi specifično evropski identitet.

Pokret za evropsku integraciju ima svoje poreklo u dve pretpostavke, da će Evropa, ukoliko ne nauči da govori jednim jezikom, postepeno skliznuti u nebitnost i da podeljena Nemačka ne bi smela da bude stavljena u poziciju u kojoj bi bila u iskušenju da pluta između dva bloka i dve hladnoratovske strane navodi jednu protiv druge. U vreme pisanja ovog teksta, Evropska unija, prvobitno sastavljena od šest nacija, narasla je na 12 i u procesu je širenja da bi uključila Skandinaviju, Austriju i na kraju neke od bivših sovjetskih satelita.

Premise na kojima su obe ove institucije utemeljene potresene su kolapsom Sovjetskog Saveza i ujedinjenjem Nemačke. Sovjetska armija više ne postoji i ruska armija je raspoređena stotinama milja istočnije. Za neposrednu budućnost, ruska unutrašnja previranja čine napad na Zapadnu Evropu bezizglednim. U isto vreme, ruske tendencije ponovnog uspostavljanja bivše imperije probudile su istorijske strahove od ruskog ekspanzionizma, posebno u bivšim satelitskim državama Istočne Evrope. Nijedan lider među ruskim neposrednim susedima ne deli američku veru da je rusko preobraćenje ključ bezbednosti njegove zemlje. Svi preferiraju Borisa Jeljcina nad njegovim oponentima, ali samo kao manju od dve potencijalne pretnje, a ne kao figuru koja može da ukloni njihovu istorijsku nesigurnost.

Buđenje Nemačke

Pojava ujedinjene Nemačke uvećala je ove strahove. Svesni da su dva kontinentalna džina u istiriji ili odsecala delove svojih suseda ili vodila bitke na njihovim teritorijama, zemlje locirane između njih prepale su se od nastajućeg bezbednosnog vakuuma; otuda njihova intenzivna želja za američkom zaštitom, izrežena kroz članstvo u NATO-u.

Ako je NATO-u potrebno da se prilagodi kolapsu sovjetske moći, Evropska unija se suočava sa novom realnošću ujedinjene Nemačke, koja preti prećutnom dogovoru koji je bio u srcu evropske integracije: prihvatanja od strane Savezne Republike Nemačke francuskog političkog liderstva u Evropskoj zajednici u zamenu za dominantnu reč u ekonomskim pitanjima.

U godinama koje dolaze promeniće se svi tradicionalni atlantski odnosi. Evropa neće osećati raniju potrebu za američkom zaštitom i mnogo agresivnije će ići tragom svog ekonomskog intersa; Amerika neće biti voljna da žrtvuje toliko mnogo za evropsku bezbednost i biće mamljena u izolacionizam pod različitim izgovorima; tokom vremena Nemačka će insistirati na političkom uticaju koji joj pripada na osnovu vojne i ekonomske moći i neće biti toliko emocionalno zavisna od američke vojne i francuske političke podrške.

Ovi trendovi neće biti sasvim očigledni sve dok je na položaju naslednik Adenauerove tradicije Helmut Kol. Ipak, on predstavlja poslednjeg od te vrste lidera. Dolazeća generacija nema lično pamćenje rata ili američke uloge u obnovi porušene posleratne Nemačke. Ona nema ni emocionalni razlog da nadležnosti prenese na nadnacionalne institucije ili da svoje poglede podređuje bilo Americi, bilo Francuskoj.

Veliko dostignuće posleratne generacije američkih i evropskih lidera bilo je uvažavanje pretpostavke da će Amerika, ako nije odmah organizaciono uvučena u Evropu, na to biti prinuđena kasnije, pod okolnostima mnogo manje pogodnim za obe strane Atlantika. To je čak istinitije danas.

Nemačka je postala isuviše snažna, pa postojeće evropske institucije ne mogu same da postignu ravnotežu između nje i njenih evropskih partnera. Niti Evropa može, čak i sa Nemačkom, sama da kontroliše bilo vaskrsnuće bilo dezintegraciju Rusije, dva ishoda postsovjetskih pretumacija koja najviše onespokojavaju.

Nije u interesu nijedne zemlje da se Nemačka i Rusija međusobno fiksiraju bilo kao glavni partneri ili kao glavni protivnici. Ako postanu isuviše bliske, one podstiču strahove od njihove zajedničke moći, ako se svađaju, Evropu uvlače u eskalirajuće krize. Amerika i Evropa imaju zajednički interes da izbegnu nesputanju utakmicu nacionalnih politika Nemačke i Rusije oko centra kontinenta.

Poslehladnoratovski poredak suočava Severnoatlantski savez sa tri grupe problema: interni odnosi u okviru tradicionalne strukture saveza; odnosi atlantskih nacija prema bivšim satelitima Sovjetskog Saveza u Istočnoj Evropi i, konačno, odnosi država naslednica Sovjetskog Saveza, posebno Ruske Federacije prema nacijama Sevetnog Atlantika i Istočne Evrope.

Prilagođavanjem unutrašnjih odnosa u okviru Sevetnoatlantskog saveza dominira beskonačno natezanje između američkih i francuskih pogleda na te odnose. NATO je dosad bio pod dominacijom Amerike, pod parolom integracije. Francuska, ističući evropsku nezavisnost, oblikovala je Evropsku uniju. Rezultat njihovog neslaganja je da je američka uloga predominantna na vojnom polju da bi promovisala evropski identitet, dok francuska uloga isuviše insistira na evropskoj političkoj autonomiji da bi promovisala koheziju NATO-a.

Svaki partner, u stvari, sledi koncept međunarodnih odnosa zasnovan na sopstvenoj istoriji. Francuska je naslednica evropskog stila diplomatije, koja je potekla pre 300 godina. Dok je Velika Britanija morala da napusti svoju ulogu čuvanja ravnoteže snaga, Fancuska pak, bilo to dobro ili loše, nastavlja da se zalaže za politiku raison d' etat, i za preciznu kalkulaciju interesa pre nego za apstraktnu harmoniju. Isto tako, dosledno, premda za kraći period, Amerika je praktikovala vilsonijanizam. Uverena u postojanje podrazumevajuće harmonije, Amerika je insistirala na tome da je, pošto su njeni i evropski ciljevi bili identični, evropska autonomija ili nepotrebna ili opasna.

NATO i Evropska unija

Kontroverza između Sjedinjenih Država i Francuske, između ideala Vilsona i Rišeljea, prevaziđena je događajima. I Atlantski savez i Evropska unija su nezamenjivi građevinski elementi za novi i stabilni svetski poredak. NATO je najbolja zaštita protiv ucene sa bilo koje strane; Evropska unija je jedan suštinski mehanizam za stabilnost Centralne i Istočne Evrope. Obe institucije su potrebne da bi bivše satelite idržave naslednice Sovjetskog Saveza povezale sa novim međunarodnim poretkom.

Budućnost Istočne Evrope i država naslednica Sovjetskog Saveza nisu jedan isti problem. Istočna Evropa je bila okupirana od Crvene armije. Ali ona je sebe poistovetila, kulturno i politički, sa zapadnoevropskim tradicijama. Ovo je posebno tačno kad su u pitanju Poljska, Češka Republika, Mađarska i Slovačka. Bez veza sa Zapadnom Evropom i atlantskim institucijama, one mogu da postanu ničija zemlja između Nemačke i Rusije. A da bi te veze imale smisla, te zemlje treba da pripadaju i Evropskoj uniji i Atlantskom savezu. Da bi postale ekonomski i politički održive, njima je potrebna Evropska unija, za bezbednost oči su uprte u Atlantski savez.

Uistinu, članstvo u jednoj instituciji podrazumeva i članstvo u drugoj. Pošto je većina članova EU i u NATO-u, i pošto je nezamislivo da bi oni ignorisali napad na nekog od njihovih članov, pošto evropska integracija dostigne izvesnu tačku, članstvo u Evropskoj uniji će, na jedan ili drugi način, voditi de fakto najmanje proširenju NATO garancija.

Ovo pitanje je dosad izbegavano zato što je istočnoevropsko članstvo u obe institucije bilo blokirano. Logika koja se predočava za oba slučaja različita je, međutim, isto toliko koliko su različite evropska i američka politička tradicija. Evropa je svoju odluku da Evropsku uniju proširi ka istoku zasnivala na realpolitici: ona je usvojila principi i ponudila pridruženo članstvo istočnoevropskim ekonomijama tek kad se reformišu (i u tom procesu za još neko vreme obezbedila pridruženi zaklon svojim privredama). To bi u krajnjem ishodu članstvo pretvorilo u tehničko pitanje koje bi se uzelo u razmatranje sa protokom vremena.

Američka primedba na članstvo u NATO-u istočnoevropskih zemalja je principijelna. U osvrtu na prošlost čak do Vilsonovih istorijskih zamerki alijansama kao takvim - jer su zasnovane na očekivanju konfrontacije - predsednik Klinton je iskoristio priliku na samitu NATO-a u januaru 1994. da ponudi jednu alternativnu viziju. Objašnjavajući zašto SAD ne favorizuju prijem Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke u NATO, on je argumentovao da Atlantski savez ne može sebi da priušti "povlačenje nove linije između Istoka i Zapada, koja će stvoriti proročanstvo buduće konfrontacije... Ja to kažem svima u Evropi i u Sjedinjenim Državama koji bi jednostavno da mi povučemo novu liniju u Evropi dalje prema istoku, da mi ne predupređujemo najbolju moguću budućnost za Evropu, koja bi značila demokratiju svugde, tržišnu ekonomiju svugde, ljude koji svugde sarađuju zarad zajedničke bezbednosti..."

U ovom govoru predsednik Klinton je izneo šemu koju je nazavao "Partnerstvo za mir". On poziva sve države naslednice Sovjetskog Saveza i sve bivše istočnoevropske satelite Moskve da pristupe onome što predstavlja jedan neodređeni sistem kolektivne sigurnosti. Jedan amalgam koji je prmenio principe kolektivne bezbednosti, izjednačio žrtve sovjetskog i ruskog imperijalizma sa njihovim dželatima i centralnoazijskim republikama na granici s Avganistanom dao isti statu kao Poljskoj, žrtvi četiri deobe u kojima je učestvovala Rusija. "Partnerstvo za mir" nije usputna stanica ka NATO-u, kao što se često pogrešno ocenjuje, već njegova alternativa, kao što je Ugovor iz Lokarna bio alternativa saveza Velike Britanije sa Francuskom u dvadesetim godinama.

"Partnerstvo za mir" rizikuje da stvori dve vrste granica u Evropi: one koje su zaštićene bezbednosnim garancijama i one kojima su takve garancije uskraćene - stanje koje se mora pokazati kao primamljivo za potencijalne agresore i demorališuće za potencijalne žrtve. Mora se povesti računa da se, u ime izbegavanja konfrontacije, ne stvori strateška i konceptualno ničija zemlja u Istočnoj i Centralnoj Evropi - izvrištu mnogih evropskih konflikata.

Pokazaće se nemogućim rešavanje dvostrukog problema bezbednosti za Istočnu Evropu i integracije Rusije u međunarodnu zajednicu, kao delu istog programa. Ako se "Partnerstvo za mir" učini delom NATO-a, ono bi moglo da podrije Atlantski savez, skrećući ga u aktivnosti nepovezane sa bilo kakvom realističnom bezbednosnom misijom. Mogao bi i da uveliča osećaj nesigurnosti Istočne Evrope i ipak, pošto je dovoljno neodređeno, da ne uspe da primiri Rusiju. Zaista, "Partnerstvo za mir" nosi rizik da bude tretirano kao nebitno, ako ne i opasno, od strane potencijalnih žrtava agresije, dok bi u Aziji bilo tretirano kao etnički klub usmeren prvenstveno protiv Kine i Japana.

U isto vreme, povezivanje Rusije sa atlantskim nacijama je važno. Postoji mesto za jednu instituciju koja sebe naziva "Partnerstvo za mir", pod uslovom da se ona bavi misijom koju sve njene članice interpretiraju suštinski na isti način. Takvi zajednički zadaci postoje u oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja i kulture. Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) mogle bi u tu svrhu biti date proširene funkcije, i ona bi mogla biti preimenovana u "Partnerstvo za mir".

Na osnovu takvog plana, Atlantski savez bi ustanovio zajednički politički okvir i omogućio opštu bezbednost. Evropska unija bi ubrzala prijem u članstvo bivših istočnoevropskih satelita u Severnoatlantski savet za saradnju i Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji povezala bi republike bivšeg Sovjetskog Saveza, i posebno Rusku Federaciju, sa atlantskom strukturom. Bezbednosni kišobran bi bio raširen preko novih demokratija u Istočnoj Evropi. Ako bi Rusija ostala u okviru svojih granica, bezbednosni fokus bi se vremenom pomerio na "Partnerstvo". Odnosima Istok-Zapad bi u tom slučaju u sve većoj meri dominirali zajednički politički i ekonomski projekti.

Budućnost atlantskih odnosa ne leži u odnosima Istok-Zapad, već u njegovoj odlučujućoj ulozi pomaganja Americi da se nosi sa predvidivom evolucijom 21. veka. Dok se ovo piše, nemoguće je reći koje će to zamislive narastajuće snage biti dominantne i koje će najviše pretiti i u kojoj kombinaciji; da li će to biti Rusija, Kina ili fundamentalistički islam. Ali američka sposobnost da se nosi sa bilo kojom od tih evolucija biće uvećana saradnjom nacija Sevetnog Atlantika. Na ovaj način, ono što je nazivano pitanjima "izvan područja" postaće jezgro severnoatlantskih odnosa, koji bi morali biti reorganizovani u tu svrhu.

Put Kine i Japana

Uvećava se američko interesovanje za Aziju, što je simbolizovano predlogom za stvaranje "pacifičke zajednice", koji je izneo Klinton na sastanku sa azijskim šefovima vlada 1993. Ali pojam "zajednica" može se primeniti na Aziju samo u najužem smislu, jer su odnosi na Pacifiku fundamentalno različiti od onih u području Atlantika. Dok su nacije Evrope grupisane u zajedničke institucije, nacije Azije sebe vide kao međusobno daleke i konkurentne. Odnosi među glavnim azijskim nacijama imaju većinu atributa evropskog sistema ravnoteže moći iz 19. veka. Svako značajno povećanje snage jedne od njih gotovo sigurno izaziva protivmanevar drugih.

Nepoznanica je stav Sjedinjenih Država koje imaju kapacitet - premda ne obavezno i filozofiju - da funkcionišu uveliko na isti način kao što je to činila Velika Britanija u održavanju evropske ravnoteže moći uoči dva svetska rata. Stabilnost azijsko-pacifičkog regiona, podrška njegovom mnogo isticanom prosperitetu, nije zakon prirode, već posledica jednog ekvilibrijuma kojem će u sve većoj meri biti potrebna pažljiva i osmišljena nega u poslehladnoratovskom svetu.

Vilsonijanizam ima malo sledbenika u Aziji. Tamo nema zavaravanja kolektivnom bezbednošću ili time da bi saradnja trebalo da bude zasnovana na zajedničkim unutrašnjim vrednosima, čak ni kod nekoliko postojećih demokratija. Sav naglasak tamo je na ravnoteži i nacionalnim interesima. Vojni izdaci rastu u gotovo svim važnijim azijskim zemljama.

Kina je na putu da stekne status supersile. Uz stopu rasta od osam odsto, što je manje od onoga što je održavala tokom osamdesetih, kineski bruta nacionalni proizovod će se približiti onome Sjedinjenih Država do kraja druge decenije 21. veka. Mnog pre toga, politička i vojna senka Kine natkriće Aziju i uticati na računice drugih sila, bez obzira koliko samoobuzadavanja može da pokaže stvarna kineska politika. Druge azijske nacije će verovatno tražiti protivtežu sve moćnijoj Kini, kao što to već rade u Japanu. Iako to neće priznati, nacije Jugoistočne Azije uključuju do juče preteći im Vijetnam u svoju grupaciju (ASEAN), uglavnom da bi uspostavile balans sa Kinom i Japanom. To je takođe razlog što ASEAN traži od SAD da ostanu angažovane u regionu.

Uloga Japana će neizbežno biti prilagođena tim promenjenim okolnostima, mada će, sledeći svoj nacionalni stil, japanski lideri prilagođavanje izvesti akumulacijom malo primetnih promena. Za vreme hladnog rata Japan se, napuštajući svoju istorijsku samodovoljnost, ugnezdio u zaštitu SAD. Odlučan ekonomski takmac, on je slobodu manevrisanja na ekonomskom polju platio podređivanjem svoje spoljne i bezbednosne politike onoj iz Vašingtona. Sve dok je Sovjetski Savez mogao da bude sagledavan kao glavna bezbednosna pretnja obema zemljama, imalo je smisla tretirati javanske i američke nacionalne interese kao identične.

Malo je verovatno da će se ovakav model nastaviti. Sa jačanjem vojne moći Koreje i Kine i sa najmanje onesposobljenim delom sovjetske vojne moći, lociranim u Sibiru, japanski dugoročni planeri neće na neodređeno vreme smatrati zagarantovanim apsolutnu identičnost japanskih i američkih interesa.

U okolnostima kad svaka nova američka administracija svoj mandat počinje preispitivanjem postojeće politike (ili bar ukazivanjem da je ona podložna promeni) i kad je konfrontacija povodom ekonomskih pitanja postala pre pravilo nego izuzetak, teško je dokazati da se japanski i američki spoljnopolitički interesi nikad neće razići. U svakom slučaju, japanske perspektive u odnosu na druge azijske zemlje razlikuju se od američkih zbog geografsje blizine i istorijskog iskustva. Shodno tome, japanski budžet za odbranu ide uvis, postavši treći po veličini u svetu i, s obzirom na ruske unutrašnje probleme, možda je već drugi po efektivnosti.

Kad je 1992. tadašnji japanski premijer Kiiči Mijazava upitan da li bi Japan prihvatio Severnu Koreju sa nuklearnim oružje, odgovorio je vrlo nejapanski direktno, jednom rečju: "Ne". Da li je to značilo da će Japan razviti sopstveno nuklearno oružje? I, da li će nastojati da potčini Severnu Koreju? Prosta činjenica da se ova pitanja mogu postaviti sugeriše mogućnost da se Japan do izvesne mere oslobodi privezanosti za američko bezbednosno i spoljnopolitičko sidro.

To što bi bila moguća još preciznija analiza ove vrste u odnosu na druge velike sile pokazuje kako promenjiva i nestabilna može da postane azijska ravnoteža. Američki napori da se ona održi ne mogu čekati da je nešto ugrozi. Američka politika mora biti dovoljno fleksibilna da bi mogla da utiče na sve raspoložive azijske forume. U izvesnoj meri, to se već dešava, jer su već uspostavljeni pomoćna uloga u ASEAN-u (za Jugoistočnu Aziju) i značajno učešće u Azijsko-pacifičkoj ekonomskoj saradnji (APEK).

Postale su, međutim, očigledne i granice američkog uticaja nad takvim multilateralnim institucijama. Klintonom predlog za veću institucionalizaciju pacifičke zajednice, prema evropskom modelu, dočekan je sa pristojnom uzdržanošću. Azijci ne žele instuticionalni okvir koji bi potencijalnim azijskim supersilama - ili čak i Sjedinjenim Državama - pružio glavnu reč u njihovim poslovima. Nacije Azije su otvorene za razmenu ideja sa Amerikom i favorizuju značajnu meru američkog angažovanja, tako da u svakoj vanrednoj situaciji Amerika može da pomogne u otklanjanju pretnji njihovoj nezavisnosti. Ali one su isuviše sumnjičave prema moćnim susedima i u izvesnoj meri prema SAD da bi bile za formalne svepacifičke institucije.

Sposobnost Amerike da oblikuje događaje zbog toga će, u krajnjoj liniji, zavisiti prvenstveno od njenih bilateralnih odnosa sa glavnim državama Azije. Upravo zato američka politika i prema Kini i prema Japanu - u vreme dok se ovo piše ophrvana kontroverzama - poprima kritičnu važnost. S jedne strane, američka uloga je ključna za pomoću održavanju koegzistencije između Japana i Kine, uprkos njihovim međusobnim sumnjama. U neposrednoj budućnosti Japan bi, suočen sa starenjem stanovništva i stagnirajućom ekonomijom, mogao da insistira na svojoj tehnološkoj i strateškoj superiornosti, pre nego što Kina postane supersila i pre nego što Rusija ovnovi svoju snagu. Potom bi mogao da se osloni na veliki zajednički imenitelj - nuklearnu tehnologiju.

U odnosu na svaku od ovih mogućnosti bliski japansko-američki odnosi biće vitalni doprinos odmerenosti Japana i, što je posebno značajno, smirivanju bojazni ostalog dela Azije. Japanska vojna moć u sprezi sa Amerikom brine Kinu i druge nacije Azije manje nego čisto japanski vojni potencijal. Japan će pak smatrati da mu je potrebno manje vojne moći sve dok postoji američka bezbednosna mreža - čak i ako se ona manje podrazumeva nego pre. Biće zato potrebno značajno američko vojno prisustvo na severoistoku Azije (Japan i Koreja). Bez toga, američkoj posvećenosti permanentnoj ulozi u Aziji nedostajaće uverljivost i Japan i Kina će biti na rastućim iskušenjima da slede nacionalne kurseve koji bi, u ishodu, mogli da budu upereni jedni protiv drugih, ali i prema svim tampon državama između njih.

Revitalizacija i pojašnjavanje japansko-američkih odnosa na osnovu paralelnih geopolitičkih interesa suočavaće se sa velikim preprekama. Ekonomske nesuglasice su već poznate, kulturne prepreke bi mogle da se pokažu još štetnijim. Ovo je najbolnije - i ponekad izluđuje - evidentno u različitim nacionalnim pristupima procesu odlučivanja.

U Americi se odlučuje na osnovu statusa; neko sa ovlašćenjima, obično predsednik, povremeno državni sekretar, odabira poželjni kurs sa liste raspoloživih opcija, manje ili više snagom svog položaja. Japan pak operiše na osnovu konsenzusa. Nijedan pojedinac - čak ni predsednik vlade - nema ovlašćenja da sam odlučuje. Svako ko učestvuje u izvšavanju jedne odluke učestvuje u formiranju konsenzusa o njoj, koji se ne smatra kompletnim sve dok se svi nisu složili.

Sve ovo praktično garantuje da su, na susretima američkog predsednika i japanskog premijera, suštinske razlike uvećane nesporazumima. Kad izrazi svoju saglasnost, američki predsednik time najavljuje akciju, dok japanski premijer, kad predočava svoju saglasnost, iznosi stav koji ne podrazumeva toliko da se on slaže sa američkom pozicijom, koliko činjenicu da ju je razumeo i da će je preneti svojoj konsenzus grupi. On pretpostavlja da je drugoj strani jasno kako njegova ovlašćenja ne idu dalje od toga.

Četvrti policajac

Na neobičan način, čvrstina japansko-američkih odnosa biće obrnuta slika kinesko-američkih. Uprkos značajnom afinitetu za kinesku kulturu, Japan je razdiran između divljenja i straha, želje za prijateljstvom i nagona da dominira. Kinesko-američke tenzija mame Japan da se otkači od SAD u naporu, ako ne da pojača svoj uticaj na Kinu, a ono da ga ne smanji, sledeći isuviše blisko američko vođstvo.

U isto vreme, čistonacionalni japanski prilaz nosi rizik da bude interpretiran u Pekingu kao izraz japanskog apetita za dominacijom. Dobri američki odnosi sa Kinom su, prema tome, preduslov za dobre dugoročne odnose sa Japanom, kao i za dobre kinesko-japanske odnose. To je trougao koji svaka od tri strane može da napusti samo uz veliki rizik. To je takođe neodređenost sa kojom se SAD ne osećaju sasvim udobno, pošto nije u skladu sa američkom tendencijom da nacije jasno obeležava kao prijatelje ili protivnike.

Od svih velikih i potencijalno velikih sila, Kina je u najvećem uspunu. Sjedinjene Države su već najmoćnije, Evropa mora raditi da iskuje veće jedinstvo, Rusija je posrćući džin, Japan je bogat, ali, zasad, pitom. Kina, međutim, sa ekonomskim rastom koji se približava stopi od deset odsto godišnje, sa jakim osećajem nacionalne kohezije i sve savremenijom vojskom, pokazaće najveći relativni porast statusa među velikim silama.

U 1943. Ruzvelt je zamislio Kinu kao jednog od "četiri policajca", ali je Kina ubrzo posle toga utonula u vrtlog građanskog rata. Maoistička Kina, koja je iz njega proizašla, imala je namere da bude nezavisna velika sila, ali je bila frustrirana svojim ideološkim povezom preko očiju. Oslobađajući se ideoloških grčeva, kineski reformistički lideri su gurali kineska nacionalne interese sa veštom doslednošću.

Politika konfrontacije sa Kinom za Ameriku podrazumeva rizik od izolacije u Aziji. Nijedna azijska zemlja ne bi želela, niti bi to sebi mogla da dozvoli, da u bilo kakvom političkom konfliktu koji bi Kina smatrala rezultatom pogrešne američke politike, podržava Vašington. U takvim okolnostima, većina azijskih nacija bi se u većoj ili manjoj meri udaljila od Amerike, bez obzira koliko intimno bile protiv toga. Jer gotovo svaka zemlja upire pogled u Ameriku da kreira stabilan, dugoročni okvir koji bi integrisao i Kinu i Japan, što je opcija koja bi bila poništena za obe zemlje u slučaju kinesko-američke konfrontacije.

Kao nacija na najdužom istorijom nezavisne spoljne politike i tradicijom njenog zasnivanja na nacionalnim interesima, Kina pozdravlja američko angažovanje u Aziji kao protivtežu svojim opasnim susedima, Japanu i Rusiji i - u manjoj meri - Indiji. a ipak, američka politika, koja traži simultano prijateljstvo sa Pekingom i drugim zemljama koje se u Pekingu sagledavaju kao potencijalna pretnja kineskoj bezbednosti, zahteva pažljiv i ustaljen dijalog između Vašingtona i Pekinga.

Pune četiri godine od događaja na Trgu Tjenamen u 1989. ovaj dijalog je ometan američkim odbijanjem da prihvati kontakte na visokom nivou, što je mera koja nikad nije primenjena prema Sovjetskom Savezu, čak i na vrhuncu hladnog rata. Ljudska prava su tako pomerena u centar kinesko-američkih odnosa.

Klintonova administracija je mudro obnovila kontakte na visokom nivou i stoga budućnost kinesko-američkih odnosa u suštini zavisi od sadržaja tih razmena. Jasno, SAD ne mogu da napuste svoju trqdicionalnu brigu za ljudska prava i demokratske vrednosti. Problem, međutim, nije američko zastupanje tih vrednosti, već nivo dok su svi aspekti kinesko-američkih odnosa učinjeni zavisnim od njih. Kina smatra ponižavajućim da odnosi sa Amerikom nisu zasnovani na recipročnim interesima, već na američkim uslugama koje mogu biti pružene ili uskraćivane po volji Vašingtona. Takav stav čini da Amerika izgleda podjednako nepouzdana i napadna, a nepozdanost je u kineskim očima već mana.

Svaki pokušaj da joj se propisuju institucije i unutrašnja praksa izazivao bi duboko nezadovoljstvo u Kini, zemlji koja je istorijski nadmoćna u svom regionu. Ova opšta osetljivost je uveličana kineskim pogledima na angažman sveta u njenoj istoriji. Još otkako su Opijumski ratovi s početka 19. veka na silu otvorili zemlju, Kinezi vide Zapad kao aktera jedne beskrajne serije njihovih poniženja. Jednakost u statusu, žestoko protivljenje klanjanju stranim receptima, za kineske lidere je perećutni, ali moralni imperativ.

Ono što Kina traži od SAD jesu strateški odnosi da bi izbalansirala odnose sa svojim susedima koje smatra podjednako moćnim i željnim osvajanja. Da bi postigla takav nivo spoljnopolitičke koordinacije, Kina bi mogla da bude spremna da načini neke koncesije u ljudskim pravima, pod uslovom da one budu predočene kao čin njenog sopstvenog slobodnog izbora. Ali američko insistiranje na javnom propisivanju uslova u Kini se doživljava i kao pokušaj da se njeno društvo preobrazi prema američkim vrednostima - što se smatra ponižavajućim - i kao odsustvo američke ozbiljnosti. Jer, to sugeriše da Amerika nema nacionalog interesa u održavanju azijske ravnoteže. Ako, znači, na Ameriku ne može da se računa u tu svrhu, Kina neće imati interesa da joj čini ustupke.

Ključ za kinesko-američke odnose - paradoksalno, čak i u ljudskim pravima - jeste prećutna saradnja na globalnoj i, posebno, azijskog strategiji.

(Kraj)