Iz arhiva

Završna reč đenerala Draže Mihailovića na suđenju u Beogradu (3)

Tužilac Minić prevarant u pregovorima

''Beogradski proces'' je naziv za suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova, četnika, Vlade u izbeglištvu i Nedićeve Vlade. Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)". Suđenje je održano 1945. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. U nekoliko nastavaka objavljujemo završnu reč - odbranu generala Mihailovića

***

Iskreno verujući, da je saradnja sa komunistima moguća, primao sam u svoj štab Titove delegacije, po njegovom slobodnom izboru. Prvi su mi došli Srbi iz Srbije i iz Bosne, Blagoje Nešković i Đura Strugar. Za njima je stigao Aleksandar Ranković, abadžijski radnik iz okoline Obrenovca, Maršalova verna senka, kao "inženjer Miletić". Kada bi ova moja glava pripadala samo meni, ponudio bi je u opkladu da je u Obrenčaninovoj pratnji bio i moj sadašnji tužilac pukovnik Minić.

Susret sa Rankovićem protekao je sa dramatikom. Za vreme skromnog ručka, oduženog razgovorom, pred nama su se iznenadno stvorile 15 naoružanih devojaka, dokazane u prepadnim jurišima na okupatorove odrede, pridošle Ravnogorskom pokretu iz "Kola srpskih sestara". Jedna od njih prepoznala je svog komšiju, prerušenog u terenskog inženjera.

Čim se ispred nas i njih postavio, svojim snažnim grudima, komandant Gorske garde Nikola Kalabić, one su se pokunjeno povukle, okrećući cevi mitraljeza ka zemlji. I tako se jedno opasno stanje završilo bez prolivanja krvi. Zabune nema, avgusta 1941. godine, dočekao sam u društvu advokata i književnika Dragiše Vasića i potpukovnika Dragoslava Pavlovića, na istim prostorima, tužioca Minića i njegovu pratnju Dragojla Dudića.

Naš celodnevni razgovor završio se konstatacijom da je teško vojevati protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, koji sve naše sabotaže ili nepromišljenosti druge vrste kažnjava odmazdom "Sto zajednoga". Tom prilikom savetovao sam svako moguće suzdržavanje dok ne ojačamo, i do bolje prilike. Jedna takva ukazala se mimo očekivanja.

U njoj su vaši partizani i moj sastav, pod vođstvom popa Vlade Zečevića, vašeg sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i potpukovnika Veselina Misite, isterali Nemce iz Krupnja. Oslobađajući okolna mesta, moj dobri Misita, produžio je prema Banji Koviljači i Loznici da bi u njoj 31. avgusta poginuo ganjajući Nemce.

Tito je došao u Krupanjsku varoš na gotovo, koristeći nemačku objavu koju mu je nabavio pocrveneli Ribnikar, preko Hitlerovog atašea za štampu Dr. Hribovšeka Bergera. Za konačište je izabrao vilu direktora rudnika na Stolicama. Moj kapetan Račić je istovremeno sa vašim odredima, ganjao Nemce po Pocerini. Postignuti zajednički uspesi doneli su mi radost koju sam podelio sa ovde prisutnim pukovnikom Minićem. Naš novi susret u Ravnoj Gori, okončali smo rukovanjem i uzajamnim obećanjem o međusobnom nenapadanju, koje vi niste održali. To se mora reći.

Partizani su mi, takoreći sutradan, iz zasede ubili oficira Olujića, komandanta žandarmerije, kod generala Nedića, dok se sa potporučnikom Pipanom približavao Ravnoj Gori. Kao što do mene zbog vaše podmuklosti, nije stigao ni mladi kapetan Jovan Deroko, nosilac Kraljeve akademske lente. U protestnom demaršu do koga je došlo na moju inicijativu, pokazao sam gospodinu Miniću, letke štaba Kolubarske partizanske čete, pod čiju zastavu je stao i mlađi sin Vojvode Mišića, na kojima je Kraljeva vojska u Otadžbini nazvana "gibaničarima", "koljačima", i izdajnicima kojima treba zavrnuti šiju".

Bolno sam primio optuženje za ubistvo dva američka pilota francusko-kanadskog porekla, prinudno sletelih na moj ravnogorski prostor, posle zadatka obavljenog u Rumunskoj, navodno izvršenog organizacijom i oružjem komandanta nacionalnog korpusa Dušana Radovića Kondora.

U torbama mojih advokata su pisma zahvalnosti baš tih navodno "poginulih avijatičara", samo pridodata zahvalnicama njihovih drugova, spašenih požrtvovanjem pripadnika mojih odreda, predvođenih članom našeg Vrhovnog štaba Zvonimirom Vučkovićem. Izbavljenje i sloboda letećih Amerikanaca plaćeno je životom preko 500 hrabrih i najboljih ratnika, uvek bliskih mome srcu. Te zaplašene i izgubljene strance dvorili smo više i bolje nego rod rođeni.

Zbog njihovog bržeg i potpunijeg izlečenja, lišavali smo naše teške ranjenike neophodne lekarske nege. Nadgledani i negovani toplinom i dobrotom duše srpske majke, oni su iznenađujuće brzo, uspravno i čvrsto stali na svoje noge spremni da nastave borbu protiv zajedničkog neprijatelja. Smeštajući ih u avione, okrenute ka oslobođenoj italijanskoj primorskoj teritoriji, bratski smo ih zagrlili i zamolili da prenose istinu o nama, svuda gde se nađu i to onu koju su dokučili boraveći ovde.

Opraštajući se sa njima, poručio sam im da utiču na svoje Vlade da nam pomognu u borbi sa okupatorom, i svega nenarodnog, naravno ukoliko je ona po njihovom mišljenju pravedna. Prema mom saznanju, naše molbe prenete su na prava mesta i pravim ljudima.

Čestiti saveznički piloti, uznemireni mojom sudbinom, uzaludno vas mole, mimo mog znanja, da u ovom suđenju primenite pravdu. Kako se njihovo saslušanje ne uklapa u vaš plan rada, pripremajući se za ovo završno nastupanje prisetio sam se njihovih toplih pisanih reči pristiglih do mojih ljudi dok ste me vijali po srpskim i bosanskim vrletima, kao svojevrsnih svedočanstava istine, čiju vam sadržinu sublimirano prenosim.

"Mihailovićevi ratnici bili su spremni da nama američkim saveznicima daju sve što mogu i nikada nisu hteli da prime nikakvu nagradu, smatrajući da je Amerika i njihova zemlja, jer je njihov večiti saveznik. Od prve grupe naših padobranaca, poginula su četiri, a šestoricu su oni spasli odvodeći ih u svoje baze. Ti ljudi široka srca ustupali su nam krevete a oni su sa porodicama spavali na tavanima i po podu ili u štalama i kolibama. Pilota Orivela Nuaka oteli su od Nemaca žrtvujući sebe.

Kapetana Vilima Havela i njegovu devetočlanu posadu izvukli su iz užarenih nemačkih makaza, vatrenim okršajem, iznad gradića Ljubića, po ceni gubitaka nekoliko najhrabrijih. Spašavajući pilota Edmunda Slanagona oborenog 3. aprila 1944. i njegovu višečlanu pratnju, tridesetodnevnim provlačenjem kroz liniju fronta do bezbednog mesta, ostali su bez najmanje 10 junačkih ratnika. Još toliko njihovih kurira streljano je što nisu odali naše staze i skloništa. Majora avijacije Brauna, nekoliko puta su oslobađali od Nemaca, na uštrb svojih života.

Izbavljajući grupu padobranaca Leopolda Portera, od najbolje naoružanih švapskih patrola, Mihajlovićeva vojska ostala je bez tri školovana oficira. Dok su nas hrabre četničke ekipe spasavale, partizani su zbrisali sa zemlje celo jedno selo, koristeći se šumskim zaklonima i potocima; kuće palili a stanovništvo ubijali. Iste noći posmatrali smo borbu četnika i Nemaca. I sutradan, dok je borba trajala, Titove trupe, s leđa su napale svoje sunarodnike.

Ostali smo na području ratne Jugoslavije, posle uspešnog izlečenja iz opasnog područja, još nekoliko meseci. "đeneral Mihailović je većinu naših drugova ispratio kućama avgusta 1944. Mi koji nismo odmah poleteli preko okeana sa prekorom i žaljenjem smo posmatrali Britance dok su u Slovenačkoj maja 1945. godine vršili predaju, Titovim partizanima 12.000 srpskih nacionalista, delom naših spasioca, po našem saznanju docnije poubijanih".

Imali ste priliku da se upoznate sa jednim od više pisama, koga su potpisali, kapetan avijacije Vilmon Kroket, predvodnik američkih padobranaca Jozef Mahmut, poručnik vazduhoplovstva Obreon i još nekoliko njihovih drugova koji su ponudili svedočenje, o svom trošku, o istini tako iskrivljenoj, na moju štetu ali i na štetu celog našeg naroda.

Obaveštajni kapetan Ili Popović i major Fariš, američki emisari kod Tita, proveli su jedan dan u gradu koga su partizani preoteli od mojih boraca. Oni su u našoj okupiranoj bolnici naišli na tri ranjena američka avijatičara. Dežurni komandir, sa oznakama Titovog pripadništva, zvanično je izvestio ove Ruzveltove delegate da su sve ostale pilote i padobrance oborene na području tog grada moji borci izručili Nemcima.

Slučaj je hteo da kapetan Popović i major Fariš, posle nekoliko nedelja sretnu u italijanskom Bariju, žive i zdrave, sve te ljude koje smo mi navodno predali Nemcima, za nagradu u oružju". "Zamaram i sebe i vas ređanjem stvari i događaja koji vam ništa ne znače. Moju istinu proveriće neko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju čast, a slobodu i život već ste mi uzeli".

"Ja protiv komunista nemam ništa. Kada je došlo do ovog rata naš se front prebrzo raspao. Ostao sam sa narodom na čelu malobrojne i na brzinu okupljene vojske čiji je borbeni duh ugrozila nenadana kapitulacija, o čemu sam već nešto malo govorio. Teško nasleđe dve pune decenije nerada i raspada osetili smo svi. Otisnuo sam se u šumu pozivajući rodoljube da sakriju što više oružja, nameran da produžim prekinutu borbu i spuštenu zavesu podignem iz prašine.

Tako sam postao jedan od prvih pobunjenika i gerilaca Evrope, ljuti neprijatelj Hitlerove svemoćne imperije. U tim teškim okolnostima bio mi je važan svaki novi borac, bez obzira šta mu je na glavi i kako se krsti. Dvadeset drugog novembra 1941. poslao sam radio depešu Londonskoj vladi o uloženim naporima u cilju prekida bratoubilačke borbe koju su nametnuli komunisti i pokušajima da ujedinim sve narodne snage za odlučujuću borbu protiv Nemaca.

Iskreno verujući, da je saradnja sa komunistima moguća, primao sam u svoj štab Titove delegacije, po njegovom slobodnom izboru. Prvi su mi došli Srbi iz Srbije i iz Bosne, Blagoje Nešković i Đura Strugar. Za njima je stigao Aleksandar Ranković, abadžijski radnik iz okoline Obrenovca, Maršalova verna senka, kao "inženjer Miletić". Kada bi ova moja glava pripadala samo meni, ponudio bi je u opkladu da je u Obrenčaninovoj pratnji bio i moj sadašnji tužilac pukovnik Minić.

Susret sa Rankovićem protekao je sa dramatikom. Za vreme skromnog ručka, oduženog razgovorom, pred nama su se iznenadno stvorile 15 naoružanih devojaka, dokazane u prepadnim jurišima na okupatorove odrede, pridošle Ravnogorskom pokretu iz "Kola srpskih sestara". Jedna od njih prepoznala je svog komšiju, prerušenog u terenskog inženjera. Čim se ispred nas i njih postavio, svojim snažnim grudima, komandant Gorske garde Nikola Kalabić, one su se pokunjeno povukle, okrećući cevi mitraljeza ka zemlji. I tako se jedno opasno stanje završilo bez prolivanja krvi.

Zabune nema, avgusta 1941. godine, dočekao sam u društvu advokata i književnika Dragiše Vasića i potpukovnika Dragoslava Pavlovića, na istim prostorima, tužioca Minića i njegovu pratnju Dragojla Dudića. Naš celodnevni razgovor završio se konstatacijom da je teško vojevati protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, koji sve naše sabotaže ili nepromišljenosti druge vrste kažnjava odmazdom "Sto zajednoga". Tom prilikom savetovao sam svako moguće suzdržavanje dok ne ojačamo, i do bolje prilike. Jedna takva ukazala se mimo očekivanja.

U njoj su vaši partizani i moj sastav, pod vođstvom popa Vlade Zečevića, vašeg sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i potpukovnika Veselina Misite, isterali Nemce iz Krupnja. Oslobađajući okolna mesta, moj dobri Misita, produžio je prema Banji Koviljači i Loznici da bi u njoj 31. avgusta poginuo ganjajući Nemce. Tito je došao u Krupanjsku varoš na gotovo, koristeći nemačku objavu koju mu je nabavio pocrveneli Ribnikar, preko Hitlerovog atašea za štampu Dr. Hribovšeka Bergera. Za konačište je izabrao vilu direktora rudnika na Stolicama. Moj kapetan Račić je istovremeno sa vašim odredima, ganjao Nemce po Pocerini.

Postignuti zajednički uspesi doneli su mi radost koju sam podelio sa ovde prisutnim pukovnikom Minićem. Naš novi susret u Ravnoj Gori, okončali smo rukovanjem i uzajamnim obećanjem o međusobnom nenapadanju, koje vi niste održali. To se mora reći.

Partizani su mi, takoreći sutradan, iz zasede ubili oficira Olujića, komandanta žandarmerije, kod generala Nedića, dok se sa potporučnikom Pipanom približavao Ravnoj Gori. Kao što do mene zbog vaše podmuklosti, nije stigao ni mladi kapetan Jovan Deroko, nosilac Kraljeve akademske lente.

U protestnom demaršu do koga je došlo na moju inicijativu, pokazao sam gospodinu Miniću, letke štaba Kolubarske partizanske čete, pod čiju zastavuje stao i mlađi sin Vojvode Mišića, na kojima je Kraljeva vojska u Otadžbini nazvana "gibaničarima", "koljačima", i izdajnicima kojima treba zavrnuti šiju".

Tom prilikom, pružao sam mu dokaze da su njegovi ubijali moje oficire i vojnike, dok su prelazili preko Posavine i Tamnave. Voljan da pregovaramo za opšte dobro, primio sam mog sadašnjeg tužioca Minića i 19.11.1941. u Struganiku, u svetlom domu Vojvode Mišića, sa pratiocem stolarom Obradom Stefanovićem. Nas dvojica zadnji put smo se našli, oči u oči, ovde u vašem zatvoru.

Dogodilo se to, pre nekoliko dana, u pauzi jednog suđenja. Prolazeći pored mene, pukovnik Minić mi je rekao da smo se, eto, opet sreli i to kako ni on, nija nismo mogli ni pomisliti ni sanjati. Odgovorio sam mu da zaista nisam mogao ni pretpostaviti, sebe kao optuženog, a njega u ulozi mog vojnog tužioca, pogotovo što sam bio obavešten da je poginuo na Durmitoru, za vreme mog boravka u Crnoj Gori. U toku tog kratkog susreta rekao sam mu da sam ga već ožalio kao mladog i pismenog Srbina, potrebnog našoj Srbiji. Potom se ispostavilo da je na toj planini smrtno stradao njegov brat Milovan.

Sa samim Titom sastao sam se iza 22. juna 1941. i ulaska Sovjetskog Saveza u rat sa Hitlerom. Držim u glavi devetnaesti septembar 1941. godine. Seoska kuća Vojvode Mišića, primila je i njega. Taj susret organizovao je upravo tužilac Minić. U toku razgovora dvorio nas je i nadgledao Vojvodin sin, moj vrli saradnik Aleksandar Mišić. Vojvodina udovica gospođa Lujza pripremila nam je bogatu trpezu. Udoban vojvodski ležaj pripao je važnijem od mene.

Na kraju se ispostavilo da se u postelji tako slavnog Srbina meškoljio čovek koji će uskoro proliti toliko srpske krvi. Moju stranu predstavljao je advokat Dragiša Vasić, a njegovu pored pukovnika Minića, naš odbegli Dragan Jovanović, lekar valjevskog partizanskog odreda. Druga dva susreta, imali smo u Brajićima ispod same Ravne Gore. Ona su bila nešto docnije i trebala su mu kao, i prvi da upotrebom moga imena lakše uspostavlja komunistički režim.

Na sva tri izlazio sam otvorena srca i sa nadom da bi smo mogli postići neki opšti sporazum, ukazujući mu da je do tada bilo grešaka, i nepotrebnih sudara, sa obe strane. Na žalost, 26. oktobra 1941. godine, veći deo razgovora protekao nam je u međusobnim optužbama. Insistirao sam na uzajamnim odnosima koji bi se svodili na pomaganje jedan drugom i sporazume o zajedničkoj borbi protiv okupatora, kada svane dan za borbu". "U narodu je bio veliki strah od pljački i odvođenja i zato sam težio opštem jedinstvu kao prekoj potrebi.

Pred Sretenom Žujovićom i Mitrom Bakićem, uticajnim komunistima, izneo sam potrebu da se Srbi u Hrvatskoj i BiH organizuju u četnički pokret. Predložio sam formulu zaštite od pokolja i pogroma koji nad njima vrše ustaše i muslimani, a pokadkad i partizani. Zahtevao sam da se priguše sabotaže, nad nadmoćnijim Nemcima jer zbog njih suludu stradaju čitava sela i gradovi. Ukazivao sam mu da preuranjeni ustanak vodi ka narodnom samouništenju. Nešto od dogovorenog smo i ostvarili.

Opunomoćeni predstavnik spoljnih poslova Trećeg rajha, Feliks Bencler, 12. septembra 1941. uneo je u zvaničan izveštaj, da četnici i partizani učestvuju u zajedničkoj borbi protiv nemačke vojske. I zbilja, krajem septembra i početkom oktobra te godine nekoliko naših pomešanih odreda organizovali su opsadu Kraljeva, Valjeva i dela Mačve.

Prekoravao sam bliske saradnike kojima je bilo sumnjivo njegovo ime, poreklo, cilj i dobra volja. Odgovorio sam mog pouzdanog Dragišu Vasića da organizuje Maršalovu likvidaciju, posle našeg prvog susreta, na koji je došao u seljačkom odelu. Postavio sam svoje telo ispred bliskih saradnika Uzelca i Orelja, sprečavajući ih da mu se približe sa istim ciljem. Podlegao sam potrebi za slogom zbog narodnog spasa.

Kako sada stvari stoje, književnik Vasić video je dublje od mene. Šta mu je to vredelo kada je i on stradao od političkih Hrvata. Njegovo predratno prijateljstvo sa književnicima Krležom i Krklecom (Pavelićevim poverenikom za Srem i saradnikom ustaškog lista "Graničar", potpisnikom odluke da se svim Srbima kao neprijateljima Hrvatske i njenih saveznika oduzme celokupna sremska imovina), služilo je isključivo ovim Hrvatima. Tih zagrebačkih literata, nužno je i to istaći, a njegovih književnih drugova, nigde nije bilo kada su ga njihovi sunarodnici bacili u usijane peći Jasenovačke ciglane, sa 380 mojih probranih oficira i pristalica, pod komandom srpskog krvopije fra Sotone. Glas o ovakvom pogubljenju elitnog pisca i pravnika stigao je od Filipa Cemovića, bliskog rođaka majora Đurišića.

Cenjeni advokat Filip dokazao je svoje prisustvo Vasićevom odvođenju rekom Savom, preko Gradiške u Jasenovac, čini mi se između 16. i 20. aprila. Slično svedočenje dao je i moj beležnik Boško Kostić pozivajući se na istovremeni ulazak u Lijevča polje, Majora Đurišića Mitropolita Joanikija, Dragiše Vasića i nekoliko komandanata koji su se odvojili od mene.

Vašem maršalu poštedio sam glavu i na Bukova planini, na potezu između Valjeva i Kosjerića, kao već iskazanom neprijatelju mog pokreta duboko zašlom u polje mojih odreda. Tada sam naredio kapetanu Petroviću da ga u najvećoj sigurnosti i tajnosti sprovede do Stolica kod Krupnja, mesta koga smo dragovoljno propustili njegovoj partizanskoj kontroli.

Činio sam sve što sam mogao ne bi li nekako započeli kakvu takvu saradnju, okrenutu prema zajedničkom neprijatelju. Uzdao sam se u naš prvi susret, iz koga sam izvukao oko 600 pušaka i 5.000 metaka. To njegovo oružje i municija, pomogli su mi da isteram Nemce iz Požege koju mi je on posle drugog pokušaja podmuklo preoteo, koristeći opuštenost mojih komandanata, označivši time početak naših ozbiljnih sudara. Pri prvom pokušaju oduzimanje Požege, komadant mog lokalnog odreda razoružao je ceo partizanski Dragačevski bataljon.

Odrekli smo se početne prednosti, računajuć na njegov zdrav razum. Posle slučaja "Požega", neki Nedićevci koje sam pridobio za sebe neuspešno su napali njegovo Užice, potpuno na svoju ruku. Saznavši za to odmah sam uspostavio sa njim telefonsku vezu. On je tražio od mene da se naša međusobna borba prekine. Pristao sam, s tim da mi vrati Požegu, kao važnu stratešku tačku.

Grubo sam bio odbijen, pa sam opravdano zaključio da mi je dao oružje da se za njega tučem sa Nemcima, a ne za zajedničku borbu, protiv obostranog okupatora, na koju izgleda nije ni pomišljao. Posle toga, neposrednu vezu nismo obnavljali, a on je na svakom koraku, na prostoru na kome sam bio prisutan vodio građanski rat u kome je nedužni narod uludo ginuo.

Molim za dopuštenje da se pročita telegrafska poruka od 2. novembra 1941. godine, Kraljevskog pukovnika Pavlovića, kapetanu Zvonimiru Vučkoviću o napadu partizana, na moje odrede u Kraljevu, Užicu, Čačku, Valjevu, Milanovcu... " "Tito je u međuvremenu ojačao. I mene je stavio na prvo mesto svoga spiska za likvidaciju.

Dostupni američki izvor, kaže da je četiri puta pokušavao da ostvari taj svoj podli plan. Znajući za to, vezan za sudbinu našeg napaćenog naroda, pismom od 23. decembra 1943. zamolio sam britansku Vladu da uzme na sebe da dsfe do sastanka između naših predstavnika, navodeći mesto razgovora, negde u Sandžaku. Narednog januara, dobio sam odgovor da britanci ne žele da posreduju, što je značilo da mi okreću leđa. Ovako izraženi stav britanaca podsetio me je na ljutnje njihovog brigadira Amstronga, što sam odbio da dignem u vazduh most kod sela Polimira da ne bi izazvao Nemačku odmazdu nad nedužnim narodom i uništenje opšteg dobra.

Navodim ovaj detalj, kao početak razlaza sa Londonom. Moje slutnje su se ubrzo obistinile. Zapad se okrenuo Titu i njegovim partizanima, u najgori čas, za moj pokret. Tu svoju volju, najbolje je manifestovao preko prevrtljivog Čerčila u Teheranu 1.12.43., čineći silne ustupke Staljinu i međunarodnom komunizmu. Zdrava logika i pamet ne mogu da shvate otkud takva blagonaklonost saveznika prema komunistima, kad se zna da bi oni već sutra sve svoje zaštitnike pobacali u Jadransko more, samo kad bi im se prilika ukazala. I tako se narodno žalosno stanje još više pogoršalo.

Dok smo mi srpski rodoljubi, sa silnim neprijateljima vodili bespoštednu borbu, odrsfena braća, ustaše u Hrvatskoj, muslimani u Bosni i Sandžaku, a sa njima komunisti u zemlji, napadoše na naše živote i naša dobra, u našem najtežem času. Komunisti preuzeše da ispred svoje oslobodilačke zastave, srpske pokrajine oslobađaju od srpskog naroda. Glavna njihova borba svodila se na napade na moju vojsku. Gde god naiđu oni Otpor pretvaraju u građanski rat.

Mi smo jedini bili i ostali uz majku Jugoslaviju, a oni nam nož u leđa zaboli, ne zbog demokratije koju oni nisu hteli i voleli, već zbog svojih satanskih želja i partijskih ciljeva. Gde bi danas bila naša slava i sila, da nam ove nebratske nemani ne osakatiše tela."

"Potpisivao sam sa partizanima sporazume o zajedničkom vojevanju, protiv okupatora, bez traženja bilo kakvog potčinjavanja, već samo radi lojalne saradnje. Tito je te ugovore iskoristio, da bi se domogao vlasti, zaveo teror i pobio stotine hiljada nevinih, čiji je greh bio samo u tome što nisu voleli njegov komunizam. Za žrtve su često birani viđeniji domaćini, jer im je pored njihovih unakaženih i razbacanih tela, bilo lakše ostale ubediti da će isto tako proći, ako se se budu bunili.

Istinoljubivi "Glasnik" srpske pravoslavne crkve, služeći se podacima iz Memoranduma Svetog Sinoda, objavio je polovinom 1943. godine da je od početka rata od Ustaša i Muslimana stradalo oko 800 hiljada Srba, što sa žrtvama komunizma čini preko milionsku cifru. Verujem da će se naša buduća pokolenja, na pravi način pozabaviti nevino stradalima; kako od nemačke, ustaške, muslimanske, belogardijske i balističke, tako i od vaše puške.Takve zah-teve nameće istina, kao najbolja zaštitnica od nove nesreće".

Od svih savezničkih vojski u svetu, naša je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, čak na dva, već na žalost na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoružanog, protiv ustaša koji su po zločinima premašili svoje nemačke gospodare, stavljajući pod nož sve što je srpsko, bez razlike, -žene, decu i starce, i protiv trećeg, Titovog, najžalosnijeg i najtežeg fronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajući njene snage i pretvarajući nacionalni, u građanski rat, do istrebljenja". "Moje porobljene pristalice ubijane su istog dana.

Apelovao sam kod Tita, ako ne želi zajednički front, onda bar međusobno nenapadanje. Te reči bile su glas vapijućeg u nepreglednoj pustinji. Jer, njegov glavni cilj je bio borba protiv svih nacionalnih oslobodilačkih snaga. Dok mi mislimo na oslobođenje otadžbine, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavljanja svoje diktature.

Ukoliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu života, njihovog, a ne narodnog. Njihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku i druge rodoljubive građane. Za vreme svake borbe sa Nemcima i njihovim saveznicima, nalazili su se u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu osećali na svojoj koži, mnogo teže mi, nego okupatori.

I pored svega, kad su mi Germani ponudili saradnju protiv partizana, grubo sam im stavio do znanja da sam napadao partizanske odrede, zato što su oni napadali moje. Nisam mislio i hteo da tim putem pomažem okupatoru, kazao sam im otvoreno".

"Komunisti su imali 20 godina prakse u podzemnom i organizacionom radu. Morao sam da stvari gledam i primam kakve su bile i da ih poboljšavam koliko mogu. Imao sam premnogo teškoća, a premalo vremena da bih sproveo sve što sam hteo i organizaciju postavio na zdrave temelje".

"Velika je neistina da sam ikada ijednog partizana predao Nemcima. Za sve takve priče sramota leži na svedocima iskorišćenim protiv mene među kojima su i oni koji su na svoju nečast postali i kolaborateri. Vojni tužilac obogatio je svoju optužnicu, svaljujući na mene, neispitano pogubljenje 360 zarobljenih partizana. Prvih dana decembra 1941.

U vreme započete borbe između nas i komunista, moj pomoćnik major Mišić, obišao je jedan broj zarobljenih partizana i prijateljski sa njima razgovarao. Da li su bili u Planinici ili negde drugde, sa sigurnošću ne znam. Ja ih zbog manjka ishrane nisam mogao držati na Ravnoj Gori, nego sam ih poslao u Požegu, da ih tamo hrane. Mišić mi je pričao da je posle cela ta grupa upućena prema Struganiku, gde smo imali nekoliko prehrambenih magacina. Da je u vama dobre volje, brzo bi pronašli svedoke pred kojima su izvesni Bogdan Brajević i Jovan Škava, čovek Vojvode Pećanca, koga smo mi tolerisali u našem kraju, ali sa njim nismo radili, na prevaru preuzeli u Mionici sve do jednog vašeg čoveka.

Na više strana se pričalo da su ta dva otpadnika prodali Nemcima zarobljene partizane glavu, po glavu. Imate načina da proverite da li je istina da su streljani na valjevskom Petom puku. Škava je i meni mnoga zla načinio.

Umešao je prste i u smrt moga majora Aleksandra Mišića. Slobodno kratite suđenje i preuzmite egzekuciju čim vam padne šaka bilo kakvih dokaz da je po mojoj volji ili naredbi bilo koji zarobljenik pogubljen ili predat okupatoru. Mi smo u oktobru 1941. zarobili u Mačvi oko 300 Švaba. Sve zarobljene smo smestili u selo Viča, srez Dragačevski u tamošnju školu. Izdavao sam naređenja za likvidacije pokreta i čišćenje terena, ali ne i za ubijanja. Borba je bila, ali ubijanja radi ubijanja nisam nikada preduzimao niti odobravao".

"Otkako sam vojnik, pa sve do kraja ovog rata, nikada nisam dozvolio da se ubije neprijateljski vojnik ili borac koji je ratujući pao u naše ruke, a još manje ranjenik ili civilno stanovništvo. Zgražavao sam se nad akcijama koji idu u zločin. Na početku sukoba sa Titom prosledio sam naredbu mojim komandantima da zarobljene mladiće iz njegovih redova, razoružavaju i najkraćim putem vraćaju svojim roditeljima i stadu od koga su odvedeni".

"Drina je bila krvava reka. Srpski narod se svetio za ustaške zločine i muslimanska strašna pustošenja. Stvarane su situacije u kojima se masovno išlo u greh. Najveći maleri i nesreća za moj rad sa muslimanima bili su baš u tom ubijanju. Držao sam zborove u džamijama i sastajao se sa vođama bosanskih muslimana. Moja glavna namera bila je zbližavanje između muslimana i pravoslavaca, na uštrb fašističko-ustaške spone. I pored sve dobre volje i nesebičnog truda nije se mnogo postiglo". "Nisam nikada naredio bilo kakvu akciju protiv građana, niti bih takve postupke ikada mogao odobriti.

Čak ne mogu ni da verujem da se išta od svega toga desilo, što se na ovom suđenju čulo. Takođe, ne verujem da se to moglo desiti ili da se desilo ma i u jednoj jedinoj od svih mojih jedinica. "Crne trojke" bile su potrebne da bih uveo red u svoju sredinu i u vlastitu organizaciju, ali o bilo kakvom ubistvu, bez suđenja i dokazane krivice nikada nisam učestvovao u bilo kojoj formi, niti bi to mogao po svojoj prirodi i savesti".

"Partizani su se pojavili na našem ratnom prostoru po ulasku Sovjeta u sukob sa Hitlerom. To je svima znano. Otpočele su borbe, a sa njima i nemačke represalije i teško unutarnje pljačkanje naroda. Među mojim prvim uspesima bilo je hvatanje i razoružavanje pljačkaša.

Bili su to uglavnom Titovi privrže-nici koje su seljaci optuživali za mnoge pljačke, a seljanke za is-pade i druga loša činjenja. Izbegavajući bratoubilaštvo, vraćao sam im slobodu sa strogom opomenom da je nikada više ne zloupo-trebe radi ličnog blagoutrobija". "Čuvajući naše krajeve od nepotrebnih napada na nemačka postrojenja, naročito od sabotaža zbog kojih je ginulo nevino stanovništvo, napao sam 1941. u Planinici udaljenoj jedva kilometar od Ravne Gore, naoružanu četu valjevskih partizana.

Lično sam preuzeo komandu nad svojom jedinicom, koja je sa lakoćom isterala iz seoske škole razularenu bandu koja je u selu činila ršum. Oko ovog slučaja, sporečkao sam se sa gospodinom Milošem Minićem, u toku našeg drugog susreta, do koga je odmah došlo. Na posletku, sve nesporazume, izravnali smo zajedničkim ručkom i evociranjem uspomena na predratne dane. Moj prijatelj Dragiša Vasić podsetio ga je na njihove susrete u Srpskom kulturnom klubu.

Pukovniku Pavloviću, prvom čoveku iz mog obezbeđenja, dao je u zamenu za pištolj iz arsenala kraljeve vojske, revolver marke "Valter", kojim je 1. decembra 1941. u selu Bastva kod Bele Crkve, ubijeno nekoliko mojih probranih ljudi... Ne kažem daje taj zločin delo baš pukovnika Minića. Među zarobljenim partizanima u Planinici našla se i studentkinja Ružica, devojka iz domaćinske kuće, koju sam smesta vratio ocu, mom odanom prijatelju. U znak dobre volje, dozvolio sam da se i ostali zarobljenici vrate odakle su došli, ali da u taj kraj više nikada ne zađu.

Ja bih tada napao i moje najrođenije. Posle toga izdao sam naredbu da se svako upotrebljavanje žena, a ne samo zloupotrebljavanje ili silovanje, kažnjava smrću. Ta kazna zakačila je sinovca člana mog Glavnog štaba". "Žalosna je činjenica što je ovaj sud sa velikim uvažavanjem primio svedoka Radoslava Đurića, komandanta Južno moravskog četničkog korpusa, a sadašnjeg maršalovog pukovnika, najfatalnijeg čoveka moje organizacije, koji je dok je bio kod mene vašeg vođu o svemu najrevnosnije obaveštavao. Jadna je ona istina koja se na njemu gradi.

Vama i mojim braniocima, prepuštam ocenu izkaza i poštenja ovog i njemu sličnih svedoka. S kim sam se uhvatio pod ruku saznadoh tek kada je taj ukletnik, kor-pus koji sam mu poverio preveo u sastav partizana". "Ovom prilikom osvrćem se samo na dva svedočenja, koja me kao čoveka najviše pogađaju. Pre nekoliko dana sa vaše govornice obrušila se na mene ona seljanka iz takovskog sreza. Prava je prilika da saznate, kakvu osobu imate pred sobom.

Terenski agenti mog pokreta, pronašli su na tavanu, te zaklete svodokinje, među skrivenim dokumentima, spiskove Ravnogoraca-rodoljuba, od vaše strane osuđenih na smrt, formacijski meni vrlo značajnih. Inače, kuća te vajne skrušenice bila je za vreme okupacije zborno mesto, glavne Komande regionalnih partizanskih snaga i sklonište dželata koji su skidali glave mojim borcima.

Kada su mi je doveli u Ravnu Goru,- zagrljenu sa dvanaestogodišnjom ćerkom i jednim rođakom, njenim ljubavnikom i prerušenim komunistom koji se pred nama, vešto skrivao ispod titule "starešine sela u nacionalnim odredima"-, izgledala je čemerno.

(Kraj u sledećem broju)