Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (3)

„Previše novca juri premalo roba i usluga"

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Nastanak „neoinstitucionalizma"

Novi pravac, koji se oseća u ekonomskoj teoriji, ide za sintezom krajnosti monetarizma i flskalizma u novom opštem pristupu ciklusu, kao višefaktorskom procesu, samo je refleks nastalog ćorsokaka u kojem se našla savremena teorija, te pokušaja izlaska iz krize novog monetarizma i „ortodoksnog" kejnzijanizma, bez obzira koliko im se pridavao atribut ,,neo".

Oni danas polaze od toga da periodičnom narušavanju ekonomske ravnoteže može da se priđe ne polazeći od neelastičnosti cena, neelastičnosti plata, neelastičnosti investiranja na kamatu i dr. koji su i doveli do najveće kritike kejnzijanske teorije neravnoteže i cikla. Teorija dohodak-rashodi apstrahovala je delovanje novca u ekonomskom procesu, što je kasnija razrada ove teorije nastojala da proširi na novu ulogu novca u razvoi privrede preko veze i -> Y, dakle, delovanja kamate na dohodak preko tzv. „efekta bogatstva".

Snižavanje kamate ne deluje više neposredno na investicije (i -> I), već porastom „realnih aktiva" dovodi do porasta potrošnje. Otuda značaj koji je Kejnz davao niskoj kamatnoj stopi i to pre svega, kao faktoru kojim se stimuliše potrošnja. Veza i -> I ne funkcioniše jedino u slučaju duboke depresije kada kamata ne deluje na investicije, što je zona nedovoljne efikasnosti mone tarne politike u građanskoj teoriji (posebno u pokušajima „sinteze" ova dva teorij ska pravca). Polazi se sve više od toga da je ciklus u osnovi vezan za anarhiju ka pitalističke proizvodnje i slobodno delovanje tržišta, koje treba nekako da se reguliše, odnosno dopuni.

Mnogi savremeni ekonomisti, ustajući protiv krajnosti monetarizma i uviđaju ći slabosti kejnzijanske analize, izlaz vide u sintezi oba prilaza u razmatranju razvojnog ciklusa kao mnogofaktorskog procesa. Pri tome se rađa novi pravac - neoinstitucionalizam.

Neoklasična „sinteza" je istovremeno i pokušaj da se stvori takva koncepcija državno-monopolističkog regulisanja privrede, koja bi bila u stanju da otkloni ili bar ublaži osnovne protivrečnosti reprodukcije kapitala, uz stvaranje uzajamnog koordiniranog delovanja državnog regulisanja, monopolski organizovane proizvodnje i tržišnog mehanizma.

U tom smislu kejnzijanska teorija se očito nalazi u krizi, jer operišući i dalje makroodnosima, ali u okviru datih društveno-ekonomskih odnosa kapitalizma, ona nije u stanju, i pored vrlo razrađene analitičke aparature, da izađe iz ćorsokaka u koji je upala. Ona postaje prevaziđena i s pozicije savremenog kapitalizma, jer nije u stanju da da odgovore na osnovna pitanja i protivrečnosti savremenog kapitalizma, posebno istovremenog postojanja inflacije, nezaposlenosti i negativne stope eko nomskog rasta (recesije, krize ili depresije).

Njegova osnovna orijentacija je analiza sredstava strukturne politike, razvoj strukturnih odnosa različitih sfera privrede, povezanih sa sve razvijenijom socijalnom politikom i sintezom državnog programiranja i tržišnog mehanizma.

Međutim, sve te nove teorije i pravci danas nisu u stanju da pođu od dublje analize protivrečnosti kapitalističke proizvodnje i raspodele, što je vrlo seriozno razradila marksistička ekonomska teorija i druge kritike savremenog monopolnog kapitalizma.

6) Kriza kejnzijanske koncepcije regulisanja ekonomije

Može li savremena antikrizna i antiinflatorna politika da traže oslonac u stavovima kejnzijanske ili monetarističke teorije i politike?

Kejnzijanska i neokejnzijanska teorija, kao i druge doktrine nastale na njoj, operišu osnovnim makroagregatima i njihovim ponašanjem upravo u vreme kada naučno-tehnička revolucija traži proučavanje strukturnih i kvalitetnih promena. Takve doktrine imaju sve manje osnove, odvojene su od stvarnosti, s obzirom na to što, pre svega, izostaju razvijene kolektivne potrebe i potrošnja, materijalne usluge, socijalni izdaci i društveno-ekonomski odnosi.

Zaboravljajući delovanje specijalnih momenata, ova teorija gubi vrlo značajan element u globalnoj efikasnosti na planu stabilizacije i regulisanja stope rasta.

Društveno-ekonomske odnose potpuno ispušta, a to je teprija apologetike kapitalizma, što je i sam osnovač, Keynes tvrdio za sebe.

Kriza kejnzijanstva, koja je stvarno nastala, otvoreno se danas priznaje kako u akademskim krugovima, tako i u organima odgovornim za vođenje ekonomske politike i regulisanje konjunkture.

Da istaknemo dva bitna momenta:

Savremeni društveno-ekonomski razvoj, već dugo godina, pokazao je da se državnim regulisanjem platežno sposobne tražnje ne može da otkloni ciklično kretanje privrede i nestabilnosti. Te smo momente šire analizirali, razmatrajući probleme inflacije i savremenog kapitalističkog sistema. To dovodi do novih pokušaja „sinteze" kejnzijanske doktrine i ideja neoklasičara, posebno monetarista.

Porast uticaja organizovanih radnika i sindikata, koji mogu da se sve uspešnije suprotstave tendenciji snižavanja realnih zarada uzrok su da je elastičnost nadnica i njihovo snižavanje, već prema stanju i ponašanju cikličnih oscilacija, potpuno nestala. „Monetarna iluzija" u tome kao da je stvarno stvar prošlosti, i danas je u potpunosti zamenjena raznim oblicima anticipacije. U takvim uslovima „inflaci ja tražnje" se brzo pretvara u „inflaciju troškova", što rezultira smanjenjem akumulacije i pritiskom na investicije.

Cene prestaju da postoje kao neki idealni mehanizam koji automatski uspostavlja ravnotežu između ponude i tražnje, odnosno proizvodnje i potrošnje.

Zbog toga je interesantno sada povući izvesnu paralelu u konceptu ekonomske politike, od klasične i neoklasične teorije do savremenih problema i teorije stabilizacije. U tom pravcu javljaju se sledeći elementi koji traže dublje raščlanjavanje i razdvajanje kamata u neokejnzijanskoj ekonomskoj teoriji.

Klasična teorija, polazeći od toga da tržišni mehanizam može da osigura punu zaposlenost svih faktora proizvodnje i stabilnost privrede, i to kako glo balnu tako i parcijalnu, uz optimalnu alokaciju resursa, nije mogla da odgovori na neke probleme strukturne, prostorne, razvojne, socijalne i druge prirode. S druge strane, to je tipično statička, gotovo stacionarna (zatvorena) privreda s isključivim delovanjem tržišnih faktora. Problem zaposlenosti nije se ni postavljao, to je izveden segment sistema koji je proizlazio iz pune zaposlenosti kapaciteta, želje i volje radnika da rade i određene vrednosti radne snage po kojoj žele da rade. Klasična teorija sa svojim postulatima već u krizi 1929. postaje dogma koja ne može da odgovori na osnovne narasle probleme nacionalne privrede. Kejnzijanska revolucija je trebalo da taj nedostatak ukloni razvojem državnog intervencionizma.

Keynesov pristup, kao i kejnzijanska teorija uopšte, temelje se na komplek su mera monetarno-kreditne i fiskalne politike ugrađenih u koncept državnog intervencionizma. To znači da se pristupalo uglavnom globalnom regulisanju, dok na kvalitativnom (strukturnom) planu nisu dobijeni potrebni odgovori, a ni na planu dinamike razvoja. Trebalo je da ekonomska politika-regulisanjem globalne ponude i tražnje, osigura usklađen ekonomski razvoj. Takvo delovanje uglavnom je ex post korigovanje već nastalih poremećaja, ali ne i ex ante, svesno regulisanje. Danas se nastoji upravo u globalnom regulisanju pronaći određeni automatizam koji bi proisticao iz određenih institucionalnih rešenja, koji bi nalagao i određena pravila ponašanja svih subjekata u sistemu. Prvi pokušaj u tom pravcu je politika dohotka i cena koje sprovde gotovo sve zemlje, posebno razvijene kapitalističke zemlje.

Ovim bi se, smatra se, trebalo delovati ex ante, umesto kao do sada ex post delovanja. Time bi se već u samom početku nastanka uklanjali ili suzbijali uzroci konjunkturnih kolebanja u privredi.

Stabilizaciona ekonomska politika kejnzijanskog tipa usmerena je uglavnom na uklanjanje kratkoročnih konjunkturnih kolebanja, dok je savremeni

intervencionizam usmeren na regulisanje faktora koji determinišu dugoročni rast.

Dugoročne komponente rasta dobijaju sve veći značaj u odnosu na kratkoročne fluktuacije konjunkture.

Ekonomska politika postaje u pravom smislu poluga ekonomskog razvoja. Merama te politike u savremenom državno-monopolističkom kapitalizmu nastoji se da se osigura reprodukcija kapitala, osigura dovoljan profit, koji se sve više osigurava van granica nacionalne ekonomije, zbog čega ekonomska politika kapitali stičkih država mora da računa s interesima međunarodnih korporacija i monopo la. S druge strane, merama ekonomske politike nastoji se da se deluje na faktore ekonomskog rasta: stopu akumulacije, odnos akumulacije i potrošnje, iskorišćavanje resursa i druge faktore ekonomskog razvoja.

Osnovu tako postavljenog intervencionizma, odnosno ekonomske politike, čini strukturna politika koja se sastoji iz četiri vezana područja sistema:

Regionalna komponenta,

Međusektorska raspodela resursa,

Svih elemenata vezanih za ljudski faktor,

Ljudski faktor postaje osnova celokupnog sistema. Promenama na ovom faktoru (obrazovanje, naučni rad, izmena strukture zaposlenih, socijalne nejednakosti, slobodno kretanje radne snage, strukturna nezaposlenost, kretanje i ponašanje nezaposlenosti i dr.) velikim delom se utiče na fleksibilnije vođenje politike na druga tri sektora. Objektivno faktor naučno-tehničke revolucije postaje čovečji faktor: znanje, kvalifikacija, investicije u ljudski faktor i dr.

Ekonomika naoružanja, koja postaje sastavni deo nacionalnih ekonomija, koja često svojim ponašanjem odlučujuće deluje na celokupno ponašanje nacionalnih privreda. U poslednje vreme, uz poznato delovanje vojnih rashoda, prihoda, investicija, istraživanja za razvoj i dr., sve veći značaj dobija „izvoz" vojne pomoći drugim zemljama koji služi kao ventil konjunkturnog rasterećenja većine razvijenih kapitalističkih privreda.

Danas se i dalje upotrebljava određena kombinacija mera monetarne i fiskalne politike (kao i spoljnotrgovinske politike s ostalim segmentima već klasično vođene ekonomske politike), što se mora priznati kao neophodnost.

Danas gotovo nema shematizacije mera ekonomske politike, posebno kada se imaju u vidu njihove brojne kombinacije. Ukoliko je to nekada i bilo moguće, danas je to gotovo iluzorno očekivati, jer, dok neke mere monetarne ili fiskalne politike u određenoj privredi deluju u jednom pravcu, više ili manje uspešno, u drugoj to može biti gotovo obrnuto, što u velikoj meri zavisi od specifične kombinacije odnosa i problema koji vladaju u svakoj privredi.

Delovanje pojedinih mera ekonomske politike u strategiji stabilizacije ekonom skog sistema sve se više posmatra sa aspekta njihove veće ili manje senzibilnosti, odnosno njihove zavisnosti od sledećih elemenata strukture ekonomskog sistema:

Međusektorskih odnosa,

Položaja pojedinih grana privrede,

Osnovnih nosilaca privredne aktivnosti,

Međusobne povezanosti sektora i nosilaca privredne aktivnosti,

Transmisionih delovanja (translacije) mera ekonomske politike,

Odnosa subjektivnih snaga u privredi i dr.

Među najvažnije funkcije u ekonometrijskim modelima i dalje dolaze:

Funkcija potrošnje,

Investiciona funkcija,

Funkcija granskog kapitalnog koeficijenta zajedno s

Funkcijom produktivnosti rada,

Funkcija državnih rashoda, odnosno kompletna budžetska politika,

Funkcija izvoza i uvoza i

Monetarno-kreditni kompleks, koji je danas, a u buduće će to biti sve više, spiritus movens svih privreda i sistema,

Sve razvijenija politika dohotka.

Istina sve više se ukazuje i na nemogućnosti do sada izgrađene makroekonomske funkcije investicija, ukoliko takva funkcija odražava „uprosečavanje ponašanja investitora" u ekonomici kao celini, s obzirom na to što ona nije u mogućnosti da otkloni protivrečnosti u razvoju pojedinih grana.

Da završimo mislima koje smo istakli u uvodnom delu. Naime, kada je klasična teorija postala dogma, kada se odvojila od stvarnosti i postala „teorija za sebe", morala je da padne. Isto tako, kada je Kenyesova teorija i neokejnzijanska teorija postala više dogma nego izraz stvarnosti, morala je da padne, uz rađanje nečeg sadržajno i kvalitet no novog koje ni marksistička ekonomska misao i analiza ne nudi, što je ugrađeno više u teoriju, strategiju i politiku ekonomskog razvoja, a znatno manje u sam okvir ekonom ske politike. No, to je posebno područje koje prelazi okvire ovog rada i spada u drugi deo koji se izučava kao Teorija i politika savremenog ekonomskog razvoja.

Kriza državnog regulisanja savremene ekonomlje

Savremeni kapitalizam s vrlo razvijenom državnom intervencijom i visokim

javnim rashodima, koji prelaze i 50% nacionalnog dohotka, nije u stanju da otkloni osnovne zakonitosti u kretanju kapitalističke privrede. Naprotiv, sve se češće susreću tvrdnje da se upravo merama državne intervencije i ekonomske politike države gotovo podržava ovakvo kretanje.

Zbog velikog rasta javnih rashoda, posebno neproizvodnog karaktera, kojim se dopunjava globalna tražnja u privredi, mnogi autori su spremni na tvrdnju da se danas može staviti znak pitanja na „teoriju nedovoljne potrošnje" u kapitalizmu.

Upravo sve brži rast javnih rashoda najčešće dovodi do inflacionog pritiska, do intenzivnijeg korišćenja radne snage, što je u prvoj liniji imalo za posledicu zahvat iz profita, a kada zahvati ugroze investicionu aktivnost, država u drugoj liniji pristupa „lečenju" profitnih stopa preko poreza, investicionim olakšicama, oslobađanjima od poreza firmi i korporacija, uz direktnu pomoć privatnim preduzetnicima. Pokriće takvih rashoda najčešće se ostvaruje kroz dodatnu emisiju novca i veće oporezivanje nadnica (koje sa svoje strane nastoje da sustignu rast cena i zaostajanje u tom opštem kretanju troškova). Dolazi do pada realnih nadnica i time otežava akumulacija kapitala (čak i u slučaju da nominalne plate prate rast cena, npr.10% oba agregata, zbog delovanja progresivne skale oporezivanja dolazi do stvarnog opadanja realne plate ili najamnine).

Monopolistički kapital koji koristi javna sredstva nastoji da poveća proizvodnju robe i usluga pre svega onih kod kojih cene rastu najbrže. To dovodi do preterane proizvodnje robnog kapitala i nešto kasnije do krize. Povećanje monopolističkih cena u svim fazama cikla u uslovima hiperprodukcije kapitala dovodi do inflacionog rasta cena i proizvodne krize ili depresije, a samu inflaciju čini stalnim pratiocem svih faza ekonomskog ciklusa. Suprotnost između akumulacije i potrošnje dolazi do posebnog izražaja ne samo u SAD, gde nastaje redovna ciklična smena konjunkture, već i u kapitalističkim privredama u celini.

Savremene privredne sisteme karakteriše izrazita neperfektnost finansijskih tržišta, kada pad tražnje potrošačkih dobara gotovo automatski recesivno deluje, jer porast štednje, koji je stalno prisutan, ne prenosi se automatski na tržište kapitala pošto ne postoji dovoljna tražnja i želja za investiranjem (zbog pada mogućnosti realizacije proizvoda).

Padanje potrošačke tražnje u savremenim privredama je prvi indikator vladama i organima ekonomske politike da je nužan zaokret u pravcu podsticanja privredne aktivnosti i potrošnje, to je drugim rečima, postalo „alarmno zvono" u kretanju privrede. Duboki poremećaji privrede kapitalizma i njena hronična nestabilnost sve vi še dolaze do izražaja u sledećim segmentima ekonomije:

Strukturne krize, vezane za dugoročno narušavanje proporcija u privrednom razvoju kapitalističkih privreda koje se bitno razlikuju od klasičnih cikličnih kriza, traže drugi komplet mera anticiklične ekonomske politike u odnosu na klasičan ciklus i klasične mere (koje se danas sve više pokazuju kao neefikasne). Strukturne krize su posebno došle do izražaja kod energije, sirovina, disproporcija u razvoju određenih grana i dr. To sve više traži istovremenu primenu strukturne i klasično vođene an ticiklične politike, uz istovremeno sprovođenje programa razvoja (s težišem na sred njoročnom planiranju). Shvatanje tih novih pojava i novog prilaza cikličnom kretnanju privrede našlo je svoj odraz u pojavi „neoinstitucionalizma" i sve većim naporima za „sintezom" kejnzijanske i neokvantitativne teorije.

U širenju i jačanju antagonizma rada u kapitalu u uslovima njihove sve veće organizovanosti i međunarodne povezanosti.

Regionalne disproporcije u razvoju, razmeštaju kapaciteta i radne snage, uz prekapacitiranost na jednim i nedovoljno korišćenje na drugim regionima, što se negativno održava na opštu stopu ekonomskog rasta, a pred mere ekonomske politi ke sve oštrije stavlja zahtev sve veće selektivnosti.

Uz sve navedeno ostaje i dalje prisutna činjenica da u celokupnom posleratnom razvoju ne postoji tako izražena sinzronizacija cikličnih oscilacija između poje dinih zemalja koliko između pojedinih grana industrije odnosno privrede, što napred navedenim strukturnim momentima daje sve veći značaj, a makroekonomskoj politici stvara posebno područje specifičnog (ne samo globalnog) delovanja.

Usled toga, shvatanje mehanizma formiranja strukturne nestabilnosti i uzroka i prirode nestabilnosti savremene kapitalističke privrede postavlja se i s pozicije adekvatne aplikacije mera ekonomske politike u regulisanju oscilacija (posebno danas u uslovima strukturnih kriza, regionalnih disproporcija, jačanja antagonizma ra da i kapitala i dr.) usmerenih uglavnom kratkoročno u pravcu otklanjanja depresije i nezaposlenosti s jedne strane i preterane konjunkture s inflacionim poremećajima privrednog sistema s druge strane. Do sada vođena globalna stabilizaciona politika neznatno je uvažavala strukturne probleme razvoja.

Nekadašnje mere anticikličnog regulisanja, koje su dosta uspešno dovodile do ubrzanog izlaska iz ciklične krize, danas se pokazuju kao nedovoljno efikasne za savladavanje dugoročnih strukturnih debalansa.

Takve antikrizne i antiinflacione mere najčešće dovode do zaoštravanja su protnosti unutar kapitalističkih privreda i njihovoj dezorganizaciji. Uviđajući najno viji fijasko monetarnih i fiskalnih mera u regulisanju savremenog ciklusa, noviji na pori se ulažu u sledećim pravcima.

Razvoj državnog programiranja, kao novog oblika državno-monopolističkog regulisanja privrede, umesto čistog tržišnog mehanizma i politike kratkoročnog regulisanja globalne tražnje i ponude novca;

Razvoj „politike dohotka", ali nužno šire shvaćane a ne samo u odnosu na plate zaposlenih;

Međunarodna saradnja država u rešavanju ključnih pitanja razvoja kapitalističkih privreda (energija i sirovine, inflacija, nezaposlenost, stopa rasta i tražnje „inicijalnog impulsa" u nekim zemljama da se ona poveća, regulisanje platno-bilansnih deficita, deficita budžeta, međunarodnih monetarnih problema i dr.).

Međutim, manevrisanje organizacionom strukturom, racionalizacijama i programiranjem, uz dalju promenu klasičnih instrumenata anticiklične ekonomske posebno monetarne politike (kojih se država ne može odreći) savremeni kapitalizam nema šanse da se oslobodi od stalnih cikličnih poremećaja, zaoštravanja sukoba društvenih klasa, rada i kapitala - bez dubljih izmena samog kapitalističkog odnosa. Operisanje ovim merama može da ublaži ili privremeno otkloni duboke sukobe, ali nije u mogućnosti da trajno oslobodi kapitalizam od njemu imanentnih suprotnosti ugrađenih u sam sistem kapitalizma.

Kejnzijanska i monetaristička teorija i politika nemaju odgovore i rešenja za novu krizu i inflaciju

Savremene privrede sve češće ulaze u krizu. Gotovo je stvoren proces kretanja iz krize u novu krizu, pri čemu svaka nova ima svoje specifičnosti. Šta se to događa kada dosadašnja dostignuta dva osnovna pravca ekonomske teorije (monetarizam i fiskalizam) ne daju rezultate? Ovde navodimo samo neke bitne promene u privredama i društvu.

Prvo, potpuno su izmenjeni odnosi od „monetarnih ekonomskih odnosa u privredama sveta , posebno prema pretpostavkama od kojih se polazi u modelima ova dva pravca.

Drugo, novac i finansijska sfera u celini sada su odvojeni od realne ekonomije. Spekulativni novčani oblici dominiraju nasuprot „legalnom" u kontroli podložnom obliku novca. Ogromna i nepokrivena realna emisija novca redovno stvara i proces zloupotreba.

Treće, odnosi između nacionalne štednje i investicija su izmenjeni danas u otvorenim privredama i sa slobodnim kretanjem novca i finansijskog kapitala. Danas su budžeti sa ogromnim deficitima, a javni dugovi potpuno iskrivljuju sve odnose u privredi i društvu.

Četvrto, tržišni mehanizam potpuno otkazuje. Malo toga automatizam tržišta reguliše i uravnotežava u uslovima dominantnog delovanja monopolskih i oligopolskih struktura.

Peto, automatsko uravnotežavajuće delovanje kamatnog mehanizma u novoj krizi deluje vrlo ograničeno sa „razlivanjem i odlaganjem" očekivanih efekata. Sadašnja kriza nije samo finansijski fenomen, već vrlo kompleksna s brojnim faktorima delovanja (realnim, političkim, psihološkim). Efikasnost kamate u krizi je potpuno kontraindikovana i nedovoljna.

Šesto, nema više „čiste" tržišne ekonomije od koje obično polaze svi modeli rasta i stabilizacije, tako da ni brojne pretpostavke monetarizma i kejnzijanizma, ne postoje u stvarnosti (u realnom svetu).

Sedmo, u mnoga dostignuća ova dva pravca ekonomske teorije „deluju" u udžbenicima i institutskim istraživanjima, a vrlo teško i ograničeno u praksi. Uglavnom se radi o modelima zatvorene privrede i „ igri" brojnih mikro i makroagregata u njima.

Vladama danas ostaje da se „snalaze" i koriste neka dostignuća ekonomske teorije, ali i „prilagođene"sopstvenim potrebama, trenutku i karakteristikama sistema (kao i ciljevima koji se žele ostvariti).

Stoga se i čini da dosadašnja ekonomska teorija nema prave odgovore na brojna krizna stanja nacionalnih ekonomija. Najveći deo vođenja makroekonomske politike svodi se na „korisne", iznuđene, često i neproučene, tekuće operacije.

S druge strane teško je očekivati stvaranje nekog univerzalnog modela razvoja i stabilizacije koji bi zadovoljio sve države, jer je ovako slučaj za sebe i sa svojim specifičnostima (koje se uz to i brzo menjaju) - tako da mere koje daju rezultate u jednoj državi u određenoj fazi razvoja imaju suprotne efekte u drugoj - zbog različitih faktora i uslova u kojima deluju. Stoga i „posuđeni" modeli iz drugih država ne mogu se nekritički i neproučeno automatski preuzimati.

Kritika „neefikasnosti" neokejnzijanske i neomonetarističke teorije i politike danas sigurno stoji, međutim treba uzeti u obzir činjenicu da su se iz osnova promenili fundamentalni odnosi u nacionalnim privredama, kao i u svetskoj privredi.

Novi kolonijanizam, monetarizam i sistem eksploatacije

Da pogledamo sada šta se događa u državi izvoznici demokratije i liberalizma u svet. Kakvi su odnosi u društvu, ponašanju i koncentraciji kapitala, socijalnoj strukturi društva i naraslim konfliktima i suprotnostima - koji su doveli na sam rub egzistencije ta i slična društva na Zapadu.

Nije reč uopšte o demokratiji i slobodi: „osim o američkoj slobodi pristupa tuđim resursima, pre svega sirovinama i nafti. Jedino u šta je Amerika ozbiljno ulagala bila je vojna moć. Tako je stvorena najsofisticiranija „mašina za ubijanje u svetu". Takav pristup je funkcionisao, ali samo neko istorijski kratko vreme" (B.Nađ, isto).

Međutim posledica delovanja američkog imperijalizma su gotovo tektonski poremećaju svetu.

To je ekonomija u kojoj dominira domaća potrošnja (i to na kreditnoj iili dužničkoj osnovi), dok su ulaganja u javne investicije i društveni standard nesrazmerno mala.

Potrošnja (tekuća) ide od 75-80% bruto proizvoda, uz pomoć velikog uvoza, dok je američki kapital imao pristup (dolarom i silom) jevtinim resursima u svetu - sirovinama, energentima, tržištima i radnoj snazi. „Zato je Amerika napadala, bombardovala i destabilizovala državu za državom". „Kina se izvozom kapitala SAD pretvorila u američku fabriku", pri čemu je njena (SAD) ekonomska baza propadala, posebno putevi, bolnice, škole, univerziteti i druge socijalne institucije. Ne ulažete u ništa što je zajedničko ili kolektivno.

Društveni odnosi su degradirani na otuđenost, individualizam, sebičnost i neznanje, iznenađenje i neverica. Da li još neko želi da se ugleda na ovakav sistem liberalizma i da pođe tim putem? Neki akteri su to nazvali „američki idiotizam". Pod nazivom IDIOT (grčki) sadržan je nestanak interesa za javno dobro i opštu korist, već isključivo sebična korist, interes i profit. Pri tome je postalo normalno biti agresivan, surov i neprijateljski nastrojen prema drugima. Društvena solidarnost je nestala, dok nasilnici osvajaju položaje u društvu i državi. To se prenosi i na međunarodne odnose SAD, gde se laserski navođenim bombama upravlja iz neke sobe u SAD i razaraju imovinu i vrednosti u izabranim državama koje su stavljene na listu „američkih prioriteta ili od nacionalnog interesa". Nasuprot tome, prosečan građanin nema zdravstvenu zaštitu, mogućnost za penzionisanje i kvalitetno obrazovanje, ali i radno mesto i sigurnost.

Ogromna izdvajanja za vojne potrebe doveli su do toga da je više od 80% stanovništva u državi, koja je postala prezadužena, došlo u stanje prezaduženosti i na ivici stalnog siromaštva, bez mogućnosti da se nešto uštedi. Život na dug je postao stvarnost. SAD su postale „prva siromašna bogata država u svetu". Raslojavanje u društvu dobila je neslućene razmere. Formiran je uski sloj ultrabogatih, upravo klasa milijardera, ali na spekulacijama, masovnim prodajama brojnih droga i sl. To je sve odvojeno od realne ekonomije i stvaranja nacionalnog bogatstva. Savremena stvarnost SAD je „kolaps privrede i društva, demagogija, dezinformacije i propagadni rat - u stvaranju totalno zaglupljenih masa. Razvijena je iluzija „sjajne američke ekonomije". Sjajna ekonomija stvarno prezadužene države preko noći se u korona krizi srušila kao kula od karata. Kao da se pred nama odmotava film katastrofe. Jer, do sada neprikosnovena imperija doživljava svoju unutrašnju imploziju.

„Grabežljiva" kapitalistička ekonomija SAD nije uspela da obezbedi zadovoljenje osnovnih potreba sopstvenog stanovništva. Narasla anarhija i nekontrolisano ponašanje, nepoverenje u institucije i sistem, koincidiraju sa najvećim zdravstvenim i najdubljom ekonomskom krizomu istoriji SAD. Dugo potiskivani gnev se izliva na ulice gradova preteći da se kao rušilački talas pretvori u destinaciju državnih institucija i same države (dezintegracija). Ogromne preraspodele bogatstva (astronomsko bogatstvo uskog sloja, a potpuno osiromašene mase) dovode do bujanja snaga klasnog sukoba- koji se često javlja kao rasni sukob. Sve su češće tvrdnje da „američko društvo nezaustavljivo klizi u bezvlašće". Pala je maska sa ideologije „slobodne liberalne demokratije" - koja je bila isključivo roba za izvozu druge države.

Konačno, SAD su postale „društvo duboko ogrezlo u nasilju, korupciji i bezobzirnom iskorišćavanju, a to ne od danas, ni od juče, takva je Amerika oduvek bila" (B.Nađ).

8. Inflatorna spirala i preraspodele

Nova inflacija i strukturni poremećaji

Bauk nove inflacije klizi svetom. Neobična visina i širenje inflacije prete da se pretvore u nekontrolisani proces na koga klasične antiinflatorne mere dobro deluju. Šta je osnovni uzrok ove „nove" inflacije, njena priroda i efekti koje nosi sa sobom? Šta razlikuje ovu inflaciju u odnosu na poznate do sada, visine inflacije ili čak hiperinflacije koje su se događale u svetu?

Dugi niz godina kao da je inflacija kao stvarna bolest društva i privreda gotovo zaboravljena. Ne pojavljuje se u svom razornom obliku hiperinflacije, nju „zamenjuju" drugi problemi krize, nezapolsenosti, socijalnog ogromnog raslojavanja i konačno pandemija kovida. Da li je inflacija konačno pobeđena i nestala kao problem u ekonomskoj teoriji u savremenom životu? Gotovo sve države su pribegle ekonomskoj emisiji novca, ogromnom budžetskom deficitu, zaduženosti (čak i fiktivnim oblicima novca), a nigde nema pojave inflacije koja bi to pratila u duhu monetarnog objašnjenja uzroka inflacije (Fridman i dr.). Dakle, svi štampaju novac,, a od „inflacije ni traga". Da li je inflacija možda „prigušena", da li su faktori inflacije pod kontrolom, da li je uopšte inflacija promenila svoju prirodu i mehanizam širenja? Konačno, da li se koristi blaga inflacija kao metod stimulisanja privrednog razvoja.

Po brojnim teorijama inflacije ovako velika masa emitovanog novca morala bi da po monetarističkoj doktrini dovede do velikog i gotovo eksplozivnog širenja inflacije - a vidimo da sada cene ne reaguju na ogromnu emisiju novca i kredita. A poznato je da je „inflacija svuda i uvek monetarni fenomen" (M.Fridman). „Previše novca juri premalo roba i usluga".

U poslednjoj fazi razvoja (postkovid period) u mnogim državama čike su centralne banke krenule u masovnu emisiju novca u borbi protiv krize, dolazi do oživljavanja i širenja inflacije. Inflacija se u mnogim državama gotovo neosetno povećava dobijajući poznati oblik autonomnog širenja ili prenošenja u nacionalnoj ili međunarodnoj ekonomiji. Da li se ovakva „puzajuća" inflacija skriveno koristi kao metod podsticanja razvoja u sklopu teorija o pozitivnom delovanju „tolerantne i kontrolisane blage inflacije na privredni rast? Da li se pri tome radi o skrivanju prave inflacije od strane država - da bi se pokazalo da se vodi uspešna stabilizaciona politika i da se umiri javnost - sve će se to brzo pokazati u javnosti.

Naime, ogromna je emisija novca centralnih banaka, obaranje kamatne stope na nulu ili čak u negativnu zonu - što se u monetarnoj istoriji ne pamti. Ogromni deficiti budžeta i javni dugovi, postepeno oživljavanje privreda u svetu i izlazak iz kovid krize - sve to predstavlja brojne faktore inflacije, sa izvesnim odgođenim delovanjem. Dakle, kada se „razlije" ova masa novca i pretvori u efektivnu novčanu tražnju na tržištu - potencijalna inflacija prerasta u otvorenu inflaciju. Faktori inflacije su ili trenutno „uspavani" - ali kada se ovaj primarni impuls inflacije prelije kao novčana tražnje, neminovan je novi talas inflacije. Centralna banka i državne vlasti uveravaju javnost da je ovakav rast inflacije samo kratkotrajni i prolazni poremećaj zbog rasta tražnje i sporog reagovanja proizvodnje i ponude na brojne stimulanse privrede, stanovništva i banaka.

Sve je to dovelo do nedovoljne ponude i uskih grla u proizvodnji, čak i smanjenje ponude, uz prethodno veliko smanjenje tražnje.

Dakle, impuls inflacije se dogodio dosadašnjom politikom ogromne emisije novca i rastom dugova, budžetskih deficita, spekulacija i „prigušenih" inflatornih očekivanja, tako da se može očekivati da inflacija oživi i ponovo postane predmet interesa država i njihove antiinflatorne politike. Stvarno „bauk inflacije" kruži svetom sa svim njenim negativnim i nekim pozitivnim delovanjem. Stoga smo u ovom prilogu posebnu pažnju posvetili uzrocima, prirodi i delovanju savremene inflacije.

Specifičnosti naše inflacije - domaći i spoljni poremećaji

U našoj privredi deluju svi oblici inflacije, posebno troškovna, monetarna, strukturna, uvozna, psihološka, sa brojnim uzrocima koji deluju u njima. Stoga se radi o kombinovanim uzrocima sa istovremenim delovanjem. Velika emisija novca sa odloženim delovanjem prelila se na robna tržišta stvarajući visoku novčanu tražnju, a zatim deluje troškovno preko visokog rasta cena svih energenata (gas, nafta, uvozni proizvodi).

Naravno, to dovodi do strukturnih disproporcija I prevaljivanje inflacije na grane, proizvode i sektore. Rađa se i širi međusektorska inflacija sa efektima prelivanja. Jer, niko ne želi da kumulira inflatorne gubitke, posebno kod proizvoda koja se odlukom vlada stavljaju pod direktnu administrativnu kontrolu (ili čak zamrzavanje). Dobavljači ili proizvođači tih proizvoda pod pritiskom troškova proizvodnje i visokih cena proizvodnje (koji se zamrzavaju u cilju odbrane standarda stanovništva, jer se radi o bitnim životnim proizvodima, kumuliraju inflatorne gubitke. To ih često okreće smanjenju proizvodnje i isporuka roba, što dovodi do inflatornog obaranja proizvodnje (ponude).