Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (9)

Kakav nam treba privredno - finansijski sistem

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

4) Čvrsti "zagrljaj" visoke uvozne zavisnosti u procesu brze liberalizacije uvoza

Da li je liberalizacija spoljne trgovine pomogla razvoj i prosperitet nacionalne privrede i društva? Otvorenost privrede je sve veća, ali i deficit spoljne trgovine. To je i osnovno pitanje - koliko je spoljna trgovina podstakla domaći privredni razvoj, a koliko domaću potrošnju i robnu ponudu na tržištu.

Ekonomija ima sve manje mogućnosti da se izvuče iz „zagrljaja" visoke uvozne zavisnosti. Ne postoji uopšte nekakva selektivna uvozna i zaštitna politika. Nestale su potpisom SSP i to pre vremena i ishitreno na našem „putu u EU" - na kojem bezglavo i dalje lutamo i tumaramo. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i visokom domaćom relativnom inflacijom (i troškovima) gotovo potpuno neatraktivan - rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Liberalizacija je istovremeno služila kao paravan za rasprodaju državnog sektora stranom kapitalu. Sada se mora postavit i pitanje: ko to danas iz Srbije izvozi?

Rukovodeće političke i nestručne ekipe uvele su neoliberalizam i potpuno otvorili našu privredu razornom delovanju inostranog novčanog i robnog kapitala. Neoliberalnom dogmom i politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih dvadeset godina dostigao 107 milijardi evra (ili 120 milijardi dolara) i preko dva i po puta je veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2021. godini (52,9 milijardi, po proceni statistike). Politika precenjenog kursa dinara koja se godinama "vuče" (i do 46%) dovela je do prave eksplozije uvoza.

Model razvoja je baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, koji je uz privatizaciju i masovne pljačke i odliv kapitala doveo do razaranja nacionalne ekonomije. Potpisivanjem SSP i pre pristupanja EU Srbija je otvorila privredu svetskoj konkurenciji, pri tome nezaštićena i onesposobljena, u višegodišnjoj krizi i opštoj nelikvidnosti i u procesu propadanja.

Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 55 milijardi u 2021. godini, upravo zbog politike liberalizacije i opšteg smanjivanja carina. Stepen otvorenosti privrede povećan je sa 52% iz 2001. na 93% u 2013. godini i 110% u 2018. godini i 120% u 2021 godini.

Učešće uvoza u bruto proizvodu povećano je sa 41% na gotovo 55%, što je veoma visoko učešće u "dopuni" domaće potrošnje.

"Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to "naučno" kaže snagom tržišta. Razvoj se mora planirati njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija, a mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi a ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija - nisu potrbni keš krediti i stimulisanje private potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o investicijama bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda nije važno. Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti".(Nebojša Katić u "Politici", Beograd, 27.02.2010.).

S navedenim stavom se potpuno slažem. Šta nam to radi i kakvu politiku vodi naša politička oligarhija i makroekonomski priučeni "ekonomski upravljači" našom sudbinom i budućnošću? Sve suprotno od navedenog.

Šta se može očekivati od nacionalne privrede u kojoj preko 54% učestvuje uvoz, a svega oko 30%-41% izvoz? Liberalizacija je imala, vidimo, poražavajući efekat na privredu. Rast se mnogim godinama usporava - do stagnacije ili čak retardacije (2012, 2014. i 2020. godina), učešće uvoza se godinama povećava, rast relativno stagnira, a učešće deficita stalno povećava. Privreda se uvodi u visoko uvoznu zavisnost. Marginalna sklonost uvozu je izuzetno visoka i kreće se u nekoliko poslednjih godina između 0,75 i gotovo jedinice. To implicira potpunu neefikasnost domaće privrede, nekontrolisani uvoz (svega i svačega, formiranje uvoznog lobija, nepostojanje nikakve uvozne - selektivne politike, ali ni izvozno stimulativne politike).

Uzroci preteranog uvoza nalaze se i u zanemarenoj domaćoj ukupnoj proizvodnji, posebno sirovinskoj i energetskoj proizvodnji, nedostatku politike supstitucije uvoza, nedostatka selekcije u asortimanu i specijalizacije proizvodnje (posebno kod proizvoda usmerenih dominantno za domaće tržište), čime je uvozna zavisnost ne samo finalnih proizvoda, već i proizvoda široke potrošnje ogromno povećana. Ona se podržava velikim kreditima stanovništvu za kupovinu uglavnom strane robe. Privatizacijom je, uz to, dodatno uništena domaća proizvodnja.

Osim toga, niska je tehnološka i ekonomska produktivnost i modernizacija privrede sa velikim faktorom slabljenja izvoza i narastanja deficita trgovinskog bilansa. Ovakvom spoljnotrgovinskom politikom nastao je pravi slom bilansa spoljne trgovine, uz sve veće teškoće u finansiranju deficita, posebno iz deviznih rezervi.

Brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcije, strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne, finansijske i socijalne efekte, uz razaranje realne nacionalne privrede i proizvodnje.

Razvijene privrede glavne "izvoznice" dogme liberalizacije zadržavaju visoko - subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da "uguši" i neutrališe i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu. Razvijene države, poznato je,vodile su selektivnu zaštitu domaće proizvodnje, dok nisu postale dovoljno snažne da se takmiče sa stranim korporacijama.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, trgovinu (robama iz uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana i preduzeća - mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Izvoz iz države je investicija dugoročna i vrlo kvalitetna, koja uz kvalitet robe i usluga traži i odgovarajuću podršku u pripremi izvoza, samoj proizvodnji za izvoz, i konačno, izvozu kao finalnoj fazi (finansijski efekti).

U strateškoj promeni položaja uvozno - izvoznog sektora može se delovati u sledećem pravcu:

Podsticaji investicija zasnovanih na domaćim faktorima razvoja, uz odgovarajući selektivan potreban uvoz,

Podsticaj izvoza u svim njegovim fazama (priprema proizvodnje za izvoz, proizvodnja za izvoz, usmeravanje izvoza, selekcija izvoza i uvoza, okrupnjavanje i povezivanje izvoznika),

Koordinacija monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske uvozno - izvozne politike,

Kontrola i selekcija uvoza i ograničavanje nebitnog uvoza. Carinska selektivna usmerena politika,

Postepeno smanjivanje deficita spoljne trgovine,

Podsticanje priliva kapitala i usmeravanje na izvozni sektor privrede,

Podržavanje od strane monetarne politike svih faza izvozno orijentisane privrede,

Brže i usklađeno kursno „prilagođavanje" u odnosu na precenjenost kursa dinara,

Prenos podsticaja i subvencija izvoznicima nasuprot do sad stranim investitorima,

Preusmeravanje dela kreditnog potencijala banaka na izvoznu privredu.

5) Stepen kolonizacije i namaknuta omča stranog kapitala

Bruto domaći proizvod se redovno koriguje za deficit ili suficit trgovačkog dela platnog bilansa. Dakle, uvoz i izvoz roba i usluga deluju na domaće tržište većom ponudom (uvozom) u slučaju deficita trgovinskog bilansa: Tada se domaći bruto proizvod "dopunjava" deficitom (višak uvoza u odnosu na izvoz). Istovremeno se odvijaju tri toka:

Neto priliv - robno-uslužnih fondova u zemlji (deficitom),

Narastanje spoljnog duga za finansiranje deficita,

Značajno se menja struktura ponude i tražnje roba i usluga na domaćem tržištu (uvozom i izvozom),

Deficit spoljne trgovine "koriguje" bruto domaći proizvod za 18 - 21%. To je u osnovi povećana ponuda roba na domaćem tržištu. Monetarna politika ne prati ovu ponudu robnih fondova. Isto tako ne prati ni izvoz. Izvozna roba je "stvorila" velike troškove u zemlji, odlila se u inostranstvo, bez povećane ponude na domaćem tržištu. Troškovi i tražnja ostaju u zemlji, a time i veliki deo reprodukcije, koji treba finansirati. Stoga su potrebni krediti za izvoz koji "pokrivaju" takve troškove reprodukcije izvozne privrede.

Nasuprot tome, uvoz povećava raspoloživi bruto domaći proizvod i uravnotežava odnose ponude i tražnje na tržištu. Strana tražnja prilivena u domaću privredu apsorbuje rast BDP i deficit spoljne trgovine. Sada se postavlja i pitanje strukture uvozne robe (energenti, roba široke potrošnje, oprema, repromaterijali, nova tehnologija i sl.) Stoga se mora voditi i selektivna politika uvoza (po vrstama proizvoda i bitni i nebitni uvozni proizvodi) i tome podešena podsticajna monetarna politika.

Ako se povećani uvoz u odnosu na izvoz finansira spoljnim zaduživanjem, dolazi ili do povećanja spoljne zaduženosti ili odliva deviznih rezervi kroz plaćanje države. U tom slučaju su bitni odnosi efekata uvoza u privredi i dospelih obaveza iz dugova. Stoga je ovde značajna struktura uvoza i vrlo selektivna politika uvoza.

Obzirom na to da uvoz učestvuje u bruto proizvodu sa oko 53%, a izvoz oko 35-40%, dok je ukupna otvorenost nacionalne ekonomije oko 111% u 2019. godini, očito je da uvoz i izvoz "koriguju" bruto domaći proizvod za 100%. Može li monetarna politika "interno" orijentisana i vođena da bude efikasna u kontroli i "vođenju" nacionalne privrede u takvim odnosima?

Dopunom bruto proizvoda saldom uvoza i izvoza roba i usluga s jedne strane, a dodatnim prilivima deviza iz deviznih doznaka (oko 4 milijarde evra godišnje) i direktnim stranim investicijama (3,6 milijardi) stvara se celi podsistem izvan bruto domaćeg proizvoda - koji često dominantno deluje na ukupnu ponudu i tražnju na domaćem tržištu.

Celokupan prirast bruto proizvoda „dopunjen" većim robnim uvozom, „pokriva" se različitim oblicima neto priliva kapitala iz inostranstva. Gde je „otišao" domaći bankarski kredit i domaći novac? Privreda i društvo su pod dominantnim uticajem stranih sredstava (kapitala).

Formirana „inostrana tražnja" potpuno apsorbuje prirast BDP i pokriva deficit spoljne trgovine.

Eksterni finansijski izvori (porast spoljnog duga, strane direktne investicije i doznake) potpuno pokrivaju deficit spoljne trgovine, uz apsorbovanje prirasta bruto domaćeg proizvoda. Učešće inostranih sredstava kreće se u poslednjim godinama između 96% i 138%.

Da pogledamo sada u sklopu ove analize osnovne orijentacije u politici razvoja i makroekonomskoj politici na strani kapital i devizna sredstva (nasuprot domaćoj valuti i domaćem kapitalu). Dakle, da vidimo kakva je međunarodna investiciona pozicija države u poslednjim godinama razvoja.

Obaveze iz međunarodne investicione pozicije visoko opterećuju nacionalni proizvod (90%).

Privreda i društvo su vrlo osetljivi na ponašanje i kolebanje na svetskom tržištu kapitala. To je upravo odraz izabrane strategije dominantnog oslonca na strani kapital i strane direktne investicije (uz visok nivo međunarodnih dugova).

Da pogledamo i visinu ovih pozicija u poslednjim godinama:

Taj koeficijent odnosa stranog kapitala i bruto proizvoda kolega Nebojša Katić je opravdano nazvao "koeficijent kolonizacije". To je dobar pokazatelj visine finansijskih rizika i "igranja na ivici provalije" dugova. Što je ovaj koeficijent veći to je i rizik od finansijske krize veći, ali i udara krize svetskog tržišta kapitala i odliva iz dugova i udara na nacionalnu privredu i razvoj. To je "najbolja mera ekonomske i finansijske potčinjenosti."

Iz navedenih podataka se jasno vidi da je minus u ovom bilansu oko 43 milijarde evra (82% bruto proizvoda). Sigurno se i dalje Vlada i NBS hvale činjenicom da se veći deo ovog negativnog salda odnosi na direktne investicije, a ne na uzete kredite. Međutim, kakve su ovo investicije, kakvi su im efekti u privredi - to se ne vidi, dok su obaveze iz kredita (kamate i dospele otplate) izuzetno visoki teret. Svi pokušaji ulepšavanja stvarnih odnosa i guranja velikih problema "pod tepih" sve više gomilaju navedene probleme.

Očito je da se radi samo o jednom delu nacionalne privrede. Ako se tome doda i visina spoljnog deviznog duga, a zatim priliv i odliv deviza i formiranje deviznih rezervi, koje postaju osnovni kanal emisije primarnog novca, pitanje je koliko centralna banka ima prostora da samostalno određuje i vodi nacionalnu (internu) monetarnu politiku. Kolika su to ograničenja i limit u vođenju samostalne monetarne politike? Osnovni kanal emisije novca, videli smo, postao je promena deviznih rezervi i blokiranja sredstava banaka (poništavanje novca). Efekte promena deviznih rezervi (priliva i odliva) i spoljnih dugova, šire smo razradili na drugom mestu u ovom radu, posebno kod centralne banke, poslovnih banaka i privrednih subjekata.

Sigurno je da treba sagledati i efekte spoljnog zaduživanja države, centralne banke, poslovnih banaka i preduzeća. Kako deluje spoljni dug poslovnih banaka od 3,7 milijardi evra (2021) ili dug preduzeća od 14,2 milijarde, nasuprot duga države od 30,5 milijardi evra? Privreda se zbog nepovoljnih uslova zaduživanja kod domaćih banaka (kamata, teškoće, ucene i sl.) orijentiše na direktno zaduživanje u inostranstvu, pri čemu izostaje kontrola centralne banke, dok se kamatni prihodi odlivaju u inostranstvo.

Preduzeća uzimaju kredite u inostranstvu po jednom kursu (uz plaćanje kamate i osiguranja), a kada ga konvertuju u dinare preko banaka tada po drugom (prodajnom, nižem) kursu. I ovde se javljaju rashodi i gubici, ali se o tome uopšte ne govori. Umesto da dobiju povoljne (jevtine) kredite preko banaka u zemlji (uz pomoć centralne banke), oni se zadužuju u inostranstvu.

Emisija novca centralne banke u duhu monetarističke politike i ciljeva koji su zacrtani, uglavnom nije usmerena na "optimalno snabdevanje privrede tekućim novcem, likvidnim sredstvima", već na stabilnost cena i kursa. Tako je emisija primarnog novca u našoj privedi u poslednjoj fazi razvoja, vrlo nefunkcionalna iz aspekta kreditiranja privrednog sektora.

Ovaj problem smo šire istražili u delu u kojem razmatramo efekte spoljnih dugova na emisiju domaćeg novca i po sektorima.

Kako i koliko se stimuliše izvoz preko monetarno - kreditne politike jasno se vidi iz kredita za izvoz - kojih nema i kredita za uvoz - koji iznose preko 50 milijardi dinara (već niz godina).

Veliki je problem u tome što je u procesu potpune liberalizacije i nekontrolisanog uvoza, uz visoko precenjeni kurs domaće valute došlo do naglog porasta uvoza i robe široke potrošnje. Samo u period krize od 2007. do 2016. godine ovaj uvoz iznosi preko 26 milijardi evra. Eksplozija uvoza vezana je za otvaranje stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca, čiji se poslovni rezultati odlivaju u inostranstvo, dok se deficit nastao u spoljnoj trgovini morao finansirati novim dugom, obzirom na to da su devizne rezerve ostale nepromenjene (ili su čak povećane).

Realizacijom strane robe dolazi do odliva deviza u inostranstvo, tako da trgovina nije u funkciji razvoja, već gušenja nacionalne proizvodnje, ali i narastanja spoljnog duga. Normalno je da je spoljni dug preduzeća porastao sa 0,6 na 14,1 milijardi evra od 2001-2021. godine. Međutim, to je statistički pokazatelj (stanja), dok je u svim godinama dolazilo i do otplata i do novog zaduživanja. Bruto tokovi i njihovo dinamičko delovanje realnije pokazuju finansiranje spoljnotrgovinskog deficita.

13. Kako dalje? kako iz opšte krize?

Ovako dat kritički prikaz ili bolje rečeno rentgenski snimak narastanja procesa stvaranja ekonomije i društva visoke zavisnosti od svetskog finansijskog i robnog kapitala - koji neminovno vode u proces porobljavanja i eksploatacije, neposredno je vezan za strukture vlasti koje su do sada vodile nacionalnu ekonomiju i političke procese. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer to je logika i interes stranog kapitala. To je proces uništavanja osnova nacionalne ekonomije i siromašenja društva (odlivom kapitala, begstvom spekulativnog kapitala, odlivom efekata, poslovanja ili profita instalisanog robnog i finansijskog kapitala).

Da li je ovo spontani, autonomni proces?

Godinama je instalisana u državi klijentalistička kompradorska elita koja provodi ovaj destruktivni proces. To nisu nikakve elite, već sluge i kolabacioni sti, uglavnom iz SAD ili iz EU, koje su stavljene u ponižavajući položaj kupljenih, dovedenih i uceljenih struktura. Razvio se nepotizam, klijentelizam, masovni lopovluk, kriminalne afere i zločini, zloupotrebe i pljačke uz odliv nacionalnog bogatstva. To je praćeno i rasprodajom resursa, kolonijalnim finansijskim položajem i ubijanjem realne nacionalne ekonomije. Sve to prati i proces nestajanja stanovništva.

Efekti neoliberalnog modela krize i sporog rasta

Svakom je ko se bavi ekonomijom i finansijama, postalo jasno da je primenjeni neoliberalni i monetarni model doživeo svoj potpuni slom. Nalazimo se već punu deceniju u dubokoj realnoj, finansijskoj, socijalnoj i moralnoj krizi - koja se samo produbljuje i produžava. Nastao je pravi šok kapitalističke katastrofe preko modela privatizacije i „restrukturisanja".

Krizu i finansijski slom privrede prati i kriza institucija države. Stranke na vlasti ne vide i ne nude izlaz iz krize sa svojim brojnim parcijalnim „reformama". Sve se bave sobom, uz velika, nikada ostvarena, obećanja naciji. Uvedena je varijanta divljačkog i pljačkaškog kapitalizma.

Političari uglavnom štite interese najbogatijih, a demagoški se trude da velikim obećanjima zavedu mase i osvoje vlast i sinekure u javnim preduzećima - koja doslovno uništavju i dodatno pljačkaju.

Postojeća vlast nastavlja poguban model „razvoja" i makroekonomske politike, koja produbljava privrednu krizu, a naciju uvodi u odricanja, pad potrošnje, „prisilnu štednju" i gotovo beznaće za najveći deo stanovništva.

Krizni i deflacioni model je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, ogromno socijalno raslojavanje, antagonizuje naciju uz ogroman rast neproizvodne partijske biroktratije. Formirana je partijsko - biroktratska država i potpuno otuđeni sloj političara od naroda. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci strnaog finansijskog kapitala i poslužni političari - koji nekritički provode pogubne sugestije stranih institucija i intresa, koji su puni hvale za provedene „uspešne privredne reforme".

Gde su nas dovele dosadašnje strukture na vlasti u poslednjim godinama „vrlo uspešnog i dinamičkog razvoja" s kojim ćemo postati „lider u regionu", „država kao uzor drugima".

Kriza traje već osam godina. Privredni rast je i pored velikog priliva kapitala kroz zaduživanje, direktne investicije i dr. vrlo nizak, spor i trom, s godinama prave implozije (stagnantne stope) razvoja. Iz ovog lavirinta vlada ne vidi izlaz. Friziranjem podataka ne ispravlja se stvarnost. Treba do temelja otkriti dramatično stanje države, privrede i nacije i faktor krize. Ovo iz razloga što su ekonomski i finansijski sistem u stadijumu sloma i izvesnog bankrota.

Dakle, teorija i politika deregulisanih tržišta uz isključivi oslonac na strani kapital i obaranje domaće potrošnje (i investicija) u cilju urednog servisiranja spoljnih dugova (neoliberalni model) doživeli su potpuni slom u svim privredama u kojima su se primenjivali. Ekonomska šok terapija i fundamentalistička doktrina u interesu stranog finansijskog, robnog i bankarskog kapitala, do kraja je ogoljena. Konačno je srušen mit neoliberalnog kapitalizma.

Teret dugova, opasnost nesolventnosti i "pomoć" MMF

Zbog velikih dospelih obaveza iz dugova, porasta kamata na tržištu kapitala i pogoršavanja uslova zaduživanja, ali i svetske finansijske krize i „opreznosti kapitala", rastu teškoće u obezbeđivanju novih sredstava za refinansiranje obaveza. „Finansijski grč" preti ne samo funkcionisanju javnog sektora, već i privrede u celini. Sagledavajući sve te opasnosti i teškoće organi zaduženi za javne finansije prizvali su u „pomoć prijatelja" - MMF. Umesto samo u funkciji konsultanta i savetnika, odnosno nadzornika i „semafora" za uslove novog zaduživanja, sada se očekuje i finansijska pomoć preko novog zaduživanja kod MMF. Ponovo se sklapa stend baj aranžman sa korišćenjem sredstava fonda.

Pritisnuti obavezama i teškoćama u refinansiranju dugova, očuvnja likvidnosti i povrenja svetskih kreditora (kapitala) u sposobnost i efikasnost organa Srbije da vode uspešnu i odgovornu makroekonomsku politiku, kao da se „zaboravlja" politika i koncept MMF u stvaranju visoko zavisnih i kontrolisanih država. Upravljački mehanizam i „saveti" MMF-a u čestim konsultacijama sa vladom i centralnom bankom, pretvara se u nalogodavne „savete" i ponašanje država prema preporukama MMF.

Koncept MMF se zasniva na neoliberalizmu i monetarizmu, tako da se u tom odnosu ograničava monetarni i ekonomski suverenitet države, a vođenje makropolitike podređuje konceptu MMF. To je cena i posledica vođenja jedne neodgovorne i promašene politike i modela razvoja, kojima nije mogla pomoći i velika propaganda laži o „velikim i istorijskim uspesima" u razvoju nacionalne privrede, ali i teza o „uravnoteženim javnim finansijama".

Država umesto da se orijentisala da koristi domaći novac i državne podsticaje domaćoj privredi, orijentisala se na zaduživanje u inostranstvu kod zapadnih banaka i nosilaca kapitala, uz velike podsticaje u privlačenju stranog kapitala, bez bilo kakve kontrole zaduživanja, upotrebe i efekata upotrebe kapitala. To sve ne zaslužuje da se s tim može hvaliti i pokazivati javnosti kao veliki uspeh. Posledice su već vidljive. Videli smo da su strani kapital i investitori postali mehanizam i instrumenti za izvlačenje nacionalnog bogatstva i profita (dohotka) iz zemlje, alii velike korupcije i pljačke ugrađene u takvo „investiranje". Uz to, kako je masa stranih investija u periodu 2012 - 2021. veća od prirasta bruto proizvoda (koje je uz to naduvan cenama i fiksnim kursom dinara), tada je doprinos investicja rasta nacionalne privrede izostao. Jasno se vidi sva tragika promašenog modela privlačenja stranih investicija.

Naravno banka i Vlada Srbije u dosta teškoj i neizvesnoj finansijskoj situaciji - koja preti produbljavnjem krize i velikom neizvesnošću oko osiguranja dodatnih srdstava, ponovo se okreće MMF-u. Zaključuje se novi stend baj oranžman za dodatnu podršku finansijskoj stabilnosti u uslovima svetske finansijske krize.

Od MMF će se iduće 2023. godine dobiti 2.450 miliona evra novog duga „pod povoljnim uslovima". Namena duga je podržka budžetu, reforme i kapitalni projekti. Istovremeno se od Svetske banke traži 505 miliona dolara za iste namene. Mada se ne znaju uslovi kredita (rokovi, kamate - fiksne ili varijabilne, korišćenje u tranšama ili odjednom), tvrdi se da je to sve povoljno i bolje od uslova na tržištima kapitala.

Novac iz novih kredita može da se koristi u naredne tri godine za potrebe budžeta i za kapitalne investicije. To je potpuno nova mogućnost, jer se ranije sredstva Fonda mogla koristiti samo za potrebe očuvanja spoljne likvidnosti i jačanja deviznih rezervi. Tu je MMF potpuno promenio svoju politiku „pružanja pomoći", pošto je zemljama veći problem finansiranja budžetskog deficita i za investicije u odnosu na očuvanje likvidnosti.

Cena ove „pomoći" i podrške je na insistiranje MMF-a većoj fiskalnoj strogosti i provođenju drugih zahteva MMF-a, posebno otklanjanje deficita u javnim finansijama i olakšavanje otplata dospelih dugova. Dakle, i dalje ostaje glavni cilj „pomoći" MMF-a „održivost javnih finansija" ili kreditne sposobnosti dužnika da bi se zaštitili poverioci i njihov plasirani kapital.

Zbog takve koncepcije i preuzetih obaveza da deficit budžeta ne bude veći od 3% bruto proizvoda i da javni dug ne raste i da bude na nižem nivou, očito je da će država biti pod snažnijim pritiskom dospelih obaveza iz dugova, novih potreba i zahteva MMF. To je i smisao prelaska nove politike sa instrumenta (sporazuma) o koordinaciji politike (PCI) kao „politike nadgledanja" i koordinacije na sistem korišćenja kredita kod MMF.

Koliko smo do sada koristili i kakva sredstva kod MMF-a?

Od 2000. godine do sada je korišćeno šest aranžmana sa MMF-om, mada trenutno nema dug kod ove institucije.

Od 2015. nije bilo korišćenja sredstava kod MMF-a. Otplatom poslednje rate kredita od 7,8 miliona evra u 2015. godini od kada nema kredita kod MMF-a.

Novi aranžman sa MMF u obliku stendbaj aranžmana se objašnjava potrebom korišćenja sredstava od 2,4 milijarde evra zbog vrlo oštre krize koja potresa svetsku privredu. Spojile su se tri krize u jednu opštu krizu: pandemija, energetska kriza i politička krize (rad u Ukrajini i ekonomske blokade).

Pritisak visoke inflacije i enormno poskupljenje energenata, rast kamatnih stopa i restruktivna monetarna i fiskalna politika (u borbi protiv inflacije), stvaraju velike neizvesnosti o teškoći u finansiranju energetskih potreba, javnog sektora i budžetskih obaveza. Stoga i ovaj novi aranžman dobija pravi smisao i sadržaj kada se naziva aranžman iz predostrožnosti i stvaranje veće finansijske sigurnosti.

Država već niz godina (od 2015) nema kredita kod MMF, osim korišćenja alokacije SPV u svim godinama, što joj je omogućilo vođenje više smaostalne monetarne i fiskalne poltike. Sve je to po Statutu MMF i formiranja SPV kod Fonda.

Kakav nam treba privredno - finansijski sistem

U Srbiji treba otvoriti unutrašnji dijalog o koncepciji i modelu razvoja, ali i o operativnoj makroekonomskoj politici, posebno kada dođe do ekonomsko - finansijskog i političkog sloma zapada (Nemačke i EU). To je hitno, inače će nas zateći haos ukupnog zapada, posebno provodeći i dalje njihov model i koncept - koji više ne važe. Za nas nikada nisu ni bili dobri.

Do sada nametnuta ili postaljena (dovedena) politička upravljačka struktura od strane zapadnog imperijalnog kapitala i njegovih interesa - vodila je velikoj pljački sopstvenog naroda i države stvarajući stanje trajnog siromaštva i kolonijalne kapital - zavisnosti.

Obzirom na „rezultate" koji su ostvareni i posledice u razaranju institucija sistema, stihije, neplasmanskom razvoju, deformacijama u razvoju, slabim privrednim rezultatima i ogromnoj pljački nacionalnog bogatstva, socijalnom raslojavanju i siromaštvu najvećeg dela stanovništva - očito je da navedeni koncept i model vode razaranju nacionalne privrede i društva.

Hoćemo sistem izgrađen za moralnog čoveka, a ne lopova, kriminalca, nečoveka, efikasan, kontrolisan i odgovoran sistem, sistem zasnovan na istinskim vrednostima čoveka, znanja i kvaliteta, uz eliminaciju kriminala, korupcije i drugih devijantnih pojava koje su stvorile mrežu odnosa za otimanja, pljačku i uništavanje nacionalnih resursa.

Hoćemo da izgradimo mehanizam da se sav opljačkani kapital vrati u zemlju i uloži u razvojnu banku Srbije.

Hoćemo kontrolu svih novčanih tokova u državi. nećemo da nam 2 - 3 povezana lica odlučuju o ukupnim reshodima budžeta.

Hoćemo sistem nekontrolisanog zaduživanja i nekontrolisanog trošenja.

Sve institucije sistema su odgovorne u funkciji i pod kontrolom društva.

Hoćemo sistem okrenut svim razvojnim stimulansima domaćoj privredi.

Vodiće se potpuno drugačija razvojna monetarna, fiskalna (budžetska) spoljnotrgovinska i investiciona politika (koncept je razrađen do mera i instrumentata).

Hoćemo nacionalno bankarstvo i njegovu reformu, ali i budžetsku poltiku i izgrađenu stimulativnu poresku politiku.

Hoćemo i trebamo programiran razvoj sa izborom prioriteta i novu investicionu politiku.

Hoćemo odvajanje partijskih struktura od odlučivanja u privredi i bankarstvu.

Hoćemo izvesnu budućnost za mladu generaciju, vraćanje porodičnih i društvenih vrednosti i brzu obnovu stanovništva.

Postojeći sistem ne može uspešno funkcionisati, jer vodi u krizu, nezaposlenost, masovno siromašenje i velike nekontrolisane preraspodele.

To je proces ubijanja nacionalne privrede i osiromašenja stanovništva.

Kritička analiza slabosti postojećeg sistema i efekata koje daje na području stvaranja ekonomije zavisnosti, eksploatacije i kolonizacije, služi da se sagledaju i druga rešenja i putevi (metodi i modeli) izlaska iz sveopšte krize. Izgrađeni su projekti sa kritikom postojećeg sistema i predlog novog sistema sa ugrađenim rešenjima iz područja:

- Monetarno - kreditnog sistema i politike,

- Fiskalnog sistema i politike,

- Platnobilansne i spoljnotrgovinske politike,

- Investicione i razvojne politike,

- Novog sistema raspodele i upravljanja kapitalom,

- Spoljnih dugova i sistema razduživanja,

- Koordinacije mera i instrumenata makropolitike, u funkciji razvoja, stabilizacije i zaposlenosti.

Istovremeno je razrađena i institucionalna nadgradnja sistema sa: novom ulogom Centralne banke, Razvojnom bankom, Institutom za razvoj, vraćanjem bankarskog sistema u nacionalno bankarstvo. Formiranje državne direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost za potpunu kontrolu novčanih tokova (i plaćanja), ali8čno nekadašnjem SDK.

Dakle, traži se i potreban je novi model i strategije razvoja.

Nasuprot tome, hoćemo li da doživimo debakl ekonomije i društva i stvarno finansijski kolonijalizam. Jer, na sceni je doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma. Ekonomija i finansije su u turbulentnom kretanju, a makroekonomskoj bilansi u visokoj neravnoteži. Izabrana je i provodi se varijanta divljačkog i pljačkaškog kapitalizma preko do srži korupcione vlasti.

Ekonomska neravnoteža i nestabilnost praćeni su patologijom društvenog života, ali i duhovnom krizom i duhovnim slomom društva. Paralelno sa ekonomsko - finansijskom i duhovnom krizom odvija se i proces rušenja samih temelja države (institucija). Problem je u tome što je moralna kriza prožela vlast i većim delom opoziciju, ali i šire slojeve društva. Proces dominantnog svođenja „filozofije života" na nečisti materijalizam i bogaćenje vodi do stvaranja egocentričnog i samoljubivog instikta. Sadašnjost se proživljava bez ideala, vizije i sagledavanja bar bliske budućnosti i ciljeva razvoja. Besciljnost se takmiči sa besmislom.

Duboko socijalno raslojeno i podeljeno društvo dovelo je do toga da socijalne grupe brinu samo za održavanje svoje prozicije i prava, a potpuno su ravnodušne prema društvu u celini i stanju u državi.

Uništavaju se ljudske vrednosti i odnosi zasnovani na solidarnosti, poverenju i zajedništvu ka istim ciljevima ukupnog razvoja.

Stvaranje jedinstvene platforme i programa razvoja na razjedinjenim društvenim snagama je teško ostvarivo. Time se onemogućava razvoj „ekonomije opšteg blagostanja". Upravo je to nužnost. Jer, siromaštvo se povećava, raslojavanje društva je sve veće, raste nezaposlenost, veliki je pad broja stanovnika, enormno je (i nekontrolisano) zaduživanje u inostranstvu, oduzimaju se vlasnička prava, penzije i socijalna primanja realno padaju. Sistematsko je razaranje obrazovnog kulturnog i zdravog načina života. Stoga vlada i država treba da osiguraju da društvo i privreda funkcionišu efikasno, ali i humano, a ne totalno kriminalizovano sa razorenim institucijama sistema.