Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Izbor dr Ivana Šubašića za novog predsednika emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije nije bio nimalo slučajan. Neposredno posle sporazuma zaključenog između srpske i hrvatske buržoazije avgusta 1939., poznatog pod imenom sporazum Cvetković – Maček, kao istaknutiji član HSS, jugoslovenski orijentisan i naklonjen dvoru, Šubašić je bio postavljen za bana Hrvatske banovine. Tako se i on našao među onima koji su doneli i realizovali odluku o stvaranju koncentracionih logora i radnih bataljona, u koje su odvođeni prvenstveno pripadnici i simpatizeri KPJ.

Kada je posle 27. marta 1941. doneta odluka o raspuštanju koncentracionih logora, logori u Hrvatskoj banovini nisu raspušteni, nego su zajedno sa zatvorenicima i stražarima oko njih predati Pavelićevim ustašama. Većinu zatvorenika ustaše su odmah streljali. Među ovima nalazio se i znatan broj istaknutijih članova i funkcionera KPJ, kao što su bili Keršovani, Prica, Adžija i drugi.

Posle povlačenja Mačeka iz Simovićeve vlade 8. aprila 1941. i njegovog odlaska iz Sevojna u Zagreb, kao njegovi zamenici u sedište vlade na Palama stigli su 12. aprila Krnjević i Šubašić i nekoliko dana kasnije, zajedno sa kraljem i vladom, pobegli su na Srednji istok.

Prilikom podele Simovićeve emigrantske vlade na grupe, izvršene na vladinoj sednici u manastiru Tanturi, nedaleko od Jerusalima, 5. juna 1941, Šubašić je zajedno sa Savom Kosanovićem, Božom Markovićem, Bogoljubom Jeftićem i Francom Snojem bio određen u vladinu grupu za rad u SAD, koja je imala zadatak da među jugoslovenskim iseljenicima razvija jedinstvo i harmoniju, kako događaji u zemlji, koje je nacistička propaganda vešto koristila za svoje mračne ciljeve, ne bi imali značajnijeg uticaja na iseljenike.

U toku boravka u SAD Šubašić je zauzimao dosta objektivan stav u odnosu na događaje u zemlji. Njegovi memorandumi i zamerke upućivani emigrantskoj vladi protiv šovinističkih stavova i ispada pojedinih njenih ministara i poslanika Fotića nisu ostali nezapaženi u savezničkim krugovima, pa čak i vladama. Na zborovima jugoslovenskih iseljenika u SAD Šubašić se zalagao za jedinstvo Srba i Hrvata i za obnavljanje Jugoslavije.

Na zboru jugoslovenskih iseljenika održanom u Njujorku 5. decembra 1943. povodom dvadesetpetogodišnjice stvaranja Jugoslavije, Ivan Šubašić i Sava Kosanović posmatrajući situaciju sa svojih političkih aspekata, otvoreno su se izjasnili da prihvataju odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a.

Ova izjava bila je ujedno i Šubašićeva odskočna daska za položaj predsednika emigrantske vlade, čiji je zadatak bio da ostvari sporazum sa NOP.

Ali, pre nego što je doneta konačna odluka o Šubašićevom izboru za predsednika emigrantske vlade, Čerčil i Idn su 26. aprila 1944. zamolili britanskog ambasadora u Vašingtonu, lorda Halifaksa, da ispita sve momente koji bi bili od uticaja za Šubašićev definitivan izbor. Posle konsultovanja sa sovjetskim ambasadorom u SAD Gromikom i nadležnim organima vlade SAD i uz njegovu saglasnost, Halifaks je 30. aprila 1944. razgovarao i sa Šubašićem.

Razgovor se, uglavnom, vodio o prilikama u Jugoslaviji i merama koje bi nova vlada trebalo da preduzme radi sređivanja svojih odnosa sa NOP. O stečenim utiscima Halifaks je odmah obavestio britansku vladu. Pored ostalog, i na osnovu ovog izveštaja Čerčil je konstatovao da je naišao na pogodnu ličnost preko koje bi realizovao svoje planove u odnosu na Jugoslaviju.

Na Čerčilov poziv, Šubašić je iz SAD 5. maja stigao u London, u kome je sve do pada Purićeve vlade živeo tako reći ilegalno.

Prema kraljevoj deklaraciji od 1. juna 1944, objavljenoj u „Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije“ 25. oktobra 1944, Šubašićev osnovni zadatak je bio da što pre postigne sporazum sa onim snagama u zemlji koje se istinski aktivno bore protiv neprijatelja.

Polazeći od pretpostavke da će Šubašić formirati jedinstvenu vladu, sastavljenu od pripadnika NKOJ i autoritativnih emigranata koji nisu zauzimali neprijateljski stav prema NOP, a u kojoj bi Tito bio ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva, Čerčil i Idn su savetovali Šubašića da u novu vladu ne uzima predstavnike raznih političkih grupa i da je sastavi tek posle uspostavljanjia kontakta i konsultovanja sa NKOJ. Zbog toga se Šubašić prvih dana samo konsultovao sa nekolicinom emigrantskih ličnosti, od kojih su mu Isidor Cankar, (poslanik Kraljevine Jugoslavije u Kanadi) i Sava Kosanović dali pristanak za učešće u njegovoj vladi, dok je jedan od prvaka Demokratske stranke dr Božidar Marković odbio njegov poziv, navodno, iz ličnih razloga.

Smatrajući da je izvršio sve potrebne pripreme i da su otklonjene sve prepreke za razgovor i sporazum s NKOJ, Šubašić je, na Čerčilov signal, zajedno sa britanskim poslanikom na jugoslovenskom dvoru Stivensonom napustio 9. juna 1944. London i preko Malte stigao u Italiju, odakle je 13. juna britanskim razaračem zaplovio ka ostrvu Vis, na kome su se u to vreme nalazili Vrhovni štab NOV i POJ i NKOJ.

Međutim, pre Šubašićevog dolaska, u Italiju je 1. juna stigla i delegacija Draže Mihailovića, sa vođom Socijalističke stranke Živkom Topalovićem na čelu. O zadatku ove delegacije i njenim razgovorima sa Šubašićem, pre njegovog odlaska na Vis, Živko Topalović je pisao:

„Pored sve engleske ljubaznosti, mi smo po dolasku u Bari izolovani. Smešteni smo u jedan logor na deset kilometara od Barija. Tu je prvog dana zapodeo razgovor sa mnom ‘kapetan Pera’, engleski obaveštajac koji je radio u oblasti Podrinja i dobro govorio srpski. On je otpočeo prostačkim grdnjama protiv Mihailovića i optužbama o proneveri novca. Ja sam ga slušao dva-tri minuta, a zatim sam ga najurio. Rekao sam mu da ću ga išamarati ako se još usudi da u mom prisustvu govori takve laži. Sutradan je došao major Grinlis, ađutant đenerala Armstronga, ozbiljan čovek, dobar drug i prijatelj. On mi je saopštio da je sa zvanične engleske strane đeneral Mihailović definitivno odbačen i da bi trebalo da ja o toj činjenici vodim računa.

Trećeg dana došao je sa ađutantom đeneral Armstrong i sa njim jedan gospodin u civilu. Naknadno sam saznao da je to bio major Rajs (Rice), šef engleske obaveštajne službe u Bariju. Đeneral je najpre učinio posetu mojoj supruzi i predao joj buket cveća, a potom je molio mene za razgovor. Pitao je šta želim.

-Želim da lično ispitam situaciju ovde i da dam obaveštenja o stanju u zemlji. Toga radi mi je nužna veza sa Laburistima u Londonu, sa jugoslovenskom vladom i sa Kraljem Petrom. Želim da Kralj i Vlada sprovode istu politiku koju vodi narodno demokratsko vođstvo u zemlji.

-Mandat za sastav Vlade dobio je dr Ivan Šubašić. Biste li blli voljni da sarađajute s njim,  pitao me je Đeneral.

-Ako se programski saglasimo, da! Mi hoćemo priznanje oba pokreta otpora od strane Saveznika, nad njima zajedničku savezničku komandu koja će im određivati operacione zadatke i prekid građanskog rata na celoj liniji.

Idućeg dana bio sam primljen kod predstavnika britanskog Ministarstva spoljnih poslova i kod pukovnika Dikina (F. W. Deakin), bliskog Čerčilovog saradnika, koji je duže vremena proveo kod Tita. Dikin me je predusreo rečima: ‘Ako želite da govorite o Mihailoviću, gubite svoje vreme!’

Petnaest uzastopnih dana dolazio je svako posle podne u logor g. Klisold (Stephen Clissold), engleski konzul u Zagrebu, da razgovara sa mnom. Dao mi je časnu reč da će ti razgovori ostati strogo poverljiva stvar. Reč, naravno, nije održao, i ispoljio se docnije kao veliki Titov prijatelj. Ja, uostalom, nisam imao nikakvih tajni. Sve što je tada u zemlji politički rađeno, rađeno je javno.

Nešto pred sredinu juna, došao je u logor majar Grinlis automobilom da me vodi na sastanak sa Predsednikom jugoslovenske vlade dr Ivanom Šubašićem, koji je došao iz Londona.

Sastali smo se sami u hotelskoj sobi. Šubašić mi je rekao da mu je glavnokomandujući đeneral Vilson (sir Henry Maitland Wilson) dao svoj lični avion na raspoloženje da dođe ovamo. Posle tri godine ispitivanja, veli, Amerikanci i Englezi našli su da je on pogodna ličnost za rešenje jugoslovenskog problema. I Kralj mu je dao puno poverenje. Iz Londona je najpre pošao na konferenciju sa đeneralom Vilsonom, a sada želi da dođe u dodir sa ljudima iz zemlje. Raduje se mome dolasku, i eto sam ja prvi s kojim počinje razgovor.

Ja sam Šubašiću podrobno izložio stanje u zemlji i potrebu da se angažovanjem Saveznika prekine građanski rat. Šubašić je sve pisao šta sam mu govorio i trajno se pokazivao vrlo zadovoljan. Na kraju je pitao, bih li ja lično uzeo učešća u njegovoj Vladi? Odgovorio sam mu da bih to učinio, ali pod uslovom priznanja oba pokreta i ravnopravnog učešća obe strane otpora u toj vladi.

Šubašić mi je zablagodario na obaveštenjima i ponudio pet stotina dolara, koje sam primio. Rekao mi je da sledećeg dana ide avionom na ostrvo Vis, gde će se sastati sa Titom. Izložiće njemu svoj zahtev. Kad se otuda vrati u Bari, doneće mi odgovor.“

Šubašić i Stivenson stigli su na Vis 14. juna 1944. godine. Obojici je priređen odgovarajući i srdačan doček, a zatim su, u pećini kod sela Huma, počeli razgovori između njih dvojice i NKOJ koji su predstavljali Tito, Kardelj, Bakarić i Smodlaka sa potrebnim ovlašćenijma za sklapanje sporazuma sa Šubašićem.

Referatom koji je spremio još u Londonu Šubašić je počeo razgovore. Pozivajući se na Ustav Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine i polazeći sa pozicija očuvanja monarhije, iznoseći njene zasluge i potrebu za postojanjem, on je zahtevao da Narodnoslobodilačka vojska Jugoslavije prizna kralja Petra za vrhovnog komandanta i da se formira zajednička „komanda jugoslovenske vojske“ za trupe u domovini i van nje.

Šubašiću je odgovorio Smodlaka. Posle njegovog .izlaganja, Šubašićev referat je pao u vodu, a diskusija je vođena isključivo o predlozima NKOJ koji su čvrsto stajali na temeljima odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a.

Na kraju, obe strane su se 10. juna 1944. sporazumele o sledećem:

„1. Kraljevska jugoslovenska vlada morala bi biti sastavljena od naprednih demokratskih elemenata, koji se nisu kompromitovali u borbi protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Glavna dužnost te vlade bila bi organizovanje pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci, kao i svim onima koji će se ubuduće sa jednakom odlučnošću boriti protiv zajedničkog neprijatelja naše domovine, no s time da se sve snage ujedine u jedan narodni front. Jednaka dužnost te vlade je staranje za prehranu stanovništva Jugoslavije i dovođenje u sklad rada predstavništva u Inostranstvu i rada u međusavezničkim komisijama za zaštitu naših narodnlh prava s potrebama naroda i s narodnooslobodilačkom borbom u zemlji.

2. Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije i Kraljevska vlada g. dr Šubašića odrediće organe koji će koordinirati saradnju u borbi protiv neprijatelja, i u radu za obnovu zemlje i u vođenju spoljne politike, te olakšati stvaranje što skorijeg jedinstvenog predstavništva države.

3. Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije smatra da u ovom trenutku nije potrebno isticati i zaoštravati pitanje kralja i monarhije, jer ono danas ne pređstavlja smetnju za saradnju između Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije i vlade g. dr Šubašića, pošto je sa obe strane prihvaćeno da će konačno rešenje državnog uređenja doneti narod posle oslobođenja cele zemlje.

4. Vlada g. dr Šubašića izdaće deklaraciju u kojoj će:

a) priznati nacionalne i demokratske tekovine izvojevane od naroda Jugoslavije u toku njihove trogodišnje borbe, kojima su postavljeni temelji demokratskom federativnom uređenju naše državne zajednice i sprovedena privremena uprava zemlje posredstvom organizacije Antifašističkog veća narodnog oslobodenja Jugoslavije kao njegovog izvršnog organa;

b) dati puno priznanje borbenim narodnim snagama organizovanim u Narodnooslobodilačkoj vojsci, pod komandom maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita i osudu svih izdajnika naroda koji su javno ili prikriveno sarađivali sa neprijateljem;

c) uputiti poziv celom narodu da se sve borbene snage ujedine sa Narodnooslobodilačkom vojskom u jedan jedinstven front.

5. Sa svoje strane, pak, maršal Jugoslavije Josip Broz Tito, kao predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, objaviće izjavu o saradnji sa vladom g. dr Šubašića i ponovo će naglasiti da Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije za vreme trajanja rata neće pokretati pitanje konačnog državnog uređenja.“

Pored postignutog sporazuma, NKOJ je dao saglasnost da u Šubašićevu vladu uđu Drago Marušić i Sreten Vukosavljević, ali ne kao predstavnici NKOJ, već samo kao pristalice NOP. Isto tako NKOJ se saglasio sa Šubašićevim predlogom da se tekst sporazuma i deklaracije NKOJ i vlade objave tek posle obrazovanja nove emigrantske vlade.

Postignuti sporazum, bez sumnje, predstavljao je krupnu pobedu NOP na međunarodnom planu.

Napuštajući Vis, Šubašić je prisutnima dao nekoliko slatkorečivih izjava, punih komplimemata na račun NOP i izrazio spremnost da u svako doba na zahtev NKOJ podnese ostavku.

Međutim, po povratku, on je iz Italije uputio na Vis poruku u kojoj kaže da je u pogledu formiranja nove vlade naišao na teškoće, jer saveznici nisu još voljni da potpuno uklone Dražu Mihailovića. A zatim postavlja pitanje da li da se sastane sa Živkom Topalovićem. Odgovoreno mu je da bi taj sastanak bio krajnja besmislica.

Ali, i pored toga, Šubašić se po povratku s Visa ponovo sastao sa Topalovićem. O ovom drugom sastanku Topalović kaže:

„Šubašić se vratio posle dva-tri dana. Opet su me Englezi odveli u hotel. Naš razgovor je, međutim, tada bio kratak. Šubašić nije imao ništa važno da kaže, sem svojih utisaka sa Visa, opisa Tita, njegovih saradnika i njegovih vojnih jedinica. Rekao je da još ne zna šta će konkretno učiniti. Sada se vraća da podnese izveštaj o svemu šta je sa obe strane čuo i video đeneralu Vilsonu i kralju Petru, pa će i mene potom obavestiti. Posle svih ovih ispitivanja bilo mi je jasno da je Šubašić želeo da mene lično pridobije za svoju kombinaciju. U tome nije uspeo.

Major Grinlis nas je, posle Šubašićeva odlaska, izveo iz logora, smestio u slobodan stan sa posebnom kujnom i poslugom i dva engleska podoficira radi obezbeđenja. Istoga večera došao je iz Rima u Bari vladika Irinej Đorđević i prenoćio sa nama. Razgovarali smo celu noć. On je sutradan otputovao natrag, sa obećanjem da će o svemu obavestiti Kralja Petra. Dva dana posle toga mi smo vojnim automobilom prevezeni u Napulj, gde nas je prihvatila jugoslovenska Ambasada – Krek i Smiljanić.“

Dalje, u svome izlaganju, Topalović kaže da je krajem juna imao i treći sastanak sa Šubašićem, u Kazerti, kome su, pored Šubašića, prisustvovali Stivenson i jedan oficir iz savezničke Vrhovne komande Italijanskog fronta. ČDiskutovalo se o mogućnostima uklanjanja Mihailovića sa položaja vođe četničkog pokreta u zemlji.“ Topalović ih je ubeđivao da je to nemoguće. „Posle ovoga sastanka, Šubašića nisam više video“ – zaključuje Topalović.

Kada se vratio u London, Šubašić je konstatovao da mu još nedostaje jedan član kabineta kako bi mogao da, prema sporazumu, formira vladu od šest članova, uključujući i sebe. Zbog toga se obratio pripadniku HSS dr Juraju Šuteju, koji je dao svoj pristanak. Sa izborom Šuteja složio se i NKOJ.

Tako je, najzad, 3. jula 1944. Šubašić podneo kralju listu nove vlade, koju je kralj prihvatio i 7. jula svojim ukazom naimenovao.

Kada su svi ministri stigli u London, Šubašić je 1. avgusta održao prvu sednicu nove emigrantske vlade, na kojoj je podneo izveštaj o sporazumu sklopljenom na Visu, uz napomenu da neki članovi nisu potpuno zadovoljni njime.

Plašeći se Šubašićeve popustljivosti prema NKOJ u odnosu na mo-narhiju, Čerčil je odlučio da lično prihvati posredničku ulogu u daljim pregovorima emigrantske vlade sa NKOJ.

Prvi sastanak između Tita i Čerčila održan je 12. avgusta 1944. u Napulju. U toku razgovora Čerčil je osetio odlučne i jasne Titove stavove u svim pitanjima o kojima su diskutovali, stavove koji se nisu u svemu podudarali sa Čerčilovim planovima, naročito u pogledu monarhije i stvaranja sporazuma između NOP i Draže Mihailovića, na čemu je Čerčil uporno insistirao.

Pomalo iznenađen, a više ogorčen energičnim Titovim stavovima, Čerčil je rešio da pretnjama i zastrašivanjima privoli Tita da prihvati njegove predloge. Zbog toga je, pored ostalog, na trećem sastanku, 13. avgusta uveče, predao Titu pismenu poruku britanske vlade, u kojoj piše:

„Želja je i vlade Nj. V. da vidi jedinstvenu jugoslovensku vladu, u kojoj će biti zastupljeni svi Jugosloveni koji daju otpor neprijatelju, u prvom redu predstavnici srpskog naroda i narodnooslobodilačkog pokreta.

2. Vlada Nj. V. ima nameru da produži, ako je moguće i da poveća snabdevanje jugoslovenskih vojnih snaga ratnim materijalom, pošto je sada sklopljen sporazum između jugoslovenske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta. Velika Britanija očekuje da će Maršal Tito, u zamenu za to, pružiti svestranu pomoć za ujedinjenje Jugoslavije i da će u svečanoj izjavi, o kojoj se već sporazumeo sa jugoslovenskim ministrom-predsednikom, izjaviti da nema nameru da natura komunizam, i da neće koristiti oružane snage pokreta otpora kako bi sprečio jugoslovenski narod da sam odlučuje o budućem uređenju zemlje.

3. Maršal Tito mogao bi pružiti veliku pomoć opštoj stvari ako bi pristao da se sastane sa kraljem Petrom negde na jugoslovenskom tlu.

4. Ako bi se desilo da se ma kakva veća količina oružja koje je poslala vlada Nj. V. NOP upotrebi u međusobnim sukobima, sem za samoodbranu, to bi bičo presudno za savezničko dalje snabdevanje NOVJ, jer mi ne želimo da budemo umešani u jugoslovenske političke razmirice.

5. Mi bismo želeli da jugoslovenska kraljevska ratna momarica i vazduhoplovstvo rade svom snagom na narodnom oslobođenju, ali se na to ne može pristati ako se prvo ne oda sve dužno poštovanje Kralju, ustavnoj zastavi i ne uspostavi bliža veza između kralja i narodnooslobodilačkog pokreta.

Iako vlada Nj. V. posmatra Tita i njegove hrabre ljude sa krajnjim divljenjem, ona nije zadovoljna, jer se ne odaje dovoljno priznanje snazi i pravima srpskog naroda, da se ne ističe dovoljno pomoć koju je vlada Nj. V. do sada davala, a koja će se i dalje davati.“

Očigledno, Čerčilove namere su bile da preko četničke organizacije, koju u pismu naziva „srpskim narodom“‘, infiltrirane u NOP, obezbedi potrebne pozicije monarhije i buržoazije i na taj način spreči razvoj socijalizma u Jugoslaviji.

O razgovorima vođenim sa Titom u Kazerti Čerčil je 14. avgusta 1944. obavestio i Ruzvelta. On u radiogramu kaže:

„1. Ja sam poslednja dva dana imao sastanak sa maršalom Titom i jugoslovenskim predsednikom vlade. Obojici jugoslovenskih vođa rekao sam da ne mislimo ništa drugo već kako će da udruže zajedničke snage, kako bi jugoslovenski narodi iskovali u jedinstven instrument u borbi protiv Nemaca. Naš cilj je da potpomognemo uspostavljanje čvrste i nezavisne Jugoslavije, a stvaranje jedinstvene jugoslovenske vlade predstavlja korak ka tome cilju.

2. Dvojica vođa su postigli zadovoljavajući sporazum o izvesnom broju odgovarajućih pitanja. Sporazumeli su se da se pod zajedničkom zastavom ujedine za borbu sve jugoslovenske snage. Ovaj sporazum između jugoslovenskog ministra-predsednika i maršala Tita omogućiće da sa više pouzdanja povećamo snabdevanje jugoslovenskih snaga ratnim materijalom.

3. Oni su se sporazumeli da za nekoliko dana jednovremeno dadu svoje izjave, koje će, nadam se, da učvrste i povećaju jugoslovenski ratni napor. Oni danas zajedno odlaze na Vis da bi produžili razgovore.

4. Ja obaveštavam maršala Staljina o rezultatima sastanka.“

Tito je 14. avgusta 1944. napustio Kazertu i vratio se na Vis.

Istoga dana na Vis su, u pratnji Stivensona, stigli i delegati emigrantske vlade, Šubašić, Kosanović i Cankar, koji su zajedno sa Titorn boravili u Italiji i prisustvovali njegovom drugom sastanku s Čerčilom.

Rezultati razgovora Tito – Čerčil značili su još jednu novu pobedu NOP na međunarodnom planu. NKOJ je suštinski prihvaćen kao predstavnik jugoslovenskih naroda i kao jedan od odlučujućih faktora za rešavanje „jugoslovenskog pitanja“. Pored toga, Čerčil, bez sumnje iskusni državnik, odao je priznanje Titu kao vođi jugoslovenskog narcda i državniku zaista sposobnom da predlaže i utiče na rešavanje mnogo-brojnih problema koje je rat nametao.

Zvaničm razgovori između delegata emigrantske vlade i NKOJ vođeni su 18. i 19. avgusta. U toku svoga izlaganja Šubašić je neočekivano postavio zahtev da se NKOJ fuzioniše sa emigrantskom vladom. U toku diskusije njegov zahtev je odbijen mnogobrojnim argumentima i s motivacijom da za to još nisu sazreli uslovi. Na kraju su prihvaćeni predlozi NKOJ i postignut sledeći sporazum:

„Vlada Kraljevine Jugoslavije odstraniće iz diplomatsko-konzularne službe u inostranstvu sve antinarodne elemente.

– Vojne jedinice Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu biće raspuštene. Ona vojna lica koja stupe u NOVJ zadržaće čin i položaj prema odgovarajućim kvalitetima.

– Predsedništvo vlade reorganizovaće informativnu službu u inostranstvu dovodeći njenu propagandu u sklad sa interesima NOP.- Formira se jedinstveni Centralni odbor Crvenog krsta u zemlji. U inostranstvu mogu ostati samo njegovi organi.

– Vlada Kraljevine Jugoslavije urediće finansijsko stanje u inostranstvu i sprovesti racionalnu štednju narodne imovine.

Data je saglasnost da se Stanoje Simić postavi za poslanika u Moskvi. Ratna mornarica Kraljevine Jugoslavije, uz određene modalitete, prelazi u sastav mornarice NOVJ.

– Vlada će dalje voditi brigu o prijemu materijalne pomoći iz inostranstva za NOVJ i prehranu stanovništva

Posle ovoga sporazuma usledile su deklaracije, prvo emigrantske vlade, a zatim i NKOJ.

Delegacija emigrantske vlade napustila je 19. avgusta 1944. Vis i preko Italije otputovala u London.

(Nastavak u sledećem broju)