Najneverovatnije optužbe i prljave psovke na Trampov račun bukvalno su preplavile najveće zapadne, samim tim i američke, medije koji su u vlasti liberala. Koristi se ista tehnika: kao i za vreme prvog predsedničkog mandata, Trampa optužuju za „veze sa Rusijom“. Tako je na stranicama vodećih američkih novina Njujork tajms, koje odražavaju poglede Demokratske stranke koja je izgubila na izborima, nedavno objavljen članak u kojem Donalda Trampa direktno sumnjiče za „zaveru s Putinom“.

Piše: Nikolaj Petrov

„Predsednika“, piše u tekstu objavljenom u Njujork tajmsu, „ujedinjuje zajednički stvar sa g. Putinom: spoj interesa iskovanih u bitkama sa onima koje smatra zajedničkim protivnicima, svojim i g. Putina, uključujući demokratske zakonodavce, evropske lidere i „duboku državu“ unutar vlade SAD. Odnose između g. Trampa i g. Putina je tokom niza godina pažljivo izučavala američka vlada, ocenjivale su ga strane obaveštajne službe, istraživali mediji. Svi oni su iskopali dokaze koji su potvrdili bliskost g. Trampa sa ruskim diktatorom, koji je tokom cele svoje karijere pokušavao da potkopa američke interese“, pišu američke novine, ne trudeći se da objasne zašto je Rusiji bilo potrebno da „podriva američke interese“ i ne pružajući nikakve konkretne dokaze o tome u čemu se konkretno ta neprijateljska delatnost Rusije prema SAD sastoji.

A pošto ipak treba da se pribave bar neki dokazi, novine ne mogu nacìi ništa bolje nego da citiraju ono što je o ovom pitanju rekla Suzan Miler, bivša šefica kontraobaveštajne službe CIA, koja je 2017. godine vodila procenu obaveštajne delatnosti CIA u vezi s „mešanjem“ Rusije u izbore.

„Za nju se“, piše Njujork tajms, „ovaj svet okrenuo naglavačke. Gospođa Miler je u intervjuu rekla da se, po njenom mišljenju, simpatije g. Trampa prema ruskom predsedniku svode na „zavist prema autorkrati“ – on žudi za istom moći kao g. Putin, da bi donosio odluke bez bilo kakvih ograničenja… Trampu se dopada Putin zato što Putin ima kontrolu nad svojom zemljom. I Tramp takođe želi kontrolu nad svojom zemljom, rekla je ona.“

Pritom, Suzan Miler zaboravlja da je Putin izabran na izborima i da njegovu politiku, prema ispitivanjima javnog mnjenja, podržava više od 80% Rusa. I ona ne pokušava da objasni zašto je strašan greh i diktatura kada presednik SAD takođe želi tako efikasno da upravlja državom.

A zar je bolje kada u zemlji vlada haos, kao za vreme predsednika Bajdena, kada su ponižavali policajce terajući ih da ljube noge tamnoputim građanima, a zločinca i narkomana s pompom sahranili u zlatnom kovčegu? Kada su vlasti nametale zemlji transrodnost, a lezbejke i homoseksualce obavezno imenovali na državne funkcije, ne samo u strutkruama vlasti, nego i vojske? Kada je SAD, uz odobravanje demokrata, počeo da preplavljuje talas nelegalnih migranata? Tramp je odlučio da sve to okonča i upravo ga za to sada krive, nazivajući ga „diktatorom“. Optužujući ga za to što on, kao i Putin, proganja LGBT populaciju.

Trampa optužuju za još jedan strašan „greh“ – za slabljenje podrške Ukrajini, kojoj je prethodna američka administracija delila „kapom i šakom“ milijarde iz američkog budžeta, usput zajedno sa kijevskim vlastima kradući tu „pomoć“. 

„Predsednik“, piše Njujork tajms optužujući Trampa, „posluje sa g. Putinom, to je spoj interesa iskovanih u bitkama sa onima koje on smatra zajedničkim protivnicima, svojim i g. Putina, uključujući i zakonodavce-demorate, evropske lidere i spektralnu „duboku državu“ unutar vlade SAD.“

U članku Njujork tajmsa, šef pariskog dopisništva Rodžer Koen kaže da je „predsednik SAD Donlad Tramp poklonio Moskvi ono što ona nije mogla da dobije od vremena hladnog rata – okretanje od Evrope.“

Koen tvrdi da je Tramp „iscrtao odvajanje SAD od Evrope, što je decenijama bio glavni cilj Sovjetskog Saveza i trebalo je da uništi zapadnu alijansu koja nije davala sovjetskim tenkovima da se kotrljaju po pruskim ravnicama.“

„Napuštena Evropa je u stanju šoka. SAD, čija glavna ideja je sloboda i čiji glavni poziv je bila zaštita demokratije od tiranije, okrenula je leđa svom savezniku. <…>  Obuzeta osecìanjem napuštenosti, uznemirena kolosalnim zadatkom preoružavanja koji je pred njom, zapanjena preokretom američke ideologije, Evropa se našla u nezavidnoj situaciji, brine američki novinar.

Koen navodi ocenu britanskog istoričara Sajmona Šama, koji je „okretanje“ SAD pod Trampom od Evrope, u kombinaciji sa prekidom američke vojne i obaveštajne pomoći Ukrajini, nazvao „strašnom sramotom“.

Trampa još žešće osuđuje engleski Gardijan, upoređujući ga sa šefom mafije. „Donald Korleone“, tako je predsednika SAD nazvao novinar ovih britanskih novina Džonatan Fridland, navodeći da se on „ponaša kao šef mafije, samo bez principa“.

„Naravno, ne usuđujete se da pravite poređenje, ne samo zato što bi se to Donaldu Trampu dopalo, već i zato što je glavni lik iz filma Kum arhetip snage i muškog glamura, dok je Tramp slab, neprestano deli poklone neprijateljima Amerike i ništa ne dobija zauzvrat. Ali kada se svet menja tako brzo, kada se zemlja, koja je bila prijatelj više od jednog veka, za samo nekoliko nedelja pretvori u neprijatelja – korisno je imati dirigenta. Moj kolega Luk Harding je razjasnio prirodu Rusije Vladimira Putina, kada ju je nazvao državom mafije. Sada treba istu etiketu staviti na SAD, koja se nalazi pod rukovodstvom najodanijeg Putinovog poklonika“, piše Fridland. „Razmislite o tome kako se ponaša Bela kuća u koju se uselio Tramp, preteći i preteći, a te pretnje bolje bi zvučale u originalu, na sicilijanskom. Nedavno je predsednik rekao da dogovor koji će staviti tačku na rat Rusije i Ukrajine, „može biti zaključen veoma brzo“, ali „ako neko ne bude želeo da zaključi dogovor, mislim da taj čovek neće dugo ostati na vlasti“. Nije vam potreban prevodilac da biste razumeli da je imao u vidu Vladimira Zelenskog.

Obustavivši isporuke vojne pomoći i razmenu obaveštajnih podataka, kao što je nedavno uradio, Tramp je faktički stavio ruski revolver na glavu Ukrajine, njegov otisak jedva da se smanjio posle Trampove izjave o tome da „ozbiljno razmatra“ bankarske sankcije i uvođenje tarifa protiv Moskve, što je potez koji je veoma podsecìao na čoveka koji se pretvara da je podjednako strog prema obe strane, ali koji ne može nikoga da prevari. On očekuje da Zelenski potpiše dogovor o predaji ogromnog dela mineralnog blaga Ukrajine, kao što su se suparnici Vita Korleonea odrekli sredstava za život da bi spasli svoje živote. Eto kako SAD trenutno deluje u svetu“, jadikuje novinar britanskih novina.

Ali vodeći liberalni mediji na Zapadu ne samo da ocrnjuju Trampa, nazivajući ga uvredljivim imenima, oni faktički pozivaju na njegovo svrgavanje.

U intervjuu za američko izdanje Hill, politički analitičar Džejms Karvil, koji aktivno učestvuje u formiranju agende Demokratske partije, već je objavio da su dani Trampa i njegove administracije odbrojani.

Po njegovom mišljenju, već kroz mesec dana nezadovoljstvo javnosti u SAD će dostići novi nivo i ljudi će početi aktivno da protestuju protiv radikalnih poteza izvršne vlasti. Karvil tvrdi da je, prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, stopa odobravanja Trampa pala s 50 na 30%.

Karvil je uveren da je u ovom trenutku situaciju blizu potpunog kolapsa. A tekući novo odobravanja Trampove politike je najniži u celoj istoriji i ne može se porediti sa prethodnim predsednicima u istom trenutku trajanja mandata. Za potvrdu svojih reči o rastućem nezadovoljstvu Trampovom politiku on je naveo reakciju američkih državnih službenika na nedavne radikalne korake „desne ruke“ predsednika, milijardera Ilona Maska. Posebno se to odnosi na Ministarstvo za povećanje efikasnosti državne upave (DOGE), koje predvodi Mask, a koje je uputilo zahtev raznim vladinim agencijama tražecìi spisak od pet završenih predmeta u protekloj nedelji. Ipak, većina vladinih agencija, uključujući Stejt department, Pentagon i FBI, rekla je da neće ispunjavati ovaj zahtev, piše Karvil.

Ove bahanalije klevetanja Trampa i njegove administracije aktivno podržavaju ukrajinski nacionalisti koji su pobegli na Zapad. Oni ne samo da protestuju ispred Bele kuće u Vašingtonu i ispred ambasada SAD u Evropi, već napadaju rukovodioce Trampove administracije.

Tako je potpredsednik SAD Džej Di Vens nedavno rekao kako su protestanti, migranti iz Ukrajine, napali njega i uplašili njegovu trogodišnju ćerku.

„Danas, kada sam šetao s mojom trogodišnjom ćerkom, pratila nas je grupa protestanata i vikala „Slava Ukrajini“, a moja ćerka je bila sve zabrinutija i uplašenija. Odlučio sam da razgovaram sa demonstrantima, nadajući se da će nekoliko minuta razgovora uticati na to da ostave moju ćerku na miru. (Gotovo svi su se saglasili.) Generalno, bio je to razgovor pun poštovanja, ali ako vi pratite trogodišnje dete tokom političkog protesta, vi niste dobar čovek“, ogorčeno je ispričao Vens.

Tako da, kako se kaže – kosa je naišla na kamen. Napadajući Trampa i njegove saradnike, liberalni mediji i izbeglice iz Ukrajine – „loši ljudi“ kako kaže Vens, samo ih provociraju da zauzmu još oštriju poziciju prema Ukrajini.

2

Analitička beleška Centra za obnovu Amerike i nova “duboka država”

Donald Tramp: stvarna dela i lepe reči

Velika Britanija i SAD oduvek su se međusobno podržavale, podsetio je premijer Kir Starmer uoči odlaska u SAD na razgovore sa Donaldom Trampom. Među temama o kojima se raspravljalo bio je i hipotetički plan isporuke bivšoj Ukrajinskoj SSR vojnog kontingenta, uključujući Britance, čemu se Moskva oštro protivi.

Piše: Vladimir Mališev

U Beloj kući su „veoma zadovoljni“ britanskim rastom troškova za odbranu, izjavio je uoči susreta lidera dve zemlje jedan visoki funkcioner. A kako su prenele italijanske novine Giornale, Vašington šalje četiri bombardera B-52H u Ujedinjeno Kraljevstvo za konsolidaciju američkog vojnog prisustva na kontinentu i povećanje integriteta i efikasnosti NATO snaga.

„Iako se „čini“ da nestabilnost u politici SAD dovodi do rastuće nepažnje prema Evropi i Severnoatlantskoj alijansi“, piše Mark Picorno, „nasuprot tome, izgleda da je ojačala strateška osa između SAD i Velike Britanije, zahvaljujući nedavnom raspoređivanju bombardera B-52H. Ova operacija ne samo da ističe prvrženost SAD očuvanju značajnog vojnog prisustva na evropskoj sceni vojnih dejstava, već i ističe važnost saradnje sa istorijskim saveznicima u globalnom bezbednosnom pejzažu koji se stalno menja.“

Četiri američka bombardera B-52H Stratofortress stigla su u bazu Kraljevskih vazduhoplovnih snaga Ferford (Velika Britanija), čime je obeležen početak misije operativne grupe bombardera (BTF) Evropa 25-2. Prema podacima zvaničnih NATO izvora, to raspoređivanje bombardera je deo široke inicijative za jačanje saradnje među vazduhoplovnim snagama saveznika i za povećanje operativne kompatibilnosti.

Kao što je postalo poznato, u vreme prebacivanja u Evropu, bombarderi su izvršavali planirane zadatke zajedno s Finskom, Francuskom i Švedskom. Tokom svog mesečnog boravka učestvovacìe u nizu vežbi i trenažnih letova, usmerenih na jačanje kohezije i usavršavanje kolektivnih sposobnosti savezničkih vazduhoplovnih snaga.

Kako je primetio general-major Džozef Kampo, „misije bombarderske operativne grupe imaju odlučujući značaj za brzu projekciju borbene moći SAD, demonstriranje spremnosti i ubojitosti u bezbednosnom okruženju koje se stalno menja“.

Ovi avioni, pišu italijanske novine, ne samo da će još više doprineti integraciji sa saveznicima u NATO, već će i zajedničke operacije pomoći da se razrade zajednička taktika, metode i procedure, te da se održi visok stepen borbene gotovosti. Pukovnik Džozef Kangelos je izjavio za Giornale da „obuka sa NATO saveznicima jača sposobnost da se deluje kao jedinstven tim, pripremajući snage da odlučno reaguju u slučaju potrebe“.

Stoga, nedavno razmeštanje američkih bombardera B-52H u Evropi predstavlja stratešku inicijativu od velike važnosti, usmerenu ne samo na jačanje američkog vojnog prisustva na kontinentu, već i na jačanje integriteta i efikasnosti NATO snaga generalno, zaključuje Giornale.

Jasno je zašto italijanske novine s takvim oduševljenjem opisuju dolazak američkih strateških bombardera u Veliku Britaniju. Na taj način oni kao da pokušavaju da razveju strahove koji su se pojavili u Evropi zbog toga što su razumeli da SAD žele da prepuste svoje saveznike na milost sudbini, uključujući i Ukrajinu, i da se bave svojim unutrašnjim pitanjima. 

Naravno, takva radikalna promena u politici Vašingtona, koju je započeo Donald Tramp, dešava se, a panika među satelitima SAD nije bez osnove.

Najzanimljivije je to što se o potrebi promene odnosa SAD prema Evropi i NATO-u, i o potrebi preformatiranja Alijanse, razgovaralo mnogo pre nego što je Donald Tramp ponovo postao predsednik. Na portalu Center for renewing America (Centar za obnovu Amerike) je 16. februara 2023. godine objavljena analitička beleška, neobična za period vladavine Džoa Bajdena, pod naslovom „Udaljavanje SAD od Evrope prema neaktivnom NATO-u“.

Da odmah objasnimo, ovaj centar je osnovao bivši direktor Kancelarije za upravljanje i budžet bivše Trampove administracije Ras Vout. Kako piše na portalu Centra, on je nastao kao projekat Institut za konzervativno partnerstvo, sa idejom „da obnovi konsenzus o Americi kao naciji pod Bogom“.

Beleška počinje time da rat u Ukrajini koji se nastavlja „stalno iscrpljuje američki budžet, a SAD nastavljaju da troše više nego Evropa na rat koji se, u suštini, nalazi u njihovom zadnjem dvorištu. I bez obzira na činjennicu da je Rusija, po većini razumnih parametara, prestala da bude hegemonistički izazov u Evropi. Uzimajući u obzir probleme povezane sa rastom Kine i smanjenjem ruske pretnje Evropi, odavno je bilo vreme da se SAD okrene od kontinenta kao prioriteta nacionalne bezbednosti“.

Ipak, kako je pisalo u ovoj belešci, „NATO birokratija“ predstavlja prepreku smanjenju američkih obaveza. „Ona je samodovoljna i teži da promoviše misije koje izlaze izvan primarne uloge NATO-a i ponekad su protivne unutrašnjim interesima SAD. Radikalno smanjenje NATO birokratije treba da bude glavni cilj… SAD, preciznije Kongres SAD, kroz proces aproprijacije mora prestati da finansira svu tu političku aktivnost koja često podriva nacionalne interese Amerike.“

„NATO takođe treba da zaustavi širenje“, pisalo je dalje u belešci. „Blok, koji stalno mutira i širi se, ne može da ima doslednu veliku strategiju. NATO ne služi zajedničkoj odbrani bloka. On podriva nacionalne interese… On podstiče protektorate da utiču na unutrašnju i spoljnu politiku velikih država. To dovodi do strateškog haosa. Potreban je hitan prekid pretvaranja NATO-a iz odbrambenog saveza u ideološku birokratiju, a krajnja granica za blok je osnovna pretpostavka.“

Na kraju, navodi se u dokumentu, verovatno bi stvaranje mini-sporazuma između različitih lokalnih vlasti i onih koji održavaju ravnotežu moglo eliminisati potrebu za transatlantskom alijansom kao što je NATO. Odnosno, vlada SAD nikada ne treba da isključi mogućnost potpunog izlaska iz NATO-a. Političari takođe moraju da budu spremni da iskoriste tu varijantu – posebno ako evropske članice NATO-a ne preduzmu suštinske korake za postizanje preraspodele tereta.

Ali šta već sada konkretno treba raditi? U belešci se predlaže sledeći recept: „Evropske države su više nego sposobne da čuvaju evropske granice. NATO snage za brzo reagovanje su na putu širenja. Međutim, bilo bi mudro popuniti snage isključivo evropskom pešadijom i logistikom, pod evropskom komandom u okviru NATO-a. NATO treba odmah da napusti operacije izvan zone odgovornosti, a evropske članice NATO-a moraju da čuvaju evropske granice i teritorije. Nemačka ili Holandija, koje s vremena na vreme šalju fregate u Tihi okean, ni na koji način ne jačaju bezbednost Azije i ne ukazuju na razumniju raspodelu tereta. Evropske fregate koje patroliraju Baltičkim morem, predstavljaju najbolji način upotrebe oskudnih resursa.“ (Uzgred, oni već počinju to da rade.)

„SAD nema potrebe da razmešta bilo kakve oklopne, pešadijske ili jedinice za borbenu podršku u Istočnoj Evropi. Sve pešadijske brigade i logistika, koji su stalno razmešteni u Istočnoj Evropi, treba da budu evropske po sastavu i komandi. Poljska se nalazi na putu da postane najveća evropska snaga u NATO-u posle Turske. Istovremeno, Finska ima najveće pešadijske rezerve, a Nemačka može da obnovi svoju ulogu iz vremena hladnog rata kao oklopnog grebena NATO-a.“

„Strategija NATO-a koja omogućava SAD da brzo prebaci teret bezbednosti na Evropu, treba da bude jedan od glavnih prioriteta“, piše u belešci. Dakle, ako pažljivo pogledate šta sada govori i počinje da radi Tramp koji je ponovo došao na vlast, onda postaje jasno da on faktički realizuje sve te principe odnosa SAD prema NATO-u, koji su izloženi u dokumentu iz 2023. godine.

Drugim rečima, sve to što američke demokrate i evropski analitičari nazivaju danas njegovim „hirovima“, „apsurdnim odlukama“, „rušenjem NATO-a“, „kidanjem transatlantskih veza“ i tome slično, u stvari je dosledna primena strategije izložene u pomenutoj belešci.

A to znači da autor takve politike nikako nije sam Tramp, već da se radi o hitnoj potrebi koju su u SAD odavno shvatili mudri konzervativni analitičari.

Odmah se nameće buntovna misao: ne predstavljaju li Trampove izjave o njegovoj borbi s „dubokom državom“ pokušaj namernog dovođenja u zabludu? Ne predstavlja li sve to što on radi „zadatak“ od strane onih koji u stvari predstavljaju prave gospodare SAD – njegovih finansijskih oligarha?

Uostalom, ko je zapravo i sam Tramp, ma kako nečuvene izjave davao? On je i sam oligarh. Kao i glavni izvršilac njegovih planova Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu. Tako da, možda, upravo oni i jesu ta „duboka država“, lideri one grupe američkih oligarha koja je, posle kraha liberalnog modela, konačno shvatila potrebu za neodložnim merama za spas američke hegemonije u usliovima sveta koji se brzo menja. A preciznije, da li je to „duboka država“ samo u novom formatu? Bez Bajdenovih demokrata s njihovom, za SAD pogubnom, politikom.

I još nešto. Tramp, naravno, nije Čerčil, ali na neki način, svojim manirima i burnim temperamentom, podseća na njega, takođe i neverovatnim političkim piruetama. Nije slučajno da se bista ovog neverovatnog britanskog političara, jednog od najtvrdokornijih neprijatelja Rusije, nalazi u Ovalnom kabinetu.

 Podsećamo da je za vreme Drugog svetskog rata, Čerčil više puta iznosio hvalospeve o Staljinu i „hrabrom savezniku SSSR-u“. On je 23. februara 1945. godine poslao „maršalu Staljinu“ čestitku povodom Dana Crvene armije. Ali onda je dao tajna naređenja za prikupljanje trofejnog nemačkog oružja za njegovo moguće korišćenje protiv SSSR-a, kojeg je još uvek zvanično nazivao saveznikom. Završilo se tako što je premijer zbunio načelnike britanskih štabova pripremom operacije „Nezamislivo“, s ciljem nanošenja „totalnog poraza“ Sovjetskom Savezu i njegovo potčinjavanje volji anglosaksonaca. Za datum trećeg svetskog rata određen je 1. juli 1945. godine. Vašington nije podržao avanturističku zamisao Londona, samo zato što se na horizontu SAD nazirao adut u vidu jedinstvenog vlasništva nad nuklearnim oružjem.

U sve državne ustanove i ambasade SAD je 13. aprila 1945. godine stiglo naređenje: instrukcije Bele kuće sa Ruzveltovim potpisom ne ispunjavati, sačekati nova uputstva. U Ovalnom kabinetu Bele kuće 23. aprila je novi predsednik Hari Truman sazvao sastanak vodećih članova svoje administracije i predstavnika Pentagona. Smisao njegovih reči svodio se na sledeće. Rusija je odigrala ulogu koju joj je dodelio Vašington. SAD mogu same da bace Japan na kolena. Generali i admirali su se pobunili: ako SSSR ne veže Kvantunšku armiju, gubici SAD prilikom juriša na japansku metropolu mogu premašiti 1-1,5 milion ljudi, što je neprihvatljivo. Truman se složio: neka nam učine poslednju uslugu, zatim sledi razvod…

Tako da, slušajući danas izjave Trampa i njegovog tima o tome kako teže miru u Ukrajini, teško da treba zaboraviti surove istorijske lekcije. I uopšte ne morate ići daleko. Dovoljno je setiti se kako se ponašao Tramp prema Rusiji u vreme svog prvog predsedničkog mandata, vodecìi računa ne o rečima, nego o stvarnim delima.