Kriminalni karakter već upokojenog režima Aleksandra Vučića, nije se slučajno našao čitavu deceniju i duže kao glavna politička poluga i alibi velikim silama i njihovim korporacijama, te pratećoj mafiji sa kojom uredno sarađuje od početka njegove tiranije nad građanima Srbije i kapitalnim resursima države. Režiseri i scenaristi posleratne tragedije Srbije (od 1999. godine do danas), imali su samo jedan cilj: opljačkati i poniziti državu koja inače nije imala saveznika u svetu, jer su i oni za koje se verovalo da jesu, stavili svoje interese u prvi plan. Ipak, jedno svetlo na kraju tunela se pojavilo, ustanak koji traje u Srbiji i koji će Srbija sama da izvede, u interesu svoje budućnosti.

Nikola Vlahović

Prema međunarodno priznatom Globalnom indeksu organizovanog kriminala (The Global Organized Crime Index ), od početka ove decenije do danas, Srbija je po stopi organizovanog kriminala na trećem mestu u Evropi a među prvih četrdeset u svetu, na dugoj listi od 193 države.  Ovako visoku poziciju može da zahvali jednom pratećem objašnjenju koje je u svom izveštaju iz 2023. godine Globalni indeks organizovanog kriminala dao, a u kome se kaže: „Mafijaške grupe u Srbiji uživaju zaštitu visokih političkih ličnosti i koriste se kao produžena ruka države u kontroli privatnog sektora (državni se podrazumeva, mafija je danas u rukovodstvima javnih preduzeća). Njihovi članovi se često regrutuju i neguju iz huliganskih grupa„.

Među tim „pešacima“ biraju se kasnije ozbiljni vojnici transnacionalnih mafija, a sve njihove „stanice“ u Srbiji imaju režim Aleksandra Vučića, kao svoje „političko krilo“ koje kreira povoljan ambijent za njihovo delovanje. 

Povezanost srpskih mafijaša sa italijanskom mafijaškom organizacijom „Ndragenta“, na primer, potvrđena je bila i podacima iz istrage (2022-23) koju je italijanska država vodila protiv plaćenog mafijaškog ubice, Frančeska Kandilora, koji u Italiji služi doživotnu robiju zbog brojnih ubistava za pomenutu kriminalnu grupu. Kandiloro je zbog svoje struke imao nadimak „Poslastičar“, a dokazi o njegovoj saradnji sa srodnim kriminalcima u Srbiji, pronađeni su još maja meseca 2020. godine u takozvanoj „Sky“ prepisci, u kojoj je on  da su „srpski mafijaši preskupi jer traže 150.000 evra za ubistvo Rodolfa Ferara“, bivšeg čana bande Krea.

U toj „Sky“ prepisci Frančesko Kandiloro se obraća saradniku sa nadimkom „Laroso“ i polemišu da li da se likvidacija izvrši bazukom ili eksplozivom pod automobilom. Ubistvo je planirano za šefa Kree, Domenika Kreu, „kao poklon za Božić“.

Međutim, najveću raspravu vodili su o izvršiocima egzekucije. Pominje se cifra od 150.000 evra, a za srpske mafijaše napisali su: „Srbi su tražili previsoku sumu za izvršenje ubistva. Od lokalnih mafijaša u Italiji smo mogli to da dobijemo za pola njihove cene. Da li uopšte da unajmimo Srbe ili možda „ćelavog momka“? Pominje se i klan „Ndrangeta“, jer je mafija iz Srbije, prema saznanjima izvora italijanske istrage, radila za nju.

Režim Aleksandra Vučića, koji je odavno duboko zagazio u razbojništvo, otvoreni kriminal i spregu sa mafijom, spolja izgleda poput Rumunije i Istočne Nemačke u samrtnom času komunističke vlasti…Na sceni je divljanje takozvanih bezbednosnih službi, opšta paranoja u vrhu režima, histerično stanje „Vođe“ i njegov patološki strah, iznuđeni mitinzi, jalovi govori i sve agresivniji psi čuvari režima. Naravno, sleduje opšte bekstvo iz takvog konc-logora, izdaja dojučerašnjih najbližih „Vođinih“ ljudi, kraj vojno-policijske lojalnosti, pa na kraju i međunarodna diplomatsko-obaveštajna operacija uspostaljanja novih „lojalista“ i novih vlasti. Ali, u ovom već viđenom klišeu, ako ne bude kritične mase koja je spremna da se izbori za momentalno oslobađanje medija, hitnu tužilačku istragu i formiranje spoecijalnih tužilačkih jedinica, temeljno čišćenje države od naslaga decenijskog  Zla, Srbija se nema čemu nadati.

Od Srbije kao centralne države takozvanog Zapadnog Balkana danas u velikoj meri zavisi i dalja sudbina čitavog regiona. Vidi se to i po snažnim pozitivnim emocijama koje narod na prostoru čitave nekadašnje Jugoslavije pokazuje prema masovnom studentskom buntu u Srbiji.

Ipak, ne treba nijednom momenta zaboraviti da se ovde radi o mafijaškom leglu koje je povezano „Od Ljubljane do Tirane“ na svaki način, te da i velike mafije poput italijanske, albanske i neke bliskoistočne (Turske pre svega) vode svoj paralelni posao na Balkanu, a u Srbiji posebno.

Jedan nedavni medijski događaj, razotkrio je i veze (ili, najblaže rečeno, otvorio osnovane sumnje) evropskih komesara sa ovom mračnom „zajednicom“. Naime, slovenački novinar Miha Orešnik je u dužem televizijskom intervjuu za N1info.si, emitovanom 29. marta 2025., postavio desetine neprijatnih pitanje evropskoj komesarki za proširenje, Marti Kos (bivšoj novinarki i bivšoj ambasadorki Slovenije u Nemačkoj i Švajcarskoj). Orešnik je već u prvom pitanju tražio objašnjenje od komesarke za razloge zbog kojih je svoje razgovore sa Aleksandrom Vučićem, u sred najmasovnijeg protesta u istoriji Srbije, nazvala „konstruktivnim“, a potom je tražio i brojna razjašnjenja Vučićevih veza sa pojedinim slovenačkim poslovnim klanovima, a pre svega sa dugogodišnjim gradoinačelnikom Ljubljane, Zoranom Jankovićem.

Naime, prema odlično obaveštenim izvorima MT iz Slovenije,  Vučić je u nekoliko navrata nudio Zoranu Jankoviću mesto predsednika vlade Srbije, sa punim mandatom i neograničenim budžetom. Janković je to nevešto demantovao, toliko nevešto da izvori MT imaju kontra-dokaze, ali će ih verovatno predočiti javnosti kad procene da je trenutak za to.

Isti izvori u Sloveniji raspolažu sa dokazima da se Janković više puta „poslovno i privatno“ viđao sa Vučićevim ozloglašenim kumom Nikolom Petrovićem, a gore pomenuti novinar N1info.si Miha Orešnik, pisao je i to da je Janković  „dana…bio na večeri sa Vučićem, na kojoj je bilo 12 ljudi, uključujući i srpskog biznismena Nikolu Petrovića“. A, Petrović je, prema proverenim informacijama, prvu firmu u Sloveniji osnovao 17. juna prošle godine u Ljubljani pod imenom NG Projekt.

 I, kako su slovenački novinari istražili, Petrović je vlasnik 80% udela, 15% drži Gašper Čarman, koji je u početku bio i direktor firme, a istovremeno je i većinski vlasnik preduzeća Evino, koje u NG Projektu ima 5% vlasničkog udela. Odmah nakon uoisivanje NG Projekt u sudski registar (dve nedelje kasnije), Gradska opština Ljubljana raspisala je javnu aukciju za prodaju tri parcele u Trnovskom predgrađu, u tzv. „ljubljanskom Sibiru“. Ukupna površina iznosi 9.243 kvadratna metra. Prikupljanje ponuda trajalo je do 19. jula, a jedini ponuđač na aukciji, koja je potom održana 25. jula, bio je NG Projekt Nikole Petrovića. Zemljište je kupljeno po početnoj ceni od 2,68 miliona eura, što je s PDV-om iznosilo nešto manje od 3,3 miliona evra.

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos navodno o ovome zvanično ne zna ništa. Nezvanično, verovatno sve. Iste te parcele gradska uprava Ljubljane pokušala je da proda i 2021. i 2022. godine, ali je tada početna cena iznosila skoro 4,2 miliona evra. Kad ih je kao jedini ponuđač Vuččićev kum Nikola Petrović kupio, početna ciena bila je za gotovo milion i po eura niža. Inače, Gašper Čarman je prošle godine izjavio da su zemljište kupili zbog potrebe za širenjem poslovnog prostora kompanije Evino i u skladu sa dugoročnom strategijom da postanu najveći trgovac vinom u regionu. A, za posao ga je „okuražio“ čuveni ljubitelj sajamskih degustacija vina, Aleksandar Vučić. Zoran Janković i Nikola Petrović se poznaju i lično, a prema izvorima iz Ljubljane sastajali su se do sada na raznim ručkovima i večerama u Beogradu i Ljubljani najmanje sedam puta.

Ali, ovo je tek jedan mali posao od mnogih u kojima je slovenačka politička elita bila uvezana. Ukoliko se tome doda i činjenica da je Slovenija „isturena“ praonica prljavog novca iz građevinskog biznisa Vučićeve mafije i drugih mafijaških frakcija, čudno je da Marta Kos navodno ne zna o tome ništa. Utoliko čudnije jer je njen  rođeni brat Drago Kos, jedan od najobaveštenijih ljudi u Sloveniji s obzirom na prošlost i radnu biografiju.

„Srbija nije demokratija u kojoj se mogu proglasiti pošteni i slobodni izbori, a predsednik Aleksandar Vučić vlada van parlamenta, potpuno kontroliše medije i pravosuđe i kriminalnim metodama suzbija opoziciju“, pisao je nemački dnevni list TAZ (Tageszeitung), na dan 15. marta kad je u Beogradu preko milion ljudi iz čitave Srbije došlo da pokaže Aleksandru Vučiću šta misli o njemu. TAZ sa sedištem u Berlinu, nezvanično naklonjen takozvanom levom centru i Zelenoj stranci, piše i dalje ovih dana da se čini da vlasti u Srbiji deluju sa sve većim očajem i dodaju: „Istovremeno , nedostaje međunarodni pritisak. Umesto kritike, evropski političari ugađaju Vučiću i na taj način obezbeđuje litijum za nemačku automobilsku industriju, a francuski predsednik Emanuel Makron mu prodaje borbene avione Rafale, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen „hvali evropski kurs Srbije„, a bavarski premijer Markus Soder prihvatio je od Vučića „Orden za zasluge“ (javnost u Srbiji još ne zna o kakvim zaslugama se radi, ali je reč o još jednom projektu iskopavanju vrednih minerala u istočnoj Srbiji.

 Nemački mediji ovih dana pišu da „Vučićeva Srpska napredna stranka ostaje deo političke porodice koja uključuje nemačku Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) i Hrišćansko-socijalnu uniju (CSU)“ opisujući njihovo zajedničko članstvo u panevropskoj konzervativnoj Evropskoj narodnoj partiji (EPP).

TAZ međutim vidi nešto novo na sceni u Srbiji: „Ali studenti ignorišu laži medija koji su naklonjeni režimu i umesto toga stvaraju sopstveni nastup, sopstveni kulturni obrazac, sopstvene simbole. Oni nemaju centralne lidere, što je taktika zbog koje Vučićev režim sve više radi na prazno“. I drugi evropski mediji se polako bude iz „zimskog sna“, a dolazak studenata iz Srbije na biciklima u Strazbur, u potrazi za pravdom pred Međunarodnim sudom pravde sa sedištem u ovom gradu, odjeknuo je daleko. Imaće, po svemu sudeći, i znatno veće posledice od medijske pažnje.

Već upokojeni Vučićev režim  čini očajničke korake iz groba koji je sam sebi iskopao, pa panično traži masu stranih radnika u narednim mesecima koji bi popunili prazninu koju je učinio masovni protest širom Srbije (i koji neće prestati do konačnog obračuna sa diktatorom).

Tokom protekle decenije Vučićeve tiranije, zabeležen je znatan porast broja stranih državljana koji dolaze da žive i rade u Srbiji. Ali, to je njemu danas „kap vode u moru“, jer potrebe su mu znatno veće a projekti megalomanski. U jednoj publikaciji koju su ponudili stranim državljanima preko ovlaštene agencije, piše: „Da bismo vam olakšali preseljenje u Srbiju, pripremili smo ovu publikaciju kako bismo Vam omogućili da lako razumete proceduru dobijanja i produženja boravišne i radne dozvole u Srbiji…Ukoliko ste preduzetnik koji planira da radi ili osnuje kompaniju u Srbiji, pogledajte odeljak III ove publikacije o tome koji je najbolji način za dobijanje boravišne i radne dozvole...“

A, kad su Vučićevi „darovi“ stranim kompanijama u pitanju, on je godinama bio izdašan: dobijali su strani biznismeni ovde i pasoše i najveće, tako reći, nenormalno visoke subvencije, i besplatno zemljište i besplatnu infrastrukturu… Sve što se moglo dati i preko toga. Zašto? Da bi u njihovim halama radili domaći robovi za mizerne plate i nikakva radnička prava? Čuvene su njegove pres konferencije u kojima je obaveštavao javnost o „direktnim stranim investicijama“. A, kakve su bile, vidi se danas na groblju te jednokratne ekonomije.

Imaju Evropa i SAD zbog čega da se dvoume oko Vučićevog skidanja sa vlasti. Učinio je za njihove multinacionalne korporacije što niko u civiliziovanom svetu nije. Kolonije su se osvajale ratovima a on im je besplatno dao koloniju u ruke, čitavu državu, njene resurse i čitav jedan narod.

Dao im je Kosovo (Briselskim i Ohridskim sporazumom), omogućio Albancima sa Kosova da dobiju državu, granice, carinu, pasoše, lične karte, međunarodni pozivni telefonski broj, diplome, registarste oznake, grb, zastavu, himnu i potpisao da se Srbija neće protiviti njihovom ulasku u bilo koju međunarodnu organizaciju. I taj isti psihotični samodržac ne priznaje da je sve ovo priznao!

U vreme kad je Džozef Bajden bio američki senator, devedesetih godina, vatreni zagovornik intervencije NATO „za spas Kosova“. U Senatu 23. marta 1999. godine, rekao je doslovno: „Naša moralna dužnost i nacionalni interes nas prisiljavaju da delujemo.“ On i njegov republikanski kolega, pokojni senator Džon Mekejn (onaj koji je Vučića u Beloj kući u Vađšingtonu „primio“ ispred vrata WC.a) otvorili su put Klintonovoj administraciji da podrži i predvodi intervenciju NATO u Srbiji. Zajedno su lično sponzorisali nekoliko rezolucija Kongresa i otišli toliko daleko da su zatražili da američke kopnene trupe budu raspoređene na Kosovo, kroz Zajedničku rezoluciju Senata 20 u aprilu 1999. godine.  Obojici se Vučić klanjao do crne zemlje, sramotno udvarao i nudio im „saradnju u svim oblastima“, a bračnom klanu Klinton nosio dva miliona dolara donacije iz budžeta Srbije.

Svi ovakvi i slični, dobro poznati veleizdajnički poslovi, do današnjih dana otvarali su Vučiću vrata i u Evropskoj uniji. Jer je ponudio pljačku države Srbije, i sebe lično kao nadzornika te pljačke.  Ali, tog i takvog Aleksandra Vučića, ovih dana slavi ambasadoir Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Bocan Harčenko, pa kako prenosi ruska agencija RIA-Novosti Harčenko je rekao da „Moskva podržava Vučića“, a da „srpske proteste treba rešiti dijalogom sa vlastima“ da „Rusija podržava stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a naš stav je da je neprihvatljivo okrenuti se nasilju, smirenost je neophodna, a svi zahtevi moraju biti rešeni mirnim putem, kroz saradnju sa vlastima“.

Dakle Aleksandar Bocan Harčenko, nudi narodu koji je ustao protiv zločinačke vlasti da sa tim vlastima u božjem miru i pregovara. Tako je kompromitovani ruski diplomata Harčenko pokušao da opiše razloge studentskih i građanskih pobuna u Srbiji.

Jedan ozbiljan evropski analitičar zatečenog stanja Vučićevog režima kazao je da „Čak i proevropski, liberalni segment stanovništva više ne vidi EU kao organizaciju zasnovanu na vrednostima. Podržavajući Vučića, EU je otuđila one segmente srpskog društva koji su dugo bili najodlučniji zagovornici evropskih integracija. U očima studenata, EU se smatra veoma licemernom i ne podržava vladavinu prava i liberalno-demokratske standarde. Kao rezultat toga, meka moć EU među novom generacijom gotovo da i ne postoji.“

Poslednji neformalni sastanak nekoliko uglednih članova Saveta Evrope, Evropskog parlamenta i ličnosti iz vrha OEBS.a (2. april 2025), govore da bi moglo doći do ozbiljne promene ovako neodrživog stanja. Evropska unija je pre svega zasnovana na ideji najboljih pravnih temelja, a ne birokratsko-tehnokratske služinčadi krupog kapitala.  Čudno ili ne, možda će upravo ovoliko amoralno koketiranje Evropske komisije sa razbojničkim režimom Aleksandra Vučića, biti razlog za neke vrlo brze promene u stavu EU prema otvorenoj diktaturi u Srbiji koju su do sada u Briselu zvali „stabilokratijom“ a u poslušnim medijima „populističkom vlašću“.

Već duži niz godina tokom kojih je sada već upokojeni režim Aleksandra Vučića harao Srbijom, niko u Evropi nije pominjao pitanje osnovnih ljudskih prava i njihovo kršenje, nigde, ni u jednom sazivu Evropske komisije, osim redovnih i često površnih godišnjih izveštaja nevladinih institucija iz EU i SAD koje se bave ovim pitanjem. To da je ljudski život u Srbiji danas među najjeftinijim u svetu, predstavlja nebesku sramotu sa kojom se licemerne velesile neće suočiti. Srbija će i ovaj put morati sama sebe da podigne, kao i mnogo puta do sada u istoriji.

Naravno, Vučić se još malo sprda sa ljudskim pravima pa je tako imenovao izvesnog Dema Berišu Ministrom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, inače, po starim Miloševićevim merilima, „poštenog Albanca“ rođenog 1963. godine. Beriša je u Jugoslaviji završio srednju vojnu školu KoV Sarajevo, više vojno specijalističko usavršavanje u Pančevu, višu poslovnu školu u Novom Sadu i u novije doba nadaleko čuveni Fakultet za uslužni biznis (FABUS) u Novom Sadu.

U biografiji mu piše da je „zasnovao radni odnos 1982. godine u Vojsci Jugoslavije na poslovima i zadacima od značaja za bezbednost sistema odbrane zemlje od početnih komandirskih do specijalnih vojno-policijskih dužnosti za koje je više puta nagrađivan i odlikovan u Vojsci Jugoslavije i Vojsci Srbije.“ Demo Beriša je vojnu karijeru završio 2005. godine odlaskom u penziju. Ne bi, dakle, trebalo sumnjati da je ovde po sredi časna i poštena ličnost, koja se iz nejasnih razloga već duže godina često izlaže u bordelu TV jazbine Milomira Marića. I to češće od kako je zaposlen u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog na mestu Posebnog savetnika ministra.

Smrtni slučaj Vučićevog režima ima simboliku baš u liku Dema Beriše, apstraktnog Albanca „bez greške“ koji se pita za ljudska prava Srba u Srbiji.

A1.

Da se ne zaboravi: svaka veza vodi do Engleza

Sada već davne 2007. godine, kad je Velika Britanija preko MI6 planirala do dovede radikale na vlast u Srbiji, tadašnji britanski ambasador u Srbiji, Stiven Vordsvord, dao je izjavu koju danas, dve decenije kasnije, svakako vredi pročitati:

„Ambasador Velike Britanije u Beogradu Stiven Vordsvort izjavio je povodom izbora zamenika predsednika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije, da je Evropska unija zabrinuta.

Mnogo ljudi u Evropi ne zna šta se događa u Srbiji i ne razume zašto Demokratska stranka Srbije, koja podržava politiku integracije u EU, sarađuje sa radikalima koji imaju druge ciljeve. Vordsvort smatra da bi eventualni novi izbori bili loše rešenje, sa tačke gledišta investitora, kojima je važna sigurnost, jer ih ima koji sada čekaju, jer ne zna šta će se dogoditi u Srbiji. On je istakao da i sada u Srbiji ima razloga za investicije, kao što su položaj zemlje i obrazovanje ljudi, ali da je investitorima važno da znaju šta će se dogoditi tokom sledećih pet ili 10 godina…

Da li će radikali postati prihvatljiv partner za Evropu zavisi od njih, od toga da li su spremni da ispune obaveze kao što je ta saradnja, ali iz izjava radikala „jasno je da imaju svoju poziciju“, istakao je Vordsvort. Prema njegovim rečima, za EU je ta saradnja i saradnja sa srpskom vladom i predsednikom glavni uslov za nastavak pregovora o asocijaciji i pridruživanju, što zavisi od formiranja nove vlade, odnosno rezultata novih izbora, ukoliko ih bude.“