Dragomir Anđelković

Vučić je, po pogledu na svet, samoživi mafijaš, koji se spletom po njega povoljnih prilika dočepao srpskog državnog kormila, i to koristi kako bi se što više okoristio (psihološki, ekonomski i ko zna još kako). Srbija je za njega Alajbegova slama, koju za svoj račun arči ali i deo nje daje globalnim moćnicima, kako mu ne bi smetali u planiranim nacionalnim nedelima, te ga naknadno – kako veruje – kada ocene da im to odgovara, ne bi prozivali za učinjene prestupe.

Postupajući tako, taman pomislimo da je dotakao dno dna, da nema više šta da zgreši, a onda nas uveri da je ipak u stanju da počini još veća nedela. Makar da bi se vadio iz posledica prethodnih. Jedno od njih je došlo na red nedavno, kada je priteran u ćošak učino ono što do sada nije, bez preterivanja, nijedan srpski vladar.

Taj primer je bitan jer pokazuje dve važne stvari: 1) do koje mere Vučić bezočno, žrtvovanjem bukvalno bilo čega nacionalnog, reaguje kada se nađe u nezgodnoj situaciji; 2) koliko je ograničene pameti bez obzira na ukorenjeno mišljenje da je njegova inteligencija proporcionalna pokvarenosti, jer lakomisleno bežeći od jednog problema, i sebi lično a ne samo naciji, priziva još veće breme (čime ćemo se baviti na kraju).

Da sada pređem na stvar: pošto dobro zna da građani Srbije ne veruju ništa ni njemu lično, ni državnim institucijama koje je uzurpirao, kako bi potkrepio drsku laž da nije naredio upotrebu „zvučnog topa“ 15. marta, pompezno je pozvao američki Federalni biro za istrage (FBI) i rusku Federalnu službu bezbednosti (FSB) da se uključe u istragu oko toga.

Alek bez Kosova je upućen u to da je „zvučni top“ osmišljen tako da njegova upotreba ne može naknadno da bude potkrepljena. Na osnovu onoga što ukazuju snimci i svedoci, te razotkrivenih režimskih kontradiktornosti pa i laži, osnovano može da se zaključi da je aktiviran, ali više od toga nije moguće, tim pre u okolnostima kada je medicinskim ustanovama bilo zabranjeno da adekvatno tretiraju postradale učesnike protesta (sa izostankom odgovarajuće dokumentacije koja iz toga proizlazi).

Na to još kada se nadoveže činjenica da tuđa ruka, bila ona sa oznakom FSB ili FBI, retko kada češe svrab, jasno je da će u prvoj fazi ishod biti jalov. Velike sile, što je i logično, misle o svojim interesima, a pošto im srpski diktator plaća reket, nije za očekivati da njihove službe za sada profesionalno obave posao. Druga stvar je šta će od svega biti posle. No, sve to nije ključno (iako je samo po sebi bitno) za našu „današnju“ primarnu priču.

Najbitnije je za nju to da je Vučić sam ponudio ono što naši preci nisu hteli da daju globalnim moćnicima ni po cenu strašnog rata. Dopustiti stranim silama da na teritoriji naše države sprovode istragu, predstavlja potpuno poništavanje nacionalnog suvereniteta. Neshvatljivo je da baš to, učinjeno od strane oficijelnog Beograda, na sve strane već nije izazvalo bure reakcije. Doduše „ovostrane“, oni koji su nekada njega oličavali, sada se sigurno okreću u grobovima!

Posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda, na Vidovdan 1914. godine u Sarajevu (što je bio legitiman, iako je pitanje da li u tom trenutku i racionalan potez, predstavnika srpskog naroda u BiH izloženog nelegalnoj aneksiji), Beč je Kraljevini Srbiji uputio jako zahtevan ultimatum. On je podrazumevao mnogo teških poteza Beograda: od zabrane niza medija i patriotskih organizacija, preki ograničavanja nacionalnog delovanja van granica Srbije, do izbacivanja iz službe pa i hapšenja nemalo činovnika i oficira koji su se zamerili Habzburškoj monarhiji.

Zvanični Beograd – pod pritiskom saveznika, odnosno suočen sa njihovom pretnjom da će Srbija ako bude tvrdoglava biti ostavljena sama sebi u potencijalnom sukobu sa mnogo jačom silom – na sve navedeno je skrušeno pristao. Jedino, i to uz puno razumevanje spoljnih faktora sa kojim se srpska vlada konsultovala, ona je delimično odbacila član 6. austrougarskog ultimatuma. Predviđao je, između ostalog, da u istrazi ubistva Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije, na teritoriji Srbije učestvuju organi susedne Austrougarske.

To je bilo suviše! Nije bilo za očekivati da jedna država pristane da uruši baš noseće stubove svog suvereniteta. Zašto smo se onda tokom krvavih sprskih ustanaka početkom 19. veka borili za slobodu? Pristanak da austrougarski istražitelji dođu u Srbiju trasirao bi put za okupaciju bez rata, tj. na neki način za vraćanje na stanje u kome smo bili pre 1804. godine.

Posmatrajući stvari iz tog ugla, valjda je svima još jasnije šta je Aleksandar Vučić uradio 17. marta, kada je najavio da će režim pozvati FBI i FBS, što je po njegovom nalogu premijer u ostavci – kao što znamo njegova marioneta Vučević – posle nekoliko dana i uradio.

Establišment na čelu sa predsednikom je već i pre toga počinio klasičnu veleizdaju onim što je učinio sa Kosovom i Metohijom, da bi onda uradio i ono što je inovacija u domenu izdaje: u ime države ponudio je dubinsko poništavanje njene državnosti. To više nije „obična“ veleizdaja, već se radi o nečemu još gorem, hiperizdaji (hiper je reč grčkog porekla, koja znači nešto baš prekomerno)!

Srbi su, nažalost, u prošlosti imali niz lidera koji su nam naneli veliku nacionalnu štetu i osramotili nas u svetu. Ali Aleksandar Beščasni ih je sve prevazišao! Kako naš narod kaže: „Jedno se zlo iz drugog snuje“. Dopustili smo mu da nekažnjeno učini mnogo opakih stvari i to ga je ohrabrilo da ide sve dalje i dalje.

Dokle tako? Sada je pokazao da ako mu to koristi ne žrtvuje samo delove naše teritorije, već i državu u celini. Valjda je to dovoljno da mu se ovaj put krajnje odlučno suprotstavimo. Pa šta bude! Nema predaje!

Ako nacionalno oslobodilački i demokratsko obnoviteljski posao sada ne završimo, plašim se, nećemo u dogledno vreme za to imati priliku. Diktator koji se našao na granici provalije, ako opstane na „tronu“, izvući će paklene zaključke, pa će se masovno obračunati se sa onima koji su ga ugrozili, i uz to povući druge poteze kako mu se ponovo ne bi dogodio mirnodopski ustanak studenata i drugih građana. Onda će nastaviti sa rasprodajom Srbije i njenih preostalih resursa. Zato stisnimo zube i izdržimo do kraja u hodu preko trnja do slave.

Time što je otvorio pandorinu kutiju stranih istražnih intervencija –  da  se tome vratimo – Vučić je sebi, da to nije ni razumeo, zapečatio sudbinu. Pokrenu je proces koji će ga pre ili kasnije pogoditi kao bumerang. Drastično je suzio mogućnost potuljenog odlaska sa vlasti i onda iz zemlje (ili obrnuto). U meri u kojoj to bude uviđao, biće još agresivniji.

Velike sile, svesne da se narodni okean neće smiriti makar SNS gusarski brod momentalno i ne potonuo, već su ušle u kombinatoriku oko nove srpske vlasti, a ugroženi lažni car im je olakšao da onog momenta kada još nešto ućare i zatim, nagodivši se, uspostave novi balans interesa, na njega lakše direktno udare. Plitkouman u svojoj samoživosti, prihvatio je ono sa čim je zbačeni panamski kartel diktator Manuel Norijega bio suočen tek posle hapšenja: međunarodnu istragu u sopstvenoj zemlji. Toliko o tome.

„Sutra“ je, kakogod bilo, novi dan, kada će stari računi ovako ili onako doći na naplatu. Tačnije donećemo ih u paketu onima koji su ih napravili, sve sa cenom najnovijeg akta koji predstavlja hiperizdaju. Završnica će biti puna izazova; neću da zavaravam druge i sebe da nije tako. Ali moramo da idemo ka njoj, inače sigurno propadamo. Nemamo kud osim napred do pobede (ili bar delimične kapitulacije režima dok njegov nosilac još ima iluziju da su mu izlazna vrata otvorena, koja u dva koraka vodi ka njoj), kao kada su se naši preci našli u planinama Albanije. Takva nam je sudbina!