Dragomir Anđelković

Svet se drastično menja. Slabe oni koji nam decenijama rade o glavi. Da je Vučić u političkom smislu Srbin, on bi to iskoristio da poboljša poziciju našeg naroda. No, on tome zasigurno ne teži. Naprotiv! Zašto? Da krenemo u potragu za odgovorom „redom“.

Srpski spin diktator ima dva politička oca. Aci radikalskom Srbinu, to je bio Vojislav Šešelj. Pošto je „stari“ Vučić izgoreo u plamenu izdaje (prvo partijske kao uvod u nacionalnu), rođen je Alek Evroatlantista, čiji je otac Đerđ Soroš. Uprkos ideološkoj metamorfozi, doduše, „novi“ Vučić sačuvao je „idealni“ splet karakterno-političkih osobina čijoj kristalizaciji je prethodno bitno doprineo „vojvoda“ Šešelj, a koje su Borisa Lazića – koji je svoju knjigu pisao 90-ih godina prošlog veka – generalno navele da je nazove: „Politika sramno zanimanje“.

Autor se nije bavio Vučićem jer je on, onomad, bio još totalni marginalac spram J. B. Tita ili Maksimilijana Robespjera, ali danas se već kvalifikovao da bude junak nekog sličnog dela. Između ostalog i zato što je od svog naroda spreman da isisava krv i nju „donira“ Evroatlantistima, i to ne samo do juče živim, već i  posle pobede Trampa preminulim. Oni su postali vampiri, nemoćni u velikim geopolitičkim igrama, ali dovoljno moćni u malim, pa im Alek i dalje služi. Očito je ono što je od njih dobio, potkrepljeno raznim kompromitujućim materijalima tipa onih koje francuske službe imaju o Oskaru, dovoljno stimulativno da na perfidniji način nastavi da obavlja svojevremeno dodeljene zadatke.

Da se podsetimo o čemu se radi. „Klasični“ Evroatlantisti – oni koji su donedavno dominantno oblikovali zapadnu (geo)politiku – nasledili su austrougarske principe rešavanja srpskog pitanja. Njih će, u drugoj polovini 19. veka, od Beča usvojiti i London, koji je u Srbima video rusku avangardu. I tako smo stigli do onoga što nam se desilo posle pada Berlinskog zida, kada je antisrpsku politiku Josipa Broza – koga pojedini istoričari, zbog nacionalnih i geopolitičkih principa kojih se pridržavao, nazivaju „poslednjim Habzburgom“ -nastavila evroatlantska elita čiji je patrijarh pomenuti Soroš.

U vreme održavanja Berlinskog kongresa (1878) formulisan je – kako je to precizno rekao Radovan Kalabić – „habzburški geopolitički pristup Srbiji, koji se sastojao iz tri načela i tri ograničenja za Beograd: ni pogled preko Drine, ni pedalj južno od Mitrovice, ni milimetar zajedničke granice sa Crnom Gorom“.  Mala Srbija, faktički svedena na protektorat Austrougarske, trebalo je da bude okružena državama nad kojima je Beč planirao da uspostavi pokroviteljstvo (Rumunija, Crna Gora, Bugarska), i Albanijom,  koju je u slučaju daljeg urušavanja Turske želeo da stvori (i da joj pripoji Kosovo i Metohiju).

Srbiji je određeno da bude pastorče u zamišljenoj habzburškoj, internoj i eksternoj, „porodici naroda“. Sve srećom nije ispalo onako kako su u Beču i Londonu, ali i još nekim drugim geopolitičkim centrima moći želeli, pa su Srbi posle svojih pobeda u balkanskim ratovima i potom Prvom svetskom ratu, uspeli da objedine svoj nacionalni prostor.

Zbog jugoslovenskih iluzija naših elita, to smo, nažalost, uradili na način koji nas je – da sada ne širim istorijsku priču – doveo do toga da je „crveni car“ iz Zagorja 1974. godine naš državni status konačno redefinisao skoro potpuno onako kako je sto godina ranije Franjo Josif sa saradnicima odredio. I to u nečemu u još goroj varijanti, koja je podrazumevala (počevši od 1945) i etnički inženjering, tj. stvaranje uz pomoć državne sile novih nacija na račun srpske ili asimilaciju njenih delova kako bi srpstvo bilo trajno osakaćeno (Crnogorci, Muslimani ili današnji Bošnjaci, utapanje Srba katolika u hrvatski korpus, te Srba sa prostora Severne i Zapadne Vardarske Makedonije u ono što je konstituisano kao makedonski narod).

Pred kraj 20. veka, tokom epohe ratova za jugoslovensko nasleđe i onoga što im je neposredno prethodilo – uz sve velike greške našeg tadašnjeg vođstva – ipak smo uspeli da Vojvodinu, posle 1974. tek nominalno deo SR Srbije, 1988. funkcionalno reintegrišemo u sastav naše republike, da stvorimo i sačuvamo Republiku Srpsku (1992) na delu istorijski skoro cele srpske Bosne i Hercegovine, te da bar asimetrično oživimo srpstvo u Crnoj Gori. Što se tiče Kosova i Metohije, ono je na neko vreme vraćeno pod funkcionalnu vlast Beograda (1989) da bi 1999. bilo okupirano od strane NATO agresora. Bar smo dubinski, bez obzira na okupacionu glazuru, zadržali kontrolu nad severnim delom južne pokrajine (12 posto njene teritorije).

U takvim okolnostima na veliku scenu stupio je Aca Beščasni sa nalogom da u najgorem smislu bude novi J. B. Tito. Zbog onoga što je zatim uradio dobio još jedan nadima – Alek bez Kosova. Istine radi, treba reći da je otezao da isporuči ono što je prodao, razume se ne iz dobre namere prema Srbima, već kako bi dobio mogućnost da ostatkom Srbije što duže vlada kao vođa mafije, koji beskrupulozno eksploatiše stanovnike kvarta u kome deluje. Da bi produži rok svog trajanja od Briselskog sporazuma (2013) do stopostotnog prepuštanja kosovskog severa Albancima (2022) prošlo je stoga 9 godina.

Posle Kosova od njega se očekuje da asistira centralizaciji BiH, odnosno svođenju RS na njenu administrativnu jedinicu, i uz to omogući drastično povećanje autonomije Vojvodine. Sve to Aci Antisrbinu nije problem, ali ponovo postepeno, kako bi imao šta da daje u što dužem periodu, dok od naroda grabi sve preostale materijalne resurse. Što se Crne Gore tiče, da i zemlju koju smo dugo smatrali „srpskom Spartom“ ne zaboravim, tu je odradio ono što se od njega očekivalo koliko i sa Kosovom samo na drugi način: pomogao je njen ulazak u NATO protivno volji građana te zemlje.

Šta je bilo na našu nesreću, bilo je, a mi smo stigli do početka mirnodopskog ustanka u Srbiji krajem 2024. godine. Uporedo,  globalni tektonski potresi do kojih je došlo usled američkog geopolitičko-ideološkog kopernikanskog obrta, naizgled, stavili su tačku na sve ono što se na Zapadu očekuje od beogradskog kvislinga. Avaj, nije tako kada se malo dublje zakopa!

Setimo se evroatlantskih vampira o kojima je već bilo reči, koji i dalje obitavaju u pariskim i berlinskim podrumima, i odatle kontrolišu „naše“ Soroševeo čedo. Vučić, u skladu sa novom modom, napada evroatlantizam, ali nastavlja da radi za Evroatlantiste. Najbolje smo mogli da vidimo kako to izgleda, pre desetak dana, u OUN. Tada je Srbija, po ko zna koji put od 2022, ali prvi put posle promene u Beloj kući, podržala antirusku rezoluciju. Vučić nije smeo da se zameri Berlinu, Londonu ili Parizu. Opet, Rusima se ponizno izvinio jer ga je neko u našoj diplomatiji, kao, naivnog prevario. Bedno do kraja, ali to je Alek Beskičmenjak, koji i dalje igra na Soroševu muziku.

Evroatlantistički ekstremisti veruju da će posle Trampa američka politika da se vrati na staro, a onda će punom parom biti nastavljen i projekat komadanja srpskog prostora. Otuda, njega iznutra treba paralisati sada kada Srbi iz Srbije – na nominalno neokupiranom delu naše republike i na formalno okupiranom Kosovu – i van nje, mogu da krenu u protivofanzivu. Da se to ne bi desilo Alek, makar po duhu svoje politike Musliu, sada lukavo radi na svađanju Srba!

Novi zadatak mu je da Srbima iz Srbije ogadi Srpsku i naš tamošnji narod, a da Srbima iz RS, veliki deo građana Srbije perverzno predstavi kao evroatlantske jurišnike, što je zapravo baš Aleksandar Vučić sa svojim pratećim SNS orkestrom a ne studenti i većina „pobunjenih“ stanovnika naše zemlje. Rečno važi i za Kosovo i Metohiju, odnosno za razdor koji nastoji da napravi između tamošnjih Srba i onih sa prostora krnje Srbije.

Sve navedeno proba da realizuje tako što na SNS mitinge masovno dovodi Srbe iz RS, koje huška na sunarodnike istočno od Drine, dok njima, od onih prvih (RS braće), pravi revoltirajuće crvene marame. Kada su u pitanju Srbi sa Kosova i Metohije koji su egzistencijalno ucenjeni od strane tzv. „Srpske liste“ (faktički SNS-a za KiM), deo njih, prošaranih partijskim bojovnicima SL, najavio je da će dovesti u Beograd da postave šatore u parku pored Predsedništva, te čuvaju „našeg“ spin diktatora. Lažni car Alek ne brani Kosovo i Metohiju, već naš tamošnji nesrećni narod uz pomoć svojih kriminalaca koji rade sa albanskom narko mafijom, tera da glume njegove gardiste u Beogradu (oni mu ne trebaju u tom svojstvu, već služe kao statisti za javnost, a među njih će biti ubačeni partijski SS-ovci i mafijaške ubice, koji su spoljni krug tzv. obezbeđenja diktatora koji više ne veruje ni Kobrama).

Vučić tako želi da ubije dve muve jednim udarcem. Da dobije svežu „vojsku“ za obavljanje pomoćnih okupacionih radova u krnjoj Srbiji, te da njene stanovnike što više posvađa sa izmanipulisanom braćom zapadno od Drine i jugoistočno od Kopaonika. Za početak! Kasnije će se već sigurno setiti i kako da dodatno podgreje onaj „primorski“ srpski – crnogorsko-srbijanski – raskol.

To je nama dala borba lažnog Vučića maršala, za sticanje i očuvanje što većeg bogatstva za sebe i svoje potomke, ne samo na grbači, već i na zgarištima, srpskog naroda. Očito mora da nastavi pređašnjim putem, bez obzira na sve međunarodne promene, jer oni kojima služi mogu da mu onemoguće da u određenom trenutku pobegne sa plenom i nastavi da u blagostanju živi na nekom mondenskom mestu.

Za utehu uveren sam da u svemu tome neće uspeti. Suviše ozbiljno se digla Srbija, a srpski narod u njoj, kao i u Republici Srpskoj i našem privremeno okupiranom Kosovu, te u NATO uvučenoj Crnoj Gori, bez obzira na sve rečeno, dovoljno je zreo da masovno ne upadne u smrtonosnu zamku multiplikovanja samozatirućih srpskih podela. Setimo se na kraju i toga da su, iako na drugačiji način, Srbi naveliko dolazili u Beograd i tu podizali šatore, pred kraj vladavine Slobodana Miloševića. Verujem da i ta paralela nagoveštava politički kraj Aleksandra Vučića, te njegovo privođenje odgovornosti, naravno, ne pred stranim već nekim domaćim sudom!

Ostaje mi da samo dodam: pravda za Aleka. Ni više, ni manje od onoga što je zaslužio prema Ustavu i zakonima Republike Srbije!