Studentstki protesti su prerasli u široki društveni pokret koji se slobodno može nazvati srpskom revolucijom mladosti, duha i pameti. Ovo je onaj istorijski trenutak u kojem narod u celini doživljava ogromnu promenu i bukvalno postaje neprepoznatljiv. Primer je recimo Prvi srpski ustanak kojeg je podigla sirotinja raja koja je bukvalno preko noći postala oslobodilačka vojska sa državotvornom energijom. Mahom nepismeni ustanici su vrlo brzo došli na taj nivo svesti da shvate da im je u tom čitavom metžu neophodno da naprave školu iako su sve vreme bili u životnoj opasnosti. Dakle, u tom zanosu izazvanom revolucijom, ljudi su bili i spremni i sposobni da nadoknade vekove i priključe se tadašnjem  modernom svetu, tvrdi kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Nije samo istorija dobar pokazatelj za opis stanja u kojem ljudi mogu da urade stvari koje deluju nemoguće. Svako ko je u životu imao tu sreću da bude zaljubljen može da se priseti da je u tim trenutcima dok je imao leptiriće u stomaku mogao da uradi mnogo. Taj polet, elan i nada u lepu budućnost pored nekoga do koga ti je stalo su mogući samo zato jer mozak sam u tim trenutcima  blokira ne samo negativne misli i osećanja, nego i onu dozu svakodnevne racionalnosti koja tera čoveka na stalno preispitivanje. Tako recimo mladi zaljubljeni par ne razmišlja gde će živeti za 5 godina, već mu je dovoljna i klupa u parku. Zaljubljenima ne smeta kiša, sneg, vetar, jako sunce. Zaljubljeni se ne obaziru puno na kritike, povike, pridike, savete već prave svet za sebe i po svojoj meri.

Mišljenja sam da je dobar deo naroda sada upravo u fazi koja se može opisati zaljubljenošću. Svi jedva čekamo da se vidimo na nekom od skupova i da jedni drugima prenosimo dobre vibracije i nadu u bolje sutra. Nikome ne smeta jak vetar, kiša, mraz ili bilo koja vremenska prilika i neprilika. Niko ne krije emocije nego se javno smeje, plače, raduje, tuguje. I ono što je jako važno, skoro pa niko se ne obazire na priče koje dolaze sa strane što je jedan od važnijih razloga zbog kojeg sve ovo i izgleda kako izgleda i donosi ovakve rezultate.

Međutim, brojni su ološi koji po zadatku mrače čitavu situaciju pokušavajući da razveju tu pozitivnu energiju i misli. Jedna grupa je zadužena da priča kako ljudi koji izlaze na proteste nisu jedni za druge. Pa tako nacionalnima pričaju o tome da ne treba da idu sa građanistima, EU pristalicama da ne treba sa proruskim, hrišćanima da ne treba sa muslimanima i tako redom. Oni su poput onih koji zaljubljenom muškarcu pričaju da im devojka nije prebolela bivšeg, ili pak devojci kako joj momak švrlja.

Druga ekipa je zadužena da objašnjava kako će sve da doživi brodolom i da su sve ljubavi tužne na kraju. Navodiće sijaset primera iz života i literature da to pokrepe. Njima su slični brojni analitičari po alternativnim medijima koji svaki dan dokazuju na primerima nesupelih protesta da će i ovaj biti takav. I konačno, ubedljivo najgori, najpokvareniji i najopsniji su oni koji sada traže da se javno iznesu planovi što kratkoročni što dugoročni. To su oni koji svaki dan pitaju šta će biti 16. marta ili pak kakvo će biti društveno uređenje nakon pada vlasti ili da li se ide ka EU ili Rusiji.

U svakodnevnom životu pandan ovima bi bili dužebrižnici koji zaljubljeni par svako malo ispituju o tome gde će živeti, od čega će školovati decu koja u tom trenutku još nisu ni začeta i brojna slična pitanja koja se u principu uvek nekako reše jer je u prirodi čoveka da se problemima bavi onda kada oni naiđu, a ne da se ubija unapred razmišljajući o tome šta sve može da se desi u budućnosti i da već sada ima jasan odgovor i plan šta i kako.

Moramo se svi čuvati raznih mračnjaka. A pogotovo moramo čuvati studente koji su glavni razlog ove nacionalne renesanse i zaljubljenosti. Zato u što vrećem broju moramo doći U beograd 15. marta bez da taj dan proglašavamo danom D, već da se ponovo vidimo i jedni drugima napunimo baterije za nastavak ovog maratona u koji smo svi zajedno krenuli. Nakon 15. doćiće 16. pa 17. mart i tako redom.

Vučić i njegova mafija će pasti možda i pre objavljivanja ovog teksta, a možda i tek krajem ove godine. Ali izvesno je da će pasti, a da već sada stanje u društvu i državi nije isto kao što je bilo i da se nikada više neće vratiti na ono staro. Primera radi, za ovih 100 i kusur dana koliko traju blokade, Vučićeva mafija je pretrpela štetu od više od milijardu evra. To je novac koji nisu uspeli da isisaju iz budžeta tako da je to ujedno i direktna korist koju je država doživela.

Takođe, svaki dan su svađe u kartelu sve prisutnije, a oni namazaniji već traže neki izlaz. Tako je jedan ministar blizak Vučiću svoju decu već upisao u školu u Londonu, a jedan „tajkun“ je hteo da proda svoj biznis strancima i da sa tim parama ode van zemlje, međutim uhapšen je pre obavljanja transakcije zato što to nije prijavio vladajućoj porodici, a mlađi brat ima potraživanja. Tako da je dosta toga na našoj strani, ali naravno da još nije gotovo i da postoji opsanost da se nešto loše dogodi.

Međutim, nema potrebe to non stop gurati u prvi plan. Svako ko je normalan zna da je to sastavni deo života i gura dalje. Zato idemo vedri nasmejani i odlučni u srpsku revoluciju mladosti, pameti i duha!