Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Arapska pobuna, koja je imala za cilj oslobođenje od turske okupacije, završila se vojnom pobedom i političkim porazom do koga je došlo zahvaljujući izdaji Engleza i Francuza. Sporazumom Sajks-Piko, te dve evropske imperije odlučile su da, posle Prvog svetskog rata, podele arapske zemlje. Do te izdaje moglo je da dođe samo uz podršku Rotšilda, koji su insistirali na rekonstrukciji Palestine kao jevrejske države.

Nahum ben Džozef Semjuel Sokolov, vođa cionističkog pokreta, odbacio je predlog Forin ofisa u kome je Palestina definisana kao „azil“ ili „utočište“. Umesto tog rešenja, na kraju je prihvaćena sporna formula, koju su kreirali Sokolov i lord Lajonel Rotšild. U toj deklaraciji ne spominje se jevrejska država, ali postoji kvalifikacija „jevrejski nacionalni dom“.

Ramsen Mekdonald, član engleskog pregovaračkog tima, sažeo je svoja sećanja: „Podsticali smo arapsku pobunu u Turskoj, obećavajući im da ćemo ih podržati u nameri da stvore arapsko kraljevstvo, koje će obuhvatiti i Palestinu. Istovremeno smo ohrabrivali Jevreje da nam pomognu. Njima smo obećali da će Palestina biti stavljena njima na raspolaganje i upravljanje. Dok se pripremao sporazum o podeli teritorija, Egiptu smo obećali podršku ako učestvuje u arapskoj pobuni. To je priča o gruboj dvoličnosti i mi ne možemo izbeći osudu.“

Šta je tačno Mekdonald mislio kad je rekao da su Jevreji ohrabrivani da pomognu u ratu protiv Turske, a da će zauzvrat dobiti Palestinu? Kako je trebalo da Jevreji pomognu? Mobilisanjem jevrejskih muškaraca iz drugih država da se bore na strani Arapa? Ne, to se nije dogodilo, cionisti nisu pružili pomoć u ljudstvu. Umesto toga, oni su ubedili američki Kongres da objavi rat Nemačkoj, što je bilo suprotno želji 87 odsto američkih građana. Iza leđa Arapa, čiji preci su živeli u Palestini 7.000 godina, Britanci su Amerikancima obećali da će tu teritoriju prepustiti cionistima. Rezultat tih tajnih pregovora bila je deklaracija, koju su uskladili britanski ministar spoljnih poslova Artur Džejms Balfur i francuski baron Edmund de Rotšild, kojom se Britanija obavezala na podršku stvaranju jevrejske vlasti nad Palestinom.

U Britaniji se čulo samo nekoliko glasova pisaca, koji su protestovali zbog te deklaracije. Arnold Tojnbi je deklaraciju nazvao „nesrećom“. Olivija Marija O’ Grejdi je izjavila: Engleska i njeni saveznici neprekidno su tvrdili da se bore za slobodu celog sveta. Kakva je to sloboda koju promoviše Balfurova deklaracija? Sa kojim pravom Britanija raspolaže teritorijama drugih naroda? Na kom moralnom osnovu može da se traži da jedan narod uspostavi svoj ‘nacionalni dom’ na zemlji drugog naroda? Palestina ne pripada Britaniji.“

Pukovnik Tomas Edvard Lorens (Lorens od Arabije), nije ćutao nad izdajom Arapa: „Znao sam da će, ako dobijemo rat, obećanja Arapima ostati mrtva slova na papiru. Ipak, arapska inspiracija je bila naše glavno oruđe za pobedu na ‘Istočnom ratu’. Zato sam ih uveravao da će Engleska održati reč i slovom i duhom. Na kraju, umesto da budem ponosan na sve što smo zajedno uradili, bio sam ogorčen i postiđen.“

Pukovnik je imao dobar razlog da se stidi. Dok su se Arapi borili i umirali za Englesku, njen ministar spoljnih poslova Balfur menjao je Palestinu za jevrejsko obećanje da će uvesti Sjedinjene Države u rat na strani Engleske. Na toj osnovi nastao je sporazum Sajks-Piko o podeli arapskih zemalja posle rata.

Tako su stvoreni uslovi za nesreću, koja je sustigla palestinske Arape 1948, kad su cionistički Jevreji zauzeli „lebensroum“ silom oružja. Cionisti ne bi dobili priliku da vojno osvoje tu arapsku zemlju da Ujedinjeno Kraljevstvo nije tri decenije omogućavalo ulazak jevrejskih imigranata u Palestinu protivno volji i uprkos prostestima arapskog stanovništva. Arapski starosedeoci su postali žrtva britanske politike.

Ovde leži seme katastrofe, poreklo nemira koji traju do danas u Palestini. Pošteni ljudi, poput onih iz pravoslavne jevrejske grupe Naturei Karta, dobro su poznavali istoriju rasprodaje Arapa, koja je sadržana u deklaraciji koju su nametnuli Balfur i Rotšildi. Pripadnici tog pokreta su se protivili cionističkom prisustvu u Palestini.

Što se tiče hrišćana Evrope i Amerike, oni su pali u stanje ravnodušnosti prema sudbini „drugih stanovnika“ Palestine. Nije im na čast što su se odrekli etike oličene u Hristovim rečima: „Drugima ne čini ono što ne bi želeo da oni čine tebi“.

Filozofi, istoričari i naučnici su kroz vrekove postavljali pitanje: „Zašto ratove uvek započinje takozvana elita, koja vlada nacijama?“ Henri Klej je, kao jedan od razloga, naveo da, kad god postoji neki problem među narodima, vladari to predstavljaju kao pretnju, koja može da se otkloni samo ratom. Drugi i možda najvažniji razlog je ekonomskog porekla. Pošto je kontrola finansijskog i bankarskog sektora u rukama elite, poznato je da ona pobuđuje na rat zarad ekonomske dobiti. Međunarodni bankari su požnjeli ogromna bogatstva tokom Prvog svetskog rata. Takođe, Rotšildi su stekli veliku zaradu finansiranjem obe strane u američkom građanskom ratu.

Postoji i teorija Bertranda Rasela, koji ukazuje na činjenicu da ratovi smanjuju populaciju. Prema stavu Komiteta 300, na svetu ima previše ljudi, koji alarmantnom brzinom iscrpljuju prirodne resurse. Kao „rešenje“, Rasel navodi eliminaciju onih koje je nazvao „beskorisnim jedačima“.

Deset miliona mrtvih u Prvom svetskom ratu nije bilo dovoljno da se zadovolji Rasel, koji je promovisao ideju da pandemije kuge i drugih bolesti treba širiti u redovnim intervalima da bi se zbrisali „beskorisni jedači“, koji su izbegli smrt u ratovima. Pandemija AIDS-a je bila namerno izazvana sa očekivanjem da će zbrisati milione ljudi iz fonda „viška stanovništva“.

Vlada Sjedinjenih Američkih Država učestvovala je u izdaji Arapa nakon Prvog svetskog rata. Vilijem L. Lenger, profesor istorije na Harvardu, opisao je političku situaciju tokom tog rata: „Palestina je trebalo da bude pod međunarodnom administracijom, odnosno pod francuskom i britanskom upravom, dok je ostatak Arabije trebalo da bude organizovan kao arapsko kraljevstvo ili federacija arapskih država. Sporazum Sajks-Piko nije bio u potpunoj kompatibilnosti sa drugim sporazumima, koji su sklopljeni sa arapskim vođama.“ 

Da li je postojaa prethodna istorija takvih akcija od strane SAD-a? Da li je predsednik Vudro Vilson odobrio takav ishod rata? Da li je Vilson vodio takve pregovore u skladu sa ustavom i zakonima SAD-a? Da li je američki predsednik vodio nezvanične pregovore sa privatnim licima, koji su, naposletku, postali deo obaveza vlade SAD-a?

Posledice odluka predsednika Vilsona za SAD i američki narod bile su dalekosežne i ponižavajuće. Štaviše, američkoj javnosti nikada nije objašnjeno zašto je Balfur svoju deklaraciju podneo Rotšildima na prihvatanje. Već samo taj detalj je dovoljan da se ta deklaracija smatra lažnim dokumentom, koji ne obavezuje SAD ili bilo koju drugu državu.

Profesor Lenger je analizirao i opisao položaj Arapa i postupke Britanije tokom pokušaja da preokrenu tok rata na Bliskom istoku i dođu do pobede nad Turskom: „Lord Kičener (komandant britanskih snaga) ponudio je Huseinu, velikom šerifu Meke, uslovnu garanciju nezavisnosti. Posle šestomesečnih pregovora, Britanci su prihvatili Huseinove predloge, ostavljajući neodređena pitanja statusa Bagdada i Basre, kao i sferu francuskog uticaja u Siriji. U tom sporazumu se ne pominje „jevrejski dom“ u Palestini. Napadom na turski garnizon u Medini, 5. juna 1916, počela je arapska pobuna. Dva dana kasnije, Husein je proglasio nezavisnost Hidžaza. Britanska vlada je 15. decembra 1916. priznala Huseina kao kralja Hidžaza i svih Arapa.

Tokom svih tih pregovora o vojnoj i političkoj saradnji, Palestina nije bila tema. Da su Britanci insistirali na tome da Palestina, posle rata, postane „jevrejski dom“, Arapi se ne bi uključili u rat.

Britanci i Arapi su 21. decembra 1916. godine zauzeli El Ariš. Četiri meseca kasnije bili su primorani da se, usled velikih gubitaka, povuku pred turskim i nemačkim snagama. Sredinom te godine počeo je da se na sceni pojavljuje spektakularni ratni heroj pukovnik Tomas E. Lorens, koji je podstakao Arape na oslobodilački ustanak. Pod njegovom komandom izvršeni su briljantni gerilski udari na turske garnizone i železničke pruge. Postoje nesporni dokazi da su borbe duž turske komunikacijske veze od Hidžaza do Akabe vodile isključivo arapske snage pod komandom Lorensa od Arabije. U te akcije nisu bile uključene ni britanske trupe, ni bilo kakve jevrejske snage.

Lenger i drugi istoričari lako priznaju da Britanci bez pomoći Arapa ne bi uspeli da isteraju Tursku iz Arabije i Palestine. Potpuno su nelogične tvrdnje da su Arapi prihvatili Lorensova obećanja i pokrenuli pobunu, a da su znali da će nagrada za njihovu borbu biti „Otadžbina za Jevreje“.

U nastavku svoje analize, Lenger kaže: „Novi britanski komandant na palestinskom frontu, general Edmund Alenbi, započeo je napredovanje u oktobru 1917. godine. Alenbi je 9. decembra zauzeo Jerusalim. Nastavak napredovanja je odložen jer je Alenbi morao da velike kontingente svoje vojske pošalje u Francusku, gde su se britanske trupe suočavale sa velikom krizom, teškim gubicima i pobedničkom ofanzivom nemačkih snaga. U Mesopotamiji i Palestini ostalo je tek nekoliko britanskih garnizona i trupa za snabdevanje.

Iako Lenger tvrdi da su britanske snage stavile tačku na tursko prisustvo u Palestini, to su uradili Arapi. U Palestini nije bilo britanskih, francuskih ili jevrejskih vojnih snaga. Pukovnik Lorens je bio užasnut Lengerovim izveštajem koji se pojavio u londonskom Tajmsu. Bez svoje vojske, general Alenbi je morao da se oslanja na arapske snage u ratu protiv Turaka. Samo su arapski pobunjenici zaslužni za oslobođenje Palestine od Turske, do koga je došlo 8. septembra 1918. godine. Lenger navodi: „Britanci su razbili turske linije u blizini Sredozemnog mora, posle čega je britanska mornarica, potpomognuta Arapima, pod komandom pukovnika Lorensa na kopnu, mogla da krene ka severu.“ I ovde Lenger pokušava da minimizira ključnu ulogu koju su imale arapske snage, koje su vodile veći deo borbi na Bliskom istoku.

Istoričarka O’ Grejdi je iznela svoje mišljenje o događajima u Palestini: „Dok je Sveta zemlja bila pod kontrolom Turaka i Nemaca, jevrejske šanse da dobiju Palestinu bile su veoma blede. Britanija je znala da bi dobila podršku uticajnih Jevreja širom sveta kad bi im garantovala da će posle rata Palestina postati jevrejsko uporište. Britanska vlada je s tom namerom otvorila pregovore u februaru 1917. Ser Mark Sajks je bio glavni posrednik, a lord Balfur je u novembru te godine poslao finalni predlog Lajonelu Rotšildu, nekrunisanom kralju Izraela.

To pismo je postalo poznato kao „Balfurova Deklaracija“ i u njemu se navodi: Dragi lorde Rotšild, veliko mi je zadovoljstvo da vam prenesem, u ime Vlade Njegovog Veličanstva, sledeću deklaraciju u znak saosećanja sa jevrejskim cionističkim težnjama. Vlada Njegovog Veličanstva sa naklonošću gleda na uspostavljanje nacionalnog doma za Jevreje u Palestini i daće sve od sebe da se ostvari taj cilj, uz jasno opredeljenje da neće učiniti ništa što bi moglo naneti štetu građanskim i verskim pravima nejevrejskih zajednica u Palestini ili ugroziti prava i politički status koje uživaju Jevreji u bilo kojoj drugoj zemlji. Bilo bi mi drago ako pristanete da sa ovom Deklaracijom upoznate Savez cionističkih pokreta.“

U izveštaju o tom pismu, cionisti su istakli: „Balfurova deklaracija je s pravom tako nazvana. Ne samo zato jer to istorijsko pismo pripada ser Arturu Balfuru, već i zato što je on, više nego bilo koji drugi državnik, odgovoran za sprovođenje politike koja je sadržana u Deklaraciji.“

U istorijskim arhivima ne postoji dostupna nijedna referenca, koja bi upućivala na to da su Lorens od Arabije, šerif Husein ili bilo koji drugi vođa naroda koji žive u Palestini, konsultovani od strane Balfura ili Sajksa.

O’ Grejdi navodi: „Ništa nije dalje od istine nego tvrdnja da je Balfur autor Deklaracije. Originalni nacrt su napisali sami Jevreji. Deklaraciju je uređivao sudija Brendeis, krajnje levi socijalista američke Demokratske partije, koji se u Vrhovnom sudu SAD-a našao zahvaljujući podršci cionističke organizacije. U pregovorima, koje su vodili Balfur i lord Rotšild, nisu bili uključeni pukovnik Lorens i šerif Husein, pa ni bilo koji ovlašćeni predstavnik američkog Kongresa. Brendeis je delovao isključino kao privatno lice, kao državljanin SAD-a, ali ne i kao portparol Stejt departmenta. Predsednik Vilson je odobrio Deklaraciju, a to pokreće važna pitanja: Kada je Vislon uključen u razgovore između Balfora, Lionela Rotšilda i Brendaisa? Da li je Vilson postupao u ulozi predsednika SAD-a ili samo u svoje ime? Da li je Kongres ratifikovao Vilsonove akte i da li su oni finansirani odlukama Kongresa? Ništa nije više ponizilo Sjedinjene Države od te Deklaracije, koju su pripremili Brendeis, koji nije imao nikakvu državnu funkciju, i Lajonel Rotšild, koji nije imao zvanični položaj u britanskoj vladi.“

Aktivnosti iza scene objasnio je dr Jakob de Has u svojoj knjizi „Biografija pravde“: „Značajan broj nacrta (Balfurove Deklaracije) sačinjen je u Londonu i prosleđen Sjedinjenim Državama preko Ratne kancelarije, a adresiran je na Američki cionistički politički komitet. Američka prevlast u ratnim savetima navela je Britance da, pre njenog objavljivanja, traže saglasnost i odobrenje predsednika Vilsona za Deklaraciju. Posle najneophodnije revizije, Vilson je delovao preko pukovnika Hausa, koji je bio potpuno posvećen cionističkim ciljevima. Sve savezničke vlade su dale odobrenje za objavljivanje Deklaracije. U cionističkim interesima radile su vlade SAD-a, Britanije, Francuske, Italije i Rusije. To pokazuje koliku su moć imali cionisti!

Oko Deklaracije, koju su pripremili cionisti, konsultvane su samo vlade ratnih saveznika, ali ne i šerif Husein i ostale arapske vođe ili narod Palestine. Čak ni američki Kongres nije znao ništa o tajnim pregovorima o stvaranju „jevrejskog doma“ na teritoriji Palestine.

Većina istoričara sumnja da bi ta britanska i jevrejska intriga mogla da bude prihvaćena bez uloge koju su odigrali pojedinci iz vrha Sjedinjenih Američkih Država. Pregovori su vođeni u tajnosti, ali kad je sve završeno, kad su nastupili nepopravljive posledice, a uzroci izgubljeni u magli prošlosti, političari su skloni da pišu memoare i da se hvale tajnim podvizima koji su svojevremeno potresali svet. Takav je primer sa gospodinom Semjuelom Lendmanom, koji je bio počasni sekretar Drugog ujedinjenog cionističkog saveta Velike Britanije, urednik časopisa Cionist i advokat Cionističke organizacije, a kasnije je bio pravni savetnik Nove cionističke organizacije. Pod naslovom „Velika Britanija, Jevreji i Palestina“, Lendman je 7. februara 1936. godine u londonskom časopisu Jevish Chronicle napisao sledeće: „U kritičnim danima rata, 1916. godine, kad je poraz Rusije bio neizbežan, a jevrejsko mišljenje je uglavnom bilo suprotstavljeno ruskom, postojala je nada da će Nemačka, ako pobedi, Jevrejima dati Palestinu. Bilo je nekoliko pokušaja od strane saveznika da uvedu Ameriku u rat na svojoj strani. Pokušaji su bili neuspešni. Gospodin Žorž Piko, iz francuske ambasade u Londonu, koji je u to vreme bio u kontaktu sa pokojnim ser Markom Sajksom, sekretarom kabineta Vlade Njegovog Veličanstva, predložio je predstavnicima britanske i francuske vlade da je najbolji, a možda i jedini, način da se američki predsednik navede da uđe u rat, uspostavljanje saradnje sa jevrejskim cionističkim organizacijama. To je moglo da se uradi samo ako im se obeća Palestina. Time bi saveznici mobilisali nesumnjivo moćnu cionističku silu u Americi i drugde u svetu. Pritom, trebalo je iskoristi prednost u tome što je predsednik Vilson pridavao najveći mogući značaj savetima sudije Brendaisa. Ser Mark Sajks je dobio dozvolu Ratnog kabineta da ovlasti gospodina Džejmsa Malkolma da pristupi cionistima s tim predlogom. Cionisti su izvršili svoj deo obaveza i pomogli su da se Amerika uvede u rat. Balfurova Deklaracija, od 2. novembra 1917. bila je samo javno potvrđivanje usmenog sporazuma iz 1916. godine. Usmeni dogovor je sklopljen uz prethodni pristanak i odobrenja ne samo britanske, francuske, američke i drugih savezničkih vlasa, već i arapskih vođa. Džejms Malkolm je, sa ovlašćenjem britanskog Ratnog kabineta, objasnio gospodinu Sokolovu, vođi cionista, da će Engleska dati Palestinu Jevrejima u zamenu za cionističku pomoć u navođenju Sjedinjenih Država da se uključe u rat. Ser Mark Sajks i gospodin Malkolm su obavestili arapske predstavnike u Londonu i Parizu da bi, bez pomoći Sjedinjenih Država, bilo vrlo problematično oslobađanje Bliskog istoka i stvaranje arapskih država. Arapi su se stoga morali složiti da Palestina pripadne Jevrejima, kako bi oni uticali na Sjedinjene Države.“

Lendmanove tvrdnje treba primiti sa rezervom. Postojali su značajni dokazi iz kojih bi mogli da se izvuku tačni zaključci, ali i oni su prekriveni velom tajne. Ovakve pregovore svaka vlada, po prirodi stvari, uvek vodi daleko od javnosti, ne ostavljajući pisane dokaze, koji nastaju u vreme transakcije.

Ni posle dugog i marljivog istraživanja nisam uspeo da pronađem imena „arapskih predstavnika u Parizu i Londonu“, koji su navodno obavešteni o zaveri i izneveravanju obećanja datih Huseinu bin Aliju, šerifu Meke i Medine, i pukovniku T.E. Lorensu. Ni gospodin Lendman ne imenuje te misteriozne „predstavnike Arapa“. Postavlja se pitanje zašto nije naveo njihova imena. Sve ostale učesnike u toj intrizi navodi po imenu, samo Arapi ostaju anonimni?

Sasvim je jasno da pukovnik Lorens i Husein bin Ali nisu bili obavešteni o onome šta se dešava. Dok su oni rizikovali svoje i živote svojih saboraca u ratu protiv Turske, saveznički političari i uticajni cionisti kovali su zaveru, koja je imala za cilj stvaranje „jevrejskog doma“ u Palestini. Ne postoji nijedan zapis koji bi mogao da potvrdi da su ta dva čoveka, Lorens i Husein, znali bilo šta o tajnim pregovorima sa cionistima, niti da je od njih traženo da pošalju svoje predstavnike u London i Pariz. O tim dešavanjima nije bio obavešten ni američki narod, koji je gurnut u rat, a sve zarad interesa cionista, predvođenih dinastijom Rotšild.

Cena tog projekta objavljena je u knjizi istoričara Huberta Heringa: „Da bi cionisti dobili Palestinu, platili smo životima 126.000 mrtvih i 234.000 osakaćenih Amerikanaca. Pretrpeli smo ogromnu štetu, koju su udarci ratne histerije naneli moralu naše nacije. Podneli smo i finansijske gubitke. Račun za rat je iznosio 53 milijarde dolara, a indirektna šteta je mnogo veća.“

(U sledećem broju: Rasprodaja ukradene arapske zemlje)