Naprednjački kartel pojačava represiju, hapsi studente, profesore, advokate, paore i sve ostale građane, koji traže pravdu. Pre Vučića, samo je nemački major Paul Kenig, poslao naoružanu silu u Prvu kragujevačku gimnaziju. Srpski tiranin još nije naredio streljanje đaka i studenata, ali na beogradski Pravni fakultet je poslao policajce sa dugim cevima. Sudski postupci se vode protiv nekoliko stotina učesnika u protestima, a Vučić je, preko svojih marioneta u Crnoj Gori, pokrenuo i postupak protiv Emira Kusturice, pokušavajući da mu otme zgradu, koju je režiser kupio pre 28 godina. Na udaru se nalaze Novak Đoković, Miloš Biković, Dejan Bodiroga i svi ostali kritičari zločinačke vlasti. Vučićeve pretnje osvetom svima koji su mu se zamerili analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

U borbi za slobodu mora da se strada. Taj politički aksiom Kurcija Malapartea, istaknut u njegovom delu „Tehnika državnog udara“, potvrđen je i u aktuelnoj borbi studenata i građana za oslobođenje Srbije od tiranije Aleksandra Vučića i njegovog kartela.

Petomesečni protesti protiv režimskog kriminala i korupcije već su dali rezultate, koji neminovno vode do promena. Srbija se oslobodila straha od Vučićevih batinaških eskadrona, korumpiranih delova policije, tužilaštva i sudova, pa i od njegovih medijskih trovačnica. Pešačkim i biciklističkim marševima kroz srpske, a potom i evropske,  gradove gradove i sela studenti su pokrenuli energiju koja je podigla ceo narod. A kad narod ustane, tiranin pada.

U političkom ropcu, Vučić pokušava da odloži trenutak suočenja sa istinom i pravdom. Organizuje i predvodi brutalne političke, policijske, pravosudne, medijske i nasilne kampanje protiv svakoga ko mu se suprotstavi. Prvi su se na udaru našli „dežurni krivci“, politički aktivisti koji se godinama suprotstavljaju naprednjačkom teroru, i to ne jalovim skupštinskim i medijskim debatama, nego na ulici, na jedinom mestu gde Vučić može da bude oboren.

Srđan Žunić, osnivač pokreta Ujedinjeni narod Srbije, uhapšen je početkom marta, zbog navodnih „pretnji nasiljem i pozivanjem na linč nosioca javnih funkcija“. Istog dana i pod sličnim optužbama, uhapšen je i Petar Đurić, lider pokreta „Ćale, ovo je za tebe“.

Nekoliko dana kasnije, po nalogu Višeg javnog tužilaštva, u pritvoru je završio i bivši narodni poslanik Srđan Nogo, kome se na teret stavlja da je preko društvenih mreža pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Tužilaštvo je saopštilo da je Nogo pretio smrću Vučiću, kao i da je pozivao građane da ubijaju policajce. Dejan Ilić, autor portala Pešanik, uhapšen je zbog širenja panike. Pod optužbom da je, objavom na Fejsbuku, ugrozio sigurnost predsednika države, policija je, po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, opet uhapsila Zorana Đajića, geologa koji je prvi javno, dan posle pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, raskrinkao Vučićevu laž da nije bilo rekonstrukcije tog dela zgrade, pod kojim je ubijeno šesnaestoro ljudi. Đajić je i lično bio angažovan u tom projektu, upozoravao je izvođače radova i nadzorni organ na propuste, ali niko nije reagovao, što je dovelo do masovnog ubistva. Zbog tih izjava, Đajić je već bio privođen, pritvaran i saslušavan.

Režimske sluge iz tužilaštva i suda nisu mogle da ga na duži rok strpaju iza rešetaka zbog stručnih analiza, ali pritvor do trideset dana određen mu je sredinom aprila zbog objave u kojoj je napisao: „Odgovor dezinformeristima: Moj stav je jasan, narod treba da izglasa smrtnu kaznu Vučić. Ne bih da se desi da ga neko kasnije pusti iz ludnice, pa da opet krene da okuplja naciste i kriminalce oko sebe. Srbi imaju kratko pamćenje, pa za svaki slučaj – glogov kolac pride!“

Tokom poslednjih pet meseci, otkad su pokrenuti protesti, od 20. novembra 2024. do 20. aprila 2025, uhapešno je 442 studenta i 309 građana, među kojima su i mnogi politički aktivisti, ali i poljoprivrednici, lekari, prosvetni i zdravstveni radnici. Ne zna se tačan broj sudskih postupaka, koji su pokrenuti protiv ljudi, koji su pritvarani pod optužbama za remećenje javnog reda i mira i nasilničkog ponašanja. Međutim, zna se da nije kažnjen nijedan režimski nasilnik, koji je povređivao građane na protestima. Nisu kažnjeni ni novosadski policajci, koji su u policijskoj stanici osakatili 74-godišnjeg Iliju Kostića, pa ni naprednjački „lojalisti“, koji su, po Vučićevom nalogu, automobilima gazili studente prilikom blokada ulica.

Vučić je odbio zahteve studenata i građana da izvršna vlast omogući državnim institucijama, odnosno pravosuđu, da samostalno i profesionalno sprovede istragu i sudski postupak, koji bi završio kažnjavanjem svih odgovornih za masovno ubistvo pod nadstrešnicom. Zahtev za kažnjavanjem učesnika u smrtonosnoj korupciji nije prihvatljiv za Vučića jer se on, kao što je poznato, nalazi u vrhu te piramide zla. Korupcija je njegova osnovna privredna delatnost, koja mu je omogućila da postane najbogatiji politikant u Evropi, a njegovim saučesnicima da zgrnu milijarde evra iz projekata kakav je bila i rekonstrukcija novosadske Železničke stanice. U škripcu, Vučić se lako i brzo odlučio da od istine i pravde zaštiti sebe i da uništi sve koji mu smetaju.

Da bi se izvukao od odgovornosti, upropastio je školsku godinu za 250.000 studenata. Na taj način naneo je nesagledivu štetu studentima, njihovim roditeljima, pa i celom obrazovnom sistemu, i to na duži rok. Problemi će se nastaviti i tokom sledeće školske godine. Iako će se Srbija do tada osloboditi Vučićeve tiranije, ostaće posledice kao što je problem sa organizovanjem predavanja za aktuelne brucoše, koji će morati da ponavljaju godinu zajedno sa onima koji će tek upisati fakultet. Predavanja, smeštaj studenata i organizacija nastave, sve je ugroženo.

Nesposoban da se zaustavi u širenju zla, Vučić svakodnevno pojačava nezakonit pritisak na profesore.

Poslednjeg dana nastave, pred uskršnji raspust, Vučić je naredio da policija upadne u Prvu kragujevačku gimnaziju i silom omogući održavanje nastave, iako za to nije postojala većinska odluka nastavnog kadra. Uniformisani ljudi s naoružanjem, poslednji put su upadali u kragujevačke škole pre 84 godine, po naređenju nacističkog majora Paula Keniga, komandanta I/724 puka nemačke okupatorske armije. Sada je to uradila srpska policija, po komandi vrhovnika Vučića. Ipak, naprednjački okupatori još nisu primenili krajnju meru i streljali đake.

Policija, sve s dugim cevima, upadala je i na beogradski Pravni fakultet. Zasad, nije bilo pucanja u studente i profesore, ali, po Čehovljevom dramskom pravilu, puška koja se pojavi u prvom, mora da opali u poslednjem činu predstave.

U svojoj morbidnoj predstavi, Vučić pojačava pritisak na egzistenciju nastavnika. Prema procenama, koje iznose određeni sindikati prosvetnih radnika, više od 6.000 nastavnika u srednjim školama već tri meseca ne dobija platu. Nezakonit udar na kućne budžete prosvetara u štrajku nije dao rezultate, koje je očekivao Vučić. Sve beogradske gimnazije, izuzev Petnaeste, i dalje se nalaze u blokadi nastave. Da bi se to promenilo, vlast primenju drakonske mere.

Po nalogu sad već bivše ministarke prosvete, Slavice Đukić Dejanović, počelo je sa smanjenjem ili ukidanjem plate nastavnicima, a onda se prešlo na otvorene pretnje otkazima i sudskim postupcima. Inspekcija, koju je eks-ministarka Đukić Dejanović, poslala u najveću kraljevačku osnovnu školu „IV kraljevački bataljon“, predložila je pokretanje disciplinskog postupka i otkaz za svih 88 nastavnika zbog navodnog „nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece za vreme štrajka“, pa i za „političko delovanje“.

Gde je stala Đukić Dejanović, nastaviće Dejan Vuk Stanković, novi ministar prosvete. Njegov lik i delo garantuju dodatno povećanje terora nad đacima, studentima i nastavnicima.

– Jedina greška koju su napravile institucije Republike Srbije je ta što nisu preventivno delovale, odnosno nisu primenile nasilje u prva tri dana ovih blokada nastave i završile sve tako što bi razvlastile plenume i sprečiće širenje blokada i protesta. Nema to kod mene, ja bih to drugačije. Zna se kako se to završava, nema tu šta da se priča. Nema blokada, ajd’ zdravo! Idite, ako hoćete, na ulicu, pa protestujte, ali nema blokade nastave. Takođe, tako treba rešiti i blokade saobraćaja. Lepo policija napiše prekršajne prijave, pa kazne po 50.000 ili 100.000 dinara i ajd’ zdravo. Ne bi meni rektor postajao politička ličnost. Bio bi smenjen. Hoćeš da vodiš univerzitet ili nećeš? Ne zanima me! Leks specijalisom bih ga smenio. Promenio bih Zakon o univerzitetu i etatizovao fakultet. Hoćete upravljačku autonomiju da zloupotrebite za političke svrhe. Ne može, gotovo! – govorio je Dejan Vuk Stanković ono što Vučić želi da čuje i čime se kandidovao za ulogu grobara prosvete.

Ne čude takvi stavovi Stankovića. Izgled ne vara, njegov mentalni sklop je usaglašen sa njegovim fizičkim dizajnom. O tome je javno svedočilo i nekoliko studentikanja sa Učiteljskog fakulteta, gde im je on držao nastavu. One su ga optužile za seksualno zlostavljanje, a u jednu emisiju na Televiziji Hepi uključila se i žena koja se predstavila kao majka 16-godišnje devojčice koju je, kako ona tvrdi, silovao novi ministar. Po društvenim mrežama se šire objave Stankovićevih bivših studentikanja, koje opisuju njegovo nedolično ponašanje, kako ih je sablažnjavao pozivima na kupanje, piće i provode, pa i pričama o porno filmovima.

Takav, Dejan Vučić Stanković zaista zaslužuje mesto u naprednjačkoj ratnoj vladi, koja će pokušati da uguši oslobodilačku pobunu naroda. Njegove predloge o upotrebi nasilja, promeni zakona, proterivanju nepodobnih studenata i profesora, pa i konačnoj okupaciji univerziteta od strane izvršne vlasti, sve već u praksi sprovodi Vučić. Iako aktuelni Zakon o univerzitetu ne dopušta vođenje online nastave, režim je to počeo da nameće kao rešenje kojim bi se prevazišla blokada nastave.

 Nekoliko profesora kragujevačkog Fakulteta medicinskih nauka zatražilo je od studenata da im dostave e-mail adrese, kako bi mogli da organizuju online nastavu. Većina profesora se, na sednici Nastavno-naučnog veća, izjasnila da neće učestvovati ni u kakvom obliku nastave dok se ne ispune studentski zahtevi, dekanski kolegijum je postavio ultimatum – ili da se hitno počne sa online nastavom ili će se studenti i profesori suočiti sa neprijatnim posledicama.

Pretnje su taksativno navedene: studenti koji se finansiraju iz budžeta izgubiće taj status, neće imati pravo na stipendije i studentske kredite, biće im oduzeto pravo na studentski dom i menzu, pa čak i da im, potpuno suprotno zakonskim odredbama, budu ukinute porodične penzije.

Što je još gore, većini profesora, kojima je ukinuta plata, država je obustavila uplatu zdravstvenog i penzionog osiguranja. To je ugrozilo egzistenciju ne samo profesora u blokadi, nego i članova njihovih porodica.

Vučić najavljuje i totalni rat protiv prosvete. Prilikom jednog od poslednjih obraćanja detaljno je opisao strategiju, koja bi trebalo da omogući domaćim i stranim privatnim fakultetima da se finansiraju iz republičkog budžeta. Ta namera je, početkom ove godine, propala usled žestokih kritika stručne javnosti, koja ne pristaje na to da trećerazredne ustanove, čiji programi više liče na bivše socijalističke radničke kurseve, nego na prave univerzitetske sisteme, budu izjednačeni sa državnim fakultetima.

Međutim, Vučić mora da insistira na tom rešenju, jer samo totalnim podjarmljivanjem visoko-školskih institucija može da reši problem sa slobodoumnim studentima i njihovim profesorima.

– Teror studenata, opozicije i onih koji stoje iza njih, a koji žele da unište Srbiju, neće još dugo trajati. Uništiću ih sve! Dovoljno je pristojna Srbija trpela njihov zulum. Tome je kraj! Samo, neka znaju da će uslediti osveta! Svim snagama ću pokušati da odgovorim ljude koji žele da se osvete, ali ne znam da li ću uspeti. Mnogo su zla naneli, pa će morati da budu kažnjeni, da trpe osvetu – rekao je Vučić.

Junak, koji i u svoj Ćacilend, ulazi okružen sa tridesetak telohranitelja, sa pancirom ispod Brunelo Cucinelli jakne i mokrim pelenama iz kojih se širi neprijatan radikalsko-naprednjački miris izlučevina, hrabro preti osvetom normalnim ljudima, koji traže pravdu. Uplašen, već je počeo da sprovodi osvetnički pohod na normalne ljude.

Policija je u Aleksincu, pre nekoliko dana, uhapsila 11 građana, koji su osumnjičeni da su na zgradi Šumske uprave napisali grafit „Ovde rade ćaci – pumpaj!“ Kad je Vučić, ispred zgrade Predsedništva Srbije“, napravio logor, u koji je zatvorio „studente koji žele da uče“, tamo je, na po nekoliko dana, odlazilo dvadesetak radnika Šumske uprave Aleksinac. Zbog toga su Aleksinčani zgradu Šumske uprave nazvali „Ćacilend“.

Više od 800 poljoprivrednika, koji su učestvovali u protestima, izloženi su finansijskim pritiscima. Mnogima je oduzet status poljoprivrednog gazdinstva, kako ne bi mogli ni da konkurišu za subvencije, a svi paori, pa i oni koji nisu podržali studentske zahteve, ostali su bez novca, koji je Ministarstvo poljoprivrede opredelilo za isplatu pre početka setve.

U osvetničkom zanosu, Vučić kreira i predvodi kampanju, kojom pokušava da satanizuje uticajne javne ličnosti, koje su na razne načine, različitim povodima kritikovali njegovu vlast. Dejan Bodiroga, bivši košarkaški reprezentativac i aktuelni direktor Evrolige, najjačeg evropskog takmišenja u tom sportu, nalazi se na udaru režima zbog učešća na studentskim i građanskim protestima. Vučićevi mediji pokušavaju da kompromituju Bodirogu, ali i njegovog sina i ostale članove njegove porodice. Sličnu torturu prolazi i Vlade Divac otkad se oglasio podrškom studentima.

Na meti je i glumac Miloš Biković, pa čak i najbolji teniser na svetu Novak Đoković. O prirodi Vučićevog napada na nepodobne sportiste i glumce nedavno je govorio režiser Emir Kusturica, koji je već nekoliko meseci izložen brutalnim napadima, jer se suprotstavio otvaranju rudnika litijuma u Jadarskoj dolini.

– Sledeća lekcija u društvenom okviru Srbije i Republike Srpske će biti kako da naučimo da živimo u društvu u kome je Jelena Karleuša važnija od Dejana Bodiroge i kako je došlo do toga da najveći sportista sveta, Novak Đoković, postaje meta, kome se tabloidi obraćaju najpogrdnijim terminima, pripisujući mu imena koja on ne zaslužuje. Svako ko napravi iskorak od onoga što čini dnevnu politiku, suočava se sa različitim vrstama kazne. Neslaganje sa jednom društvenom koncepcijom vodi u sukob, koji liči na prošlost u kojoj je komunistički sistem pokrivao političke autoritete, a sada je to jedan hajdučki koncept u kome svi koji drukčije misle instantno postaju neprijatelji – ističe Kusturica.

U sukob sa onima koji mu se zamere, režim ulazi preko medija pod Vučićevom kontrolom.

– Tabloidi stručno vrše pripreme za medijsko streljanje. Očigledno je da se njima upravlja iz jednog centra, u kome se sastaju razna društva, koja, uz skupocena vina, određuju nečiju sudbinu. Izabrane mete se predstavljaju kao bogataši, pa tabloidi objavljuju podakte o njihovoj imovini. Tako se danas priča o Novaku Đokoviću. Ne ističu se njegovi neverovatni sportski rezultati, nego se nabraja šta sve poseduje. Sada se to primenjuje na Milošu Bikoviću, o kome Novosti i Informer objavljuju koliko zarađuje. Istu vrstu etiketiranja prolazi i Bodiroga. Sećam se vremena kad je Dejan Bodiroga postajao prvak sveta u košarci, a moje divljenje prema njemu nije prestalo. Šta Bodiroga misli danas i kako se on odnosi prema stvarnosti, prema studentskom pokretu, koji ja, bolje rečeno, smatram gandijevskim pristupom u sukobu sa državnim autoritetima, to ne umanjuje njegovu vrednost na dugu stazu, ali na kraću ga izlaže neprijatnostima – kaže slavni režiser.

Kusturica se već nekoliko meseci nalazi na udaru političara iz vlasti i njihovih medija. Kako sam kaže, iz „mirnog života“, posle desetogodišnjeg neučestvovanja u javnim debatama, Kusturica je istupio pismom u kome se usprotivio otvaranju Rio Tintovog rudnika litijuma. Režimski kerberi su mu odmah odgovorili objavljivanjem njegovog nadgrobnog spomenika, pod kojim su hteli da ga živog sahrane.

– Posle toga, nastavio sam da se zameram time što sam rekao da primer Koste Kecmanovića, 13-godišnjeg masovnog ubice iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, nije izlovan slučaj, nego jedan od rezultata naših društvenih procesa. Rekao sam i da ubica iz Mladenovca, koji je pobio osmoro ljudi, stoji u dripačkoj koloni koja čeka da uđe u Pinkovu „Zadrugu“. Tog momenta je počela neka vrsta izopštavanja iz onoga što je bio moj mirni život. Šta sam sve doživeo zbog kritičke distance!? Na Tanjugu se pojavio tekst kojim je predsednik Republike Srpske trebalo da  me opameti sugestijama da su moji stavovi o litijumu izraz moje neukosti. „Mi njega volimo, mi njega slavimo, ali ne treba da se petlja tamo gde mu nije mesto“, navodi se u tekstu. U tom članku nisam imenovan, ali ubrzo je objavljen drugi, u kome sam napadnut jer sam se divio studentima koji su pevali himnu pred Republičkim javnim tužilaštvom, pred kancelarijom Zagorke Dolovac. Tada se pojavio tekst u kome su se, navodno, desetak zaposlenih u Andrićgradu distancirali od mene jer sam, pazite sad, „stao na stranu onih koji Srbe tretiraju kao svetosavska goveda“. Svakome ko ima mrvu dobre namere, jasno je da to nije tačno – rekao je Kusturica u poslednjoj emisiji „Moj život“, koja se emituje na You Tube kanalu srpske redakcije Sputnjika.

Medijska priprema napada na Kusturicu je počela, kao po pravilu, objavljivanjem podataka o njegovoj imovinu. Posebnu pažnju je privukla zgrada bivše Železničke stanice u Herceg Novom, koju je Kusturica kupio pre 28 godina. Vremenom, ta ruševina je uređenja, pa danas u njoj jedan Kusturičin saradnik vodi restoran.

– Javnosti sam predstavljen kao bogataš. Nisam ja nikakav bogataš, od mene su mnogo bogatiji oni koji su me stavili na stub srama jer posedujem jedan ruševni objekat u Herceg Novom. Kao posledica tog napada, prema Crnog Gori su se pružili kanali koji su inicirali pokretanje sudskog procesa u kome ja sad moram da dokazujem da sam vlasnik tog objekta. Naravno, ja ću to dokazati, ali ostaje uverenje da je društvo, u kome je moguća ovakva vrsta sukoba, osuđeno na odumiranje – tvrdi Emir Kusturica.

On, kao i ostali velikani filma i sporta, koji su se našli na režimskoj meti, na najpošteniji način, isključivo zahvaljujući svom talentu i radu, stekli su sve što imaju. A, sad ih progoni Vučić, parazit bez ijednog dana radnog staža mimo političke scene.

Novak Đoković se našao na udaru čim je javno, tokom Gren slem turnira u Melburnu, poželeo brz oporavak studentikinji, koju je tada automobilom povredio jedan Vučićev lojalista. Đoković je kasnije otvoreno podržao studente, što je izazvalo talas napada u režimskim medijima, pa i uličnim performansima, tokom kojih su naprednjaci pisali grafite u kojima su ga nazivali dopingovanim narkomanom. Po običaju, najdalje i najpodlije je otišao lično Aleksandar Vučić.

Dok je čitao pismo jednog 13-godišnjeg dečaka, Vučić je, umesto rečenice „volim da gledam prvaka sveta u tenisu Novaka Đokovića“, pročitao „volim da gledam Nikolu Jokića„. Samo psihijatri bi mogli da utvrde uzroke i nivo mentalnog poremećaja, koji može da podstakne nečiji um da izvrši takav falsifikat. No, ne mora se biti stučnjak za te vrste bolesti, pa da se shvati koliku opasnost po društvo predstavlja vladar, koji je spreman na takvo podmetanje. Ako falsifikuje pismo dečaka, kako ne bi dokumentaciju o rekonstrukciji novosadske nadstrešnice ili bilo kog drugog zločina naprednjačkog kartela.

Vučić je davno odredio krvavu cenu svog opstanka na vlasti. Na tom cenovniku nalaze se Oliver Ivanović, Vladimir Cvijan, Dejan Jović, Stanika Gligorijević, Miroslav Nikolić, osam rudara iz Aleksinca, 13 žrtava iz staračkog doma u Barajevu, 16 ubijenih pod novosadskom nadstrešnicom, više od 20.000 penzionera u vreme pandemije korona virusa… Vučić je sto puta dokazao kako se odnosi prema tuđim životima, od pretnji da će „groblja biti mala“ ako građani odbiju poslušnost, do toga da „ne smemo da uništimo više života nego što je prvobitno planirano“ povodom otvaranja rudnika litijuma. Istovremno, Vučić je dokazao i kako se odnosi prema ubicama od kojih ima političku i ličnu korist.

Srđan Lalić, koljač iz Ritopeka, na sudu je priznao zločine, uz detaljan opis kako je sekao ljudska tela, kačio ih na kuke, vadio iznutrice i komade mesa bacao u mašinu za mlevenje. Kad je pristao da svedoči protiv Veljka Belivuka, Vučić je Lalića proglasio za „pametnog mladića, koji mora da misli na svoju budućnost“. Sličnim rečnikom, šef naprednjačkog kartela je medijski abolirao od optužbi za proizvodnju i prodaju droge svog saradnika Predraga Koluviju. Lalić, Hrvatin, Koluvija, Milan Radoičić i mnogi drugi kriminalci su na slobodi, a neki i u Vučićevom „Ćacilendu“. Istovremeno, u ćelijama širom Srbije završavaju studenti, profesori, advokati, paori, pošten svet koji traži pravdu. Na slobodi su dokazani koljači i narko-bosovi, a policija je privela i uhapsila, na primer, Aleksandra Stevanovića iz pokreta Kreni-promeni, samo zato što je šutnuo točak nepropisno parkiranog automobila jednog funkcionera organizovane kriminalne grupe SNS.

U borbi za slobodu mora da se strada, no to je žrtva koju mora da podnese svako ko želi da živi normalno, bez tiranije naprednjačkog kartela. Uverljiva većina građana Srbije je dokazala spremnost na tu žrtvu. Uzalud Vučić pokušava da ih zaplaši osvetom. Što god da pokuša, neće uspeti da zaustavi oslobodilačku pobunu naroda.