Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Majer Amšel Rotšild je evropske države podelio svojim sinovima kao da su njihove feudalne teritorije. Jedan je dobio Nemačku, drugi Austriju, treći Italiju, četvrti Britaniju, a peti Francusku. Kasnije je jednog rođaka, Avgusta Belmonta Šoneberga, poslao u Sjedinjene Američke Države

Rotšildovi sinovi postali su gospodari evropskog finansijskog i bankarskog sistema. Svaki je iz svog centra, iz državnih prestonica, širio svoju mrežu filijala. Uspostavljali su prijateljske odnose sa kraljevima i ostalim uticajnim ljudima. Vešto su gradili status u društvu, a istovremeno su dobro pazili da u porodicu ne uđu „stranci“. Kada je jedna Rotšildova ćerka započela ljubavnu vezu sa mladićem koji nije bio iz njihove loze, bila je nemilosrdno sprečena. Braća su joj objasnila da se brakovi ugovaraju kao poslovna partnerstva, a ne iz ljubavi.

Bila je potrebna samo jedna generacija, pa da Rotšildi dobrim planiranjem i manipulacijama steknu izuzetan uticaj ne samo u Evropi, već i na Dalekom istoku, a potom i u Sjedinjenim Državama. Do 1815. godine, petorica braće dobili su titulu austrijskih barona i uz nju vlasništvo nad zemljkom. Njihov uspon do slave, bogatstva i moći bio je zadivljujuć. Ako do nekih položaja nisu mogli da dođu preko političkih veza, oni su kupovali. Na primer, Majer Amšel, zadužen za Frankfurt, kupio je mesto u Pruskom tajnom trgovačkom savetu.

Taj položaj je ranije, u prošlosti, bio otvoren samo za članove kraljevske porodice, pa je Majerov uspeh uzdrmao prusku aristokratiju, u kojoj je izazvao veliku uzbunu i konsternaciju. Nakon novog uspona dinastije Burbona u Francuskoj, u čemu su Rotšildi imali značajnu ulogu, najblađi od braće, Džejms (Jakov) je dobio dozvolu za osnivanje Roštild banke u Parizu. Džejms je brzo shvatio kakve poslovne mogućnosti nudi železnica, pa je finansirao izgradnju novih linija, na čemu je stekao ogromno bogatstvo. Burbonima, koji su bili poznati kao rasipnici, pozajmio je milione franaka.

Nejtan je bio predvodnik te generacije Rotšilda. Iako je rođen kao treći po redu, nametnuo se kao vođa i mlađoj i starijoj braći. Kad su braća odlučili da se utvrde u Engleskoj, Nejtan se nije nastanio Londonu, nego u Mančesteru, prljavom industrijskom gradu na severu. Razlog je bio taj što su Rotšildovi imali važne komercijalne planove za trgovinu suknom, na kojoj su oni nameravali da zarade velike sume novca, pre nego što svoje poslovne operacije prebace u London. Nejtan je iz Nemačke uvozio tkaninu, koja je bila namenjena za izradu uniformi britanske vojske i mornarice. Tekstilna industrija u Mančesteru bila je potpuno zavisna od uvoza koji je organizovao Nejtan Rotšild. To je izazvalo revolt domaćih, britanskih industrijalaca, pa je bilo i nasilnih protesta. Posle pet godina u Mančesteru, Nejtan se 1805. preselio u London. U stvari, bio je primoran da pobegne pred besom javnosti.

Jedan od osnovnih razloga za Nejtanov veliki uspeh bilo je saznanje da je brza komunikacija ključ za pobedu nad konkurentima. Zapošljavao je najbrže jahače, pa čak i golubove pismonoše kako bi ubrzao protok informacija. Sa posebnom pažnjom je tražio „insajdere“, koje je čuvao od svojih konkurenata, pa i od partnera. Imao je svoje tajne agente u svim glavnim gradovima Evrope.

Rotšildi nikad nisu oklevali da love u mutnom. Ponekad su kupovali svu robu koja se prevozila između Francuske i Engelske, samo da bi sprečili konkurente da zarađuju na trgovini. Ipak, Nejtan je bio specijalizovan za kupovinu državnih obveznica, koje su bile vrlo rizične zbog rokova za neizmirenje, pa su prodavane uz ogromne popuste. Nejtan bi kupio takve obveznice po niskim cenama, a onda bi, posle izvesnog vremena, vršio pritisak na vlasti da isplate nominalnu vrednost obveznica. To mu je donosilo neverovatan profit. Zahvaljujući takvom poslovanju ubrzo je postao finansijski agent za više od polovine vlada evropskih država.

U vreme začetka dinastije Rotšild, u Frankfurtu je bilo samo pet stotina jevrejskih porodica. Majer Amšel je uspeo da i to promeni.

Kad je rođen Napoleonov sin, veliki vojvoda Dalberg želeo je da krene iz Frankfurta u Pariz da oda počast. Međutim, nije imao dovoljno novca, a lokalne banke nisu htele da mu daju zajam za putovanje.

Stari Amšel je video šansu da od Dalberga napravi svog dužnika. Pozajmio mu je 80.000 guldena sa kamatom od pet odsto. Nije vršio pritisak na velikog vojvodu da otplati zajam sve dok je plaćana kamata. Zbog toga nije postojala nijedna usluga koju su tražili Rotšildi a koju bi vojvoda odbio.

Amšel i njegova porodica tada su se bavili opsežnim krijumčarskim poslovima, prkoseći francuskom bojkotu robe iz Engleske. Rotšildi su napravili veliki novac švercom. Ipak, nemačke i francuske vlasti su posumnjale na Amšela. Policijska racija je određena za jedan dan u maju 1809. godine. Vojvoda Dalberg je obavestio svog poverioca da se priprema prepad, koji će izvršiti policijski komesar fon Ajklajn. Izbezumljeni Amšel je odmah sakrio krijumčarenu robu i inkriminišuću dokumentaciju kod pouzdanih prijatelja. Kad je poslicija stigla u njegovu kuću, zatekla je Amšela u krevetu. Pretresom nije pronađen nijedan dokaz šverca, ali Amšel je ipak kažnjen sa 20.000 franaka, što je bila obična sitnica za njega. Kad je izbegao odlazak u zatvor, Amšel se pozabavio problemom ograničenja broja jevrejskih porodica, kojima je dozvoljeno da žive u Frankfurtu. Po zakonu, svaka jevrejska porodica morala je da plaća godišnju naknadu od 22.000 guldena da ostane u gradu. Amšel i jedan od njegovih partnera, izvesni Gumpreht, nagovorili su velikog vojvodu Dalberga da prihvati paušalni iznos kojim bi Jevreji kupili državljanstvo u Frankfurtu. Amšel nije zahtevao samo jednaka prava za Jevreje, već je tražio i da im bude dozvoljeno da osnivaju svoje organe vlasti. Iako se većina hrišćana u Frankfurtu, kao i u ostalim nemačkim državama, snažno protivili tome, pohlepni Dalberg je prihvatio Amšelov predlog, samo po mnogo većoj ceni. Dalberg je tražio da Jevreji plate dvadeset puta veću sumu od godišnjeg paušala. Amšel i njegovi saplemenici su pristali, pa su isplatili 294.000 guldena. U pismu velikom vojvodi, kojim se potvrđuje dogovor, Amšel je dokazao da je majstor za sklapanje sumnjivih poslova: „Kako bih mogao da budem glasnik dobrih vesti, čim Njegovo Kraljevsko Visočanstvo i naš najviši izvrsni gospodar i veliki vojvoda, potpiše ugovor, moći ću da obavestim moj narod o toj velikoj radosti. Priznajem da zloupotrebljavam Vašu dobrotu i milost, ali ne sumnjam da Vaše Visočanstvo i Vaša cenjena porodica neće morati da čekaju sjajne nebeske nagrade, već će odmah dobiti mnogo sreće i blagoslava, jer će Jevreji, srećni da steknu jednaka prava, sa velikim zadovoljstvom plaćati sve što građani moraju platiti.“

Amšel je hrabro tvrdio da su Jevreji u Frankfurtu posebna nacija. Posle određenog vremena, dok je ugovor bio na čekanju, kad je sve regulisano, Amšel je odmah najavio osnivanje Upravnog odbora izraelskih verskih zajednica sa fon Ajklanom kao prvim predsednikom, koji je na taj način možda nagrađen za nesupešnu raciju, koju je vodio 1809. godine. Hrišćani su žestoko kritikovali taj sporazum, koji su smatrali kao neprihvatljiv jer daje posebne privilegije Jevrejima. Građani su optužili velikog vojvodu da je primio mito, pa je situacija postala veoma napeta. Posle pada Napoleona, Dalberg je svrgnut, a njegovo mesto je preuzeo baron fon Hugel od Hesijana.

Amšel se nije plašio Austrije i Pruske, imao je njihove vlade na dlanu, ali zabrinuo se kad je Bečki kongres poništio Dalbergov sporazum o statusu Jevreja u Frankfurtu 1814. godine. Kao svoje predstavnike poslao je Jakova Baruha i izvesnog Gompersa, ali bečka policija ih je proterala iz grada pod optužbom da su revolucionari. Međutim, pomoć je stigla od princa Meterniha, koga je u vrh vlasti podigao Nejtan Rotšild, baš kao i Adama Vajshaupta. Čak su i Napoleon, Dizraeli i Bizmark bili puke lutkarske kreacije (ili „sobari“, kako su ih nazivali kritičari) Rotšilda. Kao i uvek, Rotšildi su i tada svoje interese gradili mitom i korupcijom. Grofu Humboldu su ponuđena tri prelepa smaragdna prstena, vredna čitavo bogatstvo, plus 4.000 dukata, što je on odbio. Meternikov sekretar Fridrih fon Genc je ipak prihvatio mito. Kasnije je ta vrsta odnosa postala uobičajena za austrijsko plemstvo i Rotšilde.

Kad je vest da se vratio u Francusku, Bečki kongres je morao da odloži raspravu o „jevrejskom pitanju“. Bečki kongres je bio prva stvetska konferencija kojom su dominirali međunarodni bankari, a Rotšildi su dali veliki doprinos uspostavljanju kontrole bankara nad političkim liderima.

Grof Boul-Šauenštajn, predstavnik Austrije, bio je ogorčen dogovorom Dalberg-Rotšild o statusu Jevreja u Frankfurtu: „Trgovina je i dalje jedino sredstvo za život koje Jevreji usvajaju. Ta nacija, koja se nikada ne spaja ni sa jednom drugom, ali se uvek drži zajedno da bi ostvarila svoje ciljeve, uskoro će zaseniti hrišćanstvo. Sa brzim povećanjem broja Jevreja, oni će se uskoro proširiti na ceo grad, tako da će podizati svoje trgovačke radnje pored naše katedrale.“

U Britanskom muzeju postoje mnogi dokumenti koji otkrivaju načine na koje je stvarana dinastija Rotšild. Sačuvani su poslovni ugovori poput onih koje je pravio Baron Džejms, koji je zajmom od 520 miliona franaka pomagao francuskoj vladi u vreme restauracije, posle velikih ratova. Zbog toga je Baron postao značajna ličnost, na čiju finansijsku pomoć su računali ministri, prinčevi i kraljevi. U to vreme, Tisen je napisao u Juifs de l’ Epokue: „Kobnu 1815. godinu možemo smatrati kao početnom u stvaranju ere nove moći. Iako je koalicija bankara i pre ovog datuma profitirala na račun države, naročito u vreme vojnih kampanja u Moskvi i kod Vaterloa, sada je počelo direktno mešanje Jevreja u naše (francuske) nacionalne poslove. Te 1815. godine Francuska je osuđena da plati 1.500 miliona franaka ratne odštete, a taj novac je postao plen međunarodnih finansijera iz  Frankfurta, Londona i Beča, koji su iskoristili nesreću Francuza. Baron Džejms Rotšild je svaku francusku državnu obveznicu, koja je vredela 100 franaka, platio samo 50 franaka, a uzimao je i dodatnu kamatu od pet franaka. Tako je udvostručio zaradu.“

Rotšild je postao zajmodavac kraljevima, što je doprinelo njegovim spekulacijama na berzi, gde je mogao da utiče na uspon i pad akcija, što je nabujalo njegovu zaradu.

Između 1815. i 1830. Rotšildi su jednostavno pljačkali pet velikih sila: Englesku, Rusiju, Francusku, Austriju i Prusku. Tako je Pruska ugovorila zajam od pet miliona funti sterlinga sa pet odsto kamate, ali za svoje obveznice dobila je samo 3,5 miliona. Ali, glavna zamka je bila u tome što su obveznice morale da se, posle nekoliko godina, otkupe po punoj ceni. Tako su Rotšildi ostvarili profit od 1,5 milion funti, plus kamate. Baron Džejms je preuzeo ceo dug Francuske.

Profesor Verner Zombart je u svom delu „Jevreji i moderni kapitalizam“ naveo da je 1820. počelo „doba Rotšilda“. Do sredine 19. veka kristalisala se izreka da u Evropi postoji samo jedna moćna dinastija, a to su Rotšildi.

Za širenje moći te dinastije zaslužan je i Nejtan Rotšild, koji je postao gospodar svetskog tržišta novca i svega ostalog. Monarsi i političke vođe svih zemalja rukovodili su se njegovim finansijskim savetima. Kako su izgradili tu mrežu moći i kako su je koristili, opisao je britanski premijer Bendžamin Dizraeli, za koga je Bizmark javno govorio je da je „puko oruđe Rotšilda“ i da su „Rotšildi zajedno sa Dizraelijem izazivali međudržavne i građanske ratove“.

Prvi Bendžamin Dizraeli, premijerov deda, u Englesku je stigao 1748. godine. Uzgred, D’Izraeli je engleski modulisan oblik arapskog termina El-Izraeli, koji je korišćen na Bliskom istoku kao naziv za ljude jevrejskog porekla. Verovatno je njegova porodica došla iz Turske i privremeno se nastanila u Italiji, u okolini Ankone.

Bendžaminov sin Isak Dizraeli rođen je 1766. i ubrzo je postao socijalista. Jedno od njegovih dela se zvalo „Protiv trgovine“. O njemu je njegov sin Bendžamin govorio: „Živeo je sa učenim ljudima, u krugu intelektualaca među kojima se nalazio i Nejtan Rotšild“. Isak je, naravno, bio trgovac. Uvozio je sve i svašta, od slamnatih šešira do mermera. Ali njegovo osnovno interesovanje je bilo istraživanje istorije i politike. Otac ga je poslao na studije u Francusku, Italiju i Nemačku. U Englesku se vratio 1789, kad je napisao „Književne zanimljivosti“, delo koje je objavio socijalista Džon Marej. Isak Dizraeli je doživeo veliki uspeh, knjiga je imala trideset izdanja.

Isak je 1804. godine dobio sina Bendžamina. Porodica Dizraeli je živela u uslovima solidnog imovinskog stanja, poštujući jevrejske verske običaje. Iako je bio ponosan na svoje nacionalno i versko poreklo, Bendžamin Dizraeli je još u ranoj mladosti shvatio da će mu ono biti prepreka u javnim poslovima. U Engleskoj tog vremena Jevrejima je bilo zabranjeno da se politički angažuju u bilo kojoj partiji. Ali, po naređenju Nejtana Roštilda, Bendžamin je, u svojoj 13. godini, kršten 31. jula 1817, godine. Kao hrišćanin, mogao je da prodre u englesko visoko društvo i političke institucije, koje su tada bile zatvorene za Jevreje.

Bendžamin Dizraeli je jednom prilikom rekao lordu Melburnu, koji je upravljao Gornjim domom britanskog parlamenta: „Ja ću biti premijer Engleske“. Lord Melburn je to smatrao maštom, koja se nikada neće ostvariti u realnosti. Naravno, Melburn u to vreme nije znao za Dizraelijevu vezu sa Rotšildima. Da bi ispunio tu nameru, da postane premijer, Bendžamin je prvo morao da obezbedi finansije. Sa 22 godine počeo je da se bavi spekulativnim poslovima na berzi, što je bilo vrlo rizično za čoveka koji je živeo u skromnim uslovima.

Izvesni Tomas Džons pozajmio je Bendžaminu 2.000 funti za početak, a onda mu je pomogao da ih pametno uloži na berzi i zaradi 10.000 funti, što je bila ogromna suma u ono vreme. Ne treba mnogo mašte pa da se shvati da Bendžamen nije to zaradio zahvaljujući početničkoj sreći, nego podršci Nejtana Rotšilda, koji je delovao pod pseudonimom „Tomas Džons“. 

Kao što je bio slučaj sa biografima Napoleona I, Bizmarka, Karla Marksa, Herca, Kerenskog i mnogih drugih velikana, tako je i Dž.G. Lokhart bio van sebe kad je za Dizraelija 1825. godine napisao: „Iskreno mogu reći da nikada nisam sreo mladića koji više obećava. On je vredan učenik, duboki mislilac, ima veliku energiju i istu takvu istrajnost, kompletan čovek od akcije. Njegovo poznavanje ljudske prirode omogućilo je njegovim idejama da se primene u praksi, što je iznenađujuće za mladića koji je jedva prešao dvadesetu godinu.“ Još jedan zapanjeni poštovalac je napisao: „Dizraeli nije imao čin, nije imao važnih prijatelja i bogatstvo, ali bio je sposoban naučnik, koji je zadivio establišment svojom smelošću i briljantnim umom. Imao je vrhunsku samouverenost. Nikada nije pokazivao malodušnost.“

Naravno, uz podršku Nejtana Rotšilda imao je svet pod nogama. Englesku aristokratiju nisu uništili francuski revolucionari, nego jevrejska dinastija Rotšild, koja je Dizraelija progurala do vrha vlasti. Dizraeli je bio Trojanski konj, koji se propeo u samo srce engleskog društva i njegovu političku elitu.

U decembru 1922. britanski list Gardijan je objavio članak dr Džona Klarka, koji vredi citirati: „Kako ova moćna firma ‘Rotšild’ upravlja vladama Francuske i Engleske može se videti iz dva nedavna incidenta. Francuski ambasador u Londonu, M. Tijeri, pre nekoliko meseci se ozženio Jevrejkom iz klana Rotšild. A sada je Bonar Los, britanski premijer koji je obećao da će slediti Dizraelijevu politiku, odlučio da kao ambasadora u Pariz pošalje vojvodu od Krua. Vojvoda nema nikakvo diplomatsko iskustvo, ali ima suprugu, groficu od Rozberija, koja je ćerka Hane Rotšild. Ovde imamo na delu stvarnu osnovu franko-anglosaksonek Antante – RF, što znači ‘Rotšild Freres’ (braća Rotšild), koja pokriva britansko carstvo, francusku republiku i većinu ostalih država od Moskve do Vašingtona.“

Ko je otvorio put za tako zapanjujuće promene na engleskoj političkoj sceni? Iako su neki autori navodili da „nema čudesnije karijere u engleskoj istoriji od Dizraelijeve, koja je obavijena većom misterijom“, u stvari nema nikakve „misterije“. Dizraeli ne bi postojao izvan porodičnog kruga Nejtana Rotšilda i njegovog sina Lajonela. OD 1832. do 1837. Dizraeli je bio u velikoj nevolji zbog neplaćenih dugova. U aprilu 1835. skrivao se od „poverilaca koji su pokušavali da ga uhvate“, kako je sam naveo u pismu svojoj ljubavnici Henrijeti Sikes. Dizraeli je tog avgusta otišao u Bredham, bežeći pred poveriocima, među kojima je bio izvesni Ostin, koji je pretio da će ga uhapsiti i poslati u zatvor. U pismu svojoj sestri Sari, Benžamin je priznao da mu je to najteži finansijski period u životu. Probleme je prebrodio zahvaljujući pomoći porodice Rotšild, koja ga je smatrala svojim „sobarom“.

Kad su ga Rotšildi progurali do vrha vlasti, Bendžamin Dizraeli nije „podigao Englesku na najviši položaj“, kao što je tvrdio Bakl, već je stvorio uslove da Englesku uvuče u niz katastrofalnih ratova. Generacije Engleza je plašio lažima o opasnostima, kojima im preti „Velika Rusija“. Lord Goldston je tvrdio da Dizraeli laže, da Englezima ne prete Rusi, nego „Dizraeli, njegova žena i njegova rasa“. Goldston očigledno nije znao da Dizraelija podržavaju Rotildi, o kojima je retko govorio.

Bendžamin Dizraeli je bio na usluzi Rotšildima: Lajonelu, Majeru, Entoniju i ostalim članovima njihovih porodica. Nema sumnje da je svojim mentorima služio kao „sredstvo“ koje će njihov uticaj širiti preko visokih državnih funkcija. Poznato je da je Dizraeli jedan takav „špijunski posao“ omogućio kad su Rotšildi dobili priliku da kreditiraju izgradnju Sueckog kanala. Kroz svoju obaveštajnu službu, Dizraeli je saznao da upravnik Egipta, Ismail-paša, želi da proda svoje akcije u kompniji Universelle de Suez. Zahvaljujući svojim špijunima, koji su kontrolisali poštu, Dizraeli je 15. novembra 1875. dobio informacije o Ismail-pašinim pregovorima sa dve francuske banke o prodaji akcija. Odmah je odjurio kod Lajonela Rotšilda, koji je pristao da britanskoj vladi da zajam za kupovinu akcija. Dizraeli je taj plan predstavio i progurao u britanskom parlamentu, pa je u javnosti ostao upamćen kao „Dizraelijev puč“, a niko nije pominjao Lajonela Rotšilda, koji je vukao konce iz duboke senke. O tome je pisao samo general-major Čerep-Spiridonovič, koji je istraživao mitove i legende o dugom putu porodice Rotšild od rasejanja iz Izraela do kontrole vlasti u mnogim evropskim i svetskim državama.

(U sledećem broju: Finansiranje revolucija u Francuskoj i Rusiji)

Beleška o autoru

Agent za razotkrivanje zavera

Džon Kolman je pažnju javnosti privukao 1992. godine, kad je objavio knjigu „Hijerarhija zavere: Komitet 300„. Kultno delo svetske konspirologije nastalo je na osnovu dve decenije dugog Kolmanovog istraživanja tajnih društava i njihovog uticaja na vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji.

Kao što je sam isticao, Kolman se na taj posao odlučio 1969, nakon što je napustio CIA. Tokom osam godina, koje je proveo na službi u Angoli i drugim državama Zapadne Afrike, imao je prilike da vidi kako vlasti u SAD i Britanije ignorišu izveštaje CIA i MI6. „Sa namerom da otkrijem koja sila kontroliše i upravlja našim vladama, krenuo sam na put s koga od tada nisam skrenuo“, objasnio je Kolman motive, koji su ga usmerili ka svetu tajnih društava. Uz prethodna saznanja o Bilderbegovoj grupi, cionistima, masonima, Rozenkrojcerima i sličnim grupama, otkrio je društva poput Reda sv. Jovana Jerusalimskog (The Order of St. John of Jerusalem), Rimskog kluba (Club of Rome), Nemačkog fonda Maršal (German Marshall Found), Fondacije Čini (Chiny Foundation), Okruglog stola (Round Table), Fabijanista (Fabianists), Venecijanskog Crnog plemstva (Venetian Black Nobility), Klubova pakla (Hellfire Clubs), i mnoga druga, u Americi potpuno nepoznata, ili su, ako su i bila poznata, ljudi o njihovoj pravoj ulozi znali vrlo malo ili skoro ništa.

Rezultate istraživanja Kolman je godinama objavljivao u svojim tekstovima i dokumentarnim filmovima. Zbog tog rada bio je izložen ozbiljnim rizicima, fizičkim napadima na njega i njegovu porodicu, trpeo je pretnje i klevete, pa i fizičke gubitke. Ipak, uspeo je da objavi nekoliko izuzetno značajnih knjiga, među kojima je i „Dinastija Rotšild“.

Magazin Tabloid je krajem 2020. godine objavio feljton iz Kolmanove knjige „Komitet 300“, koji možete pročitati na linku <https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=482&cl=18,> a u nekoliko sledećih brojeva objavićemo i najznačajnije delove iz sage o porodici Rotšild.