Da li će Vučić do kraja slediti savete svog učitelja Gebelsa, koji je tvrdio da na vlasti treba ostati do kraja, do smrti? Kako je propao Vučićev plan da, udarima zvučnog topa, izazove stampedo, u kome bi stradalo mnogo ljudi? Da li će tiranin prihvatiti zahtev za formiranjem tzv. Vlade narodnog poverenja? Da li će podneti ostavku na mesto predsednika države, a za mandatara predložiti američkog državljanina Deska Nikitovića, bivšeg konzula Srbije u Čikagu? Kako se od Vučića distanciraju naprednjaci, socijalisti, policajci, pa i tužioci? Zašto ni Andrej Vučić ne može da ga smiri i obuzda? Moguće odgovore na ta i druga pitanja navodi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je upotrebio oružje protiv naroda. Zvučnim topom je pucao u studente i ostale građane, koji su 15. marta, u mukloj tišini, odavali počast ljudima poginulim pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

Juče je upotrebio zvučni, sutra će pravi top. Po cenu tuđih života pokušaće da produži boravak na vlasti. Svaki dan proveden na vlasti, za njega je dan manje u zatvoru. Za razliku od normalnih ljudi, koji veruju u mirnu demokratizaciju srpskog društva, Vučić ne bira sredstva u borbi za vlast, novac i moć.

„Vučićev intelekt prezire njegov karakter„, tvrdio je Aleksandar Tijanić, koji je takav utisak stekao posmatrajući sa strane Vučićeve političke i medijske avanture. Ko je upoznao Vučićev modus vivendi, a autor ovog teksta je imao tu nesreću, mogao je da primeti kako on sistemski, na naučnoj osnovi, usklađuje intelekt svom naopakom karakteru. Dokaza ima mnogo, ali za ovu temu dovoljna su samo dva detalja.

Prva slutnja o putu, kojim je Vučić krenuo, nastala je pre 32 godine, prilikom susreta u stanu njegovih roditelja na Novom Beogradu. U Vučićevoj momačkoj sobi, osim srpske zastave okačene na zid iznad kreveta, pažnju je privlačila velika šahovska tabla na stočiću i nekoliko knjiga poslaganih do zida.

Pun ponosa, Vučić se pohvalio delima o Jozefu Gebelsu. Obe knjige su bile na engleskom: „Joseph Goebbels: Quotes on propaganda“ i „Goebbels Diaries: The Last Days“. Imao je nekoliko primeraka knjige sa Gebelsovim citatima o propagandi. Kad je ponudio da uzmem jedan, zatražio sam njegov radni primerak, u kome su mnogi delovi bili podvučeni crvenom olovkom, sa napomenama na rubu stranica. Odbio je s obrazloženjem da mu je potreban, pošto još nije u posebnu svesku prepisao sve izdvojene citate. Sećam se da je uz rečenicu „A lie told once remains a lie but a lie told, a thousand times becomes the truth“ („Jednom izgovorena laž ostaje laž, a hiljadu puta izgovorena laž postaje istina“) Vučić dopisao „Vuk Drašković“.

Vučić je na tom citatu napravio vlastitu političku strategiju, koju i danas primenjuje preko medija pod svojom kontrolom. Međutim, za ovu temu važnije su Gebelsove sentence: „Doći ćemo do cilja kada budemo imali moć da se smejemo dok uništavamo, dok razbijamo sve što je bilo sveto: tradiciju, obrazovanje i ljudsku empatiju“ i, još više, „Ako imamo moć i vlast, on njih nećemo odustati dok naše leševe ne iznesu iz kancelarija“.

Gebelsove pouke su pale na plodno tlo Vučićevog karaktera. U to se mogao uveriti svako ko prati njegove javne nastupe. Da su toga svesni i njegovi najbliži, uverio sam se u martu 2007. godine, kad sam, na moju veliku nesreću, prihvatio poziv da uređujem njegov dnevni list Pravda. Na jednom sastanku u njegovom stanu u „Crvenkapici“, dok je Vučić mitingovao ispred desetak svojih saradnika, stajao sam pored njegovog tate Anđelka. Kad je Vučić verbalno iskalio bes na Nebojšu Stefanovića, zbog neke beznačajne greške, Anđelko mi je tiho rekao: „Molim te, čuvaj ga od neprijatelja“. Posle uzdaha, dodao je: „I od prijatelja“. Iznenađen i impresioniran Anđelkovom narodskom mudrošću, nasmejao sam se: „To je lakši deo posla. Međutim, ko će ga čuvati od njega samog?“ Anđelko je, sa kiselim osmehom, priznao da je to najveći problem.

A taj problem je vremenom metastazirao. Dolaskom na vlast, kad je ukrštanje Gebelsove „nauke“ i vlastitih karakternih mana, Vučić se transformisao u tiranina, koji svesno uništava državu i narod. To se videlo u sto slučajeva: izdajom, predajom i prodajom Kosova i Metohije, rasprodajom javnih resursa, stalnim čerupanjem budžeta i stvaranjem kaste milijardera, koji vladaju osiromašenim i opljačkanim ljudima. Tiranija je kulminirala upotrebom eksperimentalnog oružja, zabranjenog u svim civilizovanim državama, protiv građana. Pritom, taj napad na tuđe živote nije izolovani incident, nego njegov standardizovani način realizacije političkih i poslovnih interesa.

Vučić je, pre godinu i po, organizovao oružani sukob u Banjskoj. Posle medijske pripreme, kroz parole „Severna brigada“ i „Kad se vojska na Kosovo vrati“, kod Srba na severu Kosmeta stvorio je utisak da je spreman da se s oružjem bori za oslobođenje od albanske okupacije. Krvava avantura završena je ubistvima tri Srbina i jednog Albanca, da bi usledilo pojačanje torture nad preostalim pripadnicima srpskog naroda na Kosovu, koja traje i danas. Za tu akciju, Vučić je angažovao „novog Obilića“ i „srpskog Jašarija“, komandanta Milana Radoičića, koji je naoružao grupu naivnih Srba i poveo ih na klanicu. Na kraju, Vučić je preživele etiketirao kao teroriste, prepuštajući ih progonu albanskih vlasti, a sve da bi ispunio obavezu, kojom su ga zadužili strani gospodari, s kojima se trampio – dao je Kosovo, dobio vlast.

Na isti način Vučić je organizovao odbranu od naroda, koji se pobunio posle masovnog ubistva pod novosadskom nadstrešnicom. U početku, po Vučićevom naređenju, njegovi „lojalisti“ su automobilima naletali na studente, koji su na po 15 minuta blokirali saobraćnice, naprednjački batinaši su noževima pretili i bejzbol palicama prebijali učesnike protesta, policajci su tukli i sakatili građane, da bi, na kraju, Vučić pripremio strategiju i taktiku za konačni obračun s narodom, koji je zakazao za 15. mart.

– Biće nasilja, biće napada na policiju i ostale građane, na imovinu… Znamo sve šta nameravaju da urade. Pokušaće da upadnu u Skupštinu, na RTS, da pale i lome. Nećemo im to dozvoliti, sprečiće ih naše jedinice. Uhapsićemo svakoga ko pokuša da vrši nasilje. Zatvori će biti puni. Neće biti milosti ni prema kome, sve čekaju presude od po pet ili deset godina robije. Tog 15. marta biće sve gotovo, tada ću odsvirati kraj! – pretio je Vučić danima pred protest u Beogradu.

U „svojim jedinicama“ okupio je sav naprednjački šljam. U združenoj akciji protiv naroda učestvovali su ministri i poslanici, direktori javnih preduzeća, aktivni i penzionisani policajci, kriminalci, ubice i narkomani. Iako je plan bio veoma kompleksan, Vučić i njegovi saučesnici razradili su svaki detalj.

Ispred zgrade Predsedništva, u Pionirskom parku, kao prvi odbrambeni bedem, Vučić je postavio šatore sa svojim „studentima“, koji su imali ulogu žrtvene jagnjadi. Za šefa parade postavio je dobojskog nesrećnika Miloša Pavlovića. Uz nasleđene porodične traume, za koje je zaslužan njegov otac, narko diler poznat po nadimku Turšija, mladi Pavlović je pristao na epizodnu ulogu u Vučićevom morbidnom skeču. Osim njega i još nekoliko momaka sa indiksima, kao „studenti“ su se predstavljali lokalni naprednjački funkcioneri; neki ucenjeni, a neki podmićeni.

Oko „ćacilenda“, Vučić je postavio dva reda metalnih ograda, a onda i stotinak traktora, koje su mu iznajmili ili ustupili podobni paori. U popodnevnim satima 15. marta, u Pionirski park su stigli naprednjački batinaški odredi. Među hiljadu „navijača“, huligana i dokazanih kriminalaca, nalazio se i Vučićev kum Petar Panić, dvostruki nekažnjeni ubica. Pod kapuljačama i maskama, naoružani metalnim šipkama, lancima i čekićima, čekali su signal za napad na normalne građane.

Vučićeve jedinice imale su zaštitu policije. Pripadnici Intervente jedinice i Žandarmerije nemo su posmatrali kako kriminalci stavljaju crne najlon kese preko bezbednosnih kamera u Pionirskom parku i na platou ispred Doma Narodne skupštine. Policija nije reagovala ni kad su batinaši uzimali kamene kocke iz gepeka svojih automobila i nosili ih na krovove zgrada u Takovskoj ulici i na Terazijama.

Kartel je obavio i sve logističke pripreme. U centru Beograda je zabranjen let dronova, kako građani i medijske kuće ne bi mogle da snimaju dešavanja na ulicama. Isključeno je ulično osvetljenje. Lekari i medicinsko osoblje dobilo je nalog da u pripravnosti čekaju priliv velikog broja povređenih ljudi.

Čim je pao mrak, u svom prirodnom ambijentu, Vučićevi batinaši su počeli krvavi pir. Iz Pionirskog parka su poletele kamenice prema okupljenim građanima, ali i policajcima. Umesto da rasteraju naprednjačke eskadrone, kordoni Žandarmerije su, spuštenih štitova, otišle pred zgradu Predsedništva, gde su ih dočekale kolege, koje su napustile položaje na Terazijama, kako bi omogućili prolazak drugih vandalskih grupa prema Skupštini.

Masakr je izbegnut samo zahvaljujući brzoj i pametnoj reakciji studenata. Redari su skinuli žute markere i zapalili plave baklje, koje su bile signal za udaljavanje s tog prostora. Za samo nekoliko minuta, pre nego što su se snašli, Vučićevi eskadroni smrti su ostavljeni sami na platou ispred Skupštine.

No, Vučić je imao i rezervni plan, prilagođen situaciji u kojoj bi se protest preselio na Slaviju. Oko 19 sati, na tom trgu i u okolnim ulicama okupilo se nekoliko stotina hiljada ljudi. Zvanični izveštaji ističu da je u to vreme na tom mestu bilo 1.620.000 uključenih mobilnih telefona, ali  takvim okolnostima, nije ni bitno da li ih je bilo 500.000 ili milion ljudi. Napad je izvršen u 19.11, dok su građani ćutanjem odavali počast ubijenima pod nadstrešnicom.

Da li su iz zvučnih topova ispaljena dva ili tri talasa, nije ni bitno. To će, pre ili kasnije, utvrditi istraga. Zasad, važno je naglasiti samo Vučićev cilj da stravičnim zvukom iz tog oruđa izazove stampedo, tokom koga će uspaničeni ljudi bežati na sve strane, gurati se, padati i povređivati. Namerno je izabrao trenutak kad ljudi odaju počast žrtvama naprednjačke korupcije. U tišini, jači je efekat zvučnog topa, pa je i panika veća.

Vučić je tim udarom pokušao da ispuni pretnju i zaista „odsvira kraj“ protestima pobunjenih studenata i građana. Na njegovu žalost, niko nije ubijen. Mnogi ljudi su osetili posledice udara. Posle protesta, nekoliko stotina građana je u bolnicama širom Srbije potražilo pomoć, žaleći se na napade groznice, mučnine, glavobolje i drugih zdravstvenih problema. U najtežoj situaciji su se našli ljudi sa pesmejkerima i drugim medicinskim sredstvima, koja regulišu rad srca. Usled oštećenja, izazvanih zvučnim talasom, mnogi su pretrpeli ozbiljne tegobe.

Za dodatni efekat, kako bi panika bila što veća, trebalo je da reaguju manje grupe naprednjačkih batinaša, koje su bile raspoređene u sporednim ulicama. Na sreću, njihov napad na građane sprečili su ratni veterani i bajkeri. Zahvaljujući njihovoj intervenciji nije došlo do stampeda, ozbiljnih povreda i smrtnih slučajeva.

Za Vučića, idealno bi bilo da je stradalo nekoliko ljudi. To bi iskoristio kao povod za zabranu okupljanja, a verovatno i za uvođenje vanrednog stanja. Vučić je shvatio da ne postoji drugi način da umiri Srbiju i zaustavi proteste. Tačnije, postoji drugi, tj. prvi način, a to je da prihvati studentske zahteve. Međutim, ako bi to uradio, raskrinkao bi kriminalnu i korupcionašku hobotnicu, koja je dovela do masovnog ubistva u Novom Sadu.

Tako bi sam sebe osudio na doživotnu zatvorsku kaznu. Pošto ta opcija nije moguća, rešio je da primeni stari način delovanja u kriznoj situaciji. Kad god je uhvaćen u laži, dodavao je nove, još krupnije laži. Kad je otkriven u nekoj aferi, izmišljao bi druge, opasnije i skandaloznije. Tako je i sad istinu o jednom masakru pokušao da sakrije drugim, još monstruoznijim. Sad, u bezizlaznoj situaciji, u koju je sam sebe doveo, Vučić je spreman da se spasava po cenu tuđih života. Broj nije bitan. Uostalom, odavno se zna da on više mrzi svoje žrtve, nego što voli sebe. Tim mentalnim poremećajem je zarazio i svoje najbliže saučesnike u zločinima.

„Duni vetre preko jetre„, skandirao je Dragan J. Vučićević u studiju svoje televizije Informer, oduševljen prizorima ljudi koji padaju po asfaltu i traže zaklon od topovskih udara. „Cepaj, predsedniče! Idemo, ahaj! Istresa ga Vule! A, bata Vule! Idemo! Kako ih odreza!“ – urlao je D.J. Vučićević. Zbog takvog ponašanja, mnogi normalni ljudi nemaju toleranciju prema Vučićeviću, čak ni kad su uvereni da nije pri čistoj svesti. Žene su ga već nekoliko puta šutirale nogom u dupe, a na društvenim mrežama traje jagma za ulogom prvog njegovog jahača.

 U vrhu liste za jahanje nalazi se, pored Ane Brnabić, i Vučićevićev mentalni i moralni dvojnik, Vladimir Đukanović, na društvenim mrežama je podelio ushićenje: „Zvučni top upropastio revoluciju„. U istom maniru, izrugujući se ljudima koji su povređeni, Milenko Jovanov, šef Poslaničke grupe Oskarovog kartela, dobio je burne aplauze svojih kolega, koji su groktali i grcali od smeha. Zlatibor Lončar je zabranio lekarima da primaju ljude, koji su povređeni na protestu, a ako baš ne mogu da ih izbace iz bolnice, morali su da ih evidentiraju na posebnom spisku, označenom sa slovom „P“. 

Ujedinjeni u zlu, predvodnici naprednjačkog kartela horski ponavljaju laži da u Srbiji ne postoji akustično oružje, kolokvijalno nazvano zvučni top. Nema ga MUP, Vojska, BIA, niko…

Tek pod pritiskom dokaza i izjava svedoka, ministar policije Ivica Dačić je priznao da je MUP 2021. godine kupio 16 takvih uređaja. Iako zakon ne dozvoljava posedovanje i upotrebu tog oružja, tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin ga je nabavio. Da farsa bude potpuna, i prilikom kupovine cene su udvostručene. Jedan komad LRAD 450XL košta oko 300.000 evra, a plaćen je više od 700.000 evra. Oružje, kupljeno na koruptivan način, Vučić upotrebljava protiv naroda koji se buni protiv korupcije.

Ko je dao nalog za tu kupovinu, koliko je plaćeno, kada je stiglo u Srbiju, ko ga je zaprimio, koje jedinice su ga zadužile, ko ga je i gde testirao, gde se nalazilo 15. marta 2025, ko je dao naredbu da se upotrebi, da li je zaista policijski oficir Marko Virijević ispalio zvučni talas, da li je to urađeno sa terase zgrade Predsedništva ili sa krova „stare“ Skupštine u Ulici kralja Milana…

Odgovore na ta pitanja daće istraga, koju će voditi oslobođeno tužilaštvo, posle pada tiranina. Do tada, njegovo tužilaštvo preti građanima koji na društvenim mrežama objavljuju tvrdnje da je na njih pucano zvučnim topom. Nesposoban da iskorači iz svoje mračne prošlosti, Vučić opet primenjuje isti stil zastrašivanja, kojim je još pre četvrt veka, kad je prvi put bio na vlasti, vršio pritisak na građane i medije, koji su tražili istinu o ubistvu Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i Vučićevog tadašnjeg neprijatelja broj 1.

– O slučaju ubistva Ćuruvije, Ministarstvo informisanja nema nikakve podatke o istrazi ubistva. Ja nisam ministar policije da bih mogao davati odgovore na takva pitanja. Čini mi se da špekulacije koje se spominjuu u vezi sa tim ubistvom ne jenjavaju. Čini mi se da su pojedini mediji preterali zloupotrebljavajuli sve to, pokušavajući da uzmu Ćuruviju kao simbol slobodne javne reči, a da pri svemu tome ne znaju motiv i ne znaju razloge zbog čega je sve to moglo da se dogodi. Ta nagađanja i optužbe na bilo čiji račun, a posebno na račun države, ne samo što su protivpravne, već su duboko moralno neukusne. Ne sme da se donosi zaključak na osnovu nekakvih indicija, bez dokaza, to nije dozvoljeno u mnogim državama, neće ni u našoj. Ko bude govorio da država stoji iza ubistva Ćuruvije moraće da odgovara i da bude strogo kažnjen – rekao je Vučić, tadašnji ministar informisanja, na konferenciji za medije 22. oktobra 1999. godine.

Kako tada, tako i sada Vučić pokušava da zastrašivanjem ućutka građane, koji ukazuju na nalogodavca i izvršioce najtežih krivičnih dela. Razlika je samo u ulogu, koji je na stolu. Tada je bio samo Šešeljev potrčko, a sada je apsolutni gospodar života i smrti u Srbiji. Srazmerno ulogu, povećali su se i rizici u koje je uvukao sebe, svoju porodicu, kumove, saradnike, tajkune, kriminalce i ostale naprednjake. Sad s ogorčenjem može da primeti kako se zločinačko udruženje osipa. Pametniji naprednjaci su se već distancirali, a to već rade i oni gluplji, koje vodi džeparoški instinkt za samoodržanje, pa ne žele da budu u njegovoj blizini, da ih ne povuče za sobom kad do kraja potone.

Većina funkcionera SNS-a izbegava da se javno eksponira, a neki čak snimaju telefonske razgovore i kopiraju određenu dokumentaciju, koju dostavljaju opozicionim strankama i medijima. Vučić na prste jedne ruke može da nabroji saradnike iz stranke, koji su spremni da se žrtvuju, makar verbalno, u odbrani njegovih laži i nasilja. Revoltiran, zbog toga je nedavno, na poslednjoj sednici Izvršnog odbora SNS-a, saradnike zasuo toliko primitivnim uvredama da je morao da reaguje i njegov brat Andrej. Kad je Aleksandar Vučić izvređao Sinišu Malog, nazivajući ga „beskrupuloznim egoistom, koji misli samo na svoje dupe“, Andrej Vučić je pokušao da ga smiri. Na njegovo upozorenje da ne vređa ljude, Aleksandar je odgovorio: „Ako ti to smeta, idi s njima. I ti se sakrij u mišju rupu i ćuti. Znaš i sam da neki od ovde prisutnih već pregovaraju, nude se stranim ambasadorima i opoziciji. Sve što imaju, dobili su od naše stranke, od mene, a sad ćute i gledaju kako mene čereče po ulicama. Niko da se oglasi!„

Vučić je napravio kadrovsku deponiju, a sad mu se ne sviđa miris straha koji ispuštaju njegovi saučesnici u zločinima. Ne sviđa mu se ni to što mnogi, kao što je Aleksandar Šapić, pokušavaju da iskoriste haos za rešavanje ličnih sukoba.

– Ko nas je okupirao? Ako smo 10-15 godina bili u okupaciji, daj da znamo ko nas je okupirao. Kad sam, pre dve godine, pitao ko je doveo ovu najveću evropsku paradu homoseksualaca, biseksualaca i transseksualaca, da šetaju Beogradom, rekli su mi da ne znaju. E, ako ne znamo, ja neću da idem na nju. Rekli su mi da moram da idem, ali ja nisam otišao. Pa, kad sam na jednom mitingu takođe govorio da neću dozvoliti da Beograd pravi vrtiće za „dete 1“ i „dete 2“, nego za bate i seke, onda su mi rekli da ćutim, da to ne sme da se priča. Sad je, izgleda, počelo da se priča. Samo još da kažu od koga smo se plašili, pošto od nekoga jesmo. Premijer Vučević je nedavno rekao da konačno možemo da kažemo da su Prokletije najveći planinski vrh u Srbiji. Deset godina to nije smelo da se kaže, jer bi to značilo da je Kosovo deo Srbije. To su nam, kaže premijer, nametali. Ko nam je nametao? Čini mi se da nas je neko okupirao, samo ne znamo ko – rekao je Šapić na konferenciji za medije.

Šapić, kao i svi ostali građani, dobro znaju da je Srbiju okupirao Vučić, da je on naredio da se ne pominje da je Kosovo deo Srbije i da je nametnuo LGBT+ agendu, kojom je promovisao sve ono što vole on i Ana Brnabić. Isto tako, Vučić zna da Šapić takvim izjavama gađa njega.

Ako je čak i Šapić procenio da je vreme da digne rep i pokaže zube, logično je da to uradi i Ivica Dačić, koji se takođe priprema za spasavanje SPS-a i političke karijere u periodu „posle Vučića“. Na to su se odlučili i mnogi pripadnici MUP-a, BIA i Vojske, pa čak i tužioci, koji su Evropskom javnom tužilaštvu već prosledili dokumentaciju o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu. Evropska tužiteljka Laura Koveši je, u intervjuu za RTS, rekla da je formiran predmet i da će njeno tužilaštvo sprovesti istragu zbog sumnje u postojanje koruptivnih elemenata u tom projektu, koji je u smrt odneo 15 ljudi.

Da je tiraninu istekao rok trajanja shvatili su i njegovi gospodari u Vašingtonu i Briselu. Iz oba centra moći dobio je istu poruku: mora da ispuni studentske zahteve i da pristane na opozicioni predlog za formiranje tzv. Vlade narodnog poverenja. U tom paketu, Vučiću je preporučeno da podnese ostavku na mesto predsednika države, a da za mandatara „prelazne vlade“ bude postavljena neka nekompromitovana  nestranačka ličnost, kao što je američki državljanin Desimir Desko Nikitović, bivši srpski konzul u Čikagu.

Normalan čovek bi odmah prihvatio tu silaznu opciju, ali to se ne može reći za Vučića. Iako je najavio da će pristati na prelaznu vladu „ako ga ne budu slušali saradnici iz SNS-a“, to ne znači da neće pružiti otpor. Vučić je već sto puta dokazao da je imun na pritiske zdravog razuma.

Nije isključeno da će opet pokušati da nasilnim metodama, pucanjem iz zvučnog ili pravog topa, produži boravak na vlasti. Izjalovila mu se namera da „odsvira kraj“ 15. marta, pa sad to najavljuje za 14. april. Ipak, bez obzira na njegovo licitiranje datumima, Vučićeva sudbina je opisana u stihovima njegovog omiljenog pevača Baje Malog Knindže: „Ja sam svoje odsvirao, i u duru i u molu, pustite me da na miru uživam u alkoholu“. To ga čeka, uskoro će da uživa u miru, iza rešetaka.