Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demokratskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini stvarni proizvod u trećoj deceniji dvadeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnih izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

U jesen 1988, beogradska „Politika“ dobija novu ulogu na javnoj političkoj sceni. Milošević je stavlja u funkciju obračuna sa svojim političkim protivnicima.

Rubrika „Odjeci i reagovanja“ otvara sva pitanja naznačena u Memorandumu SANU: ekonomska neravnopravnost Srbije u Jugoslaviji, promenu Ustava iz 1974. godine, genocid nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu i asimilacija i diskriminacija Srba u Hrvatskoj, te odnosi sa drugim republikama. Sadržaj i ciljevi rubrike poklapaju se sa konceptom Memoranduma SANU, ali delom i programskim govorom Slobodana Miloševića u Kosovu Polju, 24. aprila 1987. godine, kada su pobrojane glavne teme buduće „Politikine“ „narodne tribine“. Milošević tada kaže da su „sva pitanja na dnevnom redu, i pravda i sloboda i kultura, jezik i pismo. Sva su pitanja na dnevnom redu, od međa do ustavnih promena, od obdaništa do sudova“. Osim njegovog boravka na Kosovu, koji se kasnije sveo na mitsku rečenicu „Niko ne sme da vas bije“, i nerazjašnjeni zločin u paraćinskoj kasarni od 3. septembra 1987, (kada je vojnik, Albanac, ubio četiri vojnika JNA, među njima i jednog Srbina) i pokretanje inicijative za ustavne promene glavne su teme priloga rubrike „Odjeci i reagovanja“.

Rubrika dobija funkciju smernica kojom se čitaoci sistematski instruišu i usmeravaju. Ona traje od jula 1988, do marta 1991. U rubrici aktivno učestvuje grupa akademika, svi članovi Komisije za pisanje Memoranduma. 1988, objavljeno je 13 priloga o radu Akademije, 16 o akademicima; 1989 – 23, o radu Akademije, oko 40 priloga o akademicima; 1990 – 18, o radu Akademije, oko 120 priloga o akademicima; 1991 – 17, o radu Akademije, oko 130 priloga o akademicima.

Slobodan Milošević tada kaže: „Kao što se zna, natalitet Kosova je jedan od najvećih u svetu. Veći i od nataliteta u Albaniji. Ova tabu tema je tek odskora postala predmet rasprave. Natalitet poprima i svoje izrazite društveno političke aspekte. Narodi koji žive sa Albancima postaju manjinski i gube teritoriju i životni prostor. Do čega to može dovesti ako se ništa ne preduzme? (…) Teško mi je da tumačim ćutanje srpskih i drugih političara o Kosovu. Kada je to ćutanje počelo, ja sam išao u gimnaziju. Što se srpskih političara tiče, već sam rekao da su se oni opredelili za ćutanje o Kosovu da bi sačuvali status u političkom životu i uticaj na taj život.A što se uticaja tiče, on se, nažalost, nije odnosio na politiku u vezi sa interesima Srbije ili Jugoslavije, već na one političke i kadrovske poteze koji se vuku u egoističnom, ličnom interesu.Tumačenje stanja na Kosovu u stranoj štampi zavisi od orijentacije te strane štampe. Negde su u pitanju dezinformacije, a negde zle namere. Među onima koji vide Albance kao progonjene, a Srbe kao progonitelje, više je onih koji su zlonamerni od onih koji su dezinformisani. (NIN, 3.jul 1988)

A 25. jula te godine, Skupština Srbije usvaja Nacrt amandmana na Ustav SR Srbije. U diskusiju o promenama ustava SFRJ, na čemu je Srbija insistirala, Pravni fakultet je imao posebno mesto. Dr Ratko Marković je smatrao da Srbija tek posle promena u saveznom ustavu može da donese svoj ustav, koji će „zaista biti njen ustav i koji će predstavljati izraz volje naroda u skladu s njegovim istorijskim i današnjim htenjima i interesima“.

Ratko Marković je to obrazložio na sledeći način: „Zahvaljujući promenjenom odnosu političkih snaga kada je reč o ustavnim promenama i uopšte, novoj političkoj klimi, politički i naučni radnici, svaki delujući u svojoj oblasti, od momenta kada je predlog za promenu Ustava Srbije formalno podnet, pripremili su teren za reč naroda o ustavnim promenama. I, po svemu sudeći, ono što nije pošlo za rukom njima u vezi s ustavnim promenama, na putu je da postigne narod spontanom akcijom.

Ima li idealnijeg vršenja ustavotvorne vlasti u demokratiji od njenog spontanog preuzimnja u ruke naroda? Danas u Srbiji ustavotvornu vlast počinje da vrši sam narod…Danas je cela Srbija jedan konvent, jedna spontano sazvana i stalno zasedajuća ustavotvorna skupština, u kojoj narod neposredno, bez ikakvih posrednika i tumača njegovih želja, sam piše svoj ustav kao delo samoodređenja naroda. Zahtevani ustavotvorni referendum, kao način odlučivanja naroda o ustavnim promenama, tako je prevaziđen idealnijom demokratskom formom.

Ustavnim referendumom narod daje ili uskraćuje svoju saglasnost na tekst i sadržinu ustavne promene koji je neko drugi napisao. Ustav kao akt samoodređenja naroda ispisuje sam narod. Tu više nema organa ustavotvorne vlasti – ta vlast je narod, neposredno. Šta hoće narod u Srbiji u vezi s predstojećom ustavnom reformom? Potpuno jasnu i određenu stvar. Da na području Srbije ima samo jednu, a ne kao do sada, tri rivalske države, da Srbija ne bude jedna zemlja sa tri gospodara. (…)

Nema ostvarenja onog što narod sada traži bez radikalnih ustavnih promene. A, nužne su samo dve takve promene. Prva, da se pokrajine svedu na istinske autonomne jedinice s autonomnim delokrugom utvrđenim u Ustavu Srbi-je (dakle, oduzimanje pokrajinama svih atributa državnosti).

Druga, da se prekine svaka neposredna institucionalna veza pokrajina s federacijom, koja u uslovima konsensualnog federalizma znači davanje potpuno jednakog glasa jednoj Srbiji i dvema pokrajinama u federaciji (gde, dakle, Srbija ima minus jedan glas). (…) Postavlja se pitanje šta će biti ako se promene ustava u Srbiji ne mogu izvesti po ustavotvornom postupku predviđenom njenim Ustavom? To zavisi od političkih posledica koje bi ta činjenica mogla za sobom povući.

Ukoliko se ta dilema postavi, treba proceniti čemu će se dati prednost – poštovanju ustava ili opstanku države. U takvoj situaciji, smatramo, nikako ne bi trebalo dozvoliti da trijumfuje pravo, pa makar da propadne država: Fiat iustitia perat mundus. Ustav je uvek jedan osobito politički, a ne samo pravni akt, kao što je to zakon. On je uvek izraz odnosa političkih snaga, pa se otuda ne može očekivati da se načelo zakonitosti onako strogo poštuje kada je u pitanju ustav kao kada je u pitanju zakon.

Prekidi ustavnog kontinuiteta neustavne promene ustava – u svetu su česta pojava nezavisno od političke kulture zemlje. U promenjenom odnosu političkih snaga zašto bi jedna očigledno besmislena odredba bila nedodirljiva i uživala azil samo zbog toga što je sadržana u ustavu koji je praktično učinjen nepromenjivim. Kriterijum ustavnosti u demokratijama vazda je bila volja naroda, njegove ogromne većine. Narod je ipak preči od ustava“. (PRAVNI ŽIVOT, 9-88. vol. 38, Časopis za pravnu teoriju i praksu, str. 1179-1186)

5. oktobra 1988, počinje protestni miting u Novom Sadu na kome je zahtevu ostavka vojvođanskog rukovodstva. Miting je popularno nazvan „jogurt-revolucijom“. Početkom oktobra u SANU je održana rasprava o ustavnim promenama koja je za rezultat imala dokument pod nazivom „Mišljenje SANU o promeni Ustava SR Srbije“. Svojim Mišljenjem, SANU je Ustav 1974 (kao i u Memorandumu) označila kao uzrok krize jugoslovesnkog društva. (Politika, 19. novembar 1988)

Na tom skupu akademik Radovan Samardžić je rekao da su „naša nauka i SANU duboko (su) odgovorni za ono što je pokrenuto i što se ukazuje kao šansa da se stvari preurede). (Politika, 4. oktobar 1988) 17-21 oktobra idu masovne demonstarcije na Kosovu zbog narušavanja kosovske autonomije. Smenjena Kaćuša Jašari sa dužnosti predsednika Predsedništva PK SKK, a Azem Vlasi razrešen članstva u Predsedništvu. Kosovo je bila dežurna tema „Odjeka i reagovanja“, pre svega, zbog visokog nataliteta preko koja se želela objasniti planirana ekspanzija albanske populacije. Đorđe Janković, Beograd, u ovoj rubrici piše: „Brojke pokazuju da u Makedoniji prosečno ima daleko više Albanaca nego u Srbiji. Zato pred nama nije pitanje SAP Kosova i odnosa Srba i Crnogoraca prema Albancima, već pitanje Albanaca u Jugoslaviji, bolje rečeno – velikoalbanski problem. To je već problem ne samo Srbije i ne samo Jugoslavije, već Balkana, Evrope i sveta. Zato se ne mogu nazivati iredentistima, separatistima i nacionalistima. Pred nama je pojava gde se druga, tuđa teritorija osvaja naseljavanjem, velikim natalitetom. Sličnih pojava bilo je i u nacističkoj Nemačkoj.

Istorijsko pravo na teritorije o kojima je reč, nesumnjivo je na strani slovenskih naroda, što se lako može dokazati, a istorijsko pravo priznaju međunarodni zakoni. (…) Sadašnja brojna nadmoć Albanaca u SAP Kosovo i nekim drugim oblastima je ozbiljan argument u prilog velikoalbanskih zahteva. Međutim, njihova brojna nadmoć i visok natalitet nisu prirodna posledica istorijskog razvitka, već političke volje. To je očigledno i to ne treba dokazivati (smišljeno se doseljavaju i naseljavaju, propagira se visok natalitet, toleriše se bigamija, itd.).

Bitno je da je to svojevrsno nasilje nad uobičajenim tokovima društvenog razvitka sa određenim političkim ciljevima, te tako prema tome treba i pristupiti – kao prema nasilju. Međunarodni značaj albanskog problema je očigledan. Dok je stvaranje ‘velike Albanije’ javno iznet cilj albanske iredente, prikriven a očigledan cilj u doglednoj budućnosti, jeste razbijanje Jugoslavije. O tome jasno govori pravac albanskog naseljavanja. Upadljivo je da u SR Makedoniji Albanaca nema u krajevima koji su imali da pripadnu Bugarskoj posle Prvog balkanskog rata prema ugovoru. Takođe, približava se trenutak kada će srpski i makedonski narod konačno biti razdvojen tamponom neslovenskog stanovništva, te će Makedonci biti praktično izolovani od Jugoslavije.

Nešto slično kao da se odigrava i u Sandžaku, koji je nekada bio upravo spona između Srbije i Crne Gore. Činjenice nas dalje neumoljivo vode zaključku, da se u slučaju potrebe, opštenarodna odbrana neće moći odvijati kao u vreme Drugog svetskog rata. Da li će pojam „velika Albanija“ kroz 30-50 godina, kada Albanci budu najbrojnija nacija u Jugoslaviji posle (?) Srba, podrazumevati i Bosnu, Hercegovinu i Hrvatsku, gde su nekada takođe živeli Iliri?“ (Politika, 15. novembar 1988)

15. novembra 1988, Dušan Jovićević, pod naslovom „Tri kobne greške“ piše: „Majorizacija koju sprovodi rukovodstvo albanske narodnosti na Kosovu, prema narodima i narodnostima koji tamo žive nije samo prisutna u okvirima državnih i politički već i u svim oblastima društvenog života i rada. Demografska eksplozija, brojna prisutnost emigracije i iseljavanje omogućili su da danas na Kosovu živi oko 1.450.000 Albanaca i samo oko 350.000 Srba, Crnogoraca, Turaka, Muslimana, Hrvata i Roma, pa je odnos stanovništva sada 4,14: 1 u korist Albanaca. Ovo je prava istina zašto je albanska narodnost danas četiri puta brojnija od svih naroda i narodnosti koji žive na Kosovu. Taj odnos je omogućio potpuni majoritet Albanaca nad svim narodima i narodnostima Kosova. Albanska emigracija se različito procenjuje od strane kosovskog rukovodstva. Tvrde da ih je samo oko 750, drugi koji su realniji i manje zataškavaju tvrde da ih je oko 7-8 hiljada, a prema podacima koje donose razni časopisi i dnevna štampa, njihov broj se kreće između 300.000 i 350.000 ljudi.

Zbog takvog stanja koje danas postoji, narodi i narodnosti na Kosovu su u situaciji da moraju trpeti i podnositi sve torture i ponižavanja kojima su izloženi a albanska se narodnost tako ponaša kao da je to država Albanija a ne Jugoslavija. (…) Programska šema TV Prištine ubuduće mora biti takva da emituje kao i do sada tri dnevnika u toku jednog dana, ali jednako na jezicima naroda i narodnosti. Ovo pravilo bi važilo i za ostali tv program koji je takođe vrlo loše uređen (90% programa je na albanskom a samo 10% na ostalim jezicima). Radio-program takođe treba uskladiti sa televizijskim jer ima iste probleme koji su ranije izneti“. (Politika, 15. novembar 1988) Inž. Sava Maksimović piše: „Bahato ponašanje došlo je do vrhunca. Samozvani ‘zapadnjaci’ više nemaju mere u blaćenju ‘južnjaka’. Doskorašnji ispadi protiv Jugoslavije i JNA u Sloveniji su stekli pravo građanstva. Sada su, ali ne samo sada, na redu besomučni napadi na srpski narod.

Mržnju sipaju razni Rupeli, Kermauneri, Zlobeci, Rusi, u ‘Revijama’, ‘Katedrama’, ‘Mladinama’. Mislili smo, opšte je otopljavanje, demokratizacija, pa ne znaju deca gde su tome granice. Ali otkad su ta deca dobila podršku i saglasnost za svoj prljavi posao i od svojih rukovodilaca, Smolea i dr. ne može se više na tu hajku strpljivo odgovarati samo demantijima i uveravanjima u istinu, već se mora reći da se radi o izdajničkoj raboti. Izdajnička je rabota zahtev za ‘civilno’ služenje vojnog roka, izdajnička je rabota otkrivanje vojne tajne, izdajnička je rabota kada se organizuju demonstracije protiv Suda, a izdajnička je rabota i kad rukovodioci Republike podržavaju zborove i demonstracije organizovane u korist špijuna. Bez ikakvih argumenata, bez ikakvih dokaza ili primera, jednostavno se sipa ogoljena mržnja protiv Srba: ‘primitivno rodovsko društvo’, ‘agresivni fašistoidni velikosrbi’, ‘Srbija – nacionalizam, antiintelektualizam’, ‘Srbi ortodoksni, militantni i primitivni’, ‘Srbe o vrbe’ itd. sve gadost do gadosti. Zdravom čoveku zastaje dah i misao, otkuda toliko nagomilane mržnje.

I kad je moglo da se misli da je cela hajka protiv Srbije u sprezi Smole – Kučan – Rupeli – Zlobeci itd. pokazuje se da je faktički komplot još širi za Janeza Stanovnika i još šire za ‘neprincipijelnu koaliciju’, čiji je rad protiv Srba i Srbije Stanovnik tako čitko objasnio u Americi, predstavljajući bestidno sebe za njenog predvodnika. (…) Jugoslaviji treba da zahvale za privilegovani položaj i neviđeni privredni uspon Slovenije posle Drugog svetskog rata, čime se ona definitivno odvojila od svog dotadašnjeg statusa duboke poljoprivredne provincije negde na periferiji Austro-Ugarske monarhije.

Spasoje Raković piše: „Povod mom javljanju je napad prištinskog profesora univerziteta dr Agima Vinca, inače rodom iz sela Velešta kod Struge, na poznatu jugoslovensku pesnikinju Floriku Štefan, koja je u NIN (br. 1971) objavila zapanjujuću crticu – informaciju o tome kako jedna učenica srednje škole (Albanka) ne zna ko je otac deteta koje nosi u sebi, njen brat ili njen stric i o tome kako je jedan svekar molio advokata koji je zastupao u parnici za razvod braka (zbog impotencije njenog muža) njegovu snahu govoreći mu da se stvar nekako zataška i da nevesta ne napusti kuću.

 Sada vas ponovo susrećem na stranicama NIN u rubrici ‘Odjeci’, kako blatite našu poznatu pesnikinju, ‘bilingvistkinju’, jugoslovensku poetesu Floriku Štefan, zato što se usudila da perom ustane protivu dozlaboga nenormalne pojave rađanja dece iza zaista visokih avlija domova većine pripadnika albanske narodnosti i nekih anomalija u tom (sa deset brava zatvorenom) ‘familijarnom životu’ u nekim domovima pripadnika vaše nacionalnosti.

Javljam se ovim redovima ne da budem advokat Florike Štefan, čijoj se ‘bilingvilnosti’ doktore Vinca podsmevate, a tom prilikom zaboravljate da Florika Štefan pripada ne samo našoj, jugoslovenskoj literaturi i kulturi već i literaturi i kulturi Evrope. U vašem pismu smeta mi to što oštro zamerate Floriki Štefan što se usudila, bolje reći drznula da se osvrne na do juče tabu temu Jugoslavije: enormni natalitet kod albanske narodnosti, pojavu koja nas je dovela, dovešće nas u još gore ekonomsko stanje na Kosovu i Metohiji i Makedoniji.

Nažalost, vi dr Vinca ne sagledavate ili, u ime nekih viših ciljeva, ne želite da sagledate kuda vodi taj natalitet, najveći u Evropi, bratimljen sa pojavom u zaostalim delovima Afrike. Za vas je to provirivanje Florike Štefan u tu tabu-temu’… grubo i jednostavno, na banalno ispolitiziran način Florika Štefan tumači problem visokog nataliteta na Kosovu, odnosno kod Albanaca koji je pre svega posledica ekonomske (i kulturne) zaostalosti, nerazvijenosti, i nezaposlenosti ali i tradicije, mentaliteta itd’…“

A 25. novembra 1988., usvojeni su Amandmani IX-XLVIII na Ustav SFRJ. Ova ustavna revizija proširuje osnove za jedinstveno jugoslovensko tržište i, u izvesnoj meri, zakonodavna prava federacije. Načelo „konsezusa“ u odlučivanju o bitnim pitanjim na nivou federacije je sačuvano. Ove promene nisu, međutim, zadovoljile srpsko rukovodstvo i JNA koji su težili recentralizaciji Jugoslavije. 1. Decembra Dobrica Ćosić, akademik i pisac kaže: „U Jugoslaviji je najteže njenom najbrojnijem narodu, a taj isti narod joj je i najodaniji“. (Književne novine, 1. decembar 1988)

Milorad Ekmečić, akademik istog dana: „… Nasilje je babica stvaranja nacionalnih država, i to, uglavnom nasiljem u ratu. Svaki nacionalizam počinje skupljanjem bajki ili epskih pesama, i to je, dakle, elitni nacionalizam. Svojim studentima pričam anegdotu s početka prošlog veka u Pragu. U Gradskoj kafani, okupili se ljudi i sede, kao mi ovde, za stolom. Onda je neko ušao i upitao šta bi se dogodilo ako bi im se na glave srušio plafon kafane. Odgovor je glasio da bi to bio kraj češkog nacionalnog pokreta“. (Književne novine, 1. decembar 1988)

Dana 2. decembra Bojan Radosavljević iz Titograda piše: „Ovih dana je u Beogradu u organizaciji SANU održan skup na temu ‘Jasenovac 1945-1988’, na kome su govorili najpoznatiji istoričari i poznavaoci ove oblasti. Sa velikim ogorčenjem sam pročitala podatak koji je na skupu iznio Vladimir Dedijer, da je u interpretaciji ljubljanske ‘Mladine’ 50.000 ljudi nestalo kao žrtva jasenovačkog logora. Nažalost već odavno se istorijska ‘istina’ u našim naučnim institucijama improvizuje od republike do republike. Sporne hipoteze o vremenima o kojima ne posjedujemo dovoljan broj materijalnih dokaza ne čude toliko koliko zabrinjava i boli minimiziranje broja žrtava bivšeg logora smrti – Jasenovac – koji je samo prije četrdesetak godina prestao biti stratište hiljada i hiljada Srba i ostalih rodoljuba“. (Politika, 2. decembar 1988)

4. decembra Prim. dr Dušan Miletić, Beograd pod naslovom „Zar od Božjeg pastira“ obraća se kardinalu Kuhariću koji je dao izjavu izjavu pariskom „Mondu“ da je u Jasenovcu ubijeno SAMO (moj naglasak) 40.000 Srba. „Zar za jednog božjeg pastira i to vrlo visokog ranga, koga je Bog poslao da među ljudima na zemlji širi mir, slogu i ljubav, čak i 20 puta umanjen broj zverski pobijenih mučenika, predstavlja SAMO?! (…) Zamislite se kardinale Kuhariću, makar i sada skoro 50 godina kasnije, kad već niste ranije, ne nad brojkom pobijenih mučenika nego nad vašom rečju SAMO ako ste je izgovorili bilo kome i bilo kada. Pa za ime Boga, gospodine kardinale, nisu to cepanice nego su bili ljudi, postali i ostali mučenici, od prvog do zadnjeg kome su nož, kama ili malj prekratili muke.

 Šta mislite gospodine Kuhariću da je kojim slučajem među tih SAMO 40.000 mučenika bio neko od vaših bližnjih i dragih, da li bi i onda bilo SAMO? …Ja vaš odgovor i ne očekujem ali ako mislite da mi objasnite šta znači ona stravična rečca SAMO (oko broja pobijenih mučenika neću sa vama kardinale ni da raspravljam), odgovor pošaljite preko ‘Politike’,’Glas Koncila’ ne čitam“. (Politika, 4. decembar 1988)

6. decembra, Dr Gavro Marjanović piše (…) „Demografska karta južne pokrajine SR Srbije počinje da se iz osnova menja tek posle Drugog svetskog rata. U štampi cirkuliše podatak prema kome je 1945. godine na Kosmetu živelo 350.000 Albanaca (53.84% celokupnog stanovništva ove pokrajine) i 300.000 Srba, Crnogoraca i ostalih naroda i narodnosti (46,16% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije). Sada, pak, Albanci sačinjavaju preko 88% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije! Učešće Srba, Crnogoraca, Goranaca, Hrvata, Turaka, Roma svedeno je na ispod 12%. Dakle, za 41 godinu u potpunosti je promenjena demografska struktura Kosova i Metohije: nacionalna manjina postala je većina a posledice te promene su već poznate našoj široj javnosti. (…)

Upoređivanja kretanja albanskog stanovništva na Kosmetu i u NR Albaniji posle drugog svetskog rata pokazuje: 1. da prirodni priraštaj stanovništva albanskog porekla na Kosovu i Metohiji premašuje prirodni priraštaj stanovništva u NR Albaniji; 2. da se u periodu 1960-1988. dakle za 28 godina, broj stanovnika u NR Albaniji još nije ni udvostručen dok se u poslednje 43 godine broj Albanaca na Kosovu i u Metohiji povećao za celih 495%! (…) Šta se to dešava u redovima albanskog stanovništva u našoj zemlji posle Drugog svetskog rata? …Dakle, albanski nacionalisti i separatisti, tri puta poraženi na bojnom polju od 1912, do 1945. godine, postavili su sebi za cilj da u miru prekroje granice SFRJ, da bez krvi ostvare ono što nisu uspeli u ratovima.

(Nastavak u sledećem broju)