Dragomir Anđelković

Vučić je očajan i zato mora, uz sav rizik koji to nosi, da u svakom pogledu zaigra na sve ili ništa. Shvata da je velika većina građana Srbije protiv njega. Do juče neutralni ubrzano se aktiviraju, a nemali deo nekadašnjih njegovih glasača ga odbacuje. Studenti su postali katalizator takvih procesa i ništa ne ukazuje da će mirnodopski ustanak građana Srbije – bez udara nekim (geo)političkim „zvučnim topom“ – da počne da jenjava. Opet, dok plamti, ni jedan veliki projekat (EKSPO, Beograd na vodi 2, „Trampova kula“, Jadar) na koji Alek bez Kosova računa kako bi još više opljačkao Srbiju ili platio reket velikim silama od kojih zavisi, ne može da bude realizovan.

Problemi sa kojima se srpski samozvanac suočava već su asimetrično počeli da se odražavaju na stavove relevantnih svetskih centara moći prema njemu. U vezi sa negativnim preokretima po pitanju položaja srpskog spin diktatora, prednjači EU, čije članice su mnogo zainteresovanije za zbivanja u svom okruženju (samim time i kod nas) od SAD, Rusije ili Kine. Možda bi EU lideri, često u raznim kombinacijama sa Vučićem, i dalje okretati glave od dešavanja u Srbiji, ali pošto su se evropski mediji za njih zainteresovali, te se to polako ali sigurno preliva na javnost, ni političke elite ne mogu da ignorišu naša studentsko-građanska talasanja.

Tačnije, ne vide razlog zašto bi aktivno počeli da deluju u prilog beogradskog režima, umirujući svoje medije i birače, te tako potencijalno prizivali za sebe izvesnu štetu (jer radi se o izvlačenju mača sa dve oštrice), ako ne dobiju ništa veliko što svojim građanima mogu da prikazu kao uspeh i tako kompenzuju negativne reakcije. Činjenica je da Evropa žudi za njim, danas kada je počela da se oseća kao geopolitičko siroče, našavši se u raskoraku sa novom američkom administracijom koja je sve manje apriori zainteresovana za evroatlantsku simfoniju. Novi američki pristup je: koliko para toliko muzike. U realpolitičkoj igri sa tim skopčanom, EU na raznim stranama mora da počne nešto da dobija za sebe ili NATO (o kome trenutno više brine od SAD).

Alek, poslovično lukav iako daleko ne (geo)politički genijalan, sve to dobro shvata. Kao što zna da Srbija, kao rezultat nekritičkog decenijskog približavanja EU, ekonomski pre svega zavisi od nje. Svaki poremećaj odnosa sa Briselom doveo bi do pojačanih privrednih turbulencija kod nas, sa direktnim (šteta za njihove firme) i indirektnim (jačanje nezadovoljstva građana) implikacijama po SNS establišment. Naravno, osim ako bi pametnim potezima brzo počeli da razvijamo rezervne opcije, te tako blagovremeno proširili sprski manevarski prostor. No, Vučić koji je ucenjen od francuskih službi, na to ne sme ni da pomisli. Uostalom, kada su naprednjaci i mislili o naciji a ne samo o sebi?

Francuzi, doduše, više nego kompromitujuće materijale (Dosije „Oskar“) koje imaju o organskim vezama sa mafijom Ace lažnog Srbina, ne koriste previše aktivno, kako bi ga naterali da ubrza svoj prozapadni i antisrpski kurs (to su radili dok nije obavio preuzete obaveze oko Kosova). Akcenat stavljaju na izvlačenje finansijskih sredstava iz Srbije u interesu francuskih kompanija i države. Ali, kada bi krenuo na neku drugu stranu, tj. našu zemlju koju je uveo još dublje u evroatlantsku zamku od stanja u kome ju je preuzeo, probao iz nje da izvuče, našao bi se pod forsiranim galskim udarom. Svestan toga, ne da to neće pokušati da uradi, već naprotiv, sam nudi i ono što se sada od njega ne traži. Ulaže u svoju budućnost.

U pitanju je novi niz koraka ka članstvu Srbije u NATO. Pošto je svestan da je Amerika slabo zainteresovana za Srbiju – odnosno da plaćanjem reketa porodici Tramp tu može da obezbedi sebi leđa bez većih geopolitičkih zapleta – a Rusija ima prioritete na drugim stranama (što ne znači da se kod nas ne bi više angažovala kada bi joj Beograd iskreno nudio savezništvo), Aleksandar Briselski dinamizira svoj evroatlantski pristup. Već smo se (nedavno) na stranicama Tabloida bavili time kako taj Sorošev mali od palube nastavlja da rešava srpsko pitanje po paklenom receptu svojih mentora. Uz to, pošto procenjuje da im je to malo, sada je na sto stavio i NATO kartu.

Skupština Srbije je u decembru 2007. godine, u okviru „Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije“, donela odluku o vojnoj neutralnosti naše zemlje. Precizirano je da ona važi do eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi bila doneta konačna odluka po tom pitanju. Srpska država je usled neslaganja ključnih faktora unutar tadašnje vlade, u vezi sa važnim spoljnopolitičkim pitanjima, rešila da u budućnosti odluči kakav će biti njen odnos sa Severnoatlantskom alijansom, a da do tada ostane van tog vojnog bloka.

Dugim rečima, Skupština Srbije je usvojila odluku o privremenom nesvrstavanju, a ne o neutralnosti. Odluka nije ugrađena u Ustav (što bi onda zahtevalo komplikovanu proceduru za njeno ukidanje) , niti je Beograd zatražio međunarodno priznaje neutralnosti (što je i logično s obzirom da nju i nije proglasio iako političari od tada do danas lažu da smo neutralni). Ona kao što je uslovljena u vidu obične skupštinske odluke za koju je potrebno da glasa prosta većina poslanika, na isti način, bukvalno bez ikakvih drugih ograničenja, može da bude i poništena u jednom jedinom danu.

To je ovih dana – prema krajnje pouzdanom izvoru – Vučić ponudio Marku Ruteu, bivšem holandskom premijeru koji je 2024. godine preuzeo dužnost generalnog sekretara NATO-a, sa koje se posle više od decenije (2014-2024) obavljanja povukao Norvežanin Jens Stoltenberg. Rute je zagriženi evroatlantista, veoma uticajan u mejnstrim EU političkim strukturama i među američkim Soroševcima. Veliki je zagovornik antiruske politike, širenja i generalno jačanja NATO-a. Da paradoks bude veći, uspeo je da održi i ranije uspostavljeno lično prijateljstvo sa Trampom.

Vučić je zato Ruteu ponudio da se pod hitno organizuju velike vojne vežbe NATO – Srbija, i to na prostoru naše zemlje, a da onda ubrzano pokrene poništavanje srpske kvazineutralnosti, te da preduzme korake u cilju uvođenja naše države u Severnoatlantsku alijansu. Zauzvrat, dobio bi pojačanu podršku Brisela da se izbori sa onim što smatra društveno-političkom poplavom, koja preti da ga odnese na groblje propalih političkih brodova.

Ta pomoć bi imala i unutrašnju dimenziju, a ne samo što bi bile preduzete spoljne mere da medijsko, pa onda i šire, okretanje niza EU članica od Vučića, bude presečeno, odnosno da on dobije niz beneficija od Brisela (konačno otvaranje Klastera 3 sa onim što sa tim ide, od čega sada deluje da neće biti ništa). Radi se o tome da je većina naših opozicionih stranaka pod uticajem „bratskih“ evropskih partija, odnosno EU političara koji su za njihove lidere ljudi od autoriteta, ili se pak radi o tome da su neki naši šefovi partija kao nosioci dvojnog državljanstva (čak ako i nisu u vezi sa zapadnim službama) osetljivi na pritiske iz „matičnih“ zemalja.

To je put kojim bi se izvršio pritisak na veliki deo oponenata SNS režima da otupe svoje delovanje protiv njega, odnosno pokažu spremnost da uđu u neku lažnu vladu nacionalnog spasa (koja sistem suštinski ne bi menjala i ne bi mogla da ograniči Alekovo samodržavlje). Šlag na toj otrovnoj torti bilo bi i lobiranje kod niza uticajnih profesora naših univerziteta – akademski ili preko NVO sektora povezanih sa EU – da se i oni „primire“ i utiču na studente da se „smire“ ili da se distanciraju od njih ako ostanu radikalno nastrojeni protiv Vučića. U takvim okolnostima, izolovani od evroatlantski nastrojenih političara, NVO delatnika i dela profesora, studenti bi se našli u teškoj situaciji. Nema sumnje da bi tada postali mnogo ranjiviji i podložni podelama.

Što se Rusije tiče, ona je do sada bila prilično pasivna, i ništa ne ukazuje da bi se samoinicijativno aktivirala sada kada su joj geopolitička težišta na drugim mestima, odnosno dok izbegava da naruši krhku ravnotežu sa SAD bilo čime što bi u Vašingtonu mogli da procene kao provokativno ponašanje. A nije baš tačno, kao što mnogi misle, da je Tramp potpuno ravnodušan prema NATO. On samo neće da ga SAD vuku na svojoj grbači. Ako se konsoliduje i njegov EU deo nađe model samofinansiranja, pri tome uz velike nabavke oružja iz američkih fabrika, Vašington takvo savezništvo pozdravlja.

Uostalom, cela američka igra oko Ukrajine je perfidna. Amerika koja je tu nekada i pokrenula veliku geopolitičku krizu, sada želi da normalizuje relacije sa Rusijom i tako spreči njeno dalje približavanje Kini te sa Moskvom razvija profitabilne projekte. U isto vreme, Vašingtonu se ekstra isplati da EU  direktno, i kao ubuduće noseći stub NATO, nastavi da se rve sa Rusijom, i u tome oslanja na američki vojno-industrijski kompleks. Amerika bi tako, gle čuda, imala dve glave: jednu evroatlatnsku a drugu „neutralnu“.  Obe bi punile isti  trbuh!

Genijalno, ako uspe, ali sada to i nije tema. Bitno je šta Vučić pokušava i da li će njemu to proći. On, da to ponovim, sada proba da zaigra na NATO opciju, i tako uz pomoć takođe dvoglavog Brisela (sedište i EU, i NATO) obesmisli studentsko-građanski mirnodopski ustanak, odnosno svede ga sa više komponenti na jednu (onu najuporniju studentsku, uz deo profesora koji su kritički opredeljeni prema zapadu i, sigurno ograničen ali realan broj onih koji srpsku demokratiju bez kalkulacije stavljaju iznad načelne svoje prozapadne geopolitičke orijentacije). To bi imalo svestrani, od medijskog, preko privrednog, do političkog efekta. I realno, moglo bi da pomogne Aleku Beščasnom da produži rok svog trajanja.

Zato, srpska kritička javnost, dok nije kasno, tu prljavu igru mora da razobličava udarnički. Što se više njom budemo bavili, što bude jasnije da znamo kakve se tajne igre igraju, manji će biti prostor za okončavanje onoga što je Vučić naumio. Prljavi dilovi se najbolje prave u mraku. Oni koji bi na njih pristali u takvim okolnostima – u Srbiji ili EU – to mnogo teže mogu ako na vreme na njih budu upereni reflektori. Zato nemamo vreme za gubljenje već moramo energično da delujemo.

Toliko o tome, a da je ovo o čemu pišem sto posto tačno, vrlo brzo će i nevernim Tomama biti potvrđeno u kontekstu obznanjivanja „vežbe veka“ Srbije i Severnoatlantske alijanse u celini (a ne kao što je normalno u okviru tzv. NATO modela „Partnerstvo za mir“, samo pojedinih članica tog pakta i država koje nisu u njemu). Radi se o Vučićevom uistinu paklenom planu koji ne sme da mu prođe (a nadam se da i u nekim NATO državama ima političara koji ljudsko gađenje, ako ne i čistu demokratsku svest, stavljaju iznad totalnog pragmatizma, pa će im biti mrsko druženje sa Alekom, što će se negativno odraziti na njegovu i Ruteovu zamisao). U protivnom, dobiće povoljan vetar u leđa da sa svojom kartel ekipom do kraja devastira ovu našu već razjedenu Srbiju.